Нађох неке податке на Википедији:
У Републици Хрватској је процес хрваћења Срба забиљежен 2011. у случају Србина из Јаловика код Шапца у Мачви, Предрага Арсеновића, кога су власти Републике Хрватске посмртно регистровале као Хрвата. Случај је открио његов син Саша Арсеновић када је вадио извод из матичне књиге рођених.[7] Према мишљењу Миодрага Линте, председника Коалиције удружења избјеглих Срба, у Хрваткој је било мијењања националне припадности у матичним књигама.[7]
Директор Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац сматра да процес хрваћења Срба траје од 90-их година 20. вијека, те да је најзаступљенији у урбаним срединама.[7] Овакви случајеви су најбројнији у Задру и Госпићу, гдје се српска дјеца уз одобрење родитеља прво покатоличавају, а затим и уписују као Хрвати.[7] Ови случајеви су изазвани положајем Срба као грађана другог реда, као и ради задржавања радног мјеста.[7] Свештеник Српске православне цркве у Задру, прота Миленко Поповић је забиљежио већи број случајева гдје Срби у Задру од њега траже потврду да су крштени, са којом иду код католичког свештеника да их вјенча.[7]
Што је најгоре, реч о добровољном похрваћењу и покатоличавању.
А кад смо већ код накнадненасилне промене вере и нације код суседа, сви се сећама и примера чувеног голмана Владимира Беаре.
http://www.telegraf.rs/sport/1700425-sramota-srpskog-fudbalera-hrvati-nisu-hteli-da-sahrane-po-pravoslavnim-obicajima
Према проценама тих неких наших организација које имају везе са Републиком Хрватском, од 1991. до почетка 2000-тих сматра се да је у католичанство прешло око 30.000 Срба, с тим да наши
независни и
радохолични медији и десет година касније врте ту бројку, иако је бројка данас сигурно већа.
Наравно, то не чуди кад Срби у Хрватској немају практично никакву организацију, већ и то што их је остало препуштено је асимилацији, која се одвија ћутке и узима све више данка.
Такође, не треба заборавити да се исто дешава и у ФБиХ где су Срби у додиру са Хрватима (конкретно у Ливну, в.
Vesti Online), чак што је најгоре у понекад апсолутно српским местима (попут Гламоча, где је на челу јединог вртића часна сестра, в.
Slobodna Dalmacija), о томе је говорио више пута епископ Атанасије Ракита.
Да је то само питање вере, ни пет - ни шест, али ту имамо конверзију идентитета, и то не ни неку мирољубиву, већ ону познату углавном по ружним стварима из прошлости.
Иначе, ово добровољно похрваћивање и покатоличавање је само условно добровољно, нико се баш тако из обести не конвертује у другу религију или нацију, већ је то углавном учињено под притиском (почевши од образовања на нивоу вртића, преко школа и факултета, до каснијег запослења и рада у хрватским установама и институцијама, као Србин немаш скоро никакве шансе).
