Можда бих се и ја преварио са "Радојицом" да немам сва имена (као и њихове године старости из пописа), али да кренем из почетка.
Ради се о мом првом теренском истраживању које сам спровео са пријатељем Љубом Димитријевићем из Лопаша (Драгачево), пре седам дана на Благовести, а избор је пао на Кушиће, село под Јавором и гробље где се сахрањују преминули Бојановићи из тог села. Наиме, мој пријатељ, иначе познати родословац ми је причао о њему, међутим када смо дошли на Кушићко гробље уз пратњу његовог пријатеља Поповића из Равне Горе јаворске, приметили смо да међу сахрањенима нема Бојановића. Поповић је истог момента окренуо број једног мештанина и тек након питања: "Ђе се копају Бојановићи?"
добили смо одговор.
Одатле смо продужили још неких 2-3 километра (највећи део пута је ишао кроз макадам и борове) и након 10-так минута вожње стигли смо до неких Зечевића одакле се пружао предиван поглед ка Деретину, Равној Гори и осталим под јаворским селима (иначе и са центра Кушића "пуца" поглед на било коју страну да се окренете, од Чемерна са једне и Јавора и Мучња са друге стране и преко свих оних села о којима сам читао и упознавао се кроз пописе: Маскову, Сивчину, Опаљеник, Брезову, Миланџу, Деретин.. на том месту све их имате такорећи као "на длану"). Гробље је "скривено" на једном брежуљку, изнад једне куће Зечевића, прилази му се преко запустелог воћњака, уз саму десну страну гробља је шума, са леве стране је ливада, гробље није великих димензија, рекао бих 20x20 метара и у њему се и дан-данас сахрањују преминули из три фамилије: Бојановићи, Зечевићи и Вуловићи.
Пре поласка имао сам већ припремљен списак са именима из 19. века која сам извукао из турског дефтера 1834.(1835.) година, пописа из 1854. и оног из 1863. године када је домаћинство бројило чак 22 члана. У турском дефтеру пописан је најстарији Гаврило (45 год.) и његови синови Ђоко, Јован, Лука и Радојица. У наредним пописима Гаврила и Ђока нема (нема ни Луке јер налазим "Јању, жену покојног Луке Бојановића" са децом у Рокцима 1863.) али има још једног Радовог (Радојичиног, кога су звали и Рако - један извод из МК рођених то потврђује) брата Тимотија и синоваца: Ника (необично име, можда је дато по прапретку Никши), Стојко, Сава, Милош, Младен, Мијаило, Ђорђе, Арсеније.. и тд. Први старији споменик на који смо наишли био је управо Радов (Раков, слажу се донекле и године,
име "син Радомир" на самом дну споменика је откриће јер је до 1863. имао 6 кћери, слика 3), затим на још старији Јованов (слика 2) а затим и на још један, на још старији од претходна два и до саме шуме (слика 1). Љубо, опремљен челичном четком за чишћење маховине са старих споменика и посебном "реликвијом" - дугачким шрафцигером за земљане радове
одмах је прионуо на посао и након мало копања и "љуљања" споменика открили смо да се ради о гробу мог прапра.. стрица - Гаврила Бојановића. Било је то за мене фантастично откриће. Осим још Тимотија (1815-1891) и његове супруге Петре, Милошевих супруга Аноке и Стојане? (Милош је један од Јованових синова), на гробљу више нема споменика из 19. века али зачуђујуће је да нема ни неких са почетка 20. века а које сам очекивао због података које сам прикупио из МК умрлих за Кушиће, иако је видљив приличан број необележених хумки. Тражили смо остатке поломљених или разбацаних крстача али ништа ни од тога нисмо нашли, можда их негде има под лишћем у шуми, ко ће га знати..
Касније сам узео податке са млађих споменика а у наставку дана смо отишли и до фамилије где сам упознао најстаријег деду Десимира (1934. годиште). На жалост, деда не зна пуно, најдаље до његовог прадеде који се звао Ника (још увек не знам како се звао Никин отац) али ми је испричао причу о првом досељеном Бојановићу, ковачу, који је дошао у Кушиће из Брезове (иначе моји из Брезове негирају да смо сродни са Бојановићима са Кушића што је ДНК анализа из децембра прошле године такве приче демантовала). На моје питање како се звао тај први Бојановић он није знао да ми каже, претпостављам да је то управо био Гаврило. Занимљиво је да и у разговорима са осталим Бојановићима са Кушића које сам обавио тога дана али и пре и касније преко телефона, нико од њих није чуо за Гаврила, а он је највероватније дошао у Кушиће на имање Зечевића (некад су се презивали Зец) где се вероватно оженио са неком "зечицом" (због чега се једино са њима из целих Кушића нису међусобно узимали, по МК венчаних, и то све до краја другог светског рата), био је довољно љут (да задржи славу), и споменика му ено, "пркоси" и даље времену, али и његовим данашњим потомцима..
