У посјету родбини Владо је стигао у љето 1921. Њему који је видио свијета, нагледао се свјетских метропола, родни Банчићи су се сигурно чинили мали и заостали, мада је годинама касније причао да је осјетио да је то сада заиста његова отаџбина и да се у њој некако слободније дише. Завршио је послове у вези дугогодишњих сукоба око међа и те зађевице остадоше у прошлости, међу рођацима више не би, што би рекли у Херцеговини, “ниједне грке”, а стари сукоби ријетко се помињаше и то само кроз шаљиве анегдоте на вечерњим сијелима уз огњиште.
Ишао је Владо на сијела, обилазио другаре из младости. Онако висок, у модерном штофаном американском одијелу привлачио је пажњу земљака. Шушкало се о његовом ратном путу, о богатствима далеке Калифорније, о његовој браћи која су се обогатила у Лос Анђелесу. Причао је Владо зачуђеним земљацима о њујоршким небодерима који дотичу облаке и о непрегледним житницама Средњег запада. Казивао им је и о херцеговачким предузимачима који су највећи градитељи Калифорније и који од Стјеновитих планина до пацифичке обале бетонирају незамисливо дуге низове цијеви које доводе текућу воду у сваку кућу. Чудили су се чежњиво увијек полужедни Херцеговци тим причама о металним славинама из којих тече вода онда кад ти хоћеш.
Ходио је Владо и по црквеним саборима у свом старом крају. Био је на дернеку у Завали за Петровдан, а онда одмах следећег дана ишао је цркви у Љубињу гдје се одржавао највећи сабор јужне Херцеговине, чувени Павловдански дернек у Љубињу, на који би се сјатила сила младости од Билеће, Требиња до Дабра, Невесиња и долине Неретве. Гледао је Владо на дернецима мноштво лијепих херцеговачких дјевојака. Обучене у најљепшу спрему, извађену за ту прилику из дрвених баула, мамиле су му погледе и уздахе јер овакве љепоте у Америци се није нагледао. Радећи по теренима по непрегледним и често дивљим пространствима Америке, дјевојке је ријетко сретао. По српским колонијама мало их је било, дјевојке других нација биле су табу, језик и културне разлике најчешће су били непремостива препрека, па је у Америци тек понеки Србин оженио дјевојку друге нације, и тада најчешће какву Далматинку или Истријанку. Невјесте из старог краја долазиле су по препоруци брата, рођака или комшије и полазиле обично за доста старије младожење који су већином били газде, своји људи са сопственим послом. И Владу су погледивале дјевојке. Висок, наочит, “фино ођевен”, Американац… био је добра прилика. Примјећивао је Владо те дјевојачке погледе, али он је најчешће погледивао једну која, чинило му се, не узвраћа. Распитао се о њој и сазнао да се зове Јованка Јањић и да му је такорећи из комшилука. Сјећао се Владо Јованке још прије одласка у Америку, али она је тада била неугледна дјевојчица, а данас стасита дјевојка, сјајна плава ока и блистава осмијеха. Потицала је из чувене и богате задруге Јањића из банчићког засеока Шехића. Отац јој је био угледни домаћин Перо Јањић, богат стоком и земљом, али и људством и разумом. Дјед јој бијаше чувени Никола Сукнов Јањић који је за турског вакта упалио млинове у Борчу јер му млинари не хтједоше самљети просо. Јованка му се силно допала, али на путу ка његовој срећи са њом стајала је велика препрека. Била је обећана другоме. Годинама касније у причама, Владо је увијек описиван као миран, благ и предусретљив човјек, а ваљда је тада у њему накратко прорадила она искра пријеке одважности која је красила оца му Николу и дједа Миху. Пришао је Јованки на неком народном скупу, започео разговор и удварање које је она зачудо прихватила, те ускоро пристала поћи за њега иако је другом била обећана. Мучне прилике настале због погаженог Јованкина обећања, Владо је ријешио сам. Ко ће знати шта је причао са Јованкиним несуђеним ђувегијом и свекром, али ствар је “легла”, а оштећена страна се прихватила кумства на предстојећој свадби. После овога је свима јасно било зашто је из Америке, иако најмлађи, послат да рјешава сукобе баш Владо. Он је тај који је био обдарен да мири завађене и да на лијеп начин од непријатеља чини пријатеље