Ово је текст са сајта Плавно.рс, и говори о насељавању Плавна и других места, међу којима је и један де Жегара:
" KAKO JE НАСЕЉЕН KPAJ ОД ПЛАВНА ДО ЖЕГАРА”
Аутор: Бошко Десница
Прилог послао: Мр Милорад С. Кураица
Ниједна земља y области нашег језика није, у етнографском погледу, тако сложена и, по својим контрастима, тако чудна и занимљива као Далмација. Кад се са пажњом и разумијевањем проучи карта ове обале Јадрана, пада у очи појава да је ова земља, која, бар од Неретве до Нина, твори једну природно заобљену географску цјелину, на свакој зони насељена народом који је по природи, говору, ношњи, обичајима, занимањем и погледима на свијет различан од оног са непосредно сусједне зоне.
Долина Неретве, макарско приморје, Пољица, сплитске вароши и околица, Каштела, Шибеник и његово приморје, задарско приморје, планински залијев, a у унутрашњости: крајина сињско-имотска, Буковица, Котари, Новиград и, најзад, острва, све то живи, ради, облачи се, говори и мисли у разном степену различно и неједнако.
И то се разилажење не ограничује само на наведене крајеве и предјеле, већ се оно, са нешто ближим половима и блажим опрекама, може констатовати и међу групом и групом села истога краја, па чак и међу селом и селом исте групе.
Тако етнографско шаренило може да се објасни једино историјским проучавањем широког сеобеног покрета који je завладао у нашем народу под импулсом турске најезде. До наших је крајева сеобени вал допро у вријеме кад је сусједна Босна почела да подлијеже под ударцима завојевача.
Од тада па све до Пожаревачког мира6 Далмација је била утока миграторског покрета, плитац на који се разлијевао вал ускомешаног и из корјена ишчупаног народа. Готово три вијека трајало је буркање, помјерање, потискивање, сударање, преплављивање и ступање разних маса и група истог народа на узаном појасу далматинске земље. Читави су крајеви по неколико пута остајали пусти и по неколико пута поново се напучавали; на неким су се тачкама, као лишаји, одржавале оазе првобитног старосједилачког живља, док се је на другим тај исти живаљ стапао са дошљачким елементом и стварао један тип мелеза, код којег је, још и данас, кроз нову потку видљива стара основа.
Из тих факата, који су сви дјелови једног истовјетног историјског процеса, процеса помјерања нашег народа од југоистока према сјеверозападу, изишао је мозаик етнографске физиономије данашње Далмације. И тај процес, јединствен у суштини, у свом је развоју толико распарчан, фрагментаран, епизодичан, да га није могуће обухватити у цјелини и у цјелини узети за предмет проучавања. Историјски процес насељавања Далмације треба проучавати по саставним дјеловима, појединачно и засебно. Једино је тако могуће да његови се резултати правилно схвате и свестрано објасне.
Приопћујући податке о насељавању Плавна и Зрмањске долине, наша је намјера да дадемо један прилог таковом проучавању.
Установљен између Турске и Млетачке Републике, 1718, после четворогодишњег ратовања. Значајан по томе што је млетачкој Далмацији припојен Имотски, са тек насељеним српским породицама из Херцеговине, које је ту довео, у договору са млетачким властима, Стеван Љубибратић, архимандрит.
Кад су Млечићи за Морејског рата, у постепеном продирању у далматинску унутрашњост, освојили Книн (септембра 1688) и тиме истиснули Турке и из задњег кута горњодалматинског копна, Книнска је крајина, a нарочито њен сјеверозападни дио, била потпуно опустјела.
Народ, који је за задњег мира (1670-1683) био населио тај крај, за новог се рата поново разбјегао, било да се спустио у приморје и ушао у млетачко подаништво, било да се са старим господарима, Турцима, повукао дубље у унутрашњост. Кад је, у прољеће 1692, на управу Далмације дошао генерални проведитор Данијел Долфин [Daniel Dolfin], кљаст кандијски ветеран пун искуства и енергије, млетачки посјед у Далмацији био је на сјеверозападној граници добио новог опасног сусједа, ћесара, који је, и поред савезништва, био Млечићима у највишој мјери подозрив.
Освојивши Лику у љету 1689, ћесаревци су, позивајући се на тезу да је Лика дио мађарске краљевине а да је ријека Зрмања природна граница Лике, били почели да, без увијања, својатају све крајеве сјеверно од Зрмање, иако су Млечићи били први у те крајеве продрли и из њих изагнали Турке. Тиме је читаво велебитско подгорје од Лукова до Јесеница и сва десна обала Зрмање са Звониградом постајала предмет аустријских претензија на штету савезника.
Насупрот тим претензијама Млечићи су истицали утовор о савезу и тврдњи да је планина Велебит, а не ријекаЗрмања граница међу Ликом и Далмацијом, а уједно су настојали да на спорном простору изврше што виши број посједовних дјела, на која би се, у своје вријеме, могли да позову на доказ власништва стечена узукапијом.
Опустјела Книнска крајина могла је, у тим приликама, да безобзирном савезнику буде мамац за један акт насилне окупације. Од таквог су акта Млечићи стрепели, па је, из предострожности, требало да се рупа отворена у граници без одлагања затисне. Пусти крај требало је чим прије населити и населити густо, елементом који he бити вјеран дужду и довољно ратоборан да се опре сваком покушају насиља. Босна је одувијек била велики резервоар који је давао људску принову опустошеној и расељеној Далмацији.
Долфин није по сопственом искуству познавао народ из те области а још мање његова својства у сваком поједином крају, али је зато имао у својој служби главаре влашких ускока, који су у небројеним упадима и рацијама по Босни били стекли савршено познавање и земље и народа. Нема сумње да су ти главари сврнули провидурову пажњу на крај чији је живаљ имао услове који су се за ту прилику тражили.
Тај је крај био Бјелај и његово поље у западној Босни. Бацивши око на Бјелајце, Долфинје усвојио поступак уобичајен код млетачких власти кад се радило о домамљивању народа на своју територију: почео је да их узнемирује пљачкашким походима својих Морлака.
У то је доба турска сила била толико малаксала да је била немоћна да заштити своје поданике на периферијама царства. Запуштеним од државе и упућеним на самопомоћ, Бјелајцима није остајало другог средства да се спасу од пљачке и пустошења него откуп мира од Морлака и обавеза на харач.1
To, мећутим, Долфину није било довољно: он је Бјелајце требао, да њиховом живом и јефтином снагом запосједне празну границу према ћесаревој Лици. Умјетник у мићењу и обмањивању, као сви његови сународници, Долфин је, без муке, преко поглавица својих Морлака, задобио за себе бјелајске кнезове и склонуо их на сеобу у млетачки крај.
На 21. марта 1692. Долфин је са кнезовима Павлом Ђурићем, Николом Пирићем и Тодором Зорићем склопио писмени уговор у којем су се ови обавезали да he се закрвити с Турцима и са својим народом оставити стару постојбину и прећи у млетачко поданство, док се Долфин са своје стране, у име млетачке владе, обвезивао уступити том народу све земље, пашњаке, гајеве и воде у селима Плавно, Зрмања, Паћене, Отон и Мокропоље.2
Специјално за себе кнезови су издејствовали обећање плата и мјесечних потпора у хљебу.3 Кад је уредио тако ствар са кнезовима, Долфин је приступио извоћењу своје основе. Да омогући и заштити сеобу, он је, концем маја 1692, кренуо све Морлаке из Котара, Шибеника, Дрниша и Книна, под воћством Фрања Поседарског, Завише Јанковића и Андрије Бутковића, на поход у западну Босну.4
Ова је народна војска прегазила Уну недалеко од извора и ненадно упала у Босну и, док је Јанковић са коњицом зашавши дубоко у залеђе пустошио крај око Рипча и Бихаћа,5 остали су ускоци ударили на малобројне бјелајске Турке, затворене у диздаревој кули и присилили их на предају.
Кроз то су кнезови дигли народ на полазак и, поплавивши села, усјеве, шуме, праћени војском, која је вукла неколико стотина заробљене турске чељади и неколико десетина одсјечених глава на приказ Долфину, почетком јуна 1692. стигли њих 5.000 на броју од којих 1.300 способно за оружје, са стоком и свом покретном имовином у нову постојбину.
У испуњењу преузетих обавеза, Долфин је 6. јула 1692. одредио сваком од споменуте тројице кнезова плату од 10 дуката и једну мјеру хљеба на мјесец; 7. јула удјелио је досељеницима инвеституру на села Плавно, Зрмања, Пађене, Мокропоље и Отон; a 14. августа дозволио кнезу Николи Пирићу употребу куле Мухамед-бега Дуракбеговића у Плавном.6 Један докуменат из истога времена7 спомиње међу селима која су населили Бјелајци још Ервеник и Жегар.
Ваљда села уступљена Бјелајцима од Долфина нијесу била довољна за толики народ, па је то бјелајско насеље протегло један свој корак даље низ Зрмању и захватило село Ервеник и један
дио села Жегара. За већи је дио Жегара међутим утврђено да је насељен оним истим старосједилачким живљем који је 1647, при почетку Кандијског рата, био уселио у Будин код Поседарја a no изгону Турака 1683. повратио се опет на стара кућишта.
1. децембра 1692. Бјелајци већ, за сами мјесечни хљеб, постављају пограничну стражу, која покрива и Задарски котар и Книнску крајину,8 a l l . августа слиједеће године кнез Павао Ђурић већ је погинуо у једном окршају “у служби дуждевој”.9
Насељавање Плавна и Зрмањске долине било је дефинитивно: народ у том крају није се од тада више помицао ни мијењао. Данашњи су Плавањци, Отоњани, Пађенци, Мокропољции Ервеничани потомци ових Бјелајаца које је ту населио у љету 1692. г. млетачки проведитор Данијел Долфин.
***Брдовит и шумовит подвелебитски појас, познат под називом Буковица. У Плавну је, иначе, од 1760. учитељевао Доситеј Обрадовић, а из Жегара су чувени ускоци Митровићи, потоњи Јанковићи – по оцу Јанку Митровићу. Из Жегара је и Герасим Зелић, архимандрит, аутор Житија.
1 Lorenzo Fondra, “CitIuch conquistato et diffesso nella campagna 1694. Augusta MDCXCV Apresso Adrian Vestenant”, стр. 37.
2 Задарски стари архив, Списи Д. Долфина, III, стр. 50.
3 Ibid.
4 L. Fondra, op. cit.; P. Gazzoni, Istoria delta Republica di Venezia al tempo della sacra Lega, Venezia, Manfre 1705, стр. 484.
5 Посвједочење генералног проведитора Долфина од 12. децембра 1696. Оригинал у посједу писца.
6 Задарски стари архив. Списи Д. Долфина,. III, стр. 73.
7 Списи Д. Долфина, III, стр. 35.
8 Ibid.
9 Списи Д. Долфина, III, 60. "