↑↑↑↑
Сива села 1477. се идеално поклапају са кнезом Степаном Угриновићем 1701. Сва три села која он држи држао је и џемат Мирче сина Красе.
Што се тиче кнеза Зрна 1701., од његових села Мирчо је држао Стубу (гдје је по предању био двор Угрена), Заврх се не јавља 1477., јавља се 1533. у нахији Оногошт (сви или скоро сви Угреновићи), док су споменути држали Милочан.
Такођер оно што је врло занимљиво јесте да је џемат Мирче сина Красе 1477. био пребачен из Оногошта (гдје су још били пусти дијелови ових села) у Требиње. Што може бити објашњење за ове родове око Требиња који имају предање да су од Угреновића.
Дакле били су спахије раније па су постали власи. Ово је и индикација да су поријеклом властелини, што од Османлија затечене спахије из 15 в. махом и јесу.
Обзиром на све ово кристално јасно је да су ово Угреновићи.
Угрин Радиовић из Оногошта се помиње од 1400. до 1420. г. више пута И очито се мора радити о тој особи
ИСТОРИЈСКИ ЗАПИСИ
Кнежина Степана Угриновића. Најранији наговјештај постојања такве управне цјелине налазимо у турском попису санџака Босне из 1468-1469. гдје се са њом подударају прва четири
уписана оногошка села: Студенца, Кочани, Поклонци и Добровића. У
наредном попису из 1475-1477. редосљед је мало другачији, пошто је
пар Кочани - Поклонци прескочен па придодат на крају.
Назив села Чинар/Џебар очигледно није исправно записан, или
прочитан. Узимајући у обзир подручје Угреновића и нахије Оногошт,
важнија дотадашња насеља која би и у то доба требало да постоје а нијесу поменута у попису из 1701. су Сад и Орах. Другој варијанти записа
најближи је топоним Дубрава, како се назива један заселак у близини
Сада. При крају турске владавине, када је готово цјелокупно земљиште
Горњег Поља припадало муслиманима, Угреновићи су имали имања једино у Дубрави.
Никшићким пољем доминира брдо Уздомир. Са својим окружењем је, према наро-дном вјеровању, припадало локалној властели
Угреновића,док се Бан Угрен наводи као оснивач града Оногошта.
Потомцима Угреновића сматрају се овдашња стара братства која славе
Св. Јоакима и Ану,чија је црква постојала до прије стотинак година
у Кочанима, у јужном подножју Уздомира. Једна мања се налазила и
на самом његовом врху, што свједоче топоними Црквина и Аћимовац.
Кнежина Степана Угриновића не представља компактну територијалну цјелину јер је формирана на родовској основи. Угриновићи су
настањивали Студенца, Кочане и дио Горњег Поља, гдје им потомци и
сада живе под другим презименима. Податак о кнезу Угриновићу могао
би указивати на његово постојање почетком XVIII вијека, уколико није
истакнуто из легитимистичких разлога. Катастих манастира Хиландара открива да је кнез Степан био из Студенаца, гдје је уписан 1697. године.То је важан податак јер први помени особе из Оногошта са овим
презименом потичу управо из тог мјеста. Забиљежено је 1427. (Radiuoi
Ugrinouich de Onogoste) и 1446. године (Radiuoi Ugrinouich de Oprechiaue),први пут широм, а потом и ужом завичајном одредницом.
Наиме, Oprechiaue је Обрежје, сада дио Студенаца, што може указивати да је само тај дио рода задржао старо презиме, или је једино њему
изворно припадало. Студенчани су међу Угреновићима били најближи
тврђави Оногошт. Зато су Никшићи били нарочито упорни да их на том
сектору што више потисну.
За мост на ријеци Зети, који је према дефтеру вакуф хаџи Ахмеда,
ауторка сматра да је стари мост на Дуклу.Мало низводније је стајао
Бегов мост, кога су порушили Црногорци и Руси 1807. приликом напада на Никшић. Обновио га је књаз Никола 1888. и дао му име по Вуку
Мићуновићу. Познато је да је мост на Дуклу подигао xаџи Исмаил
Мехмедникић исте године када је порушен Бегов мост. Не зна се поуздано да ли је он том приликом изградио нови мост, или само обновио
постојећи, чиме је име претходног градитеља могло бити избрисано из
народног сјећања. На мосту се запажају двије фазе градње, али се на
садашњем нивоу истражености оне не могу прецизно датирати.
Ова кнежина је захватала земљишта која су према народном
вјеровању припадала властели Угреновића, мада нема података да су их
њихови потомци насељавали. Село Стуба се налази у Крупачком пољу,
a превојем Пријевор добро је повезано са Милочанима у Горњем Пољу.
Заселак Милочана према Стуби назива се Коњушка, свакако по коњусима који су одгајали и обучавали јахаће коње. Сјеверном падином
Уздомира и Кулине пружа се село Заврх.
Рани наговјештај постојања овакве управне цјелине могао би
бити податак пописа Херцеговине из 1475-1477. године о земљишту
у Стуби и Милочанима које су Турци додијелили горњоморачком
војводи Радосаву Стјепановом, његовом брату Хамзи и другим лицима,
које се надовезује на поменута села кнежине Угреновића.