Аутор Тема: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије  (Прочитано 38051 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #40 послато: Октобар 20, 2013, 02:23:50 поподне »
Биографија:
Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html - Кеширано
7 мар 2010 ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac ...matematike i omalovažite ličnost i rad nastavnika matematikie-kako bi ga kao ...
http://www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html


ДНЕВНИИК 


                      ГОДИНЕ РАТА И БЕДЕ
                           Мирослав Б Младеновић Мирац
Биографија:

                   


 Мирослав Б Младеновић Мирац рођен  је 23.09.1948.године у планински засеок Преданча, села Горњи Дејан у општини Власотинце на Југу Србије од оца Благоје и мајке Марице у сиромашно печалбарској  породици.

Основну школу је завршио у село Златићево, осмогодишњу у село Свође, средњу пољопривредну школу у Лесковцу, ВПШ-група математика у Врању, а апсолвирао на природно математичком факултету у Скопљу.
Под тешким околностима живота и прогона због уверења   није дипломирао, али је зато узео учешће својим истраживачким радом и увођењем иновација у целокупном образовно васпитном раду у школи настави математике-да  саопштењима и корефератима излаже на десетине научних скупова:конгреса, сабора, трибина, симпозијума на нивоу Југославије и републике Србије математичара, учитеља, педагога.

 Своје педагошке чланке и   стручно-педагошке радове је објављивао у зборницима, часописима и нарочито као сарадник од 1970.године у листу „Просветни преглед“ листа просветнних радника републике Србије.

 Од 1970. радио је као наставник математике у основним школама у село Доње Кусце, код Гњилана (мало у гимназији у Каменици), Орашју код Велике Плане, Тегошници, Свођу. Крушевици, до села Шишава у власотиначкој општини. Године л976. добија опомену пред искључење из партије и са посла због противљења противзаконитом избору директора, да би врло брзо  био и избачен из партије-а потом и шест година из просвете због морално политичке неподобности. Ради као физички радник да би биолошки опстао са породицом.

У то време увелико прикупља етнографску грађу по селима власотинацко-црнотравског краја. Бележи епске и лирске песме, са својим ученицима све до ове 2008.године у школи Шишва-Ломница,  у којој ево завршава свој радни век на село, јер због „подобности“ никада није могао да пређе да ради у градској основној школи и да никада небуде буде позван да одржи неко педагошко или уже стручно математичко предавање у својој школи, општини Власотинце и јабланичком региону.

 Ето тако  у малим срединама успех се тешко прашта, али  његово дело остаће иза њега са постигнутим резултатима  ученика на математичким такмичењима младих математичара, успеха у  наставку даљег школовања ученика , као  и  својим педагошким радом   је утицао на своје ученике  у стварању здравих личности за живот у  друштвеној заједници.

Писао је да бих биолошки опстао; па је  написао и свој  девник од 1995. године све до 2000. године. Тако је забележио страхоте  свих ратова у Словенији, Хрватској Босни до Косова, после распада бивше социјалистичке федеративне Југославије деведесетих година 20. века.
Пише песме и кратке приче на дијалекту свога родног краја.

« Последња измена: Новембар 08, 2013, 10:02:57 пре подне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #41 послато: Октобар 20, 2013, 02:42:23 поподне »
                         ПЕЧАЛБА ( црнотравски говор)

by Ljiljana Gligorijević on Среда, мај 18, 2011 у 10:54 по подне
   
  Ех, печалба је мучна и тешка. Дунђерлај је голема работа, зној капе од тебе, а ти мораш да идеш да работиш. Звезда пече, земља гори, али мора да се зида, малтерише, пердаши ...
     
   
   Дошла је пролет, воћке набубреле, шума већ има по малко лисје па се зеленило види. Китке у авлију миришу, а ја се еве спремам да идем у печалбу. Спремам си куфер за работу и у њега турам: висак, чекић, кесер, секирче, мистрију, фанглу, облу, васервагу, а винклу ии бичкију врзујем заједно. Њи ћу да носим посебно .
   
    Моја жена Јелена ми је спремила пандиљи за работу и за пут, а омесила је и убаву баницу да си понесем за једење. Ја отидо у подрум па си напуни шише с љуту ракију. такав је ред, нећу да се брукам код другари. Спремам се, а у душу ми туга, жал ми што си идем и што морам да оставим моју Јелену.
     Стојим код подрум и кришом гледам у њу. Она млада, убава, једра, набрекла ко најбоља воћка у наш шљивак. Већ вој мешина голема, за два месеца требе да се породи и ја нећу туј да будем. За тој ми је повиш жал. Како да не будем туј кад се моје првенче роди? Моје Јеленче ме погледа и виде да ми неје добро, па ме пита:
      -  Ама Радисаве, кво ти је, неје ли ти добро, неси ли болан?
      -  Ма несам болан, али ми се не остављаш, а морам у работу. Како ћеш кад дојде време да се породиш?
      -  Немој да ми се секираш, туј су мама, дода и стрина Васка. Оне ће да ми помогну. Ће викају доктори, па ће ме возе у болницу.
      -  Да занаш како би волел да сам туј кад се наше дете роди, да га први држим у руке.
      -  Ајде, не бери бригу, улезни у кућу да вржемо лелејку. Синоћ сам завршила постељку за њу и исплела шивке. Понеси рам што си направил за њу.
     
    Понесо рам, улезо у кућу, па заједно врзамо лелејку. Туј ће она да чува наше првенче. Кад тој уработимо, како не беше никога близу од моји ја гу привуко и поче да гу целивујем како никога до таг. И она мене такој целиваше, а сузе ни на оба идоше низ образи.
     
   Боже како је била жешка, несам могал да се одвојм од њу. Ноге су ми поклецкувале, плашил сам се да неки не улезне. Срам би ме изел да ме неки види како гу прегртам и целивујем.

   Гледала ме је с њојне црне крупне очи како што срна гледа у срндаћа. Од тој ми беше топло око срце, а душа је играла. Милел ми се цел свет. И док смо такој били заједно неки притропа на врата, ми се тргнумо и почемо да турамо још неке ствари у куфер. Ја рекну:
      - Ајде, улезни, слободно је!
   
  Таг улезе мој побратим Станоја и назва ни: - Помоз Бог! Ми му одговоримо, а Јелена узе да тури каву. Док се кава варила она донесе слатко и воду, и сипа ракију.Ја сам већ све спаковал, па кад попимо каву појдомо си у работу.
     
   Мајка и башта бејоше пред врата па се поздрави с њи, А Јелена ме малко испрати до путањку. Реко вој да се не секира, да ћу редовно да пишем и да праћам паре. Она ни пожеле срећан пут и да зарадимо пуно паре, да ни се мука исплати. Слезомо на главни пут и аутобус дојде за десет минута.
   
    И еве, саг сам на градилиште, работим и мислим на моју Јелену, дете, кућу ... Једва чекам да си дојдем дома.
-------------------------------------------
Не свиђа ми сеСвиђа ми се • • Подели
•   
•   Теби, Michell Boltres, Danijela Stamenkovic, Radunka Bogdanovic и 13 осталих се свиђа ово.
•   
o   

 
Violeta Velickovic Lepo je sto jos neko poput Stevana Sremca ne da da se zaboravi. Svaka cast. Predivno je.
мај 18 у 11:44 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o   

 
Ljiljana Gligorijević Драга Виолета, ето напишем понештои на нашем говору. Нико не би требало да се стиди свог " матерњег" говора, уз њега смо одрастали уз пуно топлине и нежност. Он је део нашег колорита, наше шаренице, најлепшег ћилима којег Србија има.
мај 19 у 5:56 пре подне • Не свиђа ми сеСвиђа ми се • 6 особе/аУчитавање...
o   

 
Duna CaliVita Jeste, Ljiljo. Slažem se sa tobom. Draži mi je moj neknjiževni maternji jezik nego ovja moderan, potuđen, pola šatravački, pola sa tuđinskim i to nepravilno korišćenim rečima, pa je postao neka vrsta grozne evro-salate od jezika. Pozdrav.
мај 19 у 10:24 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o   

 
Violeta Velickovic
Nazalost ima i onih koji se stide toga, mada ne marim za to to je samo znak da jos treba da uce.Borisav Stankovic, Sremac i drugi spasili su zaborav ovog govora i obicaja i zivota kako popularno kazemo''juzne pruge'' a lepo je sto i ...Прикажи више
мај 19 у 10:54 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 2 особе/аУчитавање...
o    
Miroslav Mladenovi' Nazalost bio sam pri koji je poceo da pise na dijalektu 70. godina 20. veka iz nasega kraja. drago mi je kada vidim novog nekjog stvaraoca. samo napred. Pozdrav.
мај 19 у 11:02 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 2 особе/аУчитавање...
o    
Miroslav Mladenovi' Pesmu cu pos imenoim autora ubaciti u svoju vec naoisanu zbirku da afirmisem i autora i kraj.
мај 19 у 11:03 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o    
Miroslav Mladenovi' Samo promeni naslov, neka odgovara sustini price.
мај 19 у 11:04 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o    
Miroslav Mladenovi'
Napisi datum pisanja price, autora price, mesto i godina. Ukoliko se prica zapisuje/to kao etnolog savetujem/ ubelezi kayivaca godinu rodjenja mesto a ako je zena i devojacko prezime i mesto/da se vidi od kog je govornog podrucja prica, yap...Прикажи више
мај 19 у 11:11 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 2 особе/аУчитавање...
o   

 
Duna CaliVita Drago mi je što imam istomišljenike. Drugari, imam i ja neke priče na dijalektu. Poslaću vam , ali sa drugog profila. Ne mogu ništa ukrasti jer su već štampane u zbirci priča Kradljivci sunca. Pozdrav.
мај 19 у 6:35 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o    
Miroslav Mladenovi' Bilo bi dobro da nam dostavis iydavaca, kako bi i mi na Jugu Srbije gde vise i ne postoje knjizare da se kupi knjiga, nekako dojemo do ybirke i sa yadovoljstvom procitam
мај 19 у 6:47 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Duna CaliVita Poštovani Miroslave, mi smo komšije. Javiću se sa drugog profila.
мај 19 у 10:58 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o    
Miroslav Mladenovi'
Све знам о твом издавацу а има и ту мојих некадаснјих пријателја писаца иѕ младости. Сли цесто ѕивот зна да буде окрутан, па свако оде на своју страну. Неко иде ПРЕЧИЦОМ, а нажалост мој пут је трновит, па зато има доста инспирација и креати...Прикажи више
мај 20 у 11:20 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Dobrosav Doca Stamenkovic ljiljo bas lepo. malo maternjeg nije na odmet. postavi jos nesto da utvrdimo gradivo.pozdrav
мај 20 у 11:08 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Ljiljana Gligorijević Биће Доцо, само да завршим много започетих ствари. Хвала!
мај 22 у 5:34 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Velibor Blagojevic Ljiljo,postoji i zidarski jezik kojim se zidari sporazumevaju kada je u blizini gazda kako ne bi razumeo.Prevod:crnotravskog na zidarski:Eh,ucalbapenje je ucnamunje i uskatenje.Undjerlaj dunje je ulemagonje ubotaranje,ujznonje upekanje od ubetenje,a ti urasmonje da udes inje i ubotisranje.....Sta kazete narodeeeeee !!!!!!
мај 26 у 8:33 пре подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се • 1 особаУчитавање...
o   

 
Ljiljana Gligorijević Знам да се споразумевају њиховим језиком. Нисам много тога слушала.
мај 26 у 3:23 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се
o   

 
Ivan Draškov-Zorin ušelonje pletete koševe sas ušnanje učnikrenje na udarskizinje
мај 27 у 1:37 по подне • Свиђа ми сеНе свиђа ми се



 * *
Поставио(са друштвене мреже ФЕЈЗБУК): Мирослав Б Младеновић Мирац локлни писац песама и прича на дијалекту југа Србије
20.октобар 2013.г. Власотинце

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #42 послато: Октобар 26, 2013, 08:49:44 поподне »
Darujmo reč | Васа Пелагић поново у свом родном мјесту
darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec/generalna/2010/01/26/vp - Кеширано
26 јан 2010 ... Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце Србија ОШ "Браћа миленковић" село Шишава-Ломница ..
http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec/generalna/2010/01/26/vp

 


 Педагошки покрет Србије, у сарадњи са Општином Пелагићево и Основном школом ''Васа Пелагић'' у Пелагићеву у Републици Српској, ове године, организовао је додјелу Годишњих награда ''Васа Пелагић'' за врхунска остварења у образовању 2009. у родном мјесту великог реформатора и револуционара. Као да им је сам Пелагић дошапнуо да границе, нити било какве баријере међу људима не треба правити.
            На ''Пелагићевом педагошком сабору'' у суботу 23.јануара 2010. године у препуној сали свечано уређеног амбијента школе и пред еминентним представницима културног и јавног живота, из свих крајева, како из Србије тако и из Републике Српске, одвијао се, по много чему, необичан програм.
       Почело је свечано читањем ''Химне Васи Пелагићу''. Истакли су се пјесници Драгица Ђекић, Вера Цветановић, Стојанка Сека Закић, Милош Петровић и Теодор Опалић. По угледу на старије и ученици су показали свој неоспорни литерарни таленат говорећи ''Писмо Васи Пелагићу''.
    Поздравно обраћање скупу проф. др Драге Пантића, предсједника Педагошког покрета Србије већ је наговијестило да ће скуп осим свечаног имати и радни карактер. Према уговореном програму требало је освијетлити реформаторске идеје Васе Пелагића и тиме допринијети бољем сагледавању актуелних дешавања у нашем школству.
     Скуп су поздравили и Милан Несторовић, директор Основне школе ''Васа Пелагић'', Симо Стакић, начелник Општине Пелагићево, Мирослав Бобрек, помоћник министра просвјете и културе РС. Прочитана је и поздравна честитка Рајка Кузмановића, предсједника РС. Сви су они говорили о потреби организовања оваквих педагошких скупова, сабора на којима се кроз награђене види домет, а кроз идеје нови правци и стремљења ка још бољем.
   Визионарски уводни реферат проф. др Драге Пантића ''Толстојева и Пелагићева педагошка револуција у 19. и 21. вијеку'' је био једно ново виђење и један нови приступ и историји педагогије и модалитетима даљег развоја педагошке науке и праксе у 21. вијеку. Овакав, слободно можемо рећи, научни рад ће сигурно наћи пута да буде презентован ширем кругу педагошких научних радника као и педагошких практичара у нашим школама.
      Доц. др Маргит Савовић, предсједник жирија уручила је потом престижне Годишње награде за врхунска остварења у образовању 2009.
 
Маргит Савовић уручује признање директору О.Ш. Васа Пелагић,
Милану Несторовићу

       Специјалну награду ''Васа Пелагић'' за врхунска остварења у филозофији и друштвеним наукама добио је академик Михаило Марковић из Београда, чије дјело је представио проф. Филозофског факултета у Београду др Мирко Зуровац.
    Из различитих области педагошког дјеловања Годишње награде ''Васа Пелагић'' су још добили:

• Др Милутин Милутиновић и Радојко Јововић из Крагујевца, аутори Споменице „Век Учитељске школе у Крагујевцу: (1871-1971)“ – педагошка књига године
• ОШ „Васо Пелагић“ у Пелагићеву – педагошка установа  године
• Часопис „Иновације у настави“ из Београда – педагошко гласило године
• Иван Ружичић из Чачка – педагошки критичар године
• Зорица Сентић из Кана – добротвор године у образовању
• Гордана Стаменковић из Београда – новинар године у образовању
• Др Слађана Миленковић из Сремске Митровице – педагошки стваралац године
• Љиљана Ђуровић из Горњег Милановца – педагошки  практичар године
• Нада Митровић из Главичица – педагошки руководилац године 
• Јасна Капор, ОШ „Ђура Јакшић“ из Панчева – школски педагог године
• Милка Бабарогић из Врњачке Бање – васпитач године
• Олгица Јовановић из Београда – социјални радник године
• Ана Петровић из Јагодине – студент године у педагогији.
 
    То што је Педагошки покрет Србије у Основној школи ''Васо Пелагић'' из Пелагићева препознао педагошку установу године и Нади Митровић, директорици Основне школе ''Ћирило и Методије'' у Главичицама, педагошког руководиоца године, чини част свима у Републици Српској, а нарочито част и признање самим носиоцима ове традиционалне и престижне награде.
     Округли сто о теми '' Васа Пелагић-учитељ и реформатор васпитања и образовања'' припремљеним рефератима Милоша Антонића ''Бесједа о бесмртности Васе Пелагића'', Саве Милићевића ''Васа Пелагић-узор наставницима и младима'', Ивана Ружичића ''Зашто наставник мора бити креатор реформи и закона у образовању, Наде Митровић ''Хуманизам у дјелу Васе Пелагића'' изазвао је и друге учеснике скупа да проговоре о Васи Пелагићу у свјетлу савремених збивања у нашем школству и друштву уопште.
    Као да је оживио онај тестамент Васе Пелагића да у будућности неке нове генерације према достигнутом степену развоја науке усавршавају његове идеје и помажу народу у његовој муци. Тако је у свјетлу ''народних потреба'' данас јасно истакнуто да је наше школство у великој кризи и да су неопходне корјените реформе у образовању уопште:
- Инклузивна настава је само један у низу проблема. Да ли се данашњим рјешењем сложеног питања специјалног васпитања штеди, или је управо обрнуто. То временом постаје највећи трошак, не рачунајући ту големе хуманистичке промашаје.
- ''Школа без понављача'' је идеал који није остварен без обзира на све њене модерне варијације. Не смије бити шкарта у образовању младих.
- Без смањења норми, нарочито у млађим разредима разредне наставе, педагози неће бити у стању да одговоре свим захтјевима које намећу савремене потребе. Прије свега наметнути сегмент техничке припреме наставника мора бити замијењен педагошком припремом.
- Не смије се сметнути са ума да смо ми словенски народ са таквом традицијом и културом да је у очувању идентитета неопходно задржати руски језик у школама.
- Велика и погубна опасност по биће нашег народа је укидање сеоских школа, а самим тиме и припомоћ друштва да села коначно и нестане са лица земње.
- Насушна је потреба растеретити наставне планове свих сувишних садржаја, како у школама тако и на факултетима, додајући им нове савремене димензије оспособљавања младог човјека за сналажење у ономе што га чека на крају школовања.
- Систем недоступности образовања, посебно његове злоупотребе и лицемјерја у бризи о дјеци, породици и школи треба пелагићавски осудити и елиминисати.
Скуп је завршен усвајањем закључака, иницијатива и порука гдје се посебно издваја:
- Да оваква манифестација треба да прерасте у традиционални ''Пелагићев педагошки сабор''.
- Да се уради идејни пројекат ''Пелагићево етно село''
- Да се актуелизује отварање библиотека ''Васа Пелагић'' како у Пелагићеву тако и у другим мјестима
- Покренути иницијативу да се у Пелагићеву отвори музеј посвећен дјелу Васе Пелагића
- Иницирати неки вид удруживања педагошких радника који су остали беспомоћни у поједниначним иницијативама
- Актуелизовати питање избора достојнијег мјеста вјечног починка посмртних остатака Васе Пелагића.
На домаћински организованом коктелу уз пријатно дружење, из Пелагићева гости носе утисак задовољства што је овакав скуп наговјештај оживљавања нашег школства уз наду да ће на будућим ''Пелагићевим педагошким саборима'' заискрити нове идеје и тиме унаприједити нашу педагошку мисао.

Предсједник Организационог одбора
                                               Саво Милићевић
 
 
Заједничка фотографија учесника сусрета
 


Posted by darujmorec at 13:52 Dodaj komentar (4) │ Trekbekovi (0) │ Generalna
Back to Home Prethodni Sledeći
Trackback URL
http://www.blog.rs/trackback.php?id=84910
Leave a Reply
One Response to Васа Пелагић поново у свом родном мјесту
1.   Мирослав Младеновић says:
01/27,2010, at 13:44
Visit Мирослав Младеновић
Организационом одбвору сам упутио пропратно писмо са молбом да се прочитају неколико песама написаних на дијалекту "јужњака"-као следбеника Васе Пелагичћа(народни учитељ) реформе, социјалистичких идеја и реформе школства. Нажалост, из здравствених разлога нисам присуствоао скупу, али видим да моје поздравно писмо и пурке нису саопштене јавности.
С поштовањем
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце Србија
ОШ "Браћа миленковић" село Шишава-Ломница Власотинце Србија
2.   Стако С. Стакић says:
01/28,2010, at 13:33
Visit Стако С. Стакић
Стако С. Стакић
28.јануар 2001. године
Поштовани колега Мирославе,
Веома нам је жао што Ваше прпратно писмо са пјесмама није стигло до нас у Пелагићеву.Основна школа "Васо Пелагић" из Пелагићева је била само домаћин ПЕЛАГИЋЕВИХ ПЕДАГОШКИХ СУСРЕТА,као школа која носи име нашег Великана а налази се у родном мјесту Васе Пелагића гдје и он сам завршио основну школу, а организатор наведених сусрета је Педагпшки покрет Србије.Све што је стигло на нашу адресу као домаћина до почетка сусрета и додјеле Годишње награде "Васо Пелагић" за врхунска остварења у образовању за 2009. годину било је репрезентовано учесницима сусрета.
Истински нам је веома жао што и Ваше пјесме написане како и сами кажете на дијалекту "јужњака" нису из наведених рaзлога прочитане на једном тако величанственом сусрету као што су ПЕЛАГИЋЕВИ ПЕДАГОШКИ СУСРЕТИ,а надамо се да се такви пропусти неће догађати у будућности.мислим да ћете нас у потпуности разумјети као домаћина наведених сусрета.
С поштовањем.
Стако С. Стакћ, учитељ - секретар Основне школе "Васо Пелагић" Пелагићево,родно мјесто Васе Пелагића.
3.   Мирослав Млаедновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија says:
02/06,2010, at 13:11
Visit Мирослав Млаедновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија
Из рукописа( и објављених песама на дијалекту-послато у делу матераијала Стваралаштво на дијалекту из власотиначкога краја за научни скуп О Пелагићу):

ПЛАНИНО МОРИ ПЛАНИНО (1)
Планино, мори планино,
Млого си ми се ужелела,
У тебе сам се родио,
Ти си ми снагу дала,
У тебе ми младост оста.
На ливадама и пашљацима,
Прве дечје снове снио.
Куде се денуше онеј лепотиње,
К'д си брамо китке,
Здравац, перунику, гороцвет,
Жуто игличје, жуте женке,
Алене китке по градине.
Д'нске си мори опустела,
Нема кој ни цвећке да бере,
Све урасло у пелин и бурјан.
По које пиле долети,
тужно поје на суву грањку.
Тужна си мори планино,
Што туј нема ни косача,
Нема ни овчара, ни орача,
Нема ни жетача, ни певача.
Пусто, пуста пустелија.
С'њам те мори планино,
Свакуј ноћ тамо у туђину,
Пред очи ми стара кућа,
Огњиште и стар кот'л,
На вериге окачен,
Мирис загорелог млека,
Слика остареле мајке,
Како у пепел пече кравајче,
Старо грне са пасуљом.
Црепуља са мирисом леба,
Од рженице и жуте проје.
Планино мори планино,
Млого си ми се ужелела.
4.октобар 2008. године Власотинце
ЉУШКЕ (2)
Е к'д дојду сирнице,
Тамо негде у пролет,
К'д у планину живот заживи,
К'д се пролет буди,
Онда и старо и младо,
Врзује сас ланац љушке,
На жилаво дивље дрво,
Често на крушку дивљакушу,
Да се љуља и старо и младо.
Поју се убаве песме,
Тугаљиве, веселе и радосне,
Туј се поглеђује и тугује,
Туј се младиња весели,
Туј се деца радују,
Туј се млада снајка,
Од печалбара у песми растаје.
Испраћај печалбара у равници,
Има разлике при поласку,
Од планинска цигларска села.
Код њих се организују игре,
На отворено место је игранка,
Праве се пошалице, прибира снага,
Игра се клис (џилит), игра се лопта,
Направљена од воловске длаке,
Праве се љуљашке, па се љуља,
Прави се вител, па се љуљу и окрећу.
Сви: одрасли и деца се смеју и шале.
Последњег дана пред одласка у печалбу.
Такој си остала песма успаванка:
„Љушке, љушке на Морави крушке.
Дајем деци, једну две,
А мирној дечици у љушки све“.
4.октобар 2008. године Власотинце
-наставиће се-



« Последња измена: Октобар 26, 2013, 08:53:33 поподне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #43 послато: Октобар 26, 2013, 08:51:40 поподне »
-наставак-

КОНДИР (25)
Д'нске бео на едну свадбу,
Погледа какој си је убаво,
К'д младоженски носи кондир,
Окитили га сас дар, а и кондир.
Начичкане на њега паре,
Онеј наше, ал и странске.
Стоја онакој докле мога,
Убаво се нагледа на младињу.
Онај кондир ми се врти у главу.
Онакој превртам оној време,
А неје млого било долеко,
Ма нек'д 70.година 20 века,
У сва села Повласиња ,
Још су се поштували обичаји,
А имало народ и младиња,
Неје овај модерни свет
Ушал по главе и по домови.
Ех, какој си је било убаво,
К'д младожењски увати,
Онакој од мерак:
Китени кондир, па вика.
Свуд редом по село,
За весеље и свадбу.
Тај младожењски по обичај.
Бил је зет на младожењу,
бил је закитен сас пешкир.
Онај кондир напрајен,
Куде доброг мајстора грнчара,
Исто као и тестија(стовна).
Има два отвора:голем и малечак.
На онај голем се сипувала ракија,
А на малечак се пила ракија.
Обично за љуту ракију
Бил је „зеленко“, са шарама,
А за грејану ракију жућкас,
Са поголеми отвори.
А и подебел да се греје
Уз огњиште ил на кубе,
А у ново време и шпорет.
Кондир на голем отвор.
Од мерак се китил,
„зеленко“ сас женку,
А и „жућко“ сас женку.
К'д кондирџија прооди
Онда се најављује радос,
Некако свима милина.
Вика на капију, па улази.
Домаћин благосиља позив,
А и искаже неку здравицу,
Уз божју помоћ и весеље.
Ондак се тура пара.
А кондирџија тој бележи,
А паре си нижу на кондир.
Сас теј паре уз кондир,
Кондирџија вика:кума, старојка.
А и пријатељи од девоју,
За други д'н на весеље.
Кондирџија је шалџија,
Обилази подрумџију и послугу,
Води рачун од музику,
А и од дочек и испраћај,
Кума и старога свата.
Кондир се радосно кити,
Сас венче около од шимшир.
Мало кондирче је и мераклак,
К'д су славе и неки гости.
Свакоме је арно кад цврцне,
Па натегне љуту препеченицу.
Онај поголем кондир жутко,
Млого је аран к'д дојде зима.
Т'г се греје ракија у котал,
Зими на свадбе и славе,
Па се пије из тај кондир.
Пило се и к'д се поодило,
Било у печалбу ил у војску,
А богме и ујутру у кућу.
Такој домаћин рано се дигне,
Па згреје уз огњиште,
А касније на кубе ил шпорет,
У шерпу а нек'д и у кондир,
Па се из кондир у големе чаше,
Пије грејана ракија у кућу.
Нек'д се сас њу и загревало,
К'д се зими трупила дрва,
Секла и носила из браниште,
На раме, ел неје се имало,
Пуста печалба је све узела,
Па су по големи снегови,
Печалбари носили дрва.
Пила се грејана из кондир,
к'д се копал папрат од корен,
да се ране овце и свиње.
Е к'д се тике само сетим,
Какој смо се ми деца,
Понек'д сас стари пили,
По неку чашу грејану,
Па се уџипкамо у кревет
А нек'д само појемо.
А било је и смешне работе,
К'д се жене изнапију
Пусту благу ракију,
Па се незнаје за доста,
Па се нек'д соплитале.
К'д си се само сетим
Какој си је нек'д било.
По нек''д се нашалим;
„покашљујеш ко снајка,
За благу ракију“.
Малко се тргну од тој време,
К'д ме повикаше да идем,
Снајка ће да прооди,
А неки помлад сас кондир,
Онакој пројде тике ради реда.
Још у понеко село, а и варош,
Понек'д се види кондир,
Али тој ко попмодарство.
Нема онај значај за радување,
Ко нек'д какој смо се радовали,
К'д пројде кондирџија.
За своју душу најдо кондири:
„зеленка“ и „жутка“ да ги чувам,
Стави ги на витрину.
Сас грне, тестију, лампу.
Тенџеру, петролејку, туцало.
Тој убаво време га нема,
Ник'д неће да се врне.
Младожењски,Кондир и кондирџија ,
су сећање на прошло време,
Радости живота и среће,
Нек'д у планину и село.
10.октобар 2008. године Власотинце

ЂАЧЕ(53)
Седи ђаче на дрвник,
Узело буквар и плајвез.
У руке му сирење и ‘леб.
Сас једну руку писује,
С другу руку обедује.
Мајка по њега вика,
Овце у трлу блају,
Говеда у шталу рику,
А за његову муку,
Никој не питује.
Овце да се пушту,
Говеда да иду да пасу.
Куј те за домаћи питује,
Што ће јутре од учитеља ,
Сас прут по руке,
Од учитеља тепање да добије.
Април 2008.г Власотинце
Мирослав Младеновић Мирац

ШИЋЕРЧЕ(51)
К’д се ишло у гости,
По славе, краваји и свадбе,
Деци се давало шићерче.
По јед’н грумен.
Некој драг из фамилије,
Деда, баба, тетка, кум,
Тек из пазуку, из џеп капута,
Навири бел грумен шићерчета.
Деца се радују том дару,
Очи им цаклу од срећу.
Тој је било од славу до славе,
Т’г се деца сладила сас шићерче,
А често су га збирала и од гробје,
К’д су биле задушнице у село,
Претицала се сас циганке врачарице,
Куј ће да узне шићерче од споменик,
Што су ги турили мртвима за душу.
Малечка деца се залагувала,
Сас шићерче у крпче да га сису,
Какој би била мирна у лулејку.
Шићерче се служило као коцкица,
К’д се пила кава р’женица,
На славе, краваје и свадбе.
Ђићерче је остало као благослов,
За радовање дечице и стареји,
К’д се у нека стара времена,
Живело и радовало животу.
Април 2008.г Власотинце

Аутор: Мирослав Младеновић Мирац наставник и локални етнолог и писац на дијалекту
6фебруар 2010. године Власотинце Србија

4.   Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија says:
02/06,2010, at 21:32
Visit Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија
Поводом одржавања „Пелагићевих педагошких сусрета“ 23.јануар 2010. Године, желим да у оквиру садржајнијег рада дам и свој допринос читања ових мојих песама у културном делу програма- из објављене збирке са села на дијалекту јужњака-Јужне Србије(Прилог песама).
Из здравствених разлога нисам у могућности да присуствујем скупу, али своји стваралачким радом у образовању, народној књижевности, етнологији и етнографији ћу сигурно допринети право званје „Народни учитељ“-попут Васе Пелагића.
Скупу желим успех у раду. Искрен Поздрав.
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
5.јануар 2009. Године Власотинце

Педагошки покрет Србије наставља да додељује традиционалну престижну Годишњу награду „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању, па ће уручивање овог признања за 2009. годину у тринаест категорија бити одржано 23. јануара 2010. године у Основној школи „Васо Пелагић“, родном месту великог учитеља и народног трибуна.
Програм „Педагошких сусрета у Пелагићеву“ садржи следеће:
а) Културно-умјетнички програм
- Рецитал – „Химна Васи Пелагићу“
- Ученици – „Писмо Васи Пелагићу“
б) Поздравне ријечи и бесједа
в) Уручивање Годишње награде „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању 2009.
г) Коктел
д) Разговор о теми „Васо Пелагић“ као учитељ и реформатор васпитања и образовања
ђ) Поруке учесника сусрета у Пелагићеву.
Добитници Годшње награде „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању за 2009. годину, према одлуци жирија, којим је председавала доц. др Маргит Савовић су:
• Др Милутин Милутиновић и Радојко Јововић из Крагујевца, аутори Споменице „Век Учитељске школе у Крагујевцу: (1871-1971)“ –
п е д а г о ш к а к њ и г а г о д и н е
• ОШ „Васо Пелагић“ у Пелагићеву – п е д а г о ш к а у с т а н о в а
г о д и н е
• Часопис „Иновације у настави“ из Београда – п е д а г о ш к о
г л а с и л о г о д и н е
• Иван Ружичић из Чачка – п е д а г о ш к и к р и т и ч а р г о д и н е
• Зорица Сентић из Кана –
д о б р о т в о р г о д и н е у о б р а з о в а њ у
• Гордана Стаменковић из Београда – н о в и н а р г о д и н е у
о б р а з о в а њ у
• Љиљана Ђуровић из Горњег Милановца – п е д а г о ш к и
п р а к т и ч а р г о д и н е
• Нада Митровић из Главичица – п е д а г о ш к и р у к о в о д и л а ц
г од и н е
• Милка Бабарогић из Врњачке бање – в а с п и т а ч г о д и н е
• Олгица Јовановић из Београда – с о ц и ј а л н и р а д н и к г о д и н е
• Ана Петровић из Јагодине – с т у д е н т г о д и н е у
п е д а г о г и ј и.
25. децембар 2009. П р е д с е д н и к
Проф. др Драго Т. Пантић

Из збирке песама ПЛАНИНСКА ОРАТА
Аутор: Мирослав Младеновић Мирац, наставник математике ОШ БРаћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије
Издавач: аутор и фондација даровитих „Христифор Црниловић“-Кица
Власотинце 2008. Године
-наставиће се-
« Последња измена: Октобар 26, 2013, 08:54:57 поподне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #44 послато: Октобар 26, 2013, 08:52:36 поподне »

-наставак-
КАКО САМ САКУПЉО НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ
(страна 9)
Још као дете, док сам са дедом из мајкине фамилије, чувао краве у планини, педесет и неке године 20. века, почео сам да у својој глави уносим мисли за велика историска дела многих јунака хајдука, који су се борили за националну слободу у овом крају-од петовековног турскога ропства.
Јуначке песме су биле први мој учитељ да заволим да се интересујем за прошлост мога роднога краја. Тај деда Тоза је био учесник балканског рата противу турака, а и био учесник осталих ратова тога времена, да би потом први светски рат завршио као исрпљени борац српске војске, послат на опоравак у Француској. Одмах потом као ученик из родног планинсаког засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце , доста научио од свог учитеља у суседно село Златићево-где сам похађао четвороразредну основну школу, удаљену од нашег планинског виса четири до пет километара у једном правцу.
Сви из моје генерације овог дела власотиначкога краја у планинском делу Горњег Повласиња, смо „упијали“ све што је било везано за хајдучки и косовски циклус народних песама. Знали смо напамет хајдучке песме о Малом Радојици, Старом Вујадину и о косовским јунацима, а и о јунаштву Краљевића Марка, Црног Ђорђа Петровића у рату противу турака. У том времену смо били мало задојени и другим јунацима за национално ослобођење.
Касније када смо пошли на даље школовање, почев од осмолетке у село Свође-десет километара пешачења кроз планинско беспуће букових шума у једном правцу, па преко средње пољопривредне школе и студирања-прихватили смо партизанаске јунаке као идоле соцојалистичке револуције.
После завршетка школовања, седамдесете године двадесетог века, започео сам свој радни век у новоформираној осмогодишњој школи у село Тегошница-где смо у почетку радили под шаторима, у сеоској бојаџиској радњи,а у кафани држали своје дневнике, под најгорим условима живота и рада, без струје и потпуно одсеченог у свему од света. Узео сам учешће у израдњи нове школе.
Као млад просветни радник-наставник математике, обилазио сам сеоска насеља и водио разговоре са старим солунцима и учесницима других ратова, потом бележио оловком свуда где сам стигао. Почео сам да се интересујем за прошлост свога краја. Нажалост у том времену нису били повољни услови за истраживање прошлости, морао си бити под „контролом власти“.
Од ученика сам сакупљао стари новац, кога сам касније однео у Бачки Маглић(мали део посеедујем) и поклонио једном земљаку нумизматичару Марковићу, родом из нашега краја. Једино сам сачувао прстење из 16 века кроз који су се на премлаз „промузувале“ овце-у времену ђурђевданских обичаја шестога маја.
После служења војног рока прелазим са радом у осмогодишњој школи у село Крушевица 1973.године и ту настављам са великим интересовањем у читавом крају Горњег Повласиња да сакупљам народне умотворевине, порекло насењавања становништва, историографију и све што је везано за обичаје и живот мога наорда у прошлости. Сва усмена казивања сам бележио и фотографским апаратом смене осам запсивао као траг времена живота на село.
Бележио сам са својим ученицима све:обреде , све врсте старих обредних и изворних песама, загонетке, нардоне изреке, веровања, приче и легенеде о настанку села и насељавања, казивање свих ратника из свих ратова. Често сам бележио и на лист џака хартије пред сеоском продавницом и на магнетофонској траци, али пре тога и сам учио да отпевам неке старе песме уз казан печења ракије.
Дешавало се док сам чекао аутобус на аутобуској станици у Власотинцу за планину-наилазио сам на многе људе који су ми причали разне умотворевине, а ја их бележио и на хартији од пакле цигарета коју сам наилазио на станици.
Највише су ми помагали у бележењу умотворевина мој син, моји ученици и стари солунци ратници-свога роднога краја, као и моји родитељи у планини. Добро се сећам давне 1975.године сам морао да однесем цео балон ракије солунцима и ратницима из Другог светскогв рата-деда Владимиру Илићу и Неши Петковићу у моје родном планинаско место Преданча, како би два дана и две ноћи могао да бележим све о оном што су једино под „гасом“ ракије могли или смели да причају. Та казивања остаће као драгоцен Материјал-етнографско истриографска грађа за будућа поколења.
Наравно да је то био мукотрпан рад. Са многим неугодностима живота, па и прогона због уверења и мојих интересовања за прошлост, платило сам и велику цену мога и живота моје породице. Чак су ме и „партиски кажњавали“(а и на послу добио ОПОМЕНУ) што сам пустио сеоског попа да игра фудбал у сеоском клубу села Крушевица. Некако се остало живо. Своја истраживања после свих доживљених траума и борбе за голи живот-наставио да радим на прикупљању народних умотворевина и забележим део свога дијалекта, обичаја и живота једнога времена на село-које потпуно нестаје на почетку 21. века. Моји најбољи сарадници су били и остали моји ученици-све од 1970 године преко осмогодишњих школа у селима:Тегошница, Свође, Крушевица-па све до ове 2008. године у село Шишава-Ломница у власотиначком крају.
Данас ни на почетку 21. века још нема потпуног разумевања за мој истраживачки рад у етнологији и историографији, али ће зато некада у другом времену да то користе други који неће бити оптерећени никаквим идеологијама живота.
. Мирослав Младеновић Мирац
ТАКВА НИ ОРАТА
(страна 31)
К'д се рано дигну у село
Онда почне да се вреви,
Постари се дигну порано,
А и увече си поорате,
Куј ће кво јутре да работи.
Такој си је од памтивек.
Прво се орати по кућу,
Па се ората наставља даље.
У комшилук, по авлију, по пут.
К'д се теру овце и краве на оасење,
К'д се иде у њиву на копање,
К'д се коси и збира сено,
К'д се суши и дене у стог.
К'д се жње, збиру рукољке,
К'д се носи у воденицу.
К'д се жито смеље,
И омеси први 'леб,
Онај што се пуши,
У црепуљу под вршњик.
И т'г се орати, онакој силно,
И чувено, на обронцима Чемерника,
Буковој Глави и Јаворске Чуке.
Чудно је онима к'д дојду у варош,
И д'нске, сви који су сишли
Из село у варош, силно орате.
Тој ни је, казују. Дар од Бога.
Подарен из нашу планину.
ПИСУВАЊЕ ПО ВЛАСОТИНАЧКИ
(Страна 33)
Д'нске сви орате
И писују по власотиначки.
Ал' неје јасно куј власотиначки.
Д'л варошки и'л сељачки.
Сас коју страну,
Дал' онија низ Власину,
Што ги викамо Моравци.
Ил' онија у саму варош,
Ил' онија окол' Власотинце,
Ил' онија по брда,
Ил' из другу власинску власинску област.
Затој с'г и само Власотинце
Има мешовиту орату-оратешку.
Од свуда ората-пратешка,
На дијалекат „ишеја“ орате
У Варош, Шишавци, Средорци
И још нека околна села.
А онај села по планину орате
На ишал, иш'л, дош'л...
И сва ората-оратешка,
По центар у варош,
Зборе си стари власотиначки,
А насељеници по Росуљу
Орате и писују по планински.
АЈД У 'ЧКОЛУ
(Страна 26)
Децо, ајте у 'чколу,
Од вас не могу
Ни да се узискам.
Главу ми протропасте!
Идите у 'чколу, да се научите
С плајвез да писујете,
Татку писмо да писујете,
Башта ви се нада.
Од бриге, ич си не могу,
Какој ли си је на даскала,
Како ли на крај сас вас искача.
К'д сте у 'чколу глава ми мирна.
Ега изучите теј велике 'чколе,
Да прогледате и видите свет,
И да се не мучите цел век,
Ко мајка ви и татко ви.
Он црнчи у пусту печалбу,
А мајка ви сама ко кукавица.
Затој 'ајте децо у 'чколу,
Па ће нек'д мајка и татко ви,
Да се подиче сас сцоји учењаци.

ЋУ ГИ ТЕРАМ
(Страна 53)
Ћу ги терам бре, све да ми плате,
Све да призну, ћу ги терам у туђо,
Ћу ги терам на суд,
Ћу ги терам до крај,
Ћу ги терам бре, све док се може.
А тој терање,
Кол'ко кошта да кошта,
Само нек' је, брате по моје!
АЈМО У СТРАЊЕ
(страна 114)
Еј велике, еј Божике
?Ајмо у Страње,
Сас овце, сас краве,
Тамо си ни Стојан чека,
Да си се гледамо,
Да си се глатко исмејемо,
Еј Велике, еј Божике.
?Ајмо у Страње
Тамо си је заветрина,
Тамо си с'лнце греје,
Тамо си прве љубичице цвету,
Тамо си прве јагоде зарумене.
Да миришемо и уздишемо,
Да си шалу шалимо,
Сас Стојана враголана,
Ђаволине да си пра'имо,
Сас убавињу да си се сластимо.
5.јануар 2010. Године Власотинце
Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог
ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије

ШИЋЕРЧЕ
(страна 102)
К'д се ишло у гости,
По славе, краваји и свадбе,
Деци се давало шићерче.
По јед'н грумен.
Некој драг из фамилије,
Деда, баба, тетка, кум,
Тек из пазуку, из џеп капута,
Извади малечко шоћерче.
Навири бел грумен.
А деца се радују том дару,
Очи им цаклу од срећу.
Тој је било од славу до славу,
Т'г се деца сладила сас шићерче.
А често су га збирала и од гробје,
К'д су биле задушнице у село,
Претицала се сас циганке врачарице
Куј ће да узне шићерче од споменик,
Што су ги турили мртвима за душу.
Малечка деца се залагувала
Сас шићерче у крпче да га сис'у.
Какој би била мирна у лулејку.
Шићерче се служило као коцкица,
К'д се пила кава р'женица,
На славе, краваји и свадбе.
Шићерче је остало као благослов
За радовање дечици и старејима,
К'д се у нека стара времена
Живело и радовало животу.
Власотинце, април 2008. Године
ЂАЧЕ
(страна 104)
Седи ђаче на дрвник,
Узело буквар и плајвез.
У руке му сирење и 'леб.
Сас једну руку писује
С другу руку обедује.
Мајка по њега вика,
Овце у трлу блају,
Говеда у шталу рику,
А за његову муку
Никој не питује.
Овце треба да се пушту,
И говеда да иду да пасу.
Куј га за домаћи питује,
И што ће јутре од учитеља,
Сас прут по руке,
Тепање да добије.
Власотинце, април 2008. Године
 
Darujmo reč is powered by blog.rs
Синдицирање (RSS) Повратак на врх странице
Falling Leaves template design by Shawn Grimes

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #45 послато: Октобар 29, 2013, 10:38:39 поподне »


Вицеви из власотиначкога краја-Горње Повласиње



                               ВИЦЕВИ
................................................................................
2. Приђу два мрава слону и први каже другом:
         „Ти га саплети а ја ћу да га ритам“.


3. Шта је писало у првом лесковачком биоскопу(истинито):
    “Нема семке грицкање, по под пљување и женске за дупе ваћање“.

...................................................

6. Силовали бабу. Кад је дошло до суђења питају је:
-Кад је било  најтеже?
Баба одговара:
-Богами, кад ми дигоше ноге, све труње из опанци у очи.
.............................................................................

10. Нашли полицајца мртвог у Морачи и сутрадан му нађу листић у џепу на којем пише:“Скокни преко Мораче за бурек“.

11. У разреду наставница питала ученике да кажу неко јужно воће, јавила се Милица и рекла:
-банана. Јавио се Милан и реко:-помаранџа. Јавило се циганче и рекло:
-татко купија евро-крем и све га изеја-„бананас“.
..................................................................................
23. Отишеја ловац на језеро и утепаја патку. Искубаја јој очи. У тој тренутак наиђе чувар. Овај ко да се спаси-баци се у воду. Питуваја га чувар:
-Кво работиш.
-Ништа, патка се бања, ја ву чувам ствари.
......................................................................
25. Отишла баба код лекара. Који јој рекао да  користи  дневно литар течности . Баба је мислила да је то течност за прање судова, па је кући снајки рекла:
 „што ће да радимо сас толко течности за прање судова за је'дн д'н, ми си можемо целу недељу сас толко да перемо посуђе“.
...........................................................
26. Изгубија пироћанац динарче!
Да га најде за тој прекопаја цел тунел од Пирот до Ниш, да га најде.
.....................................................................
27.  Отишеја власотиначнин у гости код пироћанца на прославу отварања кафане.
 Седнуја и чекаја да га послужи газдин син. Ништа од послугу без паре.-рекнуја конобар. Власотинчанин  му рекнуја:“абре дај од тој шише ракију част за кафану“. Конобар му одговорија: „неможе пола ракија је моја пола таткова, “. Власотинчанин ће на тој:дај ми твој део а татков остави“. Конобар:“ мој дел је до дно а татков на вр'. Татко недава да се прооди кроз његово.“. Власотинчанин: ма ја ћу да узнем сламку паћу да попијем твој дел“. На то ће конобар-газдин син пироћанца:“Јес' али татко недава да се прооди кроз његово“.
...............................................................

28.Виц за време НАТO бомбардовања 1999-године:-„Ишло Амеркиначе и Српче у школу. Американче се хвалило и задиркивало Српче. Србин, ко Србин, мало воли да се похвали.
Тако Српче рекло Амеркиначету-„еве ви  си немате историју у школу “, а онда ће њему американче:-„а ви си немате географију у школу, јер смо гу бомбардовањем све срушили“.
.................................................................................

30. Виц о Клинтону Преседнику Америке у време НАТО бомбардовања 1999.године:
-„Мори комшике, докле ће онај сивоња Клинтон да баца ове ракете, па замисли мори, почел бре и  да поје, нескида се од телевизор“.
...........................................................................
32. Виц о локалном свештенику  за време НАТО бомбардовања 199.године:
Да би  сакрио страх од  бомбардовања  локални свештеник   је мало више попио ракију, па је овако држао проповед у цркви:“....Лазар умреја, па се усмрдеја.... .“
.......................................................................................
33. Виц о локаторима у време НАТО бомбардовања 1999. године:
- Комшика пита комшику: „ а бре има ли ги куде вас локотаори“.
Има-одговри.
Па куде су вам-на то ће поново комшика.
- Море да ти право кажем моји „локатори“ су муж и син, ете ги „лочу“ вино у подрум недељу дана од стра' од овој бомбардовање“-одговори  јој  комшика о локаторима.

ИЗ РУКОПИСА: ПСОВКЕ, РУЖНЕ РЕЧИ И ВИЦЕВИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА-ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ, 2009.године Власотинце
Аутор:Мирослав  Б Младеновић Мирац   локални етнолог, историчар и писац на дијалекту Југа Србије
22. март 2010. године Власотинце

Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту Југа Србије

Vicevi iz vlasotinačkoga kraja-Gornje Povlasinje - MyCity
www.mycity.rs/.../Vicevi-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Povlasinje.html - Кеширано
22 мар 2010 ... 22. март 2010. године Власотинце Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац песама и прича на дијалекту
http://www.mycity.rs/Zabava-humor-vicevi/Vicevi-iz-vlasotinackoga-kraja-Gornje-Povlasinje.html

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #46 послато: Октобар 31, 2013, 08:25:58 поподне »
За народ на подручју Повласиња-селима око реке Власине, власотиначко-црнотравскога краја, псовке, ружне речи и вицеви су се користили од вајкада од времена детињства, преко младалаштва; онда у породичним и друштвеним односима-нарочито када се радило у пољу, чувала стока, косило, жело, веселило на свадбама и вашарима и ишло у печалбу.

Наравно да је постојао један социолошко етнолошки феномен, да су у нормалним околностима се поштовали патријахални односи међу половима када је у питању псовка.

Никад се није псовало, исказивале ружне речи, казивали вицеви(„мрсни“) испред старијих људи, ближњих у породици и испред жена или мушакараца-супротног пола, јер је то било срамно.

Нажалост, данас при уласку у 21. век се тај систем комуницирања злоупотребљава на телевизијама и простаклуком употреба псовки, ружних речи и вицева до те мере да се често застидим што сам пореклом планински горштак.

Наш језички дијалект-поготову „зајебанција“-шаљива псовка, служила је српској културној традицијији на прави начин- која је често имала и „ментални“ значај чишћења организма; па зато се и није ишло код лекара да се људи лече од разних неуроза, јер су имали своја „средства“ терапије у псовкама и вицевима.

Овај писани траг са језичке, социолошке и етнолошке стране малог дела сакупљеног материјала оставиће нашим поколењима наш начин живота, језика, говора и употребе речи као моћног средства у комуникацији међу људима једног нормалног живота у планини Повласиња у власотиначко-црнотравском крају.

(Из УВОДА напасаног текста:"ПСОВКЕ И РУЖНЕ РЕЧИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА
У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ-ПОВЛАСИЊЕ"-Власотинце, 2019.г. Аутор: Мирослав Б Младсеновић Мирац)
Поставио(31.октобар 2013.г. Власотинце република Србија): Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #47 послато: Новембар 02, 2013, 07:30:14 поподне »
Вуково интересовање за "Шоплук" и "Шопове"
из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 155-159.
Успомена на пок. проф. Владана Недић - великог поштоваоца Вуковог дела и мог доброг и драгог пријатеља - Владимир
 
За познавање језичких, етнографских и културно-историјских прилика пограничних крајева Србије и Бугарске у првој четвртини XIX века Вук Караџић је дао неколико незаобилазних података и изнео нека своја веома значајна схватања. Његова казивања о томе су двоструко значајна:
(1) што су прва у науци саопштена знања о пространом региону који се дуж источних граница Србије из времена Првог српског устанка - са Дунава простирао поред Старе планине даље ка југу и истоку, и (2) што су та казивања била проверена на начин који је, уопште, био карактеристичан за Вуков хеуристички и књижевни рад. У овом случају реч је о пограничној територији која је, касније, у науци била позната под уопштеним именом Шоплук, односно његовим синонимом Торлак - са нешто суженим географским значењем.
Ова територија простирала се између Видина, Пирота, Софије и Враце, па и даље према истоку и југу. Вуково интересовање за ове крајеве поникло је, најпре, из жеље за скупљањем народних песама и лексичке грађе за Српски рјечник, да би се, потом, пренело на његова шира занимања за етнографска, језичка и историјска питања.[1]
Од споменутих градова и крајева, Вук је из аутопсије познавао, унеколико, само Видин куда је ишао по налогу Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета 1812. године, у политичку мисију Мула-паши, тадашњем гувернеру Видинског пашалука. Службујући у Брзој Паланци и Неготину, Вук је - по свој прилици - долазио у додир и са бегунцима - емиграцијом која је из видинског краја била прешла преко Тимока и населила се у пограничним селима ослобођене Србије. Тако, на пример, познат је онај Вуков податак да су ти досељеници - бегунци из Бугарске славили славу[2] исто тако као и народ у Србији. Међу њима могли су се наћи, свакако, и људи из предела од Старе планине према Дунаву, идући од Белоградчика и Ћипровца ка Лом Паланци и Враци. То су били тзв. Загорци, становништво Загорја, за које се знало у Србији Карађорђева времена, што Вук и спомиње у свом каснијем књижевном и научном раду. Једну лепу и свежу лирску песму у којој се опева Загорје Вук је објавио још у Малој простонародној славено-сербској пјеснарици[3]
Девојка са три љубовника
"Кажи Радо, кажи брати:
Колко имаш љубовника.
Ја и имам до тројицу:
Један ми је у Загорју,
Други ми је у Поломљу,
У јужне пределе данашње Србије, за време Првог српског устанка тада у Турској, Вук за живота није имао прилике да оде, али је, на пример, долазио у додир са Пироћанцима и пиротском емиграцијом која је, у ослобођеној Србији, била знатна и позната по својим војводама Мити и Маринку Петровићу, на југоисточном фронту српско-турског ратовања до 1813. године. По свој прилици, међу њима је Вук и могао да нађе учитеља Проку и да од њега унесе у своју прву књигу Српских народних пјесама две лепе пиротске лирске песме:[4] Крштење Христово - "од неког учитеља Прока, родом из Пирота, с бугарске границе", и Сестра брату зарукавље везе.
Слично је било и са софијском емиграцијом, која се растурила по Србији, и међу којима је било и знатнијих људи у војно-политичкој историји српског ратовања са Турцима, а које је Вук, бесумње, могао упознати понајпре у Београду: на скупштинама устаничких старешина, у Совјету, београдском магистрату и иначе приватно у вароши.
Исто тако, после 1814. године, живећи у Бечу, Вук је имао прилике да дође у додир са многим "турским" трговцима који су, из разних крајева Балканског полуострва, долазили у престоницу Аустрије где су понеки од њих често били објект за научна истраживања, нарочито из области језика и етнографије.
Имајући ово у виду, како период проучавања из времена Првог српског устанка тако и време проведено у Бечу и, затим, опет у Србији кнез-Милошевог периода, заинтересован и знатижељан, Вук је дошао до извесног броја података о приликама у пограничним крајевима у Турској. Радећи живо не само на скупљању народних песама већ бавећи се, све више, и питањем језика, Вук је, још на почетку своје књижевно-научне каријере, уочио једну етнографско-језичку појаву која се, у различитом степену сличности и разлика, уочавала код становника поменуте шопске одн. торлачке области.
Најпре, у Српском рјечнику Вук под одредницом "Торлак" пише: "човјек који нити говори чисто Српски ни Бугарски".[5] Из овога се може извући закључак о Вуковом, условно, уочавању једне интересантне зоне на додиру српске језичке територије са бугарском, односно - могуће - дијалекатској варијанти (у основи) српског говора која је, према истоку и североистоку, обухватала знатно географско пространство. Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, алудирајући на Шафариково професорско-кабинетско поимање језичке и етнографске проблематике лимитрофних српско-бугарских подручја, Вук изричито каже: " Сад ћу нешто да Вас опоменем. Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком) недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским Ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити."[6]
Доиста, јасно, одређено и категорички, Вук оцртава језичку (дијалекатску) и етничку ситуацију у западним пределима Шоплука, сматрајући да Видин, Ћипровац и Пирот, са својим подручјима, укупно узев, показују преимућства битних особина српског језика над бугарским. Овакав његов закључак сматрао се двоструко инструктивним: што је, у посебном смислу, поближе одредио говорне квалитете становништва реченог подручја, и што је - grosso modo  - одредио његов дијалекатски однос у укупној структури српског говора на читавом етничком простирању српског народа. (Ово Вуково схватање касније је методом критичког испитивања потврдио низ филолога и етнолога: Стојан Новаковић, Александар Белић, Павле Ивић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Николић, Маринко Станојевић и, разуме се, Јован Цвијић).
Али, далеко од тога да од једне појаве чисто научног интересовања прави политички проблем у српско-бугарским односима, Вук је и даље настојао да о пограничним српско-бугарским крајевима изнађе нове факте. 1820-их и 1830-их година он више пута изражава жељу да испита говорне особине јужних предела, више од онога што му је већ било познато и што је изнео у писму Шафарику. (Повод за то могла је бити и критика која је, са више страна - како од слависта тако и од неких просвећенијих Бугара - долазила на Вукова саопштења о примерима бугарског језика, публикованим у Додатку к Санкт-петербургским сравнитељним рјечницима, али и иначе).[7]
Али, интересујући се у томе правцу, Вук је дошао, изгледа, до неких нових погледа. Наиме, радило се о једном новом методолошком поступку који је ваљало применити када се проучавала језичка, етнографска и културно-историјска материја суседних предела двају сродних народа као што су били Срби и Бугари. Најбоља потврда томе - из каснијег периода његовог стварања, 1859. године - јесте његово обраћање угледном бугарском "възрожденецу" и управитељу школа у Софијском мутесарифлуку Сави Филаретову, да му помогне у пружању неких података за писање једног већег дела о Србима и Бугарима, заправо података о Шоповима. Мора да је било велико изненађење за Вука, као што му је то бесумње причинило велико задовољство, када је у Филаретовљевом писму добио далеко пуније податке о Шоплуку и Шоповима. Мислим да је и данас од значаја навести шта је учени Бугарин писао Вуку као свом великом поштоваоцу. По Филаретову, Шопови живе у око 350 села, углавном у Софијском пољу, али настањују и крајеве око Брезника, Радомира, Златице, Етропоља. Он пише Вуку: "... нихъ наричают шопы като на присмЕхъ. Оно од части като да има унизително значеніе, равно съ мужикъ..."[8] Његова позната преписка о овом географско-историјско-етнографски занимљивом подручју, са Филаретовом и Најденом Геровом, указује на проширење Вуковог интересовања, у хеуристичке и књижевно-научне сврхе, и на крајеве данашње југозападне Бугарске. Тај интерес, на крају 1850-их година - иако са прекидима - као да је био наставак његовог интересовања из првих петнаест-двадесет година јавног списатељског рада.
Управо за ове крајеве можда нису без научног интереса Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне).[9] Овај Вуков историцизам, можда критички недовољно објашњен, подударао се са његовим жељама да детаљније проучи, из аутопсије, језичку ситуацију словенских говора у турској Румелији. Године 1836, у писму Кепену, Вук пише да би желео да - поред других провинција - обиђе и "Болгарију"[10 ] да би утврдио "и въ сыхъ юговосточныхъ предЕлахъ, гдЕ границы сербскаго и болгарскаго язьгковъ"[11], односно у писму Димитрију Максимовичу 1844. године, да "испита" и да "увери се" - "каковые оны Славяне на самых границахъ, Сербы ли или Болгари".[11] Ови југоисточни предели могли су се сматрати крајевима западног дела Софијског санџака, заправо као оно географско подручје на које се већим делом, касније, и односило горње писмо Саве Филаретова.
Можда није на одмет, такође, указати на још једну ствар из горње тематике.
Вукова збирка Пјесме Бугарске садржи тринаест песама.[12] Редактори су за песме под ред. бр. 4-7 и 11-13 написали да то "нису бугарске већ српске", док је остале песме из овога одељка, ред. бр. 1-3 и 8-10, објавио раније Илија Николић.[13]
Ова двострука подела сигурно је учињена са разлогом. Што се тиче оних песама које су обележене као српске, по језичкој основи, ваљало би да стручњаци детаљније утврде ближе географско-предеоно порекло. Ми смо, на основу conspectus generalis  (језичке, етнографске, социолошке и културно-историјске карактеристике) мишљења да су ове песме из области Шоплука, и то јужног подручја његовог, по свој прилици Знепољско-крајишке провенијенције. У последњој песми (ред. бр. 523) прва два стиха гласе:
"Големо село Радомирово,
У среди села превисок чардак... "[14]
као да се односе на Радомир, место на горњој Струми, код Перника, крај који, по А. Белићу, Павлу Ивићу (и Стојку Стојкову), припада српској језичкој заједници, на његовој југоисточној територијалној говорној избочини. У сваком случају, ово су песме из Шоплука, што је и иначе карактеристично за Вуково просторно интересовање и за производе народног стваралаштва ових крајева.
Уопште узев, велика је штета, несумњиво, што Вук није стигао да изричније да своје коначно мишљење о језику и етнографији Шоплука, било у оном ужем схватању, како је Вука извештавао Сава Филаретов, било у другом, ширем поимању Шоплука и шопског становништва на простору од Искра до Тимока и у сливу горње Струме, како је - готово у исто време - писао један други бугарски "възрожденец", Петко Славејков. У сваком случају, Вукова је заслуга што је, говорећи о језику прве зоне шопског становништва, успео да уочи његов прелазни карактер од српског ка бугарском језику, да да неке његове карактеристике, иако не и да одреди његове опште особености.[15] Вукова казивања о томе, без сумње, израз су знања и интересовања свога времена и стања науке о јужнословенском становништву овога дела Балканског полуострва.
Напомене
1 О овоме видети: Владимир Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима. - Посебан отисак из Вуковог зборника. Посебна издања САНУ, књ. СD, Београд 1966, 371-407.
2 Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд 1867, 59.
3 Беч 1814, 37.
4 Беч, 1841, 121.
5 Беч, 1852, 768.
6 Вукова преписка, IV, Београд, 1910, 648.
7 В.: Вл. Стојанчевић, нав. дело, 375 и д.
8 Архив Српске академије наука и уметности, инв. бр. 8327. - Вл. Стојанчевић, нав. дело, 402.
9 Вукова преписка, IV, 126, 108 (писмо од октобра 1826. г.).
10 Исто, III, Београд, 1909, 577-8.
11 Архив САНУ, Инв. бр. 8437/1. - Вл. Стојанченић, нав. дело, 389, нап. 53.
12 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. У редакцији др Живомира Младеновића и др Владана Недића. Српска академија наука и уметности, Београд, 1973, 317-322. - Целу збирку оних песама, са ширим коментарима, најпре је објавио Голуб Добрашиновић у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVIII, О Црној Гори - Разни списи, Београд, 1972, 344-349, 891-897.
13 Български народни песни останали од Вук Караджич. Братство, Ниш, 1964, бр. 134.
14 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вук. Стеф. Караџић, нав. дело, 322.
15 Вл. Стојанчевић, нав. дело, 405-406.
________________________________________
Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #48 послато: Новембар 08, 2013, 10:53:24 пре подне »
* * *

ДИЈАЛЕКАТ (Народни говор) брезовчана (Власотинце):
 Занимљив је дијалект(народни говор брезовчана).  У већини је дијалекат(наречје) косoвско са призренског наречја, али има и речи из „торлачког“ наречја.

Поред употребе речи ишеја(ишаја)-ишао, дошеја(дошаја)-дошао, запазио сам и употребу речи ЊУМА-са подручја околних села са леве стране Власотинце планинског побрђа и дела равничарслог дела:Лопушња, Градиште, Дадинце, Брезовица, Самарница,  Равна Гора.
 
Док како кажу „старије жене“ лопушњанке - доле од Орашје и Ладовицу се говори „пољским“ говором:“Дођуваја“…

Занимљива је употреба „старинског говора“ и сада на почетку 21. века брезовчана млађе генерације са свога дијалектолошког наречја.

Има и  посебне архаичне речи у говору брезовчана које  се одразило и на наречје насељеника из „торлачки“ крај; па тако са селима:Равни Дел, Г.Дејан, Крушевица, Црна Бара и Средор- тако je и данас у употреби стара реч  КИДЕ(где).

Још једну за мене „стару реч“  код брезовчана сам записао у употреби говора:АШЋУ. Када вам неко каже:“ Не ради то и то..“. Онда се употребљава реч АШЋУ (Зашто)?. Дакле реч АШЋУ значи ЗАШТО.

Ово је истраживачки део за дијектолошко-лингвистичко поље у проучавању говорног подручја југа Србије.
*
Запис: 7 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

Забележио: Мирослав Б.Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
        * * *
« Последња измена: Новембар 08, 2013, 03:59:23 поподне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #49 послато: Новембар 09, 2013, 09:11:02 поподне »
корисника: ти и Vojislav Milic
 
Vojislаv Milic Јануар 21 у 12:20 по подне Пријави

ГЕНИ НЕСУ КОМПИРИ

Што ми рипаш преко плот
Куде си запуцаја
Оћеш гени да ми мењаш у фамилију
У моју снајку ли баци мерак
У мерак ти га турим
Ма не будали брс
Гени несу компири па да ги садим
По сокаци и туђе снајке
Гени су бре наука
Ма јсбем ти твоју науку
Што рипа преко плот
Викам ти мани се од моју снајку
Ако гу је муж у Немачку
Туј гу је свекар
Да води ред од њума
Немој више да једеш лајна по село
И да ми снајку резилиш.
Војислав Милић из Прокупља
живи у Бг. Дорћол
*
Постављено: 9 новембар 2013.г. Власотинце
Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

* * *
Vojislav Milic Јануар 22 у 7:53 пре подне Пријави

КОМШИКИНО БАЊАЊЕ

Комшика ће сс бања
Напуни си бакраче сас воду
Тури га на обор да се греје
Најако слунце
Таг се бањало у шталу,
у подрум, под ајет
Под ајет комшика унесе корито
Знаја сам туј ће се бања
Отрча изпозади плевњу
Тугла се оронула има звирке
Гледам види се корито, види се све
Туј чучна да гледам
Комшика поче да скиђа цопке
Једну по једну па све
Леле мајке моје четрнајес године
Упалише се изједанпут
Комшика бела кај пуцкане булке
Намокри се сас воду
Па се сас чисто сапунче натрља
Ја гу гледам она се трљка
А ја горим
Кад се обања узеде пешкир
Да избрише мокру голотињу
А она бела
Кај цавтала бела перуника
Сас један црни пупољак у средину
*
Постављено: 9 новембар 2013.г. Власотинце
Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије



Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #50 послато: Новембар 10, 2013, 04:33:17 поподне »

Miroslav Mladenovi' Јануар 21 у 12:50 по подне
Хвала на песми. Интересује ме родослов Милић, одкале сте насељени у Крушумлију и која Вaма је крсна слава. Знам ѕа фамилију Милић из село Грнчар код Bабушнице. Поzдрав. Мирослав Младеновић Власотинце
 
Vojislav Milic Јануар 21 у 11:09 по подне Пријави
Милићи којима и ја припадам (оно што сам до данас сазнао) воде порекло околина Пећи. Бежећи од турака досељавају се у село Житорађа недалеко од Прокупља. Следећа селидба село Брест општина Мерошина, затим село Арбансце СО Мерошина где сам и ја рођен. Песмица на дијалекту је из једне моје књиге "А НА МЕНЕ МЕРАК" 2ООО год. Поздрав Војислав Милић
 
Vojislav Milic Јануар 22 у 7:49 пре подне Пријави
Мирославе крсна слава моје фамилије је ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. Поздрав Војислав Милић. Кљиге које сам издао на ЈУЖНОМОРАВСКОМ ДИЈАЛЕКТУ: А НА МЕНЕ МЕРАК, НАКУДЕ ЈУЖНУ МОРАВУ, СВЕ ЗАБАТАЛЕНО, КОМШИКА ЋЕ СЕ БАЊА И ДОБРИЧКИ БИСЕРИ.

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #51 послато: Новембар 13, 2013, 08:30:42 пре подне »
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?option...id... - Кеширано
6 јун 2013 ... ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више ......Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;.
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&catid=45:ljudivreme-dogaaji-
*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor - Leskovac
www.mcleskovac.com/index.php?...id...govor... - Кеширано
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor. četvrtak, 06. jun 2013. 08: 20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |. ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и ...
http://www.mcleskovac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=3890:leskovaki-pisci-i-njihovo-doba-63-leskovaki-govor&

*
Leskovački pisci i njihovo doba (64): Leskovački govor
četvrtak, 06. jun 2013. 08:20 | AUTOR: Danilo Kocić, novinar |
 ЛЕСКОВАЦ – Лесковачки писци и њихово доба (I - II), студија на више од 1.000 страна, покушај је да се критички сагледа књижевно стваралаштво, али и време у коме су настала нека од најзначајнијих дела чији су аутору рођени или стварали у Лесковцу.
 
У више наставака објавићемо најзначајније странице ове студије, која је писана десетак година и сада је, у електронском облику, доступна и може слободно да се користи. Подаци су проверени из више извора, а верујемо да ће ова студија, коју објављујем као фељтон, нарочито помоћи младима, ђацима и студентима, да боље упознају лесковачку књижевну панораму, посебно од ослобађаља од Турака 1877-1878. године до почетка 21. века.
 -наставиће се-



« Последња измена: Новембар 13, 2013, 09:47:23 пре подне Мирослав Младеновић »

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #52 послато: Новембар 13, 2013, 08:32:01 пре подне »
-наставак-

ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР
 
I
Под лесковачким говором подразумева се говор града Лесковца и његове околине. Тај говор, са доста елемената да се сматра лингвистичком реалношћу, тј. такав да буде препознатљив својим одликама у односу на говоре из своје непосредне и шире околине, још није подробно и поуздано описан, иако сви – и Лесковчани и нелесковчани – радо овај назив користе, уверени да је управо тако, да је то засебан, свој и такав, довољно самосвојан систем језичких јединица за споразумевање, како се, иначе, без много примедаба, дефинише и језик уопште.[1]
Несумљиво је, ипак да је то (у дијалектолошком смислу, дакле у науци о народним говорима) само један тип, ако не и полутип тзв. јужноморавских говора простране призренско-тимочке дијалектолошке области, и по арехаизмима и по бројним иновацијама, необично занимљиве периферијске зоне српског језика на југоистику српске националне и државне територије.
Термин ,,говор’’ узимамо у овом смислу којим се у дијалектологији везује за језички систем (фонолошки, морфолошки, синтаксички и лексички) који функционише на једном простору ужем од језика, са особинама које се могу сматрати карактеристичним, јер се – разуме се, у границама језика (овде српског) као ширег система – по њима одликују од других говора, остављајући по страни друга значења ове речи као што су ,,говорење’’, тј. комуницирање путем језичких средстава, или ,,способност људи да произвођењем, одашиљањем и прихватањем језичких сигнала’’ разговарају међусобно.
(...) Са ослобођењем, и развојем просвете, а то за наше крајева једва да је више од једног века, стварају се и услови за научне задатке. И заиста није требало дуго чекати да се европска наука, пре него српска, полетна али у повоју, окрене југу Србије и отпочне црпсти из живота врела народних говора, задовољавајући научне (и не само научне?!) побуде и тражећи научне доказе за многе историјске односе које је језик на свој начин сачувао и кроз векове пренео. Било је и неке среће па се и српска наука, у лику свога тада и дуго потом најбољег научника (у области језика) Александра Белића окренула југу, говорима којима и лесковачки припада и тако наше крајеве увела у науку где сада заузима врло високо место и својим особеностима и радовима у којима се те особености проучавају.
Већ 1903. године норвешки слависта Олаф Брок објављује у Бечу (на немачком) своје дело ,,Дијалекти најјужније Србије’’. Толико необично и јуначки да то није могло проћи изван оне епске прилике ,,кад удари јунак на јунака’’. Доиста наша наука имала је среће а наш гост-научник много мање да се већ 1905. године објављује монументална расправа Белићева ,,Дијалекти источне и јужне Србије’’ и брзо баца у засенак иначе ваљану Брокову студију. И на њу се, какав је био, Белић одмах осврнуо не дајући могућност необавештенима да успутне Брокове налазе прихвати за коначне, да би неку годину потом (1911) врло студиозно прокоментарисао многе стране Брокове радње, исправљајући објављене закључке и поправљајући научну слику о говорима овога дела Србије.
Ипак, овај рад, који обухвата и говор лесковачаког краја, заслужује да се о њему наведу речи нашег најауторитативнијег живог научника Павла Ивића, на научном скупу у Нишкој Бањи (1992. године) посвећеном управо говорима призренско-тимочке области.
,,Можемо слободно рећи да се права научна литература о говорима призренско-тимочке области јавља тек почетком XX века. Она почиње монографијом норвешког слависте Олафа Брока из 1903. године[2] и капиталним делом Александра Белића из 1905. године.[3] Књига Олафа Брока (...) заснована је на теренском раду 1899. године у околини Ниша и пределима јужно и источно одатле, до тадашњих граница Бугарске и Турске, а објављена је у Бечу, те је прва тако обимна и тако садршајна монографија о српским дијалектима. Аутор, озбиљан научник и добар фонетичар, сабрао је знатну количину грађе, махом тачно забележене. Као информаторе узимао је људе школоване или такве који су имали доста додира ,,са господом’’. Отуда у његовим записима има много наноса из књижевног језика, далеко више него што је могло бити у самом дијалекту тек две деценије после ослобођења 1877. године.[4]
Белићева расправа, захватом источносрбијанских говора (по ширини и дубини), методологијом, трудом и знањем великог научника даће далеко прецинију слику о говорима и језичким системима више дијалектских типова призренско-тимочке зоне. Јужноморавски говор у тој расправи, истина више врањски него лесковачки, а овај многи више него алексиначки, имаће своје место које није скоро ни у чему доведено у питање пручавањима која су дошла после Белићевих.[5]
(...) Као и у другим неким областима, велики значај за упознавање лесковачког говора чинило је покретање ,,Лесковачког зборника’’. С времена на време, Зборник је почео објављује прилоге из језичке проблематике. Ти су прилози постојали све продубљенији и шире захватали језичку проблематику, па се назирало да неће много проћи од тренутка да се неко одважи и отпочне студију.
Сада научницима стоје на располагању многе странице записа народних прича (Д. Ђорђевић и други), песама, фацетија, записа и други радови стенографске природе, па и књижевна дела завичајних аутора писана на дијалекту. Истина скромно и недовољно, може се о старој Дубочици наћи по неки податак у средњовековним споменицима или турским дефтерима. Недостају записи говора, она грађа која се за језичка проучавања сматра и најпоузданијом. Није се нашао прижељан појединац и изостале су иницијативе надлежних установа, којих, истина, Србија и нема много (Институт за српски језик САНУ, факултети где се српски језик изучава и – толико!).
Два су аутори, својим делима, ипак оставили трајне трагове проучавања лесковачког говора. Јован С. Михајловић објавио је 1977. године расправу,,Лесковачки говор’’.[6].
Књига је лепо замишљена, са лепим прилозима у облику записа народног стваралаштва и речника. Све је у овој књизи занимљиво али као да за обраду грађе није била довољна ауторова уистину велика љубав за родни крај и његов говор, а вероватно су стајале и тешкоће да се до поузданије грађе дође на најбољи начин. Највише омашки има у систематизацији, у распореду правих примера на права места. Због тога неупућен читалац на многим местима може бити изложен заблудама, а онај ко више о народним говорима јужне Србије зна неће бити задовољан резултатима који су овде изложени. У методолошке недовољности спада и некритичан избор информатора: већином су то људи града са сељачким пореклом, неретко из шире околине. Природно је, онда, што је грађа неуједначена и не увек репрезентативна. Ипак, расправа је лепо дочекана од Лесковчана, али својом појавом она просто моли да је нека нова студија замени и превазиђе. На то се још чека. Докле?
Други један посленик на језичком проучавању Лесковца није тако лепо дочекан, иако му заслуга није мања од Михајловићеве. Наиме, Брана Митровићобјавио је 1984. године ,,Речник лесковачког говора’’ (који је претходних месеци доживео друго, сада већ распродато издање).[7]
Речник је лепо схваћен у научним круговима, али је ражестио неке Лесковчане до мере да су чинили осврте пуне једа, некритичке и скоро непријатељске. Штета. Један напор сасечен је у зачетку, када је ваљало после првог искуства дорадити речник (тако да се он сада појављује у првобитном виду, а могао је лако бити побољшан).
Ваља признати да Митровићев речник има озбиљне слабости, од којих већина долази од стања дијалекталне лексикологије и лексикографије код Срба уопште, а сам подухват долази много година после (дотад јединог) речника народног говора Г. Елезовића (Речник косовско-метохијског дијалекта) из тридесетих година нашег века, а да је ,,повукао ногу’’, те су га убрзо следили и по нечему превазишли речници народних говора Пирота, Тимока, Црне Реке.
Митровић је у ,,Лесковачком зборнику’’ објавио и друге радове о лесковачком говору: Пред лесковчаким говором (1979), Лесковачки говор (1981), Путевима етимологије лесковчаког говора (1984), па му се не би могло замерити на неупућености, а укупан рад обезбеђује му лепо место међу не баш многобројним проучаваоцима лесковчаког говора.
У томе своје место има и Јован Јовановић.[8] Он је изучавајући поједине регије лесковачке околине забележио многе микротопониме, имена радова и фамилија, а оставио је и тумачење неких од тих чињеница, углавном она која живе у народу. Објавио је, међутим, и посебне прилоге: Лесковачки надимци(1962) и О лесковчаком говору (1988).
Посебну књигу Лесковачки надимци (1978) објавио је Добривоје Каписазовић.[9] Ваља речи да се све ове публикације везују за Народни музеј у Лесковцу и ,,Лесковачки зборник’’, једну од најбољих дуговечни јих публикација у нас.
Говоре шире околине Лесковца, граматички блиски лесковачком, иако касније од лесковачког, чини се, на другачији начин улазе у науку. Говорима јабланичког краја бави се др Радмила Жугић, научни сарадник Института за српски језик САНУ. То подручје била је тема њеног магистарског и докторског рада, а постоје и неки појединачни радови (попут рада ,,Једно поређење истих или сродних лексичких јединица у бугарском језику и јужноморавском говору српског језика’’, Јужнословен ски филолог 52, за 1996. годину).
(...) По свему судећи, лесковачки говор иако занимљив многим својим стра нама, није добио адекватну студију, уз сва уважавања, домета који су постигли наведени прилози науци, од којих су ипак најбољи кратка моно графија Ј. Михајловића и речник Б. Митровића.[10]

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #53 послато: Новембар 13, 2013, 08:33:51 пре подне »
-наставак-
 
II
Утврђујући несумњиву српску основицу ових говора на простору од границе с Албанијом на западу, Македонијом на југу, бугарским говори ма) који у околини Босилеграда и Димитровграда улазе у територију Србије) на истоку, а онда до Зајечара преко равни Тупижница, Слемен и планина Ртањ и Буковник до оклине Сталаћа, па потом на југ до Прокупља, а онда висовима Пасјаче и Петрове горе на југозападу до Подујева и дијагонално на ушће Лаба у Ситницу и преко Метохије до Дечана и Ђаковице – приближно, А. Белић описује најбитније њихове одлике (чак и за просторе који онда, 1900 - 1903, није могао посетити), настојећи да их протумачи.[11]
(...) Лесковац по Белићевој схеми припада трећој зони, најширој и најшаро ликој, која се од тог времена зове призренско-јужноморавски дијалект. Истина, називи се мењају, а мења се с временом у науци и дијалектолош ка номенклатура, па и сазнања да и ово није јединствена област, већ је у њој могуће наћи обележја ужих области, више дијалекатских типова. Говори Призрена и околине, говор Сретечке жупе, Јањева, врањског кра ја, Алексиначког Поморавља – сви они, као и Лесковац, у оквиру опште слике, имају и по неку специфичност, иако целином својих одлика остају у границама (не само територијално већ и по језичком систему) призрен ско-тимочке области као целине.
Од источних српских говора, који се у науци зову сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички, ове говоре територијално оштро одвајају висови десне стране долине Јужне Мораве, а језики већ на први поглед (или послух) црта.
Према бил на истоку, бија је на западу, с њим се слаже дође (на истокудојде), имав (источно имају), слунце, слуза, са другачијим изговором на истоку итд. Разуме се, много више је одлика које их повезују у јединстве ну ширу језичку област, а онда и њу приближавају самом српском језику, нарочито оном стању тога језика које је настојало и настало до турске окупације.
(...) Само се неуким, или необавештеним људима чини како је њихов говор као ,,ниједан други’’, а у основи је то иста гласовна или морфолошка система са разумљивим и објашњивим разликама.
Разумљиво је, с тога, констатација Ј. Михајловића, која мање-више вреди и за нека друга ужа подручја југоисточне Србије да: ,,Лесковачком говору, као и осталим говорима призренско-тимочке зоне припада посебно место у оквиру штокавске области. Ови говори се оштро издва јају у два правца: већем броју арахаизама и, нарочито, низом иновација које иначе нису обичне.’’ [12]
Михајловићева књига, дочекана с много знатижеље, дошла је као израз стварне потребе да се говор Лесковца и оклине опише. Аутор је, међутим, вероватно радећи уз више ограничења, само делимично одговорио задатку.[13]
Најпре остаје недефинисано да ли је описан говор града, чаршије или говор града и околине, или говор околине. Судећи по фактима, овде има и једног и другог. Карта која се даје (стр. 93) с насловом ,,Подручја лесковачког говора’’, према нашем сазнању, не може представљати јединствен говор (крајња тачка на западу је Бублица, а на истоку Рамни Дел, преко Власотинце!).
(...) Али оно што Лесковцу, ипак, обезбеђује видно и посебно место у кругу говора јужноморавског типа призренско-тимочке области није само у броју и систему гласова и граматичких облика. Још је видније то у лексици, у фонду речи којима се људи Лесковца већ вековима служе, узимајући не само број тих речи већ и специфична значења (са бројним преливима социјално и психолошки условљеним), потом у систему имена за различите ознаке (имена, презимена, надимци, људи, животиње, места у простору, форми, појединим производима из области кулинарства, оде вања и сл).
(...) Својим гласовним и граматичким особинама, да то поновимо, говор Лесковца и околине чврсто стоји у систему источносрбијанских говора призренско-тимочког типа, укључујући се тако у шире штокавско подруч је српског језика.
Својим социолингвистичким (па и психолингвистичким) обележјима језичке праксе говор Лесковца и његове најуже околине има посебне карактеристике, које га чине препознатљивим међу говорницима српског језика.[14]
 -наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #54 послато: Новембар 13, 2013, 08:34:47 пре подне »
-наставак-

III
(...) Говор Лесковца и његове околине дакако постоји као реалност историјског, културног, привредног и самог језичког развоја овог дела српског народа и државе, али да ли има довољно типичних особина које би га издвајале од других говора истог језика и омогућавале му засебан статус, и име, у то на основу расположиве грађе нисмо потпуно сигурни. Нека ограничења која прате досадашња истраживања у томе нас онемо гућавају. Истина, у литератури се лесковачки говор спомиње. И у радовима несумњивих научних ауторитета и у публицистичким радовима, али наш је утисак да је употреба тог појма нетерминска.
(...) Иначе, мислим да се под лесковачким говором подразумева говор ширег подручја, па би неко наредно истраживање говора Лесковца морало да приђе као урбаном идиому, у чему наша наука доиста касни.[15]
Ипак, на основу досадашњих гледања, а на основу споменутих радова, истакли бисмо неке од одлика лесковачког говора, подразумевајући под тим говор старих Лесковчана и села у његовом залеђу.[16]
 
IV
Морфолошки систем лесковачког говора обележава неколико развојних тенденција које га удаљавају од просечног штокавског или чине особеним у односу на ближе говоре (сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички) исте, призренско-тимочке области. Има и појава које су заједничке целој области, па и лесковачком говору у њој, а нису заједничке осталом делу штокавског наречја српског језика.
Прве особине су оне које се називају балканистичким, друге су типично јужноморавске, а треће представљају присуство неких архаизама или појаву специфичних иновација.[17]
%
Именице. Лична имена на –а (Милоје, Петроније, па и: Радивоја и сл. уместо типа: Радоје, Благоје итд.). Бројни и разноврсни хипокристици и надимци. Непостојање збирних именица на –ад (типа пилад) и развој суплетивних облика на –ики (пилики), прелазак именица женског рода на сугласник деклинационом типу мушког рода (мој радос, голем жалос, црвен крв).
%
Падежни систем балканистичког типа, односно постојање номина тива иједног тзв. општег падежа који је обично једнак акузативу, за изражавање свих значења косих падежа (из Лесковац, према Лесковац, о Лесковац). У вокативу има замене образаца, те се одржава тип: мој чове ку, јунаку, попут: учитељу, прејатељу, мада је то случај код малог броја речи.
%
Заменице. Постоји неколико момената који заменички систем лесковач ког говора чине посебним. Неки су својина Лесковца и околине, а неки покривају и шири простор од јужноморавског.
Позната је енклитика си, која није увек са заменичком функцијом (дођи си дом, кажи си право). Познате су такође енклитике ни, ви, за датив и не, ве за акузатив (ако ве видимо, ми ће ви дамо), као и гу за једнину женског рода и гиза множину свих родова (ће гу доведемо, па ће ги упознајемо).
За косе падеже заменице женског рода у једнини уобичајна је јужноморавска иновација њума: од њума, на њума, сас њума).
Упитна именичка заменица замењена је заменицом кој (кој ће се па врне?) Партикула ј је иначе честа у заменици свих врста (овакој, онакој: овај жена, овој дете...).
Поремећен је осећај за употребу вокала е иза палатала, те имамо којо, чијо; нашо, вишо.
%
Придеви. Лесковачки говор обележава анлитичка компарација. Комаратив се образује од позитива и речце по, а суперлатив још и речцом нај. Дакле: добар, подобар, најдобар. Овде треба дати и две напомене. Прво, има остатака старог компаратива типа: стареја сестра, од стареога брата, малеј, млађеј; а јавља се и наставак –ши: такши, слапши. Други, данашњој аналитичкој компарацији, која се сматра балканистичком поја вом подлежу и неке именице (најгазда), заменице (ви сте по моји), броје ви (бија је најпрв у школу), глаголи (она је по учила од њега). Ипак, види се да се овде свуда истиче нека осбина, нека придевска фунција компара тивних речи.
У остале особине придева спада нешто чешћа употреба придева неодре ђеног вида (у односу на околне говоре) чак и тамо где је уобичајни облик одређеног вида. Дакле: данашањ, сагашањ, летошањ, стојећан, имаћан.
За грађење придева са значењем особине, и то оних који показују неки уметнички степен основног значења, у употреби је наставак –ес(т), бели чес, суцрњес, ћулумајесто пиле итд. Разуме се, присутни су и други, шире познати, поступци грађења таквих и сличних придева: малчичко, беложи во, настрањичаво, наглувичав...
%
Бројеви. У локалне особености спада склоност да се редни бројеви граде на принципу придева неодређеног вида, дакле без финалног –и: прв, друг. Ово је, истина, ређа особина. Иначе, отпадање –т из бројева (једанаес, дванаес, свајес, тријес итд.) одлика је ширег подручја. У такве одлике спада и одсуство збирних бројева (двоје, троје) сем кад означавају именице плурализа тантум (двоја врата, троје панталоне и сл.), као и употреба бројних именица на –ица за означавање скупа од особа различи тог пола (идешев двојица, а мисли се на једног мушкарца и једну жену!)
%
Глаголи. Најпре, и овде нема инфинитива. Он се замењује конструкци јом да + презент, при чему ово да често испада (ће да дођем, ће ли дођете, почеја да работи). Није у употреби ни глаголски прилог прошли типа: дошавши.
Имератив - Као посебни облици познати су они за друго лице једнине и друго лице множине. Што се јединствених облика тиче, и овде су позната скраћивања облика типа: држ, нос, дик се..., или глеј си послу, мреј ако не мож да живиш... Друго лице множине сачувало је облике на –ете, узнете, кажете, не палете тој.
Код глагола на к, г, х, уместо облика са сибилизацијом, или другом палатализацијом, познати су аналошки облици с резултатима прве палата лизације: сечи – сечете; стрижи – стрижете; врши – вршете.
Што се глаголских прилога садашњег тиче, он је познат и гради се додавањем наставка –(еј)ећи основама различитог тима: молејећи, клеча ећи, дођуваећи, молећи. Има и примера да се овим облицима додаје –м: плачећим, молећим итд. Што се тиче облика типа: седећки(м), клечећ ки(м), склони смо да их третирамо прилозима који су грађени налик на претходне.
Радни придев обележен је наставком –а за мушки род једнине. Истина, после промене л у а, код оних глагола који имају основу на и – развија се једно прелазно –ј, које се потом у свести говорника везује за –а, па се као наставак за грађење прихвата као –ја. Значи, према бил – биа – би-ј-а једнако је би-ја, а онда и: имаја, донеја, носија. Ово је типична јужно моравска особина.
Радни придев показује још једну особину, као да је дошао по аналогији и заменом глаголских основа. Наиме, код глагола на –овати, према презен ту: гладујем, имамо и радни придев типа: гладували, куповали, ноћували, што је особина шире зоне, али и: ноћовали, преносовали, што литетарура бележи само за Лесковац.[18]
У трпном придеву истоветни су резултати старог јотовања: заробен, удавен, скопен, обален, омесен, погоден итд.
Глаголска времена сачувана су, с извесним померањем у начину грађе ња. То се нарочито односи на футур и имперфек, али се извесне морфо лошке особености (без обзира на порекло) уочавају код других времена.
Презент (сем глагола могу и оћу, где се може јавити и оћем, нећем) јесте на –м (имам, радим), а посебност, типична јужноморавска, јавља се у трећем лицу множине. Код глагола на –ију најпре испада –ј, а онда се вокалска група декомпонује, преласком у – в, те добијемо: имају – имау – имав, копав, па потом радив, носив, једев, предев.
Сем ове фонетски условљене разлике у односу на стандардни облик, јављају се чисте замене основа, тако да се обици појединих глагола граде по обрасцу који вреди за друге глаголе. Тако је са облицима: мислу, певу, болу, раду, или: радију, носију, или: белеју, црнеју се...
Аорист карактерише постојање облика првог лица једнине без –х, док је прво лице множине на –(х)мо: дођо, дођомо, узе, уземо, али се у градском говору јављају и облици на –смо: имасмо, гледасмо, поред гледамо итд.
Имперфекат, кад га има, носи јужноморавско обележја. То је онај тип кад се облицима додају презентски наставци: имашем, имаше, имаше; имашемо, имашете, имаше. Треће лице множине, као и код презента, може бити на –а: имашев, донесешев, прерипувашев се...
Футур, због губљења инфинитива, представља конструкцију од енклитика помоћног глагола хтети, да и презента, при чему треба напоменути да облици помоћног глагола теже петрифицирању, окоштава њу ће за сва лица, и да се да често испушта (ја ћу дођем, ти ће дођеш; ми ће ве нађемо, па ће не познате итд).
Перфекат на показује неку особеност у односу на околне говоре, као ни футур други, сем релативно ређе употребе и једног и другог облика. У потенцијалу уопштава се би за сва лица (ја би, ти би, ми би, ви би...), што је својина ширих говорних простора, па и оних који стоје у основици књижевног језика.
%
Прилози. Као и другде, ове врсте речи показују велику инвенцију говорника, нарочито када се граде прилози за начин. Наводимо само једну прегрш тога богатства (и шаренила у стваралачком поступку): дип, егва, зорле, коџа, крх, дори, дур, мал, малчичко, садањ, јутредан, напоследак, спокрај, топрв, одсме, ћешке... итд. И остале врсте речи, такозваних помоћних речи – предлози, везници, а с њима и узвици, носе по неку морфолошку специфичност (...) али један говор могу обележавати и по томе да ли су познате само у њему или су општа својина ширег подручја.
Често речи, иначе не много важне за комуникацију, дају маркантно обележје једне регије, па се по њима некад и именују говорне средине (познати су нам текајци – кажу тека, и тикејци – кажу тике, или квокавци – имају упитну именицу кво...!)
%
Све су ово познате одлике лесковачког говора, или тачније говора Лесковца и његове околине и оне се шире или уже представљене наводе у радовима који се овом проблематиком баве (такве радове, на основу чије смо грађе и сачинили овај преглед) навели смо на почетку првог дела.
Ипак, ти радови нису довољни. Општа слика добра је што покрива цели ну, али се губи рељеф. Вероватно постоје регионалне разлике у говору лесковачке околине на једној страни, и нејасна слика говора Лесковца као чаршије, као урбаног идиома, на другој страни. До руке нам стижу богате збирке жаргонизама младих града Лесковца, затим зборници лесковачких надмака, а сва је прилика да је крајњи тренутак да се организовано ради и на попису лексике старих заната. Најзад. Неопходно је обратити пажњу и на оне промене које долазе са променама у савременом начину живота, са школама, са све бројним средствима масовног општења, са пословном комуникацијом.
 
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #55 послато: Новембар 13, 2013, 08:35:28 пре подне »
-наставак-

РЕЧНИК ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА
 
Књижевни, као и уопште речник једног народа обично се схвата и примењује првенствено као средство његовог усменог и писменог споразумевања.[19]
На првом месту он то и јесте.
Међутим, у суштини је он много више од тога. Он је сложена духовна творевина, много значајнија и више вредносна, која на јединствен начин изражава синтезу народног духовнога постојања у прошлости и садашњости, његових сазнања и искустава. Разумљиво је, отуда, настојање да се речник објасни, опише и писмено среди. Из тих околности и потиче нарочита активност у наше време на обједињавању речника. Објављен је већ низ различитих речника према њиховој природи. Нарочито је жив рад на објављивању речника књижевног језика. Тако је после читавог века штампања коначно завршен Речник хрватског или српског књижевног језика Југословенске академије знаности и умјетносит у Загребу. Објављен је 1976. године Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске, а од 1959. године закључно са 1978. годином, после читавог века припремања, Српска академија наука и уметности у Београду објавила је десет свезака српскохрватског књижевног и народног језика.
Појава овог, дијалекатског, односно речника једног говора, какав је Речник лесковачког говора, треба да попуни празнине у издавању дијалекатског речника, пошто сем познатог Речника косовско-метохијског говора Г. Елезовића не постоји више ни један објављени речник те врсте. Сем тога, он треба да пружи општој и научној јавности материјал о суштини овог, још увек недовољно проученог говора.
Лесковачки говор као посебни облик јужноморавскога наречја, који се одликује изразитим особинама једнога давно оформљенога језика читавог лесковачког региона, представља изванредан материјал не само о духовном животу овога дела јужне Србије него и пружа обиље података за проучавање развића нашег књижевног језика. То се јасно огледа у око 100.000 његових пописаних и описаних речи, иако оне нису све његово речничко благо. Центар његове лексике је сам Лесковац, мада она обухвата читав регион. Грађу за овај речник сам прикупљао како из живог народног говора тако и из писаних извора доста објављене литературе о говору, тачно наведене где и како је она изнета, као и из бројних умотворина разне врсте (приповедака, пословица, питалица, загонетака, изрека и др.). На прикупљању и приповедању материјала за овај речник помогли су ми бројни сарадници, из самог Лесковца и ближе и даље његове околине. Од сарадника из самог Лесковца највише су ми помагали Драган Миловановић, правник, Јулијана Свилар, домаћица, Едита Лазаревић, службеница Сајма, пок. Светозар Миљковић, судија у пензији, Славољуб Гребенаревић, сајџија, Драган Тасић, технички директор Сајма, Петар Митић, судија у пензији. Што се тиче сарадника који су ми помагали за утврђивање грађе из околине Лесковца, нарочито су ми били при руци: Љубомир Ковачевић, професор у пензији, за подручје Кукавице, инж. Живојин Ђорђевић за Печењевце, кустос Музеја Десанка Костић за Цекавицу, др Божидар Стоиљковић за Грделицу, књиговођа Музеја Драган Ђорђевић за Тодоровце, социјални радник Одељења трансфузије Медицинског центра ,,Моше Пијаде’’ Станко Милисављевић из Градашнице, председник Општинског суда Борислав Станковић за Ђинђушу. Прикупљени материјал сам упоређивао с речником САНУ, Матице Српске, с речницима турцизма А. Смиљића и етимолошким речником П. Скока. Не сматрам, и поред свега, да сам сав посао у назначеном правцу обавио, па га треба и даље наставити.
Сав овај посао сматрам својим друштвеним дугом према завичају, матерњем језику, науци и друштву уопште.

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #56 послато: Новембар 13, 2013, 08:36:15 пре подне »
-наставак-
 
ЛЕКСИКА ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА
 
Лексика или именословље једног језика представа најновији свет човека одређеног времена и поднебља претворен у појмове и у речи као ознаке појмова. Али, овако речено – речено је превише упрошћено. Истина је да један човек зна најмање онолико речи колико појмова има у својој свести и у своме искуству, али је истина и да за неки појам има и више речи, потом да нису све речи појмовне, не стоји иза сваке и испод сваке речи представа ствари, појава итд..., већ су неке и помоћне. Оне (предлози, именице, прилози, речце) служе да се изрази неки однос међу речима у комуникацији. Потом, човек речи наслеђује, што значи да наслеђује и појмове, односно значења које му те речи доносе, чак и када се његово животно искуство није додирнуло са представом која је реч некад и у нечијем говору именовала.[20]
(...)
Овако некако, истина много комплексније (...) стоји и са лексиком, односно речником лесковачког говора.
А речник, он је скуп речи које има сваки човек понаособ и сви људи заједно, чему унапред треба дописати и да и само једна реч може код више људи изазивати различите представе, а уз то сваки говорник може дотичну реч употребити и у преносном, најчешће метефоричком значењу, па тако број појмова, представа и значења речи увећава у несагледивој перспективи. Стоји задатак науке да прати све промене у речнику, региструје их, проучава, смешта у речнике, ставља у употребу, уграђује у културно наслеђе народа и преноси новим генерацијама. Тако би било добро радити, али тако се, најчешће, не ради, а кад се ради – то ипак остаје недовољно.
(...)
У нашој науци нема много речника народног говора. Лесковац је имао среће да у овоме буде нешто друго. Лесковац је имао Бранислава Брану Митровића, а сад има Речник лесковачког говора, најпре објављен заслугом Народног музеја 1984. године, а потом поновљен заслугом ауторове породице 1992. године.[21]
У време када је Речник рађен и објављен, није ни било много претходника (српска наука познавала је Речник косовско-метохијског дијалекта Глише Елезовића из 30. година XX века, док су западна подручја, чакавско наречје и острво Вргада имали своје, новије, темељи тије рађене научно засноване речнике), а изгледа да је и сам аутор настојао да ради усамљено и усамљенички, без велике помпе и скоро стидљиво. Ценимо по томе јер је и у време настојања Речника у нашој науци већ било лексиколошких сазнања која су могла бити уграђена у методологију рада на Речнику, а ипак нису. Кад се човек упозна са критикама које је аутор доживео после објављивања своје књиге, нарочи то у самом Лесковцу, то његово ,,илегално’’ припремање речника бива разумљиво.
Речник Бране Митровића дошао је, дакле, пола века после Елезови ћевог. У његовом предговору стоји да садржи око 100.000 ,,пописаних и описаних речи’’ што је вероватно штампарска омашка, јер се простим бројењем одредница тај број смањује за десетак пута, што икако није мало за један говор, нити за једног посленика који је све морао радити о свом руху и круху.
На почетку предговора стоји једна ауторова синтетичка мисао коју овде радо понављамо: ,,Он је (речник) сложена духовна творевина, многозна чајна и вишевредносна, која на јединствен начин изражава синтезу народ нога духовнога постојања у прошлости и садашњости, његових сазнања и искуства.’’[22]
Говорна база Митровићевог речника је говор града (тачније чаршије) Лесковца али се у њему има и доста речи сеоског залеђа, као и оних преузетих из завичајне литературе.
(...)
Речник, рађен, како рекосмо, у прикрајку и пионирски, показује и извесне слабости. Неке се тичу концепције издања. По нашем мишљењу било је непотребно сваку реч аутоматски самеравати са речником Матице српске (који је речник књижевног језика), САНУ (који је речник књижев ног и народног језика, уз то тек делимично објављен), али и са другим речницима (Шкаљићевим речником турцизама и Скоковим речником). У самим поређењима има некоректности. Посебна недовољност је ауторово настојање да из сваког глагола извлачи могуће облике, па се тако догодило да је конструисао имперфекат, по аутоматизму, и од глагола који га грамтички немају.
(...)
У Зборнику Матице српске за филогију и лингвистику (30/2, Нови Сад 1987),Бојан Попов свој приказ започиње речима: Прегалац на овом главоломном послу, човек који је школовао четрдесет генерација Лесковачке гимназије[23], уградио је и свој живот у овај речник. Дочекавши његов излазак из штампарије, његов аутор Брана Митровић није дочекао и Нову 1985. годину!’’[24]
(...)
Кад је Митровић објављивао ово капитално дело лесковачке културе није могао знати да ће тиме можда покренути силне напоре више стваралаца те да ће за неколико година потом југоисточна и источна Срби ја постати лексички ,,најпроученије области нашег народног језика. Речници су сустизали сваки доносећи неку новину, и померајући искуство наше лексикографије.[25]
(...)
Деценија и по после Митровићевог речника била је довољна да лексика лесковачког говора уђе у многе радове наше језичке науке. Служе се њим домаћи стручњаци, не мање и странци. Својом архаичном лексиком он је нарочито користан етимолозима (недавно је српска наука добила прву, посебну свеску Етимолошког речника, где се лесковачка лексика обилато цитира).
Време је размишљати о допуни и доради Речника лесковачког говора.
 
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #57 послато: Новембар 13, 2013, 08:37:03 пре подне »
-наставак-

,,ЛЕСКОВАЧКИ ГОВОР’’ ЈОВАНА С. МИХАЈЛОВИЋА
 
Говор Лесковца и његове околине спада у оквир призренско-јужномо равског поддијалекта, који са сврљишко-заплањским и тимочко-лужнич ким сачињава призренско-тимочку дијалекатску зону, односно групу говора српског језика.[26]
Јужноморавски говор представља интересантну и поучну слику постанка многих дијалеката Балканског полуострва. Таквих говора на Балканском полуострву има више него што се мисли. Они се развијају и сада, на наше очи... У овом дијалекту, ако га разгледамо са чисто језичке тачке гледишта, можемо констатовати неколико дијалекатских таласа.[27]
Пошто се Лесковац налази у средишњем делу територије призренско-јужноморавског поддијалекта, али и врло близу јужног дела сврљишко-заплањског поддијалекта, разумљиво је да ће се у његовим карактеристи кама сусретати утицаји ове близине.
Уосталом, многе особине јужноморавског говора показују да је у њему у различита времена било ,,подмлађивања’’, уношењем свежег, новог материјала из околних дијале ката. Поред тога, суседство околних говора условило је извесну сличност њихове лексике, фразеологије и синтаксе са говором Лесковца и околине, при чему је овај тип говора потпуно сачувао своју српску штокавско-екавску карактеристику.
Вишевековни боравак Турака у овим крајевима такође је оставио траг у лесковачком говору, као што ће се касније у ово раду и показати. И на крају, померање становништва, изазвано низом историјских догађаја, разног степена јачине и разних изражаја, условило је процесе неусклађених супстратних слојева и укрштање дијалекатских типова и појединих изоглоса. Лесковац од свега тога није био заштићен, углавном због свог географског положаја. Лесковачком говору, као и осталим говорима призренско-тимочке говорне зоне, припада посебно место у оквиру штокавске области. Ови говори се оштро издвајају у два правца: већим бројем архаизама и, нарочито, низом иновација које иначе нису обичне.
Као насељено место, Лесковац се помиње још у XII веку. Византијски цар Манојло Комнен је најмлађем сину жупана Завиде, Немањи, покло нио Дубочицу, предео око данашњег Лесковца, говорећи: ,,Теби буди и потомству твојему по теби, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са срод ницима мојим по мени.[28]
Од тада, 1159. године, Лесковац је остао у држави Немањића, затим под турском влашћу, и ослобођен од Турака 1877. године. Скоро од самог оснивања је Лесковац био већа насеобина. У XIV веку, на пример, био је станица за караване. Дубровник је с Лесковцем имао трговинску везу још у XV веку.
Учествовао је Лесковац са својим људима у свим бунама и устанцима српског народа, цветао и сиромашио. Са његовом национал ном и економском историјом развијао се и његов говор. Отуда извесне унутрашње разноликости језичког развоја.
По ослобођању од Турака 11. децембра 1877. године, према првом попи су насеља ,,варош Лесковац има: српских 1785, јеврејске 32, турских 115, осим тога (близу) 700 кућа од Турака који су одбегли.[29]
 
%
Закључак - У склопу призренско-јужноморавског поддијалекта налази се и лесковачки говор. Он се простире, отприлике, до села Брестовца према северу, до села Пискупово, Власотинца и Грделице на југоистоку, али ,,не источније од пруге која везује Рамни Дел и Купиновицу.[30] , и до Ћеновца и Бублице са западне стране. Обухвата сливове река Ветернице, Јабланице, Вучјанке и Власине.
Ову територију, која је улазила у нешто ширу област некадашњег лесковачког среза, реорганизованог шесдесетих година, насељава око 150.000 становника. Имајући у виду архаизме и иновације као значајну групу особина лесковачког говора, треба да их као такве у прегледу нагласимо.
(...) Језички фонд лесковачког говора (лексика), можда више него других српских екавско-штокавских говора призренско-тимочке дијалекатске зоне, одликује се позајмицама из турског језика. Општи тип је објашњив географским и другим условима.
Данашњи говор Лесковца и околине није у потпуности онакав какав је био пре 100, 200 и више година. Он се по нeчемu разликује и од говора који је испитивао проф. Александар Белић.
 
%
У књизи Јована С. Михајловића ,,Лесковачки говор’’ налази се и речник мање познатих речи. Укупно их је нешто више од 900. За илустрацију, ево неких примера:[31]
А: аир ар. корист, доброта; акл тур. памет, мозак, разум; алиште турц; чудо, поруга, призор, несрећа; алосија им. прождрљивац; аљинче им. хаљина; аранфиг. честит, добар; арно прид. ср. р. добро; прил. добро;
Б: баја, бата, баци хип. брат; бајгим турц. (ко)бајаги; баница окрњени облик им. гибаница одомаћен на селу (у граду пита); бањање им. купање; баспратња, друштво (Прија му бас); бача башта, вођњак, повртњак; бе бејах; бевбејаху; бија, -ја пом. гл. био; бричен бријан, обријан; бује им. буве; буковинафиг. неотесанко, простак; бутне гл. гурне, увуче;
В: виђување им. виђење, посета; врови мн. им. врхови; врс им. узраст; врћагл. враћа;
Г: ги енкл. их; глеј импер. гледај; гора планина; госпоцки господски, отмено;дава гл. даје;
Д: длибина дубина; довден довде; дођува, ја гл. долази; доклен, а прил. Докле; доктур доктор, лекар; другачке им. мн. другарице; дувар (перс.) зид;дмно прил. давно;
Е: ебанџија (пер. тур.) незнанац, несрећник; ев(е) ево; ега, егда синт, ваљда ће, да би, не би ли; едва прил. једва; ел, ели или; ене ено;
Ж: жал жалост, јад; жмије гл. жмури;
З: зајутро прил. рано јутро; зајучер прил. прекјуче; залупајка им. будаласта особа; заорује, фиг. не мирује; заповиђа заповеда, наређује; запојајазапевао; засеја засео; зацепотина спадало, неозбиљна особа; зачс зачас, у тренутку; зорле прил. силом; зл зао; звирка рупа;
И: играв играју исписник им. истогодишњак, вршњак; ич (пер. и тур.) имало, ништа;
Ј: јуже им. уже; јем скр. једем; јутре сутра; јучер, -ке, прил. јуче;
К: кадр (ар.) могућан, способан, казување приповедање, прича излагање, кво модиф. зам. какво, кове гл. кује, крошња корпа, куга кога; кује шта, куково лето прил. никад, кд прил. кад, а, лојзе виноград; лк лак;
М: маз мас маст; Марава Морава; мачуга мотка, батина; мешина стомак;млого много;мртвц мртвац, леш; мгла магла;
Н: наврни импер. наврати; надвивав надјачавају; на њи дат. њима; на њуминстр. ј. њој; на сви зам. свима; неје није; несте нисте; ники неки; ноћом прил. ноћу; ноћс, -ке ноћас;
Њ: њигов његов; њо(ј)ан њен; њум, на њум дат. њој;
О: обален оборен; обукло одећа и рубље; овденак прил. овде; овуј ову; огњогањ, ватра; освем, освен осим, сем; оточ, -ке, мод. прил. малопре;
Н: паднуја пао; пошеја гл. пошао; потам прил. тамо, подаље;
П: праји гл. прави, израђује; пустосује гл. куне, клетвом жели да нешто или неко опусти, остане сам;
Р: работи гл. ради; рана им. храна; раним гл. храним; распаранда им. особа у ритама; рове гл. завија, плаче;
С: сас с, са; седеја гл. седео; слунце им. сунце; спијев гл. спавају; суни гл. сипај, пружи; сс, с, предлог с, са;
Т: таја зам. та; такој прил. тако; тија зам. ти; триес тридесет; трупка удара ногама; тј тај; ткв такав;
Ћ: ће ђеш, хођеш да; употр. ће дођеш – доћи ћеш?;
У: уапаја ујео; умреја умро; фалиа хвалио; фурња пекара;
Х: У лесковачком језику ни једна реч не почиње овим словом 
(Напомена: Јована С. Михајловића);
Ц: цепен цепан, није цео; цивор прид. најкиселији;
Ч: човечиште пеј. им. човек; чукљав гл. лупају; чк (чг) чак;
Џ: џембосаја г. затурио;
Ш: шес бр. шест; шће мод. шта ће; шпну гл. шапну;
Ц: цепен цепан, није цео; цивор прид. најкиселији;
Ч: ча мед. чича, чешире чакшире, човечиште пеј. им. човек, чукав гл. лупају:
Џ: џамбосаја гл. затурио, џопче им. део одеће (сви примери);
Ш: шатка пловка, шашко им. шашавко, шљака - ница шамар;
6: 6’рмбам радим без одмора ,,ропски’’
 
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #58 послато: Новембар 13, 2013, 08:37:47 пре подне »
-наставак-

НЕНАСИТНО ОКО
 
Узели кантар па на тасови турили око, с једне стране, а с друге у тас метнули камен. Али, око претежало. Да измерив тачно, турили гвожђе. Па око претегло. Онда мећали дебела дрва да би изравњали. Опет око претежало. Напоследак метнули шаку земљу, и земља претегла, а око – победено.[32]
 
КО ЈЕ ПО ЈАК?
 
Препирали се ђавол и Циганин ко је по јак, па ђавол и искубаја дрво из земљу. А Циганин се ваћа за јуже које носи око појас да врже ,,десетину дрвећа’’ – кој ће се маје сас једно. И ђавол рекја: ,,Добро де, ти си по јак!’’
 
ЗДОГОВОР
 
Дошеја неки сејтирија сељак и на бојаџију у Лесковац казаја:
-Мајсторе, донеја сам овуј вуну да помрстиш, али ни сас алену, ни сас модру, црну, жуту, зелену и неку другу боју, него у невидену. Кд ће будне готово?
Погледаја га мајстор па одврнуја:
-Ће будне! Смте, немој да дођеш у нонеденик, торник, среду, четвртак, петак, суботу и недељу, него у неки други дн кд оћеш.
Прођувало време, а вуна немстена. Сељак питује, а бојаџија одврћа:
-Па казамо де, ће будне, а ти дођеш у понеденик, торник, среду, четвртак, петак, суботу ел недељу. Дођи неки други дн.
Сељак трпеја, трпеја па тужија бојаџију на срескога начелника, а овј заповедаја да сељака и бојаџију турив у једну бчву и пуштив ги низ брег. Такој и било. Кд су се видели у небрано гројзе, сељак зборија:
-Мсти како знаш!
А бојаџија на сељака:
-Дођи кд оћеш!
 
СИРОТИЊКА
 
Њекња Денча прекараја троја кола рогови и зарадеја триес иљаде, а ја рмбам по цел дн па живим на прекаротину ко мој татко.[33]
-наставиће се-


Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Мирослав Б Младеновић:- ДИЈАЛЕКТ југа Србије
« Одговор #59 послато: Новембар 13, 2013, 08:38:24 пре подне »
-наставак

 
РЕЧНИК ГОВОРА ЈАБЛАНИЧКОГ КРАЈА
 
У Белићевим Дијалектима источне и јужне Србије (у даљем тексту БАДИЈУС), у оквиру разматрања јужноморавских говора, помиње се и Лесковац са селима источно од њега, Градашницом, Јашуњом и Предејаном, али се не помиње ни једно место са подручја јабланичког краја.[34]
Макар и у овако сажетом облику, на основу језичких црта које ћу касније изнети, може се потврдити Белићева констатација, да ,,места (која он наводи у Дијалекту, јер из њих није уносио грађу, а међу њима су и места која припадају подручју приказаном у Речнику говора јабланичког краја) која се наводе између ове пруге (мисли се на пругу која пролази поред Пасјаче, Соколске планине и Петрове Горе) и оних места, која ја ниже спомињем (међу поменутим местима је и Лесковац са наведеним селима), припадају, уколико нису насељена у најновије време, овоме гово ру (мисли на јужноморавски).[35]
Јабланички крај обухвата насеља у сливу реке Јабланице. Подручје слива Јабланице, заједно са сливовима Пусте реке и Ветернице заузимају средишњи део леве стране Јужне Мораве.[36]
У геоморфолошком смислу, дакле, пратећи вододелнице слива Јаблани це, јабланички крај је омеђен са северозапада планином Раданом, са севера сливом Пусте реке, односно пусторечким крајем, са североистока средишњим делом леве стране слива Јужне Мораве. Источну границу испитиваног подручја чини слив Ветернице а југоисточну врањски крај. Са јужне и западне стране јабланички крај је отворен према Косову.
Из легенде приложене карте може се видети извесно језичко шаренило говора јабланичког краја. Додуше, ако се изузму његов северозападни део обележен бројем 2 (два) са насељима Гајтаном, Дренцем, Маћедонцем реткоцерским, Лецем, Стублом, Спонцем и Реткоцером у горњој Јаблани ци, као и насеље Голи Рид и Нова Топола, у доњој Јабланици на самом ободу североисточне вододелнице јабланичког краја, може се говорити о језичком континуитету јужноморавског говора обележеног бројем 1 (један). Ваља нагласити да су напред наведена насеља настањена још крајем 19. века досељеницима из Црне Горе који чувају свој говор источнохерцеговачког говорног типа. Заокружена насеља у горњој Јабланици обележена бројем 3 (три) и 4 (четири) имају мешовиту етничку структуру, али у свима њима живи стариначко становништво српског порекла чији је говор јужноморавски. Тако у селима Тулару, Тупалу, Сјарини (адм. назив Сијарина) и Рамној бањи (адм. назив Равна Бања) – на карти обележен бројем 2 (два), поред Срба живе и Шиптари. У варошици Медвеђи и бањском насељу Сјаринској Бањи (адм. назив Сијаринска бања) са бројем 4 (четири) живе Срби, Црногорци и Шиптари. Дакле, у насељима мешовите етничке структуре Срби говоре јужноморав ским говором, Црногорци источнохерцеговачким говором, а Шиптари албанским језиком. Јасно је да Шиптари свој језик користе само у међусобној комуникацији, јер је званични језик проучаване области српски језик. Говор јабланичког краја, са изузетком малог броја насеља настањен искључиво Црногорцима, јужноморавски је говор.
%
Дијалекти источне и јужне Србије А. Балића су основа за сва каснија дијалекатска истраживања ових језичких простора. Тако данас постоје бројне монографије и радови у којима су описани говори појединачних подручја или само парцијални језички феномени с једне стране, као и дијалекатски речници који ове говоре лексикографски представљају. (...) Говор Лесковца Ј. Михајловића, нажалост, није овде цитиран, али ће као расправа о говору пункта који је у саставу подручја јабланичког краја, ући као библиографска јединица. Међутим, дијалекатски речници из источне и јужне Србије, као лексикографски извори консултовани приликом писања Речника говора јабланичког краја били су од велике користи у погледу одабира лексике, систематизације грађе и сл. Велики речник САНУ као и шестотомни Матице српске разрешавлаи су многе моје дилеме техничке или суштинске природе и без њих би Речник говора јабланичког краја био знатно мањкавији.
(...) Речник говора јабланичког краја броји око девет хиљада одредница које се претежно јављају са најмање две семантичке реализације. У јединственом азбучном редоследу, уз апелативску лексику, наведен је мањи број ономастичких јединица. То су називи једног броја села са подручја чији је говор представљен, њихови етници и ктетици, поједини микротопоними, морфолошки занимљиви ликови личних имена, скраће них личних имена и хипокористика поменутих у потврдама.
(...) Речник говора јабланичког краја је рађен по методици Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, уз нужна одступа ња условљена с једне стране специфичностима дијалекта о коме је реч, с друге стране захтевима које намеће природа оваквог, диференцијалног речника и назад елиминисањем неких техничких решења.[37]
 -наставиће се-