Мени је занимљива наша дијаспора у Јужној Америци. Већина наших људи тамо нису скорашњи емигранти, већ су друга или трећа генерација рођена тамо. У јужноамеричким државама готово да нема оних који се изјашњавају као Срби. Већина њих је прихватила доминантан национални идентитет држава у којима живе. Ту најбоље податке можемо добити од СПЦ и удружења наших људи. Нпр. наша црква у Аргентини имао око 7000 верника у седам парохија. Услед непостојања српске црквене јурисдикције у Аргентини до скора, један број православних Срба је под јурисдикцијом Руске заграничне цркве, а један под јурисдикцијом Антиохијске патријаршије. Такође, у Аргентини је основана парохија непризнате црногорске "цркве" и броји око 500 верника. Иначе, она се није одвојила од Српске цркве, већ од Руске заграничне. У Аргентини је у прошлом веку био на снази закон о хиспанизацији имена тако да већина наших људи, која је рођена тамо, данас носи типична шпанска имена, док су презимена углавном задржали. Највећи број Срба у Аргентини потиче из динарских крајева или приморских, као што су Бока, Стара Црна Гора, Херцеговина, Далмација и Лика.
Видех на мрежи неку процену да је тамо око 30000 људи који имају чисто српско или бар делимично српско порекло. Насеље са највећим процентом српских верника у односу на број становника је Генерал Мадариага (око 16000 становника), у провинцији Буенос Ајрес. У овом граду живи 150 православних породица.
Такође, наших људи има или је било и у Уругвају. Највише је било Херцеговаца и били су сконцентрисани у околини Монтевидеа. Занимљиво је да је у Латинској Америци долазило до мешаних бракова већ у првој генерацији. Најчешће су то били бракови између особа српске и хрватске националности. Срби и Хрвати су најчешће живели у истим местима и квартовима, имали заједничка удружења и врло често су долазили из истог краја - Далмација, Лика, Херцеговина.
