Не могу да се тачно сетим, али ми се чини да сам у неком од радова који се бавио историјским развојем албанског прочитао да се промена l/r везује за вулгарни латинитет Балкана и да речи у албанском које садрже ову промену у ствари представљају позајмице из балканског вулгарног латинског (једнако и далматороманске и источнороманске варијанте). Самим тим, добра је могућност да је област источно од Драча већ у касној антици носила назив Арбанон, или нешто слично томе (нпр. Арбанум), односно да је тад већ била извршена промена L у R у њеном називу (у односу на претпостављени раноантички облик Албанум, Албанон). На основу тога би говорници раноалбанског вероватно током касне антике или раног средњег века преузели назив области, уклопивши је у своје (ново) народно назвање.
Што се тиче помена "Албана" код Михајла Аталијата у вези са походом Георгија Манијакеса, о томе Ферјанчић у зборнику "Илири и Албанци" пише следеће:
"Вести Михајла Аталијата детаљно је анализирала Е. Враноусис, пре свега упозоривши да он употребљава два назива Албанци ('Αλβανοί) и Арванити ('Αρβανίτες): први се јавља за византијске одреде у Италији, а други за одреде побуњеника Нићифора Василакија. За први термин она одлучно сумња да означава Албанце са Балканског полуострва и сматра да проистиче од латинске речи albanus, albania, што значи странац или страна земља. Михајло Аталијат је, по њеном уверењу, овде мислио на Нормане, односно Франке, који већ после 1017. године почињу да пристижу у Италију. А. Диселије се у два маха осврнуо на ова нова тумачења имена Албанци у визан– ијској војсци у Италији краја прве половине Х1 века. Сматрао је да се ради о Албанцима са Балканског полуострва, обративши пажњу пре свега на то да Михајло Аталијат за њих каже да су исте државности и вере као Ромеји, као и да су њихови савезници (σύμμαχοι). Ако су међу историчарима постојале дилеме у тумачењу имена Албанци у саставу византијских трупа у Италији, са друге стране сасвим је прихваћено да се спомен Арванита у побуњеничкој војсци Нићифора Василакија (1078) односи на Албанце са Балканског полуострва."
Све стоји. Можда још мало могу додати занимљивости о појави ротацизма. У латинском је интервокално с постајало р.
In many words in which the ancients said s, they later said r... foedesum > foederum, plusima > plurima, meliosem > meliorem, asenam > arenam
— Varro, De lingua Latina, VII, 26, In multis verbis, in quo antiqui dicebant s, postea dicunt r... foedesum foederum, plusima plurima, meliosem meliorem, asenam arenam
Но у неки случајима и л > р.
caelum — caeruleus (instead of *cael-uleus)
In Galician-Portuguese, rhotacism occurred from /l/ to /r/, mainly in consonant clusters ending in /l/ such as in the words obrigado, "thank you" (originarily from "obliged [in honourably serving my Sir]"); praia, "beach"; prato, "plate" or "dish"; branco, "white"; prazer/pracer, "pleasure"; praça/praza, "square". Compare Spanish obligado (obliged), playa, plato, blanco, placer, plaza from Latin obligatus, plagia, platus, blancus (Germanic origin), placere (verb), platea.
In Romanian, rhotacism shifted intervocalic l to r and n to r.
Thus,
Latin caelum ‘sky; heaven’ > cer,
Latin fenestra ‘window’ > fereastră
Latin felicitas ‘happiness’ > fericire.
Some northern Romanian dialects and Istro-Romanian also changed all intervocalic [n] to [ɾ] in words of Latin origin. For example, Latin bonus became Istro-Romanian bur: compare to standard Daco-Romanian bun.
Колоквијални говор града Рима вршио је тежки ротацизам л>р , но у међувремену је то одбачено јер се сматрало сељачким италијанским, а може бити да се је у вријеме романизације сматрало престижном особином. Постоји и могућност да су тоске назване тако по асоцијацији њихова говора с тосканцима (имају се увиду италијани).
