Најпознатији Срби католици:
НАЈПОЗНАТИЈИ СРБИ КАТОЛИЦИ
Др Лујо Бакотић и сам нстакнути Србин католнк, родом из угледне каштеланске породицс, први је послије Ловре Павловића писао нешто опширније о Србима католичке вјере:
..Једна особита далматинска појава су Срби католичке вере. Било је и има и дан-данас покоји Србин католнк и у Босни и у Херцеговини, али су ретки. Код нас у Далмацији су у доста великом броју. Већином су интелектуалци, али међу њима има и радника и сељака. Има их свуда ло Далмацији, у Книну, у Сињу, у Имотском, у Макарској, у Шибенику, у Сплиту, у Каштелима, на острвима, али их највише има у Дубровнику и околини дубровничкој...
...Лујо Бакотић је у већ помињаном раду написао да је у Далмацији почетком 20. вијека било од 20-25.000 Срба католика, а уредник правашке „ЦрвенеХрватске" Франо Супило у свом је листу 1894. тврдио како у Дубровнику тада има још само од 70-80 Срба католичке вјере. 5 их је или 6 у Ријецн Дубровачкој или Жупи Дубровачкој, а један само у Стону: Антон Пуљези, вођа Српске странке на Приморју. Србин католичке вјере, Стјемо Стражичић је писао у свом листу „Радник“ да 1887. у Дубровнику и Далмацији на сваких 100 Срба има 78 који исповједају католичку вјеру. Никола Тоља у поменутом раду каже да ћe истина бити негдје на средини између Супилове и Стражичићеве. Знатна је могућност међутим, да је у Стражичићевим подацима нешто занемарено, а то је: кога је он све сматрао етничким Србином а у католичкој вјери? Ако су међу Стражичићевим Србима и они далматински католици који говоре у основи, срлским језиком, који још увијек носе нека етничка обиљежја карактеристична за Србе и за које се зна да имају корјене у српском етносу премда то строго крију и жестоко одричу, можда се његов број може и прихватити као тачан.
Срби католици у Дубровнику, и цијелој Далмацији. који су били национално свјесни и организовани нису били културни, привредни и политичкн маргиналци. Напротив, све што је обиљежавало једну културну епоху у једном времену на том дијелу Јадрана било је у знаку Срба католика...
...Срби католици у Дубровнику били су људи као што су Медо Пуцић и Нико Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Матија Бан, Луко Зоре, Антоније Вучетић, Дум Иван Стојановић, Милан Решетар, Вице и Лујо Адамовић, Лујо Војновић, Антун Фабрис, Марко Мурат, Перо Колендић, Франо Кулишић, Хенрик Барић, Игњат Јоб и други...
...Набројићемо нека знатнија имена Срба католика: Медо Пуцић, Нико Велики Пуцић, Матија Бан, Никша Гради, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Влахо Буковац, Целестин Медовић, Луко Зоре, Иван Ђаја, Нико Лепет, Марко Цар, Марко Мурат, Стјепан Кастрапели, Кристо Доминковић, Лујо Војновић, Иво Војновић, Јосип Берса, Вице Адамовић, Лујо Адамовић, Људевит Вуличевић, Антун Фабрис, Антоније Вучетић, Милан Решетар, Вид Вулетић-Вукасовић, Стијепо Кобасица, Игњат Бакотић, Лујо Бакотић, Влахо Матијевић, Рудолф Сарделић, Ловро Павловић, Антун Пуљези, Мароје Кабога, Јозо Бона, Никола Бона, Ђуро Вукотић, Стијепо Кнежевић, Иво Ћипико, Петар Касандрић, Франо Кулишић, Мато Грацић, Антун Пасарић, Мато Жарић, Стјепан Сражичић, Јаков Групковић, Антун Вршић, Јово Метличић, Викентије Бутијер, Мирко Трипало, Ловро Монти, Нико Бартуловић, Драгутин Франасовић...
...Међу Србима католицима који су се бавили књижевним, културним, научним и јавним радом није било ниједног који није говорио најмање један од страних језика, а већина њих су били праве полиглоте. Тако је дум Иван Стојановић (1829-1900) знао латински, грчки, хебрејски, старословенски, италијански и француски језик. Перо Будмани (1835-1914) знао је 19 језика: грчки, латински, талијански, француски, енглески, руски, њемачки, пољски, санскрит, свахили, перзијски, арапски, шпански, португалски, норвешки, мађарски, турски, фински и кинески. Срби католици нису, дакле, били од оног соја људи који би за комадић проје или најнижег звања у државној служби приступили некој националној групи. Они су његовали своје српство из широких европских и свјетских видика, свјесни своје етничке припадности. Није претјерано ако се каже да је управо тај дио Срба најпотпуније носио своју српску националну свијест и да јој је најдосљедније остајао вијеран све до тријумфа југословенства код Срба и псеудојугословенства код Хрвата.
Набрајајући имена знаменитих Срба католика споменули смо и католичког свештеника Перу Франасовића. „Политика“ од 3. марта 1994. године доннјела је чланак Николе Милованчева о још једном угледном Србину католичке вјере Драгутину Франасовићу. „Овај’ стари, углађени војник и дипломата, пише Милованчев цитирајући Божидара С. Николајевића из његовог дјела ’из минулих дана'. није био Хрват, већ Србин католичке вере. Д. Франасовић је био министар у пет влада Краљевине Србнје - три пута министар војни и два пута министар иностраних дела.
Замена динасгија у Србији 1903. год. допринела је бржем паду у заборав генерала Франасовића и Хорватовића. После II светског рата један од ретких, који их се сетио био је проф. др Лазо М. Костић у свом делу „Католички Срби“ (Торонто, 1963). На дум Пера Франасовића подсетио је пре неколико година Никола Тоља у својој (необјављеној) докторској дисертацији о дубровачким Србима католицима коју је одбранио на Филозофском факултету у Задру. У сваком случају, ова два лика из историје и културе српског народа не смеју изостати из Азбучника српског биографског речника који приирема Матица српска.
ИЗВОР: Светозар Борак, СРБИ КАТОЛИЦИ, Нови Сад, 1998.
Одабрао и приредио: Војислав Ананић
