руски племићки род БОЖИЧА
Први српски појединац који је успоставио директне везе са руским двором почетком 18. вијека био је тителски капетан Пантелејмон Пана Божић. Да је Пана био прилично жива природа која је знала на свака врата да закуца, види се из неколико успутних детаља из његове биографије: Као заповједник српске милиције у Петроварадину 1695. године, задужен да организује Србе на радовима око петроварадинске тврђаве, жалио се Ратном савету да га нису опскрбили са довољно средстава, а осим тога затражио је награду јер је отео 20 турских лађа са муницијом. Ратни савет још исти мјесец удовољио његовим захтјевима. Уосталом, Пана је под својом командом имао 200 српских хусара и 600 пјешака,а имао је и углед старог ратника из Бечког рата. Тителски капетан је постао вјероватно након 1695. године,а прије 1699. године, када га поново налазимо у документима. 15.јула 1699. пуковник Пана Божић моли дворску комору да му исплати 200 дуката којима је њега и српску милицију наградио принц Еуген Савојски. Са полеђине захтјева налазила се потписана позитивна препорука и мишљење принца Савојског.
Међутим, избијањем Ракоцијевог устанка у Угарској, положај Срба се погоршао. Како се Пана нашао у Букурешту у исто вријеме боравио и јерусалимски патријарх Доситеј II, једна од најутицјнијих православних личности оног времена, није познато, али се нашао баш на правом мјесту у право вријеме. Таман толико да од патријарха добије писану препоруку за козачког атамана Мазепу. Дошавши до Мазепе, Пани је био отворен пут и до самог цара Петра Великог. А код Петра није штедио ријечи. Иако у својим ранијим молбама аустријском двору, није оклијевао да их подсјети шта му све дугују, код православног руског цара материјални моменат ставио је у други план. Чак је написао да су Срби спремни да ратују за православље, без икакве плате.
Канцелару руског двора Головину, Пана је предао овакво писмо за цара:
«Того ради доношу Его Величеству, что я прислан от всех начальных сербов, которые живут под цесарем в Венгерской земле при границах турских, прося его величество, дабы знали мы, что изволяет нас иметь за своих подданных и верных, и во все время приличное ведал бы, что всегда готовы будем служить против бусурман без всякой платы и жалованья, никакого ружья не требуя, но токмо за едино православие, а коликое число войска нашего будет, сам Его Царское величество удивится, и желаем ведать, если Его Величество будет иметь под своею рукою, понеже хотя принуждали нас бунтовщики венгерские, чтоб мы были с ними против Цесаря, однако… в том отказали и ни во что не вступились, покамест здесь я побуду и уведомлюся, как нам поступать и долго ли ожидать или бы где себе какого места искать. Такожде и прочие сербы, которые суть под бусурманом и венецианами, все во единомыслии с нами пребывают, в чем иные надежды по бозе, кроме Его Величества не имеем, и если Его Величество оставит нас, тогда все православные погибнем».
Послије оваквих ријечи, није необично да је постао главни царски агент за Србе у аустријском царству. Учествује 1709. године у сјајној руској побједи над Швеђанима у Полтавској бици. Истовремено активно ради на привлачења Срба официра и војника у Русију, што ће довести и до формирања српског хусарског пука у Новорусији.
Може се рећи да су Пана Божић и Сава Владиславић истовремено отворили руска врата за српске досељенике почетком 18. вијека.
