Становништво Алтина

[Voljen od Boga]

Дакле, у области Алтин налази се топоним Кочанај а турски дефтер биљежи Андрију Кочано као становника Крушева, опет у Алтину. О тој области ништа незнам. Интересује ме дали су моји преци могли бити становници баш те области у Срењем вијеку. Кочана сада има у Црној Гори, Косову, Албанији, Босни и Херцеговини и Дубровнику али је презиме, највероватније, пољског поријекла. Срдачно!
Кочан Т.



растко.рс

[Voljen od Boga]

Altin se u izvorima prvi put pominje u žitiju srpskog pustinožitelja sv. Petra Koriškog, koje je napisao, oko 1310. godine, biograf sv. Save, Teodosije Hilandarac.

Kako je Petar Koriški umro u dubokoj starosti, a u Altin je stigao kao mladić, smatra se da njegov boravak u Altinu pada u sredinu XIII veka.[5]

Početkom XIV veka na severnim granicama Altina postojali su tačno omeđeni planinski i seoski prostori manastira Gradca, zadužbine kraljice Jelene Anžujske, supruge kralja Uroša I, jednog od svetogorskih vlastelinstava, verovatno Hilandara, i manastira Sv. Stefana u Banjskoj. Na altinske međe izlazile su kruševske planine "među Plavom i Altinom", kako se navodi u svetostefanskoj hrisovulji. Planine su dodeljene Banjskoj uz selo Kruševo sa trgom, koje postoji i danas istočno od Gusinja[6] Iako je jedan broj naziva međnika nestao, prema izrazitoj konfiguraciji terena i rečnim tokovima može se približno rekonstruisati srednjovekovni atar sela Kruševa i opseg kruševskih planina.

Od ušća Ržane u Prudšticu međa sela Kruševa išla je uz tok reke Prudštice do Umovrenog potoka - sastavnice Grlje kod vrela Oko. Tu je atar sela Kruševa prelazio na levu stranu Grlje, tako da su dolinu Ropojani i reke Grlje, koja se u donjem toku naziva Bpyja, delila dva banjska sela, Kruševo i Gusino, današnje Gusinje.

Kruševske planine se nisu neposredno nastavljale na atar sela Kruševa, pa su za njih u povelji date posebne međe. Na istočnoj strani kruševske planine izlazile su na gradačke međe, posed manastira Gradca kraljice Jelene, što je mogla da bude planina i katunsko naselje Bjelaj na državnoj granici, jugoistočno od Plava.

Kada je 1330. godine kralj Stefan Uroš III Dečanski osnivao manastir Dečane i obdario ga mnogobrojnim zemljišnim prilozima, u planinskom području oko manastira mogao je da priloži ono "što je ostalo od hrisovulja svetogorskog i gradačkog...", ali je kao celoviti zaokružen zemljišni posed Dečanima dodelio Altin, sa svim selima i međama i poimenično nabrojanim stanovnicima. Bilo je deset sela: Trebopolje, danas Tropoja, sa 61 kućom i 142 muške glave; Babijane, danas Babina, sa 33 kuće i 103 žitelja; Lužane, sada Luža, imalo je 83 stanovnika i 28 kuća; Gorane, nepoznato, sa 68 kuća i 260 stanovnika; Šipčane, sada Šipšaj, sa 40 kuća i 143 stanovnika; Sošane, danas istoimeno selo, imalo je 31 kuću i 99 stanovnika; Bunjane, sada Bunjaj, sa 57 kuća i 190 stanovnika; Greva, selo Grijaj blizu Bunjaja, sa samo 9 kuća i 26 stanovnika; Krastavljane, sa 46 kuća i 138 stanovnika, za koje se ne zna gde se nalazilo. Nepoznat je položaj i desetog sela Buljubi, koje je imalo 58 kuća i 159 stanovnika. U ovih deset sela bilo je ukupno 431 kuća sa 1343 stanovnika. Izuzev u malom selu Grevi, stanovništvo u altinskim naseljima bilo je srpsko i pravoslavno. U sedam altinskih sela bilo je petnaest popova, što znači da je u nekim selima bilo i više crkava. U selu Trebopolje bilo je četiri popa: pop Rajko, pop Priboje, pop Dobroslav i pop Milovan Peničić. Po tri popa bilo je u selu Gorane (Smil, Dobretin i Toloje) i u selu Šipčane (Toloje, Šorijak i Obrad), a po dva popa u selu Babijane (Strezo i Bogoje) i u selu Krastavljane (Priboje i Dragan). U selu Sošane postojao je jedan pop, Radin, kao i u selu Bunjane, pop Dragan Črtalo.

[Voljen od Boga]

Trećom dečanskom hrisovuljom uspostavlja se topionica ruda - kolo gvozdeno na altinskoj zemlji, na Bulatovom selu, čije su se južne granice poklapale sa severnim međama Jablanice vlaškog čelnika Radana. Jedan Rajko Bulat pominje se u altinskom selu Krastavljane, za koje se ne zna gde se nalazilo. Po njegovom imenu može se pretpostaviti da je ono Bulatovo selo, gde je bila postavljena dečanska topionica ruda, bilo deo sela Krastavljana, pa bi ga trebalo tražiti u atarima sela Gornje i Donje Morine i sela Brovine, gde se prema sačuvanim imenima međnika, nalazilo gvozdeno kolo. Odista, jedan potes u selu Brovina naziva se Krašta, što podseća na ime starog altinskog sela Krastavljana. Rudarska delatnost na ovome području ostavila je traga u toponimiji (potok Lagum i rečica Užnica), a u sećanju meštana obližnjeg sela Junik postoji priča o rudniku Altinu u okolini, što je trag dečanskog rudnika i topionice koji je sačuvan i zahvaljujući značenju Altina u turskom jeziku (Altunili, Zlatna zemlja).[11]

[Voljen od Boga]

Selo Kirusovo (Kruševo), ista oblast, has je starjesine

Dabiziv; sin Dragasa; Vuk, sin Mardjina; Rasa, sin Bulka; Vlajko, njegov brat; Vukasin, sin Radonje; Vukota, sin Radonka; Petko, sin Slavka; Jovan, sin Price; Radosav, sin Stoje; Radonja, sin Vladsala; Radonja, sin Vucerina; Radonko, sin Grujkov; Radosav, sin Raca; Lekac, sin Romica; Nikola, sin Rase; Voja, sin Djurasina; Radosav Vdgul; Vuksan, sin Bogosala; Pop Radivoje; Pribo, sin Djordije; Bozidar, sin Bojkov; Milas, sin Djordjije; Vukasin, sin Radkov; Djura, sin Stepe; Vukosav, sin Nikole; Radic, sin Radsala; Stepan, sin Djurasina; Lekac, sin Stepkov; Vukosav, sin Vukasina; Nova, sin Radica; Djura, njegov brat; Nikac, sin Dabiziva; Ivan, sin Mardjina; Vukca, sin Bozidara; Rapos Siromah; Nikola, sin Radonje; Pribo, sin Price; Stepan, sin Djurasina; Leka, sin Romica; Boro, sin Nikaca; Dabiziv, sin Djurasina; Stepa, sin Raja; Zagarac; Petro, sin Lazara; Vuca, sin Djure; ANDRIJA KOCANO; Bojko Siromah; Bozidar, sin Vladisala; Nikola, sin Djurasina; Dimitrije, sin Doline; udovica Petrina; udovica Bogosava; udovica Visosava; udovica Belosava.
Kuca 50, udovica 4.
http://www.montenet.org/2001/defteri3.html

[Voljen od Boga]

U skadarskom sandžaku 1485. godine postojala su 4 trga-pazara na
kojima se vršila šiia razmjena dobara. Nije objašnjeno gde su se nalazila.32

32. Pretpostavlja se da su pored Skadra i Podgorice, druga dva pazarna trga mogla biti:
Kruševo kod Gusinja, Budimlje, Rijeka ili Vir-pazar;

[Voljen od Boga]

Нека од насеља у Алтину:
Требопоље: https://mapcarta.com/13908394/Map
Бабање: https://mapcarta.com/13913110/Map
Лужане: https://mapcarta.com/13910538/Map
Буњане: https://mapcarta.com/13912716/Map
Грева: https://mapcarta.com/13911760/Map
Сошане: https://www.google.ba/maps/place/Shoshan,+Albania/@42.3840346,20.0798534,1886m/data=!3m2!1e3!4b1!4m13!1m7!3m6!1s0x135246820618793f:0xfe668c14ad93825!2sKo%C3%A7anaj,+Albania!3b1!8m2!3d42.3792574!4d20.0851664!3m4!1s0x135245d691704f3d:0x13c86d4f017e8038!8m2!3d42.3843542!4d20.0896329?hl=en
Кочанај:
 https://www.google.ba/maps/place/Ko%C3%A7anaj,+Albania/@42.3772348,20.0838447,1888m/data=!3m1!1e3!4m5!3m4!1s0x135246820618793f:0xfe668c14ad93825!8m2!3d42.3792574!4d20.0851664?hl=en

[Voljen od Boga]

Gusinje i Plav su pripali Jeleni Azujskoj

Jelena Azujska

Odakle je, zapravo, Jelena stigla i ko su njeni preci, pitanja su koja i dan danas muce biografe, pisce, istraživace. Svakako je potekla iz ugledne porodice, možda i vladarske, što je bio preduslov za sklapanje dinastickog braka sa srpskim kraljem. Uroš Prvi, poreklom iz svetorodne loze Nemanjica, "pridržavao je presto kraljevstva" srpskog trideset tri godine. Bio je sin Prvovencanog kralja Stefana i Ane Dandolo i unuk Stefana Nemanje, rodonacelnika loze Nemanjica, i praunuk dužda Enrika Dandola, pripadnika mletacke aristokratije, porodice koja je dala cetiri dužda. Sve su srednjovekovne srpske vladarke bile strankinje, najviše je bilo vizantijskih princeza. Jelena Anžujska je, po recima njenog biografa Danila Drugog, ili Danila Peckog, ili Danila Starijeg (1270–1337), "preosvecenog arhiepiskopa srpskog", autora bisera srpske srednjovekovne književnosti "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", bila roda "fruškoga" – francuskoga. Ne znamo, medutim, da li je njen rod iz srca Francuske, ili je iz Južne Italije, ili je to francuski rod s grcke ili ugarske strane. Jedno je, reklo bi se, nesporno: Jelena je bila Francuskinja, udata za Uroša Prvog koji je bio kralj kad se njome oženio, i s njim je izrodila dva sina, potonje kraljeve zemlje srpske, Dragutina i Milutina. Samo ime Jelena verovatno da i nije kršteno ime srpske kraljice, s obzirom na to da ga je zadržala i pošto se zamonašila. Da li ga je dobila po dolasku na srpski dvor, kao titularno? Nadovezuje se i pitanje ko je, kada i s kojim saznanjem imenu dodao "Anžujska"? Za tako daleko vreme nije neobicno ne znati cak ni kraljevska krštena imena! I Nemanjic, uz Jelena, svakako pristaje.

Koliko li je godina imala nevesta kad je, nakon uobicajeno dugih i detaljnih dogovora oko vladarskog braka, krenula na put za Rašku zemlju, cije je litice uz Ibar njen buduci suprug odenuo u hiljade bokora raznobojnog mirisnog jorgovana, kako svojom divljom lepotom ne bi uplašile mladu.  Najveci deo svog dugog života Jelena je provela u kraljevstvu srpskom – više od šezdeset godina. Kao supruga i kraljica bila je uz muža sve vreme njegove vladavine i nadživela ga je.

Bila je svedok velikog politickog komešanja kad je stariji sin Dragutin ušao u sukob sa ocem, uzevši mu presto na ratištu. Kao supruga i kraljica, Jelena ga je prekorevala; kao majka – oprostila mu je. Dragutin je molio i dobio njen blagoslov, a zatim joj "odeli neki deo zemlje države svoje za prebivanje njezino". To su bile oblasti u primorju – od Skadra do Ulcinja i Dubrovnika, a u unutrašnjosti Konavli i Brdska nahija, Plav na Limu, Gusinje i Brnjaci na Ibru. Sve to postade "zemljom kraljice matere".

Drugi znacajan politicki dogadaj odigrao se 1282, kada je Jelenin stariji sin Stefan Dragutin darovao u Deževu presto mladem bratu Milutinu. Cini se da je odnos medu bracom bio korektan, onakav kako ih je majka i savetovala.

[Voljen od Boga]

Altin je bila oblast, poznata iz srpskih srednjovekovnih i potonjih turskih izvora, koja se prostirala vecim delom u današnjoj severoistocnoj Albaniji i manjim delom u Jugoslaviji, na južnim i jugoistocnim padinama i ograncima Prokletija, i u porecju reka Valbone, Drima i Erenika. Veci deo oblasti zahvata podrucje visokih planina sa vrhovima preko 2000 m na kojima se tokom cele godine zadržava sneg. Goli i krševiti vrhovi predstavljali su neprohodni pojas, niže zone travnih pašnjaka i suvati omogucavale su intenzivno stocarenje, a južni i jugoistocni deo, niži i pitomiji, drimskom kotlinom bio je otvoren uticajima mediteranske klime. Ovakav reljef i suceljavanje alpske i mediteranske klimatske zone uslovili su da se stalna naselja razviju u dolinama reka, a u planinskom podrucju katunska naselja ili stanovi.

Pre više od što godina, 1865, austrijski konzul J. Han, putujuci porecjem Drima, zabeležio je kratke podatke o pojedinim naseljima ove oblasti. Krajem sedamdesetih godina XIX veka uceni ruski konzul u Skadru i Prizrenu I. S. Jastrebov putovao je po Staroj Srbiji i Albaniji i prvi je, na osnovu istorijskih izvora, tragao za altinskim naseljima i medama. Velika je zasluga Jastrebova što je svojim putnim zapisi ma sacuvao od zaborava imena i opis nekih starih naselja, koja su netragom nestala, bilo da su zatrvena, ili se stopila sa drugim, ili im je ime promenjeno. U to vreme predeo se nazivao Đakovska Malisija, a u njemu je bilo 50 sela.[1]

Putopisi Antonija Baldacija iz Albanije sadrže dragocene podatke o geografiji, biljnom svetu, naseljima, putevima i ljudima, a nastali su kroz sistematska proucavanja italijanske ekspedicije tokom više godina. Severna Albanija ispitivana je 1897. godine i tada je izradena karta takozvanih Albanskih Alpi - Prokletija. Boreci se sa teško prohodnim terenom istrajni Baldaci je uspeo da prodre do samog jezgra Prokletija. Zadivljen velicanstvenim planinskim prizorom koji su cinile hiljade golih vrhova, kao kameno more, zabeležio je i ovo: "Orografski sistem Bješka Nemuna nije do sada prikazan ni na jednoj karti. Zauzima veoma prostranu teritoriju potpuno neistraženu i nepoznatu. Mnogi vrhovi nemaju ime, osim za mali broj domorodaca".[2]

Od vremena Jastrebova do danas nisu obavljena terenska istraživanja srednjovekovnih altinskih naselja i njihovih meda. Prostorni razmeštaj oblasti u granicnim predelima dve države, umesto da bude razlog saradništva naucnika, bio je osnovna smetnja u izucavanju Altina. Albanski istoricari i orijentalisti ogranicili su se na objavljivanje turskih izvora u kojima je popisana ova oblast i na proucavanje procesa islamizacije, dok su jugoslovenski istraživaci bili upuceni na neprecizne karte i oskudne podatke dobijene od žitelja pogranicnih naselja. Stoga je razumljivo što do sada nije napisan poseban rad o srednjovekovnom Altinu, mada su altinska naselja obradena u više rasprava, u glavnom u okviru izucavanja decanskog vlastelinstva. Poslednjih godina mnogo su napredovala onomatološka istraživanja, zasnovana na kritickom izdanju decanske hrisovulje, ostalim domacim izvorima i objavljenim turskim popisnim knjigama iz XV i XVI veka. Onomasticka proucavanja M. Grkovic i narocito M. Pešikana, kroz prethodna istorijsko-geografska proucavanja, otvorila su demografsku sliku južnih oblasti srednjovekovne srpske države. U radovima M. Pešikana ispravljene su mnogobrojne pogrešne ubikacije i stvoren je istorijsko-geografski recnik pracen kartama i skicama. Proucena su imena ljudi iz Altina i podvrgnuta posebnom onomatološkom postupku.[3]

Sa istim krugom vec poznatih izvora o Altinu postavlja se pitanje da li se može nešto novo reci o ovoj oblasti. Ovaj rad predstavlja pokušaj da se sakupe izvori o Altinu i objedine rezultati dosadašnjih istraživanja, ispravi poneka pogrešna ubikacija i ustanovi gde su se nalazila neka mesta koja su u nauci ostala nepoznata, istakne ekonomska osnova života, zanimanje stanovnika, crkvena pripadnost i u celini unese više svetlosti u srednjovekovni život ovoga i danas po mnogo cemu zabacenog i zaostalog podrucja.

Ime oblasti, Altin, koje se javlja samo u srpskim srednjovekovnim izvorima, nije slovenskog porekla. Pored Venecije postojao je rimski grad Altin, što ukazuje na rimsku sponu u nastanku toponima koji je izveden od latinskog prideva altus - visok, sa starijom opšte-mediteranskom osnovom al istog znacenja i indoevropskim sufiksom in. Po osvajanju ovih oblasti Turci su zadržali stari naziv prilagodivši ga svome jeziku. Tako je Altin postao Altun-ili, što znaci Zlatna zemlja, a taj se naziv zadržao u turskim popisima i fermanima i kroz XVI vek. Albansko ime oblasti - Malisija, Malesija i Malcija - u stvari vraca prvobitno znacenje starom Altinu, oznacavajuci je kao podrucje alpskih planina koje su zakrilile, kao trajan i upecatljiv bedem, niže doline i kotline.[4]

[Voljen od Boga]

Altin se u izvorima prvi put pominje u žitiju srpskog pustinožitelja sv. Petra Koriškog, koje je napisao, oko 1310. godine, biograf sv. Save, Teodosije Hilandarac. U vreme kada je bilo potrebno da se, pored kultova vladara-svetitelja, stvore i kultovi domacih svetitelja, za pisca žitija Petra Koriškog izabran je najbolji, tada vec proslavljeni biograf sv. Save, monah Teodosije Hilandarac. Na poziv bivšeg sabrata, starca Grigorija, Teodosije napušta Svetu Goru i dolazi u Srbiju. Posetio je skromni grob pustinožitelja Petra Koriškog u pecinskoj crkvici iznad sela Koriše i od prica i još živog secanja Petrovih ucenika i meštana iz okoline stvorio jedno od najlepših dela u srpskoj srednjovekovnoj književnosti. Petar je bio rodom "iz kraja hvostanskog u Dioklitiji, iz nekog sela koje se zove Unjemir, sin blagovernih i blagocastivih roditelja ..." Po smrti oba roditelja, sa mladom sestrom, koja nije htela da ga ostavi, živeo je kao inok uz crkvu apostola Petra više rodnog sela, provodeci dane u postu i molitvama. Težio je da se više osami, stoga "... ustadoše, te otidoše u drugi kraj, koji se zove Altin, i tamo, opet blizu jedne crkve svetoga i vrhovnog apostola Petra, u podvigu posta življahu. Ali se ni tamo delima dobrodeteljnim od posetilaca sakriti ne mogoše." Zato odlaze u planinu iznad sela Koriše kod Prizrena, gde je brat, stalno gonjen težnjom da se mucenickim ispaštanjima i molitvama približi Bogu, odbegao sestri i u pecini iznad sela kao isposnik okoncao svoj život. Milošcu božjom njegove mošti ubrzo su stekle cudotvornu isceliteljsku moc i nadaleko proslavile njegov grob. Pecina sa grobom pretvorena je u crkvu, a Petrovo telo je razgrabljeno na sve strane. Ispricana lepim i živim jezikom povest o sv. Petru Koriškom ima cvrste geografske okvire. Selo Unjemir postoji i danas istocno od Kline pod imenom Ujmir, a u samome selu nalaze se ostaci crkve Petrovice na brdu Petrovici. Prilaz Altinu odatle je vodio starim putevima preko prevoja Morine, zapadno od Đakovice, ili sela Zogaj na planini Paštriku u dolinu reke Bistrice i Valbone do Drima. Jastrebov je video ruševine crkve Sv. Petra i Pavla u blizini sela Grijaj na desnoj obali reke Valbone, pa je pretpostavio da se tu podvizivao Petar Koriški, jer nije našao u Malisiji neku drugu crkvu ove posvete. Iako su kratki podaci iz žitija Petra Koriškog, oni Altin oznacavaju jasno kao oblast, kraj u kome je postojala pravoslavna crkva Sv. Petra i pravoslavno stanovništvo, ono koje je stalno posecivalo pustinjaka i kome je on cinio dobra dela. Kako je Petar Koriški umro u dubokoj starosti, a u Altin je stigao kao mladic, smatra se da njegov boravak u Altinu pada u sredinu XIII veka.[5]

[НиколаВук]

Ispricana lepim i živim jezikom povest o sv. Petru Koriškom ima cvrste geografske okvire. Selo Unjemir postoji i danas istocno od Kline pod imenom Ujmir, a u samome selu nalaze se ostaci crkve Petrovice na brdu Petrovici.

После Првог светског рата, село је добило српски назив Добра Вода, који је уствари превод албанског Ујмир. Они који су променили назив очигледно нису били свесни старосрпског назива Уњемир, кога су арбанашки досељеници накнадно прилагодили свом језику, у облик Ујмир.

[Voljen od Boga]

После Првог светског рата, село је добило српски назив Добра Вода, који је уствари превод албанског Ујмир. Они који су променили назив очигледно нису били свесни старосрпског назива Уњемир, кога су арбанашки досељеници накнадно прилагодили свом језику, у облик Ујмир.

Вуче, када приспије још резултата тестираних биће све јасније.
https://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/gtomovic-altin_l.php
https://geographic.org/geographic_names/name.php?uni=-144993&fid=3575&c=kosovo