ПИСМЕНА МЕЂУ ЈУЖНИМ СЛАВЕНИМА

[Муњени Ћелић]

Званична српска азбука


Црквенославенска азбука


Глагољица


Латиница (хрватска редакција)

[Александар Невски]

Црквенославенска азбука

Хвала Ацу за стављање на разговаралиште праве прѣдбечке србске ћирилице. Напомињем да на овой слици недостайе найважнийе слово, слово Ѣ, изостављено вѣроватно ненамѣрно.

Мишљења сам да би за србски йезик био найпогоднийи спой добрих страна (односно слов) прѣдбечке ћирилице, и добрих стран бечке (наравно без латиничнога слова Ј). Из старе би се трѣбало дозволити коришћење слѣдећих слов: "Ѣ", "Ъ", "Ь", "Й", "Ѕ" и можда необавезно "Я" и "Ю".

Од свих њих нашему йезику йе найпотрѣбнийе слово "Ѣ", чийе йе значай за србски йезик и йединство србскога народа непроцѣњив. Нећу овдѣ подробнийе образлагати зашто, о том одавно већ написах више чланака, ево йеднога од њих овдѣ:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=141.0

Овдѣ ћу мало више писати о слову "Ъ", и о тврдом полугласу њиме записиваном. Мало йе позната чињеница да слово "Ъ" из азбуке нѣйе избацио Вук Караџић (да кажем нешто добро и я о њем  ), него су га избацили паметњаковићи послѣ њега. Вукова бечка азбука имаше 31 слово, а не 30, како се обично мисли.

Зашто га йе Вук користио? Навешћу и обяснићу два примѣра, а вѣроватно их има йош.
Први примѣр йе рѣч "гръоце". Зашто йе ту потрѣбан знак за тврди полуглас? Па, зато што се без њега ("гроце") не зна како се ово изговара. Не зна се гдѣ йе край слогу, односно не зна се йе ли то "гро- це", или "гр-оце". И томе управо служи полуглас, койи се при правилном изговору може чути. "гръ - оце", тако се изговара и тако га онда трѣба и писати.

Други примѣр од Вука йе рѣч "къна" из његовога Рѣчника. Рѣч йе турска, не знам шта значи и данас се можда нигдѣ у Срба и не користи. Но све йедно, одличан йе примѣр да ни недостайе слово "Ъ". Ако се ово запише као "кна", ми не знамо како се ово чита, па га читамо йедносложно, што йе погрѣшно, "кна, кна, кна". Паметњаковићи послѣ Вука (по правилу да од лоша учитеља иде гори ученик) ово покушавайу надокнадити знаком за изостављено слово, па бише ово написали као "к'на". Што йе опет дубоко погрѣшно, йер се умѣсто слова и (полу)гласа Ъ користи ознака за изостављање слова, што йе тешка глупост и нема везе са мозгом. Када видимо "к'на" ми не знамо йе ли то у ствари "кина", "куна", "кана", "кена" или "кона". А нѣйе нийедно од њих, него "къна" са (полу)гласом посве другачийим од свих ових!

У послѣдње врѣме више пута на мрежи (мислим найвише на ФБ-у) виђах име (или презиме или надимак? ) "МЊА". И свакога пута запажах да не знам како се ово изговара! Односно изговара ли се йедносложно (Мња-) , или двосложно (М(ъ)-ња). Ту ни допунско слово (') не помаже, йер ни ако то запишемо као "М'ња" опет не знамо како се чита. Не знамо койи йе глас изостављен, па можемо само наслућивати йесте ли то можда "Муња", "Мања", "Мења", "Моња", "Миња" или нешто шесто или седмо... Према томе, йедини начин да се ово исправно и йеднозначно напише йе "Мъња" и никако другачийе. Йедино тако нема недоумице и забуне како се чита. Бар за писмене. То йе чак и Вук био у стању схватити. Лично ме не би изненадило да ме сада они койи бране Вуков уништитељски рад сада нападну за мойе залагање за повратак слова "Ъ", койе чак и њихов љубимац нѣйе прогањао из нашега писма.

Я слово "Ъ" с разлогом користим и у наставцих двайу множинских падежъ данас прогнаних из србскога йезика, те о том нећу овдѣ писати, о том већ писах у мойем чланку на одговарайућем прѣдмету разговора о падежих, на истом овом разговаралишти.

И йош нешто. Глас "Ъ" (односно полуглас) йе веома чест у пойединих србских нарѣчйих, рецимо у говорах йужне и йугоисточне Србийе. Навешћу само неколике примѣре: "Чъчкалица", "дънъс", "съд", "бъзди", "бъдњак", "тъд", "лъже", "дън", и многи други. Да би наше писмо заиста било савршено, као што многи тврде да йесте, оно би онда морало бити у стању записати и говор обичнога народа из разних крайева Србийе, а не само говор људий из Тршића и околине. Што сада очигледно нѣйе случай.

Оно што многи до сада вѣроватно нѣсу уочили, йе чињеница да се (тврди) полуглас врло често чуйе и у Београду, и то нарочито у такозваном "говору круга двойке". Примѣри су "девъйка", "Небъйша", "йебъте  ", и йош неки койих се сада не могу сѣтити. Примѣтно йе да се у ових рѣчих полуглас сасвим добро чуйе, ако се обрати пажња! Ко не вѣруйе, нека мало пажљивийе послуша како пойедини рођени "Београџани" говоре.

Што се тиче мекога полугласа Ь, он би био врло користан за записивање пойединих умекшаних гласова из разних нарѣчий. Рецимо познатих "црногорских" гласова "ШЬ" и "ЖЪ", койи се могу чути и понегдѣ по Србийи. И ту йе наравно нарѣчно "Ѕ" (на трѣба га мѣшати са латиничним словом истога изгледа), за сливени глас "ДЗ", рецимо у надимку "Ѕинѕа" човѣка койега знам.

[mladjo]

Било како да било...сва срећа па Вук прочисти мало ту црквенославенску азбуку...зарад смо добили нешто величанствено, сами процијените:

Извор: http://www.vaseljenska.com

[Александар Невски]

Било како да било...сва срећа па Вук прочисти мало ту црквенославенску азбуку...зарад смо добили нешто величанствено, сами процијените:

Извор: http://www.vaseljenska.com

Не разумѣм шта йе "величанствено" у нѣмачком латиничном слову "Ј", страном тѣлу у нашем писму?
И шта йе "величанствено" у окрњеной ћирилици и у прогону из ње слов коя нѣсу била по вољи плаћенику Беча?

Па ова бечка ћирилица нема ни слово "Ѣ", без койега йе незамисливо остварење йединственога правописа за све Србе.

Млађу су вѣроватно величанствене и рушевине Рима оставше послѣ дивљања вандалске руље. 

Уз то, Вукова азбука имаше 31 слово, а не 30! Ово што ти постави йе послѣвуковска азбука, окрњена за йош йедно слово.

[mladjo]

Не разумѣм шта йе "величанствено" у нѣмачком латиничном слову "Ј", страном тѣлу у нашем писму?
И шта йе "величанствено" у окрњеной ћирилици и у прогону из ње слов коя нѣсу била по вољи плаћенику Беча?

Па ова бечка ћирилица нема ни слово "Ѣ", без койега йе незамисливо остварење йединственога правописа за све Србе.

Млађу су вѣроватно величанствене и рушевине Рима оставше послѣ дивљања вандалске руље. 

Уз то, Вукова азбука имаше 31 слово, а не 30! Ово што ти постави йе послѣвуковска азбука, окрњена за йош йедно слово.

Па добро Ацо, нећемо ваљда само због једнога слова све ”бацити у ријеку”...величанствена снагом, јасноћом карактера, прецизна и веома пријатна за око (естетика)...ништа против ни те црквенославенске азбуке, која је неотуђиво дио неше колективне баштине и већ одавно превазиђена...данас имамо нешто боље.

[Александар Невски]

Па добро Ацо, нећемо ваљда само због једнога слова све ”бацити у ријеку”...величанствена снагом, јасноћом карактера, прецизна и веома пријатна за око (естетика)...ништа против ни те црквенославенске азбуке, која је неотуђиво дио неше колективне баштине и већ одавно превазиђена...данас имамо нешто боље.

Не трѣбамо ништа ћирилично бацити, далеко било, па нѣсам я Вук! Трѣба летѣти само латинично слово "Ј", койе нѣйе ћирилично и койему и нѣйе мѣсто у нашем писму. Трѣба само вратити забрањена слова, како би ћирилица постала изражайния и боља. Йер се само тако могу записати многе рѣчи из србских нарѣчий и повратити правописно йединство свих Срба, изгубљено прогоном слова "Ѣ".

[Синиша Јерковић]

Да ли неко има табелу и фонт за тзв. уставну ћирилицу којом је писано Мирослављево јеванђеље?

Такође волио бих да Невски прокоментарише најстарији документ писан на српском народном језику, а то је Повеља бана Кулина из 1188. године. Поготово у односу на савремени српски, српскословенски и црквенословенски језик.

Ово је изговорни препис повеље:

"У име Оца и Сина и Светога духа; ја бан босански Кулин присезају тебје кнеже Крвашу;
и всјем грађам дубровчам прави пријатељ бити вама од селје и довјека и прав гои држати с вами;
и праву вјеру доколе сам жив; вси дубровчане кире ходе по мојему владанију тргујуће годје си кто хоке;
кријевати годје си кто мине; правов вјеров и правим срдцем; држати је без всакое зледи;
развје шчо ми кто да својев вољов поклон; и да им не буде од мојих часников силе;
и доколје у мне буду дати им савјет и помоћ какоре и себје коликоре моге;
без всега злога примисла; тако ми Боже помагаи и сије свето евангелие.
Ја Радоје; дијак бан писах сију книгу повелов банов; од рождества Христова тисућа и сто и осамдесет и девет љет;
мјесеца августа у двадесет и девети дењ; усјеченије главе Иована Крститела."

Ово је превод на савремени српски:

"У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу
и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду
и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.
И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.
Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца
августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља."

Фото повеље:

[Синиша Јерковић]

Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
по својој вољи.

И тако је почела корупција на нашим просторима...

[Александар Невски]

Да ли неко има табелу и фонт за тзв. уставну ћирилицу којом је писано Мирослављево јеванђеље?

Я немам, на жалост.

Такође волио бих да Невски прокоментарише најстарији документ писан на српском народном језику, а то је Повеља бана Кулина из 1188. године. Поготово у односу на савремени српски, српскословенски и црквенословенски језик.

Ово је изговорни препис повеље:

"У име Оца и Сина и Светога духа; ја бан босански Кулин присезају тебје кнеже Крвашу;
и всјем грађам дубровчам прави пријатељ бити вама од селје и довјека и прав гои држати с вами;
и праву вјеру доколе сам жив; вси дубровчане кире ходе по мојему владанију тргујуће годје си кто хоке;
кријевати годје си кто мине; правов вјеров и правим срдцем; држати је без всакое зледи;
развје шчо ми кто да својев вољов поклон; и да им не буде од мојих часников силе;
и доколје у мне буду дати им савјет и помоћ какоре и себје коликоре моге;
без всега злога примисла; тако ми Боже помагаи и сије свето евангелие.
Ја Радоје; дијак бан писах сију книгу повелов банов; од рождества Христова тисућа и сто и осамдесет и девет љет;
мјесеца августа у двадесет и девети дењ; усјеченије главе Иована Крститела."

Не бих рекао да йе ово добар изговорни прѣпис. У то врѣме йе Ѣ изговаран изворно, а овдѣ йе ово прѣрађено ийекавски. Уз то йе сасвим могуће и да йе и меки знак изговаран, бар у неких положайих. Питање йе шта йе било тада и са носнима самогласницима.

Уочљиво йе присуство свих падежъ множине (йедино нема примѣр мѣстнога), койи су се већином били одржали све до врѣмена Вука и Копитара, када су сасѣчени и протѣрани из србскога йезика самовољом тршићкога изрода.
Датељни множине: "всјем грађам дубровчам"
Родитељни множине: "љет, мојих часников"
Творитељни множине: "с вами"
Творитељни йеднине женскога рода на "а" : "правов вјеров, својев вољов"

[Синиша Јерковић]

Не бих рекао да йе ово добар изговорни прѣпис. У то врѣме йе Ѣ изговаран изворно, а овдѣ йе ово прѣрађено ийекавски.

Који је оригинални изговор Ѣ? Да ли је то оно што зову говори са неизмјењеним јатом?

[Александар Невски]

Који је оригинални изговор Ѣ? Да ли је то оно што зову говори са неизмјењеним јатом?

Изворни Ѣ, йе бар у наших крайевах био самогласник койи йе нешто између Е и И. Он йе понегдѣ до скоро био очуван, рецимо у говору Галипољских Срба, а изгледа и у негдѣ у Румунийи и негдѣ у западной Србийи, ваљда око Косйерића и Пожеге по картах.

[Синиша Јерковић]

Изворни Ѣ, йе бар у наших крайевах био самогласник койи йе нешто између Е и И. Он йе понегдѣ до скоро био очуван, рецимо у говору Галипољских Срба, а изгледа и у негдѣ у Румунийи и негдѣ у западной Србийи, ваљда око Косйерића и Пожеге по картах.

Хоћеш рећи да је млијеко/млеко/млико заправо оригинално млеико?

[Александар Невски]

Хоћеш рећи да је млијеко/млеко/млико заправо оригинално млеико?

Не, лоше си разумѣо. Изворни Ѣ йе посебан глас ни Е ни И него се изговара као нешто што се налази по гласовной врѢдности између њих. Не умѣм боље обяснити, нити га умѣм изговорити.

[Синиша Јерковић]

Не, лоше си разумѣо. Изворни Ѣ йе посебан глас ни Е ни И него се изговара као нешто што се налази по гласовной врѢдности између њих. Не умѣм боље обяснити, нити га умѣм изговорити.

Онда се поставља логично питање: Зашто бисмо га означавали кад га не знамо ни изговорити?

Ни у осталим словенским језицима глас Ѣ није преживио, и сви су га избацили.

[Александар Невски]

Онда се поставља логично питање: Зашто бисмо га означавали кад га не знамо ни изговорити?

Прочитай ово, све пише тамо:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=141.0

Укратко, сви свѣтски йезици имайу йединствен правопис, срПски га нема, захваљуйући забрани слова Ѣ Вуком Караџићем и Йернейем Копитарем. А до њихове появе га имаше.

Погледай како Зденко Марковић покушава обйединити два срПска правописа на свойем подухвату (тужно йе да он, као Несрбин боље уочава недостатке Вуком окрњене азбуке од самих Срба):

Динариди (Динарско горје) је планински ланац у југоисточној Европи. Име је добио по планини Динара која се протеже д(иј)елом Хрватске и Босне и Херцеговине. Динариди се протежу од јужног д(иј)ела Јулијских Алпа у Словенији и Италији, између Саве и Јадранског мора до Родопског горја. На југоистоку ово горје граничи са планинама Шара и Пиндус. Д(ј)елимично потопљени западни крај горја формирао је бројне отоке дуж обале Хрватске. Испрес(ј)ецане планине, састављене од кречњака и доломита, представљале су препреку путовањима са обале у унутрашњост и обратно.
Пројекат је отворен за све оне чије је пор(иј)екло са регије Динарског горја. Циљ пројекта је да помогне члановима у родословно-генетичком истраживању, као и међусобна разм(ј)ена информација.

Ни у осталим словенским језицима глас Ѣ није преживио, и сви су га избацили.

Слово "Ѣ" се пише у чешком, у облику "рогатога Е-а" (Ě). А из рускога и бугарскога су га избацили комунисти (1918-е и 1945-е).

[mladjo]

Прочитай ово, све пише тамо:
http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=141.0

Укратко, сви свѣтски йезици имайу йединствен правопис, срПски га нема, захваљуйући забрани слова Ѣ Вуком Караџићем и Йернейем Копитарем. А до њихове появе га имаше.

Погледай како Зденко Марковић покушава обйединити два срПска правописа на свойем подухвату (тужно йе да он, као Несрбин боље уочава недостатке Вуком окрњене азбуке од самих Срба):

Динариди (Динарско горје) је планински ланац у југоисточној Европи. Име је добио по планини Динара која се протеже д(иј)елом Хрватске и Босне и Херцеговине. Динариди се протежу од јужног д(иј)ела Јулијских Алпа у Словенији и Италији, између Саве и Јадранског мора до Родопског горја. На југоистоку ово горје граничи са планинама Шара и Пиндус. Д(ј)елимично потопљени западни крај горја формирао је бројне отоке дуж обале Хрватске. Испрес(ј)ецане планине, састављене од кречњака и доломита, представљале су препреку путовањима са обале у унутрашњост и обратно.
Пројекат је отворен за све оне чије је пор(иј)екло са регије Динарског горја. Циљ пројекта је да помогне члановима у родословно-генетичком истраживању, као и међусобна разм(ј)ена информација.



Слово "Ѣ" се пише у чешком, у облику "рогатога Е-а" (Ě). А из рускога и бугарскога су га избацили комунисти (1918-е и 1945-е).

Исправка,
аутор тог подухвата сам ја...Зденко је допустио публикацију текста на ћириличном писму...а ја сам то одрадио на ”ијекавици и екавици” покушавши при томе да текст претставим као један...да се нико не љути. 

Ово приликом желим да се захвалим господину Зденку Марковићу што је то и омогућио...хвала! 

Живио Вук! 

[Александар Невски]

Исправка,
аутор тог подухвата сам ја...Зденко је допустио публикацију текста на ћириличном писму...а ја сам то одрадио на ”ијекавици и екавици” покушавши при томе да текст претставим као један...да се нико не љути. 

Ово приликом желим да се захвалим господину Зденку Марковићу што је то и омогућио...хвала! 

Живио Вук! 

То йе већ напрѣдак, уочаваш тежак недостатак крње бечке азбуке.
Али га лѣчиш погрѣшним путем, само из слѣпе оданости земљаку. Иако си свѣстан штете њиме направљене, то не желиш признати.
Зар нѣйе лакше и простийе написати млѣко неголи мл(ий)еко? Плашиш ли се да ће те Вуков дух из гроба гонити ако употрѣбиш њиме забрањено слово Ѣ? 


Него, како би твойим начином обйединио три србска изговора: несам, нисам, нийесам? Са "н(и)((й)е)сам"? 

[mladjo]

То йе већ напрѣдак, уочаваш тежак недостатак крње бечке азбуке.
Али га лѣчиш погрѣшним путем, само из слѣпе оданости земљаку. Иако си свѣстан штете њиме направљене, то не желиш признати.
Зар нѣйе лакше и простийе написати млѣко неголи мл(ий)еко? Плашиш ли се да ће те Вуков дух из гроба гонити ако употрѣбиш њиме забрањено слово Ѣ? 


Него, како би твойим начином обйединио три србска изговора: несам, нисам, нийесам? Са "н(и)((й)е)сам"? 

Ацо,
нема ту никаквих недостатака...него следимо Вуков пут. 
Штету можда видиш ти, но не противим се да се српски ”правопис” на неки начин објединији...али свакако не путем те црквенославенске азбуке.
Лингвисти би требало то да "исправе"...
Јел то оно слово које је избачне свугдје у словенском свијету...и које се не може да изговори?

[Александар Невски]

Ацо,
нема ту никаквих недостатака...него следимо Вуков пут. 

Мислиш бечки пут?

Штету можда видиш ти, но не противим се да се српски ”правопис” на неки начин објединији...али свакако не путем те црквенославенске азбуке.

Штету видиш и ти, али то не признайеш. И шта ти значи качење налѣпнице "црквенославенске" на ћирилична слова? Шта йе ту лоше и ако йе неко слово "црквенославенско"? Зар нѣсу у слова "Ш, П, Р, Ц, К" црквенословенска? И многа друга? Мени ово личи на прѣдрасуде и нетрпѣљивост према србскому наслѣђу. Од куда ти то, од Вука?

Јел то оно слово које је избачне свугдје у словенском свијету...и које се не може да изговори?

Нѣйе избачено из чешкога, као што већ написах. А нашему писму и народу би било од велике користи, йер бисмо имали йединствен правопис, као сви остали народи свѣта.

[mladjo]

Мислиш бечки пут?

Штету видиш и ти, али то не признайеш. И шта ти значи качење налѣпнице "црквенославенске" на ћирилична слова? Шта йе ту лоше и ако йе неко слово "црквенославенско"? Зар нѣсу у слова "Ш, П, Р, Ц, К" црквенословенска? И многа друга? Мени ово личи на прѣдрасуде и нетрпѣљивост према србскому наслѣђу. Од куда ти то, од Вука?

Нѣйе избачено из чешкога, као што већ написах. А нашему писму и народу би било од велике користи, йер бисмо имали йединствен правопис, као сви остали народи свѣта.

Зови га како год хоћеш...имам утисак да си тиме некако и оптерећен. 
Оно што код тебе цијеним јесте упорност, али ипак бијеш већ изгубљену битку...или боље речено, бијеш је на поргријешан начин.
Добро, можда није од свих избачено, али не видим разлог да га ми сада опет ”убацујемо”, чистка је већ урађена када је требало...сада треба нешто ”ново измислити”.

Због чега не покренеш прикупљање потписа за неко народно изјашњавање по питању нове реформе српског језика и писма...мислим да би имао велике шансе да то и успије.

[Александар Невски]

Зови га како год хоћеш...имам утисак да си тиме некако и оптерећен. 
Оно што код тебе цијеним јесте упорност, али ипак бијеш већ изгубљену битку...или боље речено, бијеш је на поргријешан начин.
Добро, можда није од свих избачено, али не видим разлог да га ми сада опет ”убацујемо”, чистка је већ урађена када је требало...сада треба нешто ”ново измислити”.

Због чега не покренеш прикупљање потписа за неко народно изјашњавање по питању нове реформе српског језика и писма...мислим да би имао велике шансе да то и успије.

Не бих имао никаквих изгледъ, у то нема сумње. Србе више занимайу поворке мужеложников него србски йезик и писмо. Све сам "Енглез" и латиничар, част изузеткомъ.

Оно што код тебе цијеним јесте упорност

Хвала на лѣпих рѣчих, Млађо.  Я радим онако како трѣба, и то ми йе сасвим довољан разлог. Хоћейу ли ме други подржати или не, то у мене нема значая.

чистка је већ урађена када је требало...сада треба нешто ”ново измислити”.

Боље од правога Ѣ-а не можемо смислити. Да се могаше смислити, већ би давно то неко био смислио.

[Синиша Јерковић]

Боље од правога Ѣ-а не можемо смислити. Да се могаше смислити, већ би давно то неко био смислио.

Мислим да би најбоље рјешење била потпуна стандардизација српског језика у складу са оном која је већ урађена, а то је прихватање ијекавског облика као стандардног.

Ако је источнохерцеговачки узет за стандард, онда је требало бити досљедан, а не правити некакве хибриде као источнохерцеговачки са екавским изговором.

[Сремац]

Колико знам, мишљења у погледу изворног изговарања гласа "Ѣ" се разилазе, неки сматрају да се изговарало као "ие", неки да се изговарало као "я". Углавном, зна се да потиче од индоевропских гласова "ои" и "аи", па се преко дугог "е", дошло до гласа "Ѣ". И заиста је сачуван у чешком писму.

[Александар Невски]

Мислим да би најбоље рјешење била потпуна стандардизација српског језика у складу са оном која је већ урађена, а то је прихватање ијекавског облика као стандардног.

Ако је источнохерцеговачки узет за стандард, онда је требало бити досљедан, а не правити некакве хибриде као источнохерцеговачки са екавским изговором.

Я не бих имао ништа против ако би то подразумѣвало употрѣбу свих седам падежъ. И наравно завођење реда по питањи писма.

[Александар Невски]

Колико знам, мишљења у погледу изворног изговарања гласа "Ѣ" се разилазе, неки сматрају да се изговарало као "ие", неки да се изговарало као "я". Углавном, зна се да потиче од индоевропских гласова "ои" и "аи", па се преко дугог "е", дошло до гласа "Ѣ". И заиста је сачуван у чешком писму.

Могуће йе да Ѣ у разних врѣменах изговаран различито у разних словенских областих. На западном Балкану йе несумњиво изговаран као оглас између И и Е. Тако йе и очуван у бар трийу нарѣчйих.

[vojislav.ananic]

МИЛЕ МЕДИЋ Где одзвања наша реч, наша је и држава
                                            Уредништво 14/07/2011 Интервју 1. коментар
                                                                    Разговарала Биљана Живковић

„Постоји очигледна намера да се постепено српски језик сведе и затвори у границе Србије, у екавицу и ћирилицу! Тако би  српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће“, упозорава писац и уредник језичке трибине у УКС Миле Медић.


                         

На Језичкој трибини „Удружења књижевника Србије“ (УКС) у току су озбиљне расправе о најважнијим отвореним питањима српског језика. Једно од њих је питање јединства и целовитости српског језичког простора. О овој теми, од историјског значаја за наш језик и културу, разговарамо са књижевником Милетом Медићем, уредником језичке трибине УКС-а.
Упозоравате да су јединство и целина српског језичког простора годинама нарушавани и подривани.
Цепање и отуђење српског језичког простора извршено је под окриљем поданичке науке србохрватистике и тежи  према потпуном затварању српског језика у границе Србије. По томе, све што је ван Србије, није српски језик. То се догодило преименовањем српског језика у друге језике, покушајима одбацивања ијекавице и свођењем српског језика на екавицу. Постоји очигледна намера да се постепено српски језик сведе и затвори у границе Србије, у екавицу и ћирилицу. Тако би  српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће. Тако би српском језику била одсечена крила.
Какве би такво раслојавање језика имало последице по српску културу и наш национални идентитет?
Био би то царски поклон свима који желе да униште српски језик и српски народ. Више од половине српског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук узео за основицу и темељ српског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори српским језиком. Српским језиком говори се у Хрватској, БиХ и у Црној Гори. Изгубити тај широки језички простор значило би највећи могући губитак за српски језик и српски народ.
Зашто се тек сада покреће питање српског језичког простора?
Србохрватистика се нерадо изјашњавала о свему што је српско, поготово, кад је на делу цепање српског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Понашала се као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не српском језику. Наша нова наука о језику, србистика, и српски писци желе да недвосмислено обележе границе српског језичког простора и недвосмислено одговоре на покушаје цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, БиХ и у Црној Гори. То се не сме прећутати, јер ће се на тај начин потврдити називи који су српском језику дали у другим земљама. Државне границе и називи тих земаља су једно, и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава. Тако је свуда у свету, тако мора бити и код нас, барем у српској науци о језику.
Ми олако праштамо својатање нашег језика. Како би, рецимо, у поменутом случају реаговала Велика Британија?
Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Сједињеним Државама, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и српски писци и лингвисти могу прихватити да српски језик у Хрватској, Босни и Црној Гори није српски, него хрватски, бошњачки и црногорски. Али то Енглези никада неће прихватити! Тако и за српске писце и српску науку о језику постоји само српски језик у Хрватској, а не хрватски језик, само  српски језик у БиХ, а не босански језик, само српски језик у Црној Гори, а не црногорски језик. То треба јасно рећи и читко написати. Да се зна шта је чије.
Ипак, о овом проблему у Србији ретко проговарају чак и лингвисти?
Ћутање о томе може се тумачити као одобравање, поред гласног одобравања којим су наши србохрватисти радо прихватали сва нова имена за српски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону. То значи препуштати другима да чине, говоре и пишу о томе шта им је воља. Али, србохрватистика је мртва и треба је сахранити и склонити у неславну прошлост српске науке о језику. Обновљена србистика сада има историјску прилику и част да обнови и развије српску науку о језику на искључиво научним основама. У Србији нема више места за две науке и два различита става о питању јединства, целовитости и недељивости српског језичког простора. Данас, као и раније, српским језиком говори близу 20 милиона људи. У томе је величина, моћ, богатство и преимућство српског језика. Новонастале државе на језичком простору српског језика заградиле су се својим државним границама. Али то је узалудан посао. Језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и српски, без обзира на то како га тамо звали и шта с њиме чинили. То нису нови и други језици. То су само нови лажни називи за један једини српски језик. Од српског језика тамо се никако не могу направити нови језици, увођењем новоговара у Хрватској, употребом мало више турских речи у Босни, нити увођењем два нова слова у Вукову азбуку у Црној Гори. Нове језике  стварају само векови, а не чиновници на папиру у политичким преким судовима српском језику. Па и кад  тако напишу  пресуду о укидању српског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати  друкчије него на српском језику.
Речју, још од Бечког договора Хрвати су прихватили Вукову реформу, и да од тада говоре српским језиком.
Тачно, 28. марта 1850. године у Бечу Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић и Фрањо Миклошић одрекли су се хрватског, примили српски и потписали то својом руком. Предали су им српски језик и потписали својом руком: Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић. То нико не може оспорити! Од 19. века се језик у Хрватској звао српски, али „и хрватски“, „или хрватски“. У новије време име српског језика је нестало, али је српски језик у Хрватској остао. То добро знају сви, и Хрвати и Срби. Хрвати се праве да је српски језик из Хрватске нестао, и да је у употреби неки други и друкчији језик. Као да су заборавили да су се свога језика одрекли и јавно га одбацили, а прихватили и пригрлили српски.
Но, преименовање српског језика у Хрватски вршено је насилно и самовољно.
Јесте, најпре одлуком Анте Павелића и усташке власти 1941. године, други пут такође насилно и самовољно, одлуком Туђманове власти 1993. године, без икакве научне језичке основе и научног образложења. Чак ни у Декларацији о положају хрватског језика из 1967. године није наведен ниједан научни језички разлог за проглашење хрватског језика. Декларација се позвала на социјалистичко самоуправно право народа да свој језик назове својим именом – и ништа више. У сваком случају, реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким разлозима. Реч је о присвајању и преотимању највећег историјског и културног  блага српског народа. То је насилни политички чин без примера у светској историји! За нас хрватски језик у Хрватској не постоји, сем оног чакавског и кајкавског. Марин Држић и Јован Стерија Поповић, Иван Мажуранић и Петар Петровић Његош, Тин Ујевић и Јован Дучић, Динко Шимуновић и Симо Матавуљ, Добриша Цесарић и Васко Попа, Мирослав Крлежа (осим „Балада Петрице Керемпуха“) и Иво Андрић, Иван Аралица и Добрица Ћосић – сви они писали су једним истим српским језиком, без обзира на то којој књижевности, вери, нацији и држави припадали. Уосталом, и амерички писци су писци енглеског језика: и Едгар Алан По, и Ернест Хемингвеј, и Марк Твен, и  Теодор Драјзер, и сви остали; Аустријанци Рајнер Марија Рилке, Франц Кафка, Штефан Цвајг, Херман Брох, Ернст Фишер писци су немачког, а не аустријског језика. Нобеловац Хорхе Луис Борхес је аргентински писац шпанског језика. Нобеловац Пабло Неруда је чилеански писац шпанског језика. Њега чак ни Пиноче није проглашавао писцем чилеанског језика. Нобеловац Габријел Гарсија Маркес је колумбијски писац португалског језика. Једино у Хрватској писци пишу на непостојећем језику.
Осим што га својатају, српски језик се данас дави у бујици страних речи.
Цитирао бих, као одговор, неколико реченица из моје књиге „Завештања Стефана Немање“ за наук, али и као упозорење. „Језик је тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се… Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај чедо моје, да је то наша држава без обзира на то ко у њој влада…“
_______________
                                  Печат златни Мила Медића

                                               

Миле Медић је пореклом из источне Херцеговине. Књижевност и језик студирао је у Загребу, а дипломирао у Београду. За своја најуспешнија дела („Завјештање Стефана Немање“) Медић је проналазио инспирацију у средњем веку, добу Немањића. За књигу „Најезда страних ријечи на српски језик“ добио је 2000. године „Нолитову награду“. Са супругом Лелом написао је књигу „Српска имена српској деци“, сачињену од 7.500 имена са подацима о њиховом пореклу, значењу и старости. Недавно је из штампе изашло и његово ново остварење „Приче из романа“. Тренутно уређује језичку трибину у УКС.

[Nebo]

Кад смо код словенских писмена, мали подсетник:

Данас православна Црква прославља свете равноапостолне просветитеље словенске Ћирила и Методија.

Ова света браћа рођена су у угледној солунској породици, од оца високог војног заповедника и мајке која је вероватно била словенског рода. Старији Михаил (касније замонашен као Методије) рођен је 815, а Константин (Кирил) 827. године. С обзиром да је у солунској области у то време живео велики број македонских Словена (а и могуће од мајке), браћа су уз грчки још у младости научили и словенски језик. Уз њихово добро образовање и везе које су имали на цариградском двору, то је пресудило да управо њих двојицу византијски цар Михаил пошаље моравском кнезу Растиславу, који је 862. године упутио молбу цару да нађе људе који ће превести богослужбене књиге на њима разумљив језик.
Иако се сматра да су Методије и Константин у ту сврху саставили словенско писмо (глагољицу), вероватније је да су Словени већ писали тим писмом, а да су га браћа у одређеној мери прилагодила за потребе овог свог рада.
Између 864. и 867. године, браћа су боравила код кнеза Растислава у Моравској (треба напоменути да је тадашња Моравска кнежевина знатно шира област него што је данашња покрајина Моравска у саставу Чешке републике) и кнеза Коцеља у Панонској кнежевини (која је, између осталог, обухватала и данашњу Војводину и делове северне Србије).
Примивши вести о преврату у Цариграду, како на престолу тако и у црквеном врху, Методије и Константин се не враћају у Солун, већ одлазе у Рим, код тадашњег епископа римског Адријана (Црква је у то време још увек била јединствена) и односе му мошли Светог Климента, које се и до данас тамо налазе. Замонашивши се као Кирил (Ћирил), Константин се разбољева и упокојава у 42-ој години (869), а папа Адријан именује Методија архиепископом панонским и даје свој благослов за богослужење на словенском језику. Методије сад одлази код своје пастве, међу Моравце, затим и Чехе. Тамо се упокојио 885. године у чешком Велеграду.
Након тога, франачки клирици су успели да издејствују забрану богослужења на словенском и преузели су словенске храмове, те је почео прогон Методијевих следбеника. Тада су вероватно убијени архиепископ Горазд и његов ученик Лаврентије, док су четворица великих духовника Климент, Наум, Агеларије и Константин прешли на Балкан, где су веома допринели ширењу хришћанства међу јужним Словенима.

[Nebo]

Свети Ћирил и Методије