Није у директној вези са темом, али данас прочитах одличну књигу "Велућа Драгаша" Живојина Андрејића.
Књига, као ни остала Андрејићева дела, не може да се преприча. Још дуго неће бити правилно вреднована у српској историографији, јер је држаоцима катедри лакше да не преиспитују тренутно прихваћену верзију краја српске средњевековне државе, а за тако нешто нема ни политичке воље.
Укратко, једно важно Андрејићево откриће је да је Србија после крунисања цара Стефана Душана имала непрекинут низ носилаца свих византијских дворских титула уз коришћење и дотадашњих српских титула. Тако су у једном тренутку на пример поред цара Стефана Уроша били краљ Вукашин, и млади краљ Марко. После 1371. цар је Костадин (Константин Драгаш), краљ Марко, а млади краљ његов брат Димитрије. Као цар, Костадин је насликан у Марковој цркви код Скопља, 1376. године, издавао је повеље у Приштини 1389. године, пар дана после Косовске битке, на којима се потписује као господар Србљем и Подунављу (царска титулација), турски али и многи други извори називају га господарем Србије, итд. итд.
Оно што је важно за питање откуда И2а ДС на југу и истоку српског етничког простора, јесте закључак да је Србија током средњег века као држава била много јединственија него што то изгледа у описима на које смо навикли. Било је сукоба међу властелом, али по Андрејићу, све велможе биле су Немањиног колена, па су то више биле породичне размирице, а кад би се разрешиле и поражени би добили свој удео у власти. У таквој јединственој држави живео је јединствен народ у сваком смислу, па и у генетском, што значи да је И2а ДС било свуда где је било и Срба.