ЧИКОШИ
“Свако свога коња за улар вода ”
Родила сам се и расла у селу, где сам се увек дивила, а не плашила коња, тих тако питомих и лепих створења том “еталону биолошке лепоте” како је негде записао Раша Попов.
И знам да им се и Милош Црњански дивио (вероватно!) јер у Сеобама стоји и ова тврдња: врани копи су опасни, а риђи коњи, који имају црну главу, најбољи. Најтрајнији су и највернији, мркови. Коњи који имају мале, дубоке очи, често рано ослепе. А треба се чувати коња коме штрчи уво напред, а друго заостаје - као вештице!...
А то и ј ош хиљаду других ситница знали су чикоши, јер су они били чувари ергела. Свако село је имало стоку, те према томе, чувари тог блага били су: чикоши, говедари, теочари, свињари, чобани...
Њих је сада све мање или их уопште нема. Остала су само сећања на чикошке бунаре, на чешагије за коње, на свињарски бич, на потковице, на чобанске кере и куке...
Чикош главни, који је за сваког коња добијао нешто хране, полувеку жита ил кукуруза, узимао је за помоћника једног или два дечака. Они су чували коње..., обично ноћу су сви коњи били у ергели а изјутра се растерују, они за вучу иду код власника, док су и преко дана остајале у ергели кобиле ждребне или са ждребадима и омад.
Кад “загусти”, а то је било када са паше коњи зађу у њиве или ако се невреме спрема, а тада се коњи узнемире, тад главни чикош “ступа на сцену”.
Он тада као прави житељ степе узјаше најбољег коња, подводача, те пуцњавом бича оног дугог са кожњим швигаром доводи их на појило или мота у круг да их загреје.
Чикоши су могли бити само смели и здрави људи који су коње и волели и поштовали јер коњ је сељаку био као брат. Да знате, када газда коња продаје, он плаче, а и коњ се рзајем од њега растаје.
Наша су села остала без коња, а чикоши са црним, масним шеширом и белим кошуљама и гаћама од шест пола остали су само на сликама наших банатских наиваца и у нечијим сећањима...
Остао је ђерам да штрчи поред запуштеног чикошког бунара и прича да је најсмелији био ча - Рада који је кротио и замарао најбесније пастуве... тражите га негде на крају села, тамо где му је остао бич, онај дугачки са дуплим швигаром...
Успомену ћете наћи... и неку рагу која слободно пасе крај пута.
ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић