Чланак није лош, али је ова проблематика пренаглашена, што се тиче узимања презимена жене.
Ово за познавање језика друге генерације се слажем.
За својих 15 година у иностранству знам само за један једини случај, где је момак с презименом "Куртовић" (иначе муслиман из Босне) узео женино, класично швајцарско презиме да би имао бољи приступ муштерији на послу као продавац једног осигуравајућег друштва. О таквим људима ја лично много позитивног не мислим, али то овде није битно.
Огромна већина људи које знам никада на тако нешто неби ни помислила и жестоко осуђују било какав корак који гаси српски национални идентитет. И то је заиста огромна већина. Такве ствари ће увек постојати, али је важно да се не ради ни о 2% људи, по мом личном искуству.
Такође, опет из личног, могу да кажем да се на западу цени пре свега квалитет. Поносно истичем своје име презиме и порекло на радном месту, као и у разговору са муштеријама и партнерима и никада нисам осетио на својој кожи да се пословно негде нисам пробио, јер носим "-ић" презиме. Српство покушавам да им позитивно пренесем посебно кроз западњацима доступне теме за схватање, као што је добра храна, лепа природа, отвореност, дружење, Београд као рај за провод итд.. и то веома добро пролази.
Рекао бих да људи често траже разлоге за неке своје неуспехе у каријери и мисле да ће им мењање презимена помоћи. Лепо је речено да ко се стиди предака, биће заборављен од стране потомака. Из мог угла, такви људи ништа боље нису ни заслужили. Некако ми је то као да човек изда своје корене.
---
Што се тиче мањкавости српског код деце рођене у иностранству, то је већ потпуно друга тема где се могу са већином написаног сложити. Опет, сигуран да сам да већина родитеља говори српски с децом. Нас су педијатар и васпитачица саветовали да говоримо српским језиком у стану, како би дете могло јасно да разликује где кој језик говори. И са тим имамо супер искуства. За сада српски језик доминира и могу рећи да када децу тако научите, она постају строжија од вас самих када чују неку страну реч.
Проблем ће вероватно настати касније када деца крену у школу, на посао итд. Углавном се тада сви пребаце на ткзв. језик који се у социјуму највише користи. Тужно је, али не сећам се да сам срео двојицу рођених и одраслих у овде који међусобно (када су сами) говоре на српском језику. Иако га добро разуму и осећају већу приврженост Србији, него ли Швајцарској.
И то је то време које мене као родитеља троје деце брине у будућности. Зато сам и написао повише на овом посту.
Шта ће бити касније са нашим језиком, када се буду "отисли".
