Не знам заиста одакле тај извештај бискупа о православним селима, која су у време доласка ових из 1719. већ била чисто католичка. Личи ми да је извор Јачов или Милаш, али сам читао њихова дела и нисам наишао на то. Што се тиче Маргетића и оног набрајања презимена, то је врло значајно. Може да се види оригинал у Српско-далматинском магазину, не знам који број. Између осталог говори о покатоличавању једне групице која је западније од Имотског поља - Аржано, Циста, Свиб, Тијарица. Ту је остало само 4-5 презимена.
Изгледа да је цитат који сам навео мешавина чињеница и неких исфабрикованих података (као и свака квалитетна пропаганда
).
Део који се тиче података о досељавању Срба 1722. године преузет је из Србско-далматинског магазина, књига 20, из 1861. године. У односу на оно што је објавио фра Вјеко Врчић, разликују се подаци који се тичу године њиховог досељавања. Док Спиридон Маргетић помиње 1722. као годину досељавања Срба, Врчић тврди да се оно догодило одмах по потписивању Пожаревачког мира, 1719. године. Могуће да је ипак Врчић у праву, барем што се првих досељеника тиче, јер није искључено да су долазили и у више таласа. Он изгледа своје наводе базира на млетачким документима и преписци млетачког повереника за Далмацију и Албанију, Алвиза Моченига, са далматинским архимандритом Стеваном Љубибратићем, мада су му извори прилично нејасно наведени. Досељеници из 1719. године су се по њему првобитно населили у Макарско залеђе, где нису имали услова за живот, па је Љубибратић испословао да се они већ исте године пребаце у Имотску крајину, где им је додељена земља.
Са друге стране, изгледа да Маргетић закључак о досељавању 1722. године изводи на основу писма које су представници новопридошлих Срба те године упутили млетачким властима, у вези услова њиховог боравка на подручју Имотског. Но, није искључено да су Срби овај допис упутили и пар година након досељавања.
Када је у питању део цитата који сам у претходној поруци болдовао, а у коме се помиње како се макарски бискуп Бартоломео Качић 1626. године жали Курији да су у парохијама његове бискупије свуда у већини “шизматици“, изгледа да је то измишљотина. Тај навод се може наћи у више књига и интернет текстова и упорно се преписује без навођења извора, или су они овако нејасни и закамуфлирани. Ради се у ствари о једном извештају који је поменути макарски бискуп упутио Конгрегације за пропаганду вере у Риму o стању вере на подручју своје бикупије. Извештај се састоји од набрајања римокатоличких парохија и самостана на поменутом подручју, као и броја верника које опслужују. На подручју Имотског помињу се четири парохије - Подбиља, Совићи, Дриновци и Камен Мост - у којима служе фрањевци из самостана у Имотском, и у њима живи 400 римокатоличких породица. Једини део извештаја у коме се помињу "шизматици" је онај где "бискуп Качић моли Конгрегацију да му се продужи одобрење од 1621. o превођењу на римокатоличку веру „јеретика, шизматика и других сличних њима". Исто тако он моли да му се додели материјална помоћ." Нема дакле ни говора о томе да се он жали на "шизматичку" већину, већ преверавање шизматика помиње у функцији "кукњаве" за додатним финансијским средствима. Ипак, чињеница да му је и даље потребна помоћ у превођењу "шизматика" на римокатоличку веру, што понавља и у свом извештају из 1944. године, индиректно говори о томе да су православни тада живели на подручју његове бискупије. Но Макарска бискупија је у то време обухватала велико подручје, а своје парохије и самостане имала је од Цетине на западу до Читлука на истоку и од Приморја на југу до Раме на северу. На том подручју је сигурно и тада било православних, али то не значи да их је морало бити и на подручју Имотског.
Као што је Зрно добро сугерисао, оригинални извештај Бартола Качића се може наћи у делу Марка Јачова,
Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму o Србима, 1622-1644, I, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење — књига XXVI, САНУ, Београд, 1986, стр. 69-73.
