Аутор Тема: Описи Скадра кроз историју  (Прочитано 489 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1319
Описи Скадра кроз историју
« послато: Јануар 02, 2021, 05:06:07 поподне »
СКАДАР

На југоисточном крају скадарског језера или Блата, као што га мештани зову, које је веће од охридског, а између Бојане, која из језера истиче, Дримца, отоке Дримове, и Кира, који утиче у Дримац, шири се варош Скадар. У Скадар се рачунају и два предграђа, једно на десној страни Бојане, а друго на левој обали Дримца, а оба су с вароши везана мостовима. Изнад вароши, на крајњем врху планинске косе. Коју пресеца река Кир, и која са северне стране затвара дримску равницу, сазидан је скадарски град Росаф, који се тако звао још у дванаестом веку, и који је висок пад језером 117 метара.
C града. којем се може доћи само са северне стране, изглед је необичне лепоте. Испод ногу видиш Бојану, с предграђем на десној и Пазаром на левој обали њеној, за тим, од Пазара, одвојено, главни део вароши са више од двадесет мунарета, а још даље пружа се, између јужне падине поменуте косе и Кира, дугачка Табак-махала. Кад се поглед баци у даљину, види се на северозападној страни цело језеро и преко њега црногорске планине; на североисточној страни плаве се арбанашке планине, испред којих се шири, све до језера. равница. пресечена једном планинском косом, која допире до источног, најдужег затона скадарског језера, који се на крају зове Хумско Блато. Југоисточно, преко дримске равнице, губи се поглед међу разним планинским венцима, који се један за другим помаљају. С јужне стране не види се море, јер га брда заклањају.
Питомину и лепоту скадарског краја дивно је опевао српски гуслар:
„А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине,
И још они грозни виногради;
Кад погледаш стрмо испод града,
Ал, порасла шеница бјелица,
A око ње зелена ливада,
Кроз њу тече зелена Бојана,
По њој плива риба свакојака“.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1319
Одг: Описи Скадра кроз историју
« Одговор #1 послато: Јануар 02, 2021, 05:07:00 поподне »
Скадар је од памтивека имао велики значај, и с тога је трипут бивао престоница. Пре двадесет и два века ту су столовали владаоци Илираца, предака данашњих Арбанаса. Последњег њиховог владаоца, Генција победише Римљани 168. године пре Христа и његовом државом завладаше. Кад се римска царевина поделила на источну и западну, Скадар припаде првој и остаде у њеној власти и после досељења Срба, који га не могоше освојити, иако су завладали већим делом скадарске области. Српски владалац у Зети, Степан Војислав, покуша, пре 850 година, да овлада Скадром, али му то не испаде за руком. Срећнији је у томе био његов син Михаило, који завлада до Дрима и начини Скадар престоницом, и први од српских владалаца назва се краљем. Скадар је остао зетска престоница преко сто година, докле га не оте грчки цар Манојло Комлен, користећи се српском неслогом и међусобним ратовима. Ну није прошло неколико година, а Стеван Немања прогна Грке из целе Зете, и Од тога доба па све до 1392. године Скадар је био српски, а последњих тридесет година и престоница Балшићима. Поменуте, 1392. године заробише Турци у једном боју зетског господара Ђурђа Страцимировића (Страињиђа Бана по нар. песмама), и он мораде уступити Скадар султану Бајазиту, својем пашеногу, само да се опрости ропства. После три године Ђурађ оте од Турака Скадар, али, увиђајући да га неће моћи одржати, уступи га, 1396. године, са још неким градовима и земљама Млечанима, који се подвезаше, да плаћају њему и његовим наследницима по хиљаду дуката годишње од прихода скадарских. На тај начин Скадар пређе у туђе руке, пошто су њиме Срби владали више од триста година.

После смрти Балше Балшића (1421.), његов ујак деспот Стеван, син кнеза Лазара, покуша. Да освоји од Млечана Скадар, али му то не испаде за руком; с тога начини с њима мир (1423), којим му Млечани признадоше господство над Горњом Зетом, Дривастом, Баром и Будвом и подвезаше се да му дају годишње хиљаду дуката од скадарских прихода.
После пола. века, 15. маја 1474. године, падоше под Скадар седам санџака са 60.000 коњаника осим друге војске. 4. јуна стиже и Солиман паша с осталом војском и улогори се на околним брдима. Цела опсадна војска бројаше на сто хиљада. Из два топа, који су бацали зрна, тешка по 40 кила, тукоше Турци
Скадар, који је бранио храбри Антоније Лоредан 33 дана (Од 17. јуна до 30. јула). а из два, чија су зрна тежила по 115 кила, бише га 22 дана (од 28. јуна до 30. јула). Из ова четири топа избачено је на Скадар близу деветнаест стотина зрна. Најглавнији је јуриш извршен 18. јула, ноћу, у којем је пало мртвих Турака на седам хиљада, али се Скадар јуначки одбрани. С тога се Турци оставише опсаде и повукоше се ноћу између 8. и 9. августа, после опсаде од три месеца, ка Дриму, и ту узгред срушише ДАЊ, где је царина наплаћивана и за српске и за млетачке владе.
После четири године (маја 1478.) удари на Скадар главом султан Мохамед II, освојилац Цариграда, Србије, Босне итд. с војском од сто хиљада. Под Скадром би саливено једанаест џин-тоова, од којих је један бацао зрна од камена тешка 315, други – 315, а трећи —– 375 кила. 16. јуна предаде се, глађу приморана, Кроја, а у половини септембра паде Дриваст, али се Скадар, на који је од 22. јуна до 21. јула пало око 2.530 топовских метака, ипак одржа, иако су Турци у оба јуриша (22. и 27. јула.). у њега продрли били. Опсада потраја неколико месеци и сврши се миром, којим Турци добише (почетком 1479.) и Скадар. Његов јуначни бранилац Флорија Jомина с већим делом градске посаде отплови на лађама у Млетке, а Турци заузеше град, којим владају више од четири стотине година.
За време и прве и друге опсаде много је помагао Млечанима зетски господар Иван Црнојевић; с тога га Мохамед, завладавши Скадром, прогна из земље, и он се склони у Италију, одакле се, на глас да је Мохамед умро (3. маја 1481.), вратио у своју земљу (15. јуна 1481.) и наново њоме завладао.
Од када Скадар и његова област престадоше бити српски, од тога доба арбанашко племе поче да напредује на штету српскога, које је, за свог господства, далеко боље стајало, о чему и данас сведоче многи српски споменици, који до нас дотрајаше. Тако, на југозападној страни језера, у Крајини, испод планине Торобоша, стоје развалине храма св. Богородице– (,,Пречиста Крајинска“), где је био сахрањен српски кнез у Зети св. Владимир и жена му Косара. У томе храму дуго су столовали православни митрополити зетски. У св. Срђу на Бојани, два часа од Скадра, виде се развалине цркве, коју су, на темељу старије подигли краљица Јелена и њени синови краљеви Милутин и Драгутин пре 600 година. У овој цркви били су сахрањени српски краљеви: Михаило и његов син Бодин. У селу Плавници, на источној страни језера, развалине су цркве св. Јована, која се спомиње још за време св. Саве. На скадарском острву Врањини био је манастир који је основао први православни епископ зетски Иларион, ученик св. Саве, где је такође била, неко време, столица зетској митрополији.
На острву Бешци имају развалине старе српске цркве и једна мала црква св. Богородице, коју је подигла 1404. године, Јела, жена Ђурћа Страцимировића, а кћи кнеза Лазара. Она је, по предању, подигла и цркве св. Николи у селима Врању, близу Хумског Блата, и Гостиљу, близу Плавнице. На острву Кому има црква св. Богородице, у којој су гробови Љешa Црнојевића, војводе деспота Стевана, и госпође Маре, без сумње жене Љешеве. И у острвима Морачнику и  Старчеву виде се развалине старих српских цркава. У селу Бериславцима, на источној страни језера, имађаху Балшићи своје дворове, а испод Скадра, на Дримцу, био је Немањића двор, у којем је Душан живео за живота очева, а и доцније се често бавио у њему он, његов син Урош и Ђураћ Балшић. Тај се двор још спомиње 1416. године.
Слика коју доносимо, представља Скадар какав је био године 1884. Данас броји око 25.000 становника, већином Арбанаса. Пре седам година у њему је било само 125 православних кућа, мухамеданаца има 15.000. остало су католици.

Извор: БРАТСТВО бр. 1, Београд, 1887.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1319
Одг: Описи Скадра кроз историју
« Одговор #2 послато: Јануар 02, 2021, 05:30:44 поподне »

                                     O nastanku Crne Gore i Dva Deftera

Prvi korak u nastanku buduće Crne Gore napravio je vojvoda pa kasnije vladika Mrkša od Dajbaba, Srpska ili Grila. Skupni naziv za to i nekoliko sela današnje Zete je bio Mataguži. Mrkša je jedan od 4 sina Pavla “Orlovica”, Stanjevića, Jovana, potomka Stefana Nemanje rodjenog u Drepi u Prapratni i krštenog u Sv. Srdju na Bojani u crkvi Sv. Srdja i Vakha, a daleki potomak Vukana tj. Licinija imperatora po kome je nazvan grad Licinium tj. Ulcinj. Mrkshša je kupio od bosanskog kralja Ostoje 1419. g. “monte de Corno”, nazvano po brdu koje danas nosi naziv Krivi Vrh, kasnije nazvani Stanisalići i Kornet. To je potvrdjeno u poznatom ugovoru izmedju despota Djurdja Vukovića i Mletačke Republike u Smederevu 14. avg. 1435. g. ( AAV ). Uz taj posjed 5 sela su ponijela ime “catone Cernagore”. To su Beri, Kruse, Ostrinje ( po Ostrosu, kasnije Desici), Golemati i Goričani. Mnoge porodice i vlastela tih sela tj. njihovi preci odvajkada su imali stanove na padinama Lovćena i po Stavoru, u dokumentu iz 1435. g. “montana Cernagore”. Toj grupi sela imenom uskoro će se pridružiti i Komani, njihovi susjedi iz Lješanske Crne Gore, u sada novoj oblasti, Crnoj Gori sa stanovima na Siljavici i dalje. Teritorijalno ta nova Crna Gora je rasjekla staru Lushku Župu na dva dijela, što se iz deftera jasno vidi. Bez ulaženja u detalje kako je ta oblast sredinom 15. vijeka mijenjala gospodare treba napomenuti da je od 1465. g. pa nadalje u doba Ivana Crnojevića bila pod neposrednom upravom dva kneza tj. kefalije. Donji dio nosiće ime Draževina, a gornji Komani, u sastavu Zete Crnojevića, tada uredjene po ugledu na države Stefana tj. Nemanjića, Dušanov zakonik i Vizantiju.
U 1479. godini sva Zeta je osvojena od strane Otomanske Imperije. Poslije neuspjelog ustanka 1480. g. ( S. C. ) ipak 1482. iz poznatih razloga Ivan Crnojević i Leka Dukadjin su se vratili iz Italije, Ivan iz Jakina tj. Ankone. Nova znatno umanjena Zeta je formirana zapadno, uglavnom, od rijeka Morače i Zete. U formiranju te nove Zete pored Ivana Crnojevića bili su i 3 Stanjevića, stari vojvoda srpskih despota, pravnik ( Judex ) Nikola Arcilupis, Kefalija ( B. V. ), sa sinovima vojvodama Vukom ( Vuksha B.V. ) i Djurdjem ( Kalogeorgije, B. V. ). Godine 1485. Ivan Crnojević je poslao najmladjeg sina Stanišu sa jednim barjakom vojske i kefalijom Crne Gore Andrijom, Stanjevićem, sultanu Bajazitu. Svi su se poturčili, kako je poznato. Staniša je dobio ime Skender i titulu bega, a Andrija ime Ahmet i titulu basha tj. vojvoda. Ivan Crnojević je postao vazal Otomanske Imperije uz obavezu plaćanja harača od 55 000 akči. To je približno vrijednost jednog velikog stada od 1000 ovaca. Za kefaliju Crne Gore u Zeti je imenovan Andrijin brat, najmladji sin Kalogeorgija, Djura, Draško, predak lješanskih Vukčevića. Njega će kasnije iza 1492. g. zamjeniti njihov sinovac Radoslav Bogdanov, Bolejin po predanju, iz Lješnjana Stanjevića ( S. C. ).Poslije smrti Ivana Crnojevića koji je sahranjen u malenoj crkvi Sv. Petra u manastiru na Ćipuru, Djuradj Crnojević je preuzeo obavezu vazalstva i harača, a upravu nad mirnijim, jugoistočnim dijelom Zete u kojoj je spadala i Crna Gora od Djurdja preuzeo je Stefan Crnojević. Negdje krajem 1492. g. ili na početku 1493. g. desili su se, poznati iz tradicionalne istoriografije, zavjera i ubistvo tzv. “Radula Vlaha”. Sva osmorica učesnika su uzeli azil u novom manastiru na Cetinju u kome su živjeli i Crnojevići, a koji su okrvavili ruke su se zamonašili. Od tih osmorice 4 su Stanjevići : Draško tj. sveštenik monah Makarije, mladi monah Mardarije ( prvi, Uskoković, B.V. ) i Božidar i Nikola Grk, dva brata, Vukshevi. Poznajući princip štampe od ranije tokom brojnih posjeta, posebno Stanjevića, Veneciji, uzeli su presu za maslinovo ulje, Makarije je napravio uložke tj. kalupe za presu, slova i žigove su od nekog crnog metala izlivali na mjestu koje se kasnije nazvalo Tipoljevar u Grblju, na putu od utvrde Stanjević ka Kotoru, izrezbarili su nekoliko drvenih ploča za žtampu, neke u ili pred utvrdom Stanjević kod Pobora, proces izdavaštva i spravljanja boja im je bio vrlo dobro poznat od ranije, istesali su oko 4000 fino obradjenih drvenih ploča za korice, uštavili oko 2000 koža, pokupovali oko 14 tovara papira svuda po okolnom Mediteranu i štampali oko 2000 knjiga do dec. 1496. g. Kada je došao očekivani poziv od sultana za sudjenje poslije 4 godine, kako su to Otomani po svojim zakonima i običajima radili, sve je bilo spremno za evakuaciju.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1319
Одг: Описи Скадра кроз историју
« Одговор #3 послато: Јануар 02, 2021, 05:33:16 поподне »
Djuradj Crnojević je sa 100 najboljih konjanika u roku od 3 dana dec. 1496. g. iz Budve isplovio u pravcu Venecije. Konjanici su iz Zadra prebačeni preko u Italiju i postali martolozi, “armatolozo”, a Djuradj sa porodicom i malom pratnjom nastavio za Veneciju. Početkom 1497. g. Otomani su preuzeli i popisali bivšu državu Zetu Crnojevića. Napravili su novu administrativnu jedinicu Otomanske Imperije i nazvali su je liva Karadag po prvoj oblasti, Crnoj Gori, koja ih je srijetala iz Skadra kada se skelom predje Morača kod sela Piranici. Uveli su novu nomenklaturu, nahije, mahale, museleme, hase, ushur harač i ispendze, timare i kadije, spahije isl. To je Branislav Djurdjev sa saradnicima detaljno i dobro opisao, uveli su novo zakonodavstvo koje je bilo daleko mekše, pitomije i blaže nego prethodno vizantijsko ili po zlu poznato latinsko izvršno zakonodavstvo. Time je Zeta kao država prestala da postoji, nema državno-pravni kontinuitet sa novoosnovanom livom Karadagom tj. vilajetom, zemljom Crnom Gorom. Po tom defteru iz 1497. g. Skenderbeg Crnojević je sakupio harachč 1520. g. pokušavajuci koliko toliko da zaštiti raju Crne Gore. Dakle, nema ni pomena o njegovoj surovosti, čak što više braća Crnojevići su medjusobno živjeli u bratskoj slozi i ljubavi za razliku od djedova im, dva Stefana. Taj i sledeći defteri live Karadag su od izuzetnog značaja jer omogućavaju da se indentifikuju ne samo Stanjevići nego mnoga, većina bratstava Stare Crne Gore. Dobar primjer su Herakovići, kasnije Petrovići, porijeklom iz Likomila sa juga današnje Albanije prekoputa Krfa. Oni se lako indentifikuju kao potomci Stjepana Herakova, uveden u oba deftera u mahali Licomilici, karije Njeguši, u prvom vrlo mlad, tek iza drugog deftera koju godinu kasnije sinovi mu, Herakovići, će prispjeti za pljačku ( Pomeni. R. Kovijanić ). Pored jasnih doseljenika iz Lješanske Crne Gore, ponekada nazivane i Sclavonia ( Srbija B. V.), i Skadra, poslije poznatog turskog pogroma 1448. g. iz Skopske Crne Gore doseliće se veliki broj izbjeglica, “poveri” u latinskim dokumentima, naseliti se vecinom u oblasti Reka, kasnije Rijechka nahija i po “montana Cernagore”, kasnije djelimično pogrešno nazvanoj Katrunska nahija. Tako će se ne samo naziv Crna Gora održati nego i veliki broj donešenih riječi koje je nedavno CANU proučavala kao stočnu leksiku. Malverzaciju Skenderbega sa haračem je vj. prijavio emin iz Novoga i Otomani su poslali novog defterdara koji je popisao livu Karadag tj. Crnu Goru 1523. g. Ti popisi su toliko precizni da je njihov popis stanovništva prevazidjen tek onim knjaza Nikole Petrovića iz 1879. g., a popis imovine sredinom 20. vijeka uz pomoć avionskih snimaka. Toliko o njihovoj administraciji. Poslije bijega iz Zete Djuradj Crnojević se razočarao u Veneciju, nije bilo ništa od pokretanja novog krstađkog rata, preko Radoslava Mudreše iz Ljeđnjana Stanjevića pregovarao je sa Ferisbegom u Skadru i sultan ga je poslao na jedan spahiluk u Anadoliju. Crnogorska, a time i srpska, istoriografija nije nađla za shodno da to dalje ispita i gdje mu je grob. Staniša tj. Skenderbeg Crnojević isto kao i Stefan Crnojević koji se zamonašio u Hilandaru početkom 1500. g. kao monah Marko, nijesu ostavili nikakvo potomstvo. Kosti Ivana Crnojevića su Venecijanci sept. 1692. g. izvadili iz groba i odnijeli, grob napunili barutom te je nastala eksplozija po njihovom odlasku. Kosti koje su se čuvale u SDK fioci na Cetinju nijesu Ivanove. Možda su čak i nekog od brojnih Stanjevića. Kritička istoriografija na osnovu svih danas dostupnih podataka kao i eventualno podataka iz još većinom nedostupne vatikanske arhive jednoga dana će, nadajmo se, moći da kaže istinu o Crnoj Gori. Ovo ovdje je samo jedan skromni doprinos u tu svrhu.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1319
Одг: Описи Скадра кроз историју
« Одговор #4 послато: Јануар 02, 2021, 05:42:43 поподне »
Србија и Скадар 
9 Mar 1043

Од 1043. године  Скадар је био престоница српских владара из Зете. За време владавине Војислављевог сина Михаила, од 1067. године, овај град је био средиште епископије. Године 1185. Немања је узео Скадар од Византије.  У доба Немањића, поред Скадра, српском престолонаследнику припадала је и Зета.