...ово везивање свих позитивних особина само за Словене (на тај начин ниподаштавање свих других), нисам сигуран да је баш на месту. 
Било је ваљда и неких несловенских утицаја међ Србима кроз векове...
...верујем да је и религија имала велики уитцај на неке особине Срба касније. Надам се да је више утицала на формирање оних добрих. Имамо пример суседа Хрвата.
Казао сам добра својства која су Срби као словијенски народ наслиједили од својих предака. А ако су неки од њих пали у блуд, то тврдо није из словијенских начела, но
из заборава истих.
Славяне обладают меньшими способностями завершать дело и утверждать его, обладают меньшей силой воли, зато им свойственна склонность к высокой справедливости и общему миролюбию, к приветливости и искренности. Все эти черты отличают славянский характер от германского
— Любор Нидерле, Славянские древности
Ovi kršteni Hrvati neće da ratuju protiv tuđih zemalja, izvan granica svoje zemlje, jer su primili neku vrstu proročanskog odgovora i zapovijedi od rimskog Pape, koji je u vreme Iraklija, cara Bizantinaca, poslao svećenike i njih pokrstio. To je zato što su poslije krštenja Hrvati napravili jedan ugovor, potvrđen njihovim vlastitim rukama i čvrstim obećanjem, i jamstvom u ime svetoga Petra apostola, da oni nikada neće poći protiv neke strane zemlje i s njom ratovati, nego će radije živjeti u miru sa svima koji su voljni jednako tako postupati, i oni su od istog rimskog pape primili blagoslov za taj čin, a to je (poruka) ako bi bilo koji stranci pošli u rat protiv zemlje ovih istih Hrvata i nametnuli im rat, tad će moćni Bog ratovati za Hrvate i zaštititi ih, a Petar, Kristov učenik, dat će im pobjedu.
O vladanju carstvom, Porfirogenitos
но исто тако напоменуо сам словијенску неслогу, подложност завади са својим братом ради ситнице опјевану у Диоби браће Јакшића.
Гледајући чуда великога,
"Ђе дијеле браћа очевину,
"Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
"Лијепо се браћа погодише,
"Очевину своју под'јелише:
"Дмитар узе земљу Каравлашку,
"Каравлашку и Карабогданску,
"И сав Банат до воде Дунава;
"Богдан узе Сријем земљу равну,
"Сријем земљу и равно Посавље,
"И Србију до Ужица града;
"Дмитар узе доњи крај од града
"И Небојшу на Дунаву кулу;
"Богдан узе горњи крај од града
"И Ружицу цркву насред града.
"О мало се браћа завадише,
"Да око шта, веће ни око шта:"Око врана коња и сокола:
"Дмитар иште коња старјешинство,
"Врана коња и сива сокола,
"Богдан њему не да ни једнога.
"Кад у јутру јутро освануло,
"Дмитар узја вранца великога,
"И он узе сивога сокола,
"Пак полази у лов у планину,
"А дозива љубу Анђелију;
""Анђелија, моја вјерна љубо!
""Отруј мени мог брата Богдана;
""Ако ли га отровати нећеш,
""Не чекај ме у бијелу двору.""
Ове заваде нема ни у Грка, ни у Арбанаса, ни у Италијана, но је њима вазда familia света, али за Словијене од давнина говоре иностранци, и Ромеји и Њемци и Араби, да су били расцијепкани на племена и често несложни, а да су сложни ниједна војска би им не би могла одољети.
Пишући о Словијенима Полабља, Хелмолд каже, да им је гост тако свет, да када напуштају своју избу на неколике дане, они не закључавају врата и не знају што су катанци, но на стол обавезно оставе штогод, да ако ко зађе случајно не би остао гладан; а ако их затекне гост у оскудици, они замоле госта да сачека, па иду у сусједа просити или украсти да угосте госта, и тада им је крађа оправдана; надасве воле слободу и не дају се никим владати, а сва важна питања дружштва решавају на вијећању са својим вухвом или свештеником и једино њега слушају што им заповиједи. Он је био душа словијенскога бита, одлучивао о рату и миру и постављао и свргавао кнеза. И дан данас један свештеник у Херцеговини било у римокатолика, било православаца или муслимана, ужива толик утицај колик у Италији нема ни папа.
Der Slawe liebte das Gastrecht, von dem selbst seine Feinde, die Christen, nicht ausgeschlossen waren. Verließ er auf mehrere Tage seine Hütte, so setzte er vorher Speise und Trank, wie die Natur sie erzeugte, zurecht, damit, wenn ein Fremder während seiner Abwesenheit seine Schwelle beträte, derselbe Nahrung fände. Hatte jedoch der Slawe, an dessen Tür ein Wanderer klopfte, nichts zu geben, so brachte er ihn zu seinem Nachbar, oder er erwartete die Nacht, und ging umher und — stahl. Solcher Diebstahl war erlaubt. Keiner durfte unerquickt seine Hütte verlassen. Ward ein Slawe überführt, die Gastfreundschaft vernachlässigt zu haben, so durfte ihm ein anderer die Hütte über dem Kopf anzünden. Daher konnten selbst christliche Priester und Mönche auf ihren Missionswanderungen es wagen, bei den Slawen um ein Obdach und Speise und Trank nachzusuchen. Der zweite Grundzug ihres Charakters war eine unbegrenzte Liebe für die Freiheit, sie duldeten keinen Herrn über sich. Alle Angelegenheiten wurden bei ihnen in Volks Versammlungen, bei den Altären ihrer Götzen, zur Sprache gebracht, wo es freilich nicht immer sehr friedlich hergegangen sein mag, denn gleich zeitige Schriftsteller bezeugen, dass die widersprechende Partei oft von der stärkeren durch Schläge zum Nachgeben gezwungen worden sei. Eine Macht aber erkannte der Slawe über sich, die seiner Priester. Sie waren die Seele des slawischen Volks, lenkten alle Angelegenheiten des Staates, sie entschieden über Krieg und Frieden, setzten Könige ein oder entfernten sie.
Quelle: http://www.lexikus.de/bibliothek/Die-Slawen-in-Norddeutschland-Geschichtliche-Skizze
Ово послушање према свештеницима остало је и до дан данас, само што су душмани, који нас презиру у страху од нас, искористивши словијенску покорност свештенству, послали нам свештенике, који ће сијати братомрзије међу Словијене, не ради философске свађе о filioque, него о том, кому ће проклетому љубцу вражијих скута припасти више пореза.
