Што се тиче најранијег даривања влаха манастирима. Мислим да имам најбољег кандидата.
Виргинска грамота цара Константина Тиха Асена манастиру Светог Ђорђа на Серави из друге половине 13 в. Касније је ово потврдио и краљ Милутин.
Овдје се ради о селу Крупа Власи, данашња Крапа. помињање пашњака, љетовалишта, зимовалишта (још код Херцеговачких влаха 1477. имају ови подаци за све катуне), јасно указује да се овдје радило о власима/Власима.
И да је то даровао цар Роман.
Ту постоје спорења, изгледа већина тврди да је то византијски цар Роман III Аргир (1028-1034). Али неки бугарски аутори тврде да је то цар Роман Бугарски (977-997).
Овдје се тврди да су постојале хрисовуље свих ових владара које су ово потврђивале.
Тако да још може бити у праву Милош или Драјвер овисно о томе који је Роман. 
Али ово предатира и влахе/Влахе са Свете Горе, тамо се додуше не помиње 300 катуна колико видим већ 300 породица што је много мањи број. А и скоро достиже прве помене Влаха.
Везано за одсуство помена влашког статуса у бугарским изворима, мислим да је корисно да пренесем навод из Пијовићевог рада, који мислим да је веома битан (иако се у самом раду налази у фусноти):
"Što se izvora o Vlasima tiče, kad se maknu u stranu izvori sa zapada Balkana, izvori iz Bizanta i Bugarske su malobrojniji i skromniji po sadržaju. Ovdje ću se zadržati na bugarskim izvorima jer ih poznajem bolje, dok mi bizantske hrisovulje za manastire nisu dobro poznate, osim u slučajevima kad su izdavane srpskim ili bugarskim manastirima (iako još iz vremena druženja s bizantolozima tijekom studija na Oxfordu, pamtim da bizantskih srednjovjekovnih isprava, povelja, itd. brojčano ima manje sačuvanih nego srpskih i bosanskih za Srednji vijek), dok bizantske izvore necrkvene provencijencije ne spominjem, jer sam najranije (10-.12. st.) već spominjao kad sam govorio o ranim spomenima vlaškog imena. Što se bugarskih isprava tiče, vidi najraniji sačuvani spomen Vlaha, u pismu Jovanice (Kalojana) koji se titulira kao “gospodar Bugara i Vlaha” kad se obraća rimskome papi Inocentu III., 1202.: Kiril Petkov, The Voices of Medieval Bulgaria, Seventh-Fifteenth Century: The Records of a Bygone Culture, Brill, 2008., str. 219-221.
Bugarske povelje iz 13. i 14. st. nekad su informativne, ali ne donose podatke o Vlasima. Vidi ih u: K. Petkov, The Voices of Medieval Bulgaria, str. 478- 08.
Тo je neobično, i vrijedi se zapitati zašto je tako? bugarski vladari manastirima na Atosu, ali i po Bugarskoj
poklanjaju i sela, planine, pašnjake, zavisne seljake, ali poimeničnog spomena Vlaha obično nema. Tih povelja nije sačuvano mnogo,
no čak ni u bugarskoj povelji manastiru sv. Georgija kod Skopja nisam našao Vlahe, što je čudno jer to manastirsko vlastelinstvo je dobilo Vlahe od srpskih vladara. Srpska povelja u kojoj se spominju Vlasi je iz Milutinova doba, oko 1300. (V. Mošin et al., Zbornik Srednjovekovnih, str. 315-329.), premda se i ona poziva na ranije povelje srpskih i bizantskih vladara, pa i one Stefana Prvovenčanog i kralja Uroša (Isto, str. 101, 223.), i nemoguće je reći tko je od njih prvi manastiru dao Vlahe. Spomenuta bugarska povelja koju spominjem nastala je u periodu 1258.-1277., u doba cara Konstantina Tiha Asena (K. Petkov, The Voices of Medieval Bulgaria, str. 487-494.). Vidi ćirilski original: V. Mošin et al., Zbornik Srednjovekovnih, str. 253-2 8.
Neobično je da u njoj nema spomena Vlaha (kao ni u drugim sačuvanim poveljama za crkve i manastire iz Bugarske), iako se na posjedima koje navodi Konstantin Tih spominju planine i pašnjaci. Također valja navesti da se Milutin u svojoj povelji iz 1300.-te poziva na tu povelju Konstantina Tiha, iz čega bi proizlazalo da prije Milutina taj manastir nije imao Vlahe, ili da nisu poimence spomenuti (što je neobično, jer Tihova povelja je relativno detaljna, premda ni blizu iscrpna kao Milutinova povelja, pa ostaje pitanje je li manja detaljnost Tihove povelje manastiru sv. Georgija jedini razlog što u njoj nema spomena Vlaha). Nažalost u to ne mogu dalje ulaziti, jer ovdje nije mjesto za raspravu o bugarskim izvorima,
ali naglašavam da su srpski izvori iz istog perioda osjetno detaljniji o Vlasima, što je neobično obzirom na mnogo veću ulogu Vlaha u Bugarskoj nego u Srbiji ovog doba. Nepostojanje Vlaha u većini bugarskih povelja, te njihovo nespominjanje nalik poimeničnom nabrajanju kakvo postoji u poveljama iz Srbije, otvara interesantna pitanja: je li tome uzrok drugačiji razvoj literarnog mentaliteta i kulture “popisivanja” i “identificiranja” kod Srba i Bugara? Ili je tome uzrok taj što je kod Bugara praksa darivanja Vlaha manastirima bila manje raširena, ako je uopće postojala? Je li važna društveno-politička uloga Vlaha u bugarskom društvu u doba obnove ugarskog Carstva u kasnom 12. i ranom 13. st. možda jedan od razloga što se Vlahe ne daruje (bar ne u iole relevantnom broju) manastirima? Ili ipak najveći dio odgovora na ove nejasnoće počiva u trivijalnoj okolnosti da su bugarske isprave iz Srednjeg vijeka osjetno lošije očuvane nego srpske i neke druge?"
Овдје ћу пренијети и један навод из горе помињаног пописа војнука из 1455. године (Татјана Катић) у ком се каже:
"Стојановски у потпуности одбацује тезу о влашком пореклу војнука зато што у Тракији и Македонији, областима које су прве пале под османску власт и у којима су први пут регрутовани војнуци, није било ниједног насеља с влашким статусом. Власи су, несумњиво, постојали и у тим крајевима, али су се до средине XIV века већ седентаризовали и прихватили земљорадњу као занимање; неки су сигурно ушли и у редове властеле. Према мишљењу Стојановског, војнучка служба ситне властеле у Османском царству старија је од влашке војне организације на простору Србије и Босне."
