У мојем родном крају, Подкозарју, каже се, да су род људи или породице или села који проистичу од истога предка било по отчијој било по матерњој лози.
Нпр. ишадши с отцем на крстну славу гдје-којим селима, отац би ми говорио "сине, они су нам род, моја баба, татина матер је од њих".
За братства се није знало, јер у мјесту скоро да нема заједничких предака старијих од 1820, када су бегови почели дијелити замљу, а ако гдје и има, па ако су у разним мјестима, кажу само "даљњи род".
Није само тако, да се за братства није знало, него су се разни огранци који су потекли од браће често крвили и свадили о земљу и шуму, те је брат на брата ишао. За слогу и тврду вјерност, ту цивилизацију каква влада на истоку србства није се знало, зато су људи олагко преходили што на страну Турака у Босну, што на страну Аустрије у Лику, како је ко врбовао земљом.