Аутор Тема: Стари занати и занимања  (Прочитано 23231 пута)

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #20 послато: Фебруар 10, 2017, 01:16:44 поподне »
Браво Војо! Настави са овим прилозима, тема је свакако занимљива и за истраживање порекла, јер нека презимена насташе управо по занатима... Сад видех, а нисам раније знао, да су Чикоши заправо чувари коња, коњушари... А што се баш уклапа у назив књиге, међу занате којих више нема.

Од познатих, на Вики избацује Мирјану Чикош, српску и југословенску рукометашицу.

Реч је претпоставља мађарског порекла (мађ. Csikós), а видим да је осим у Мађарској има и у Словачкој, овако на брзину погледано. ;)



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #21 послато: Фебруар 10, 2017, 03:20:13 поподне »
                                                                                                                          ЧОБАН(ИН)

                                                                                                                           (пастири)

                                                                                                                                                                                                                                   “Умиљато јагње две овце сиса”

- Сутра ћеш доћи на излаз да љумимо овце, зови и Живка и Чиму ако имаш пута, јави и Паји и Луки... и тако је чобан растеривао чопор, негде о Митровдану, да би поново уговарао са власницима оваца чување стоке за следећу годину и то још пре Ђурђевдана.
Пастир је терао сеоске овце и шиљежад, а имао је често и помоћника, бојтара. Имао је кере (пулине) увежбане, кабаиицу за невреме, када му је служила и као топла постеља и кад му је узглавље био већ травом обрастао кртичњак.
Лењо је за собом вукао ону чобстску куку, а то је био штап од тврђег дрвета који је на једном крају имао гвоздену куку, док је на другом крају била навучена метална карика.
Чопор није био у сталном покрету већ су сите овце преживале и музле се у тору поред дашчане колибе, док је у близини морала бити и вода. Овде је чобан у заклону узимао чисту плехану ведрицу и музао овце музаре.
Вруће млеко се преко цедила сипало у дежи где се измешало и сириште.
Млеко се делило власницима оваца по броју музиља, рецимо од десет оваца једна мужња.
Усирено млеко се однесе кући, где се руком исече унакрст, размути се и сипа у велико цедило. И то је каш. Ти велики кашеви закачили би се у некој проветреној просторији а испод њих стављало се чисто калајсано ведро где се цедила сурутка. Та сурутка могла се и скувати и тада би се згрушала у женкицу, а од женкице стављене у цедилу настајала је урда.
Када би домаћину дошао ред да иде настину по млеко, носио би одмекло сириште и торбу са фруштуком (фртаљче ракије, бела леба, парче сланине ил шунке, кувана јаја, парадајз, паприке и лук) или вечеру, а то је било кувано јело.
Ако би чопор зашао у њиве и направио штету, чобан и бојтар би плаћали штроф, а када би нека марва нестала или угинула њиховим немаром исто, њима се одбијало од погођене плате.
Све су овце биле жигосане или означене масном фарбом или кењачом са знаком власника (слово, круг, крст).
Овде су се највише гајиле велике банатске Цигаје, затим ердељске Цуркане, а могле су се наћи и Меринос са фином вуном па чак и Каракул, од чијих јагњећих кожица су наши Срби шили оне чувене благдашње стреганске капе.
Свашта је знао тај чобан!
Знао је када ће пустити овнове у чопор да би јагње било потаман за Ускрс, знао је да лечи овце, да стриже вуну, да подмете јагње под другу овцу, бољу млекушу...
Знао је распоред сазвежђа и ноћу се по звездама кретао и рачунао време.
Упозоравао је да је овца невино живинче, да је сваком од велике користи јер и кад легне, предњом ногом крсти земљу, те зато се овца само тера, а не злоставља.
За Нову годину у нашим селима кувало се обавезно и овчије месо, јер овца увек иде напред и кад пасе не враћа се... А ко не жели да му кућа и укућани напредују ?!
Пре Ђурђевдана када су се овце истеривале код чобана, домаћица би простирала своју кецељу на земљи пред вратима да је овце приђу за срећу и напредак марве.
Таквих чобана више нема. Сада су чобани од морања, а чопор је власништво само једног домаћина. Остали, купујемо сир и јагње. Вуна се скоро и не користи, коже се бацају и пале...
Тонем у мислима и сећам се оних наших великих травних ливада, где су се овце напасале... чујем лавеж и звонце код овце битанге, дубок звук клапетуше, коју носи о врату рогати ован предводник, кратак звиждук, скоро нечујни ход стада...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                     Одабрао и обрадио: Војислав Ананић




Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #22 послато: Фебруар 10, 2017, 03:22:38 поподне »
                                                                                                                                               СВИЊАРИ

                                                                                                                                                                                                                                   ”Добићеш ћушку по носу!”

Овде, у Поморишју нећеш више видети чопоре свиња и назимади у пољу, чак ни у шумарцима дуж Мориша: у Печки, Мунари, Немачком Семпетру, Перјамошу ил Песку.
А некада су после истеривања говеда, па коња (тај се ред чувао!) излазиле и свиње. Њих је чувао свињар.
Сваког јутра, па и недељом, од пролећа па до јесени, свињар се оглашавао пуцњавом бича и дувањем у рог.
Свињарски бич имао је кратко држаље на којем је увезана танка а дугачка штранка, која се завршава швигаром, док је рог био крављи и дувањем је давао својствен пригушен звук.
Користио је свињар и дрвену ћушку за терање свиња, а то је био штап са чворноватим задебљањем на врху.
Као чикоша, говедара, теочара и свињара је село бирало сваке године и погађало за некакву месечну надокнаду. Његова обавеза није била да само тера свиње на испаши већ је он био дужан и да их напаја, а то је значило да из бунара са ђермом извади много, много ведара воде које је изливао у дугачким дрвеним валовима.
Сада се свиње одгајају у сваком домаћинству, купују се на пијацама и полако нестаје она Велика бела раса свиња, црна Базна са белим шалом, печканска црно-бела Мангулица а траже се нове расе, савременије, чије месо садржи мање масноћа.
Остала је успомена на неког Штеву, који је рано дувао у свињарски рог...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #23 послато: Фебруар 10, 2017, 03:25:09 поподне »
                                                                                                                        ГОВЕДАРИ

                                                                                                                         (кравари)

                                                                                                                                                                                                                                “Блеји као теле у шарена врата”

Село се рано будило. Дешавало се да сељак само прилегне јер се тулузина добро секла таман ноћу, по месечини. Тек после поноћи кола пуна обраног кукуруза и поспани паори враћају се у село, а коњи су прави водичи, тачно знају испред које ће капије стати...
Испрегну, напоје и напуне јасле храном, а жене истресу торбу ону велику, кудељну и поново пакују: сланину, хлеб, скувана јаја, у лишћу од рена грумен сира, па ту је и флашица пекмеза од шљива, оног што киси...Торба се увеже, чобања се напуни водом и остало је само толико времена да се прилегне, јер у пет сати коњи се прежу, краве помузу, торба и крчаг у сено и одлазак на њиве да се бере кукуруз док је влажна љуштика...
Пре шест сати сокаком дува рог и чује се пуцњава оног великог кожног бича. То говедар ужурбано скупља краве и јунад из домаћинстава и изводи их на пашу. Врата отварају старци и деца, а краве са сокака улазе у чопор.
Лепо је било гледати тај чопор, велики чопор где су краве биле исто амблем свога газде, неке чисте, очешане, са опраним реповима, док су друге биле каване, убалегане.
Говедар је познавао сваку краву, знао је која је стеона, звао је газду да дође по теле ако се крава случајно отели на пашњаку,а тада би добијао алвалук за теле.
Када би крава била битанга, онда се о њен врат везивао дрвчаник, који јој је сметао при ходу.
Некада је у чопору ишао и бик. А то је било страшно! Знали смо да се од бика чувамо. Брзо смо затварали врата, а кроз капију смо завиривали јер је бик био баш прави харамбаша тог чопора крава. Њега је кротио само говедар са својим керовима (ако!), а било је и несрећних случаја кад је бик до смрти изколенао говедара или је често трчао за колима са товаром или за пешацима. Знали смо да се бик узруја када види црвено (да ли ?!).
Свако је село имало и бикарницу где су се увече враћали сеоски бикови о којима је бринуо бикарош. Њега је општина запошљавала. То су били смели, а истовремено мирни, прибрани људи. Они нису само хранили бикове, него су надгледали и њихово здравствено стање, расу, њихову доб и препоручивали власницима крава да би телад била здрава и добре расе.
Било је рогоња, то су били сиви мађарски бикови са великим роговима, па наши бели банатски, а било је и нидера, холандске расе.
Ако је бикароша тражила општина, говедара је бирало село и то од Ђурђевдана до Митровдана. Плаћало му се од грла говеда и то у храни (жито и кукуруз), у новцу, а негде је добијао и кувано јело.
Говедар сам није могао да чува чопор крава, те је узимао и бојтара, једног или два. То су били помоћници, млађи од њега и увек су му се покоравали.
А данас ?...
Они велики чопори крава спали су на дестак грла које више не напаса говедар него свако чува своју краву дуж пута!
Не пијемо више оно пресно помузано млеко, већ из разних пластичних кеса и кутија, кувамо млеко стерилизовано, са одређеним процентом масноће.
Не једемо више сир којег су сељанке тако лепо цедиле у цедилима од газе, којим су се пуниле штрудле, пите, лепиње и погачице. Па они земљани лонци, поређани на полици у којима се тако лепо киселило млеко, а милер се лагано склањао и у дрвеној бућкалици добијао онај прави миришљави путер...
А проценат? ензима, масноће...
- Еј, снајка Паво, какво је било млеко, сир и путер, ди си, да можеш да њим кажеш, а још и да замесиш ону сегединску лепињу са сиром и јајима одозгоре...
А ко ће тимарити краве ? А ко ће се бика плашити ? Нико више!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #24 послато: Фебруар 10, 2017, 03:27:19 поподне »

                                                                                                                               КИРИЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                                        “Дуг је пут као дан без (х)леба”

Та се именица изводи из турске речи “кирачи”.
Кириџије су особе које коњима или коњском запрегом преносе и превозе робу и људе, а све то за неку новчану награду.
Било је доста људи беземљаша или са мало иметка, али који су у штали имали добре коње.
Неки од тих људи бавили су се током целе године кириџлуком, носили туђе производе: поврће, воће, житарице, брашно, стоку на пијаце и вашаре Перјамоша, Печке, Варјаша, Ловрина, Арада ил Темишвара, али возили су као врста “фијакера” и путнике са жељезничке станице до суседних села куда воз није пролазио: Моноштор, Бања Калача, Тотина, Бездин.
Најчешће су наши сељани “терали кирије” за време дугих зимских месеци.
Када је пут био краћи ишло се једним коњем, а када се ишло на дужи пут или је носивост била већа презала су се два коња.
Са двоје, троје кола ишле су кириџије за вино потребно сеоским бирташима. Дуг, врло дуг пут су преваљивали из наше равнице па све до брдовитог виногорја у Ширији, Самботењу, Ћићиру, Мађерату...
На свака кола било је огромно буре у које се точило вино те полако и с пажњом допремало се до бирташеве авлије, а бирташи су за ту услугу наплаћивали договорену суму новца и торбу (храну за пут).
Путовали су и по недељу дана, имали су предводника, који је морао имати најбоље коње, чак и трећег коња, логова, везаног за шарагље (ако устреба!), најјача кола, да добро познаје пут и главни, а исто и краће леније, да буде сналажљив и одговоран, да говори више језика...а наши су стари познавали осим матерњег и румунски и мађарски и немачки (швапски)...
И тако се “терала кирија” и зарађивао муком и упорношћу хлеб насушни.
Тежак и мучан је био живот кириџија...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #25 послато: Фебруар 10, 2017, 03:29:35 поподне »
                                                                                                                                ЏАМБАСИ

                                                                                                                                                                                            “Коњ се у зубе гледа кад се пазари, а човек у очи. ”

Нема више коња, нема више парадних кочија, нема више бесних пастува и расне омади, а до пре пола века коњи су били украс ове равнице, понос виђених газда и најбоља монета у свим временима.
Чувени коњи Поморишја...
Нема више коња, па нема ни правих џамбаса.
Реч џамбас персијског је порекла са значењем – сточар.
Срби православци, сточари који су се слободно кретали Отоманским царством називали су се џамбасима. А ми их памтимо као препродавце коња, трговце неког “уреченог” соја.
Џамбас купује коње за мале паре, јер су то углавном коњи са маном, сарађује са коњокрадицама који са коњима препливају Мориш, тако да им се траг изгуби, упоражи коње те иде на вашар где тражи наивног купца. Он добро познаје коњску ћуд, али и брзо “прочита” сигурну жртву те пријатељски се обраћа и нуди ти коња “баш каквог тражиш”.
Многи сељаци, иако искусни у баратању коњима, често су бивали преварени на вашарима од вештих џамбаса.
Чувени су били вашари Винге, Печке, Арада па чак и Панкоте, где се продавало и куповало под будним оком џамбаса, који нису увек били Цигани, а увек присутни.
У првој половини XX века познати су били на поменутим вашарима: Певац из Арада, Драгуца из Моноштора, Андраш из Печке, Иван Мицин из Варјаша и Мита-Ћића (Јоргован) са своја сва четири сина: Живом, Исом, Чедом и Пером из Кетфеља, док је Вајс из Арада био нека врста џамбаса над џамбасима.
Да се вратимо вашару. Сељаку се коњ свиди, има код себе и доста пара и сад окреће се и облеће око одабраног коња и загледа га да види колико је млад, здрав, збринут, миран и доброћудан. Зато му гледа зубе да види колико је млад, тапше га по врату, сапима, по трбуху да види да није ћудљив. Диже му једну ногу, па другу и загледа копита. Задовољан је. “
- Дај руку, да тргујемо!” Сад се одлучио, изброји паре пред два сведока и иде да попије алвалук са добронамерним џамбасима.
Али већ сутрадан невоља је ту, јер коњу се не сме прићи. Чим се нови газда појави на шталским вратима, коњ ћули уши њишти, баца се стражњим ногама. Сад човек не верује да је то онај доброћудни коњ којег је купио с вашара. Тек сад сазнаје да су му џамбаси утрапили ћудљивог коња којег су опили ракијом коју су мешали са водом кад су га појили.
Дешавало се да “подмладе” неку рагу, маторог коња и тада би усијаним гвожђем правили “мушице” на зубе коња, а то је значило да коњ нема више од 6 година. Чак су коње и фарбали...
“ - Е па кад је тако, не дајем ти руку да тргујемо! И шлус! ”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)     
                                                                       
                                                                                                                                                                                                                       Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           



Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Стари занати и занимања
« Одговор #26 послато: Фебруар 10, 2017, 03:56:52 поподне »
У Барањи постоје Џамбаси, моји су некада давно кумовали с Џамбасима, а после сам знао и сам неке са тим презименом.

Ово презиме мислим да је тамо забележено већ почетком XVIII века, ако не и раније, углавном од тада га сигурно има у већем броју у Барањи.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #27 послато: Фебруар 10, 2017, 04:37:49 поподне »
                                                                                                                              БИРТАШИ

                                                      “Сине, да знаш да се вино прави и од грожђа! ” - упозорио Чивутин на самрти.

Увек се пило. Да ли мање или више него сад, не знамо. Али, знамо да се онда пило здравије. Пила се домаћа ракија: шљивка, дудара ил требер (лозовача) и чисто вино чак из Ширије, Миниша, Ћићира ил Трајшпица које су бирташи са кириџијама допремали у огромну бурад све до њихових подрума.
Кафане су се овде звале бирцеви. У сваком селу било је више бирцева. Мало село имало је чак пет.
Ту се пило, нешто се могло и презалогајити јер ракија иште мезе, а вино треба да “склизне” после поједене кифле ил земичке са кобасицама, чварцима, мајушкама, док се у већим бирцевима могла јести и кувана храна: чорба, паприкаш, печење, кнедле...
Код “Црвеног вола” у Араду кувао се чувени паприкаш од сома, пило се црно пиво из стаклене чизме а могле су се чути и банде тамбураша из Арад Гаја, Моноштора, Варјаша... Тамо је свирала у брач и певала чувена Кила Попов...
У већим сеоским бирцевима недељом поподне се играло, ту су се продавале алве и медењаци, а пило се пиво и оне слатке кракле.
Ту се и картало, шалило, причало, али су се и “копља ломила” кад је долазило до неспоразума јер “Ракија води у трње”.
Бирташ је био власник бирца али он је често припасавао дужу кецељу припрегачу и служио госте када загусти па послуга не свлада с послужењем.
Испред бирца или у авлији, ако је било авлије, бирташ је обавезно изградио куглану, где су се мештани куглали, недељом поготово. А ту се и “гилтовало” (кладило) на победу једног одабраног играча.
Код Лазе, код Катике, код Мануке, код Гертнера пило се, певало, гилтовало, картало, славило и банчило до “фајронта”.
Па шта?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #28 послато: Фебруар 10, 2017, 04:39:55 поподне »

                                                                                                                                 ВЕЗИЉЕ

                                                                                       “Везак везла лепота девојка, у руци јој игла од биљура... ”

И везиље су исто као и преље или ткаље радиле за неку новчану накнаду ил добит у храни. А везле су обично зими када су се пољски послови завршили. ( - Боље да везем у село, него да служим!).
Да везе није могао било ко. То су биле само даровите жене.
Још пре једног века, Јелица Беловић Бернадзиковска закључивала је да: “...баш српска сељанка бијаше чуварица везилачке и ткачке традиције! Баш из њезине руке излазили су радови вијечите љепоте, исторички документи неоспориве истине.”
Те су жене везле по наруџбини, углавном за богатије породице које су спремале штафир за девојке удаваче.
Оне су знале да за сваку наруџбину створе нови модел, јер су поседовале неку особену интуицију за ново, за посебно и јединствено, имале су смисла за симетрију и склад боја.
Везиље су измишљавале нове орнаменте, добро цртале, имале су смисла за лепо, чисто и уредно.
Везле су разном везилачком техником: бројањем жица, а и по писму, чак се и гајтан вез користио, а све то да би се израдили прелепи: пешкири, дозиднице, јастучнице, подметачи за тацне и бокале, украсне џепнице, сетови за кухињу, столњаци, миљеји, девојачке кошуље и чега још није било у том сандуку за штафир.
Све су то златне руке везиља радиле и преносиле другим даровитим женама.
- Иди само код Кате да ти она отка мисирски без, а Нева ће ти везти да нико нема као ти. И да тн кажем, ако оћеш лепе ројте за пешкире, боље од Велинке Чокарице нико неће умети да веже. Слушaј ме, а нису ни скупе!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #29 послато: Фебруар 10, 2017, 04:42:06 поподне »
                                                                                                                                    ВОСКАРИ

                                                                                                                         (воштинари, свећари)

                                                                                                                                                                                           “Добро је бити вредан и чист ко пчела”

Багрем, дивљи рогач, липа, јасмин, јоргован, ливадско цвеће, поља сунцокрета и репице прави су рај за ројеве пчела. Одувек се у овом ширем Поморишју знало да су пчелари имали успешне кошнице одакле се мед цедио: ливадски, багремов, шумски... А други пчелињи производ, восак, основна је сировина без које нема ни воскара као занатлије.
Да би се добио восак треба са саћа, а пре извлачења меда, оштрим ножем скинути поклопац ћелија.
Восак се топи у води, на ватри или на директном излагању сунцу. Ако се правилно топи добија се чист восак, који има лепу жуту боју и пријатан мирис.
Свака воскарска радња, где се баш прави восак прерађивао мирисала је на мед и тамјан.
Није се користио восак само за осветљавање него се врло успешно употребљавао и у народној медицини за справљање разних мелема.
У Чанаду се на пример чисти грумен воска полако истопи у уљу, охлади се и користи као мелем којим се чиреви успешно лечe.
Основни производи воштинара биле су свеће за цркве, али и за домаћинства.
          Обрада се, углавном, вршила ручно и коришћењем једноставног алата: ножа, лимене кашике, котла са врелом водом, шешира за восак, гвоздене вешалице и разних посуда за восак.
У радионици је увек била висока температура, а мајстор је морао да зна да прикладно процени висину топлоте од које је у највећој мери зависило правилно обликовање воска. А за добре свеће воштанице био је потребан не само квалитетан фитиљ него и чиста сировина.
Стари традиционалан рад воскара је такозвано подливање свећа, а то је била вештина коју су само прави мајстори знали.
Када је воскар израдио товар свећа он је сатима посматрао како се свећа понаша док гори, како се топи и какав пламен даје. Тек тада он је изражавао своје задовољство за добро учињени рад.
Мале количине произведеног правог воска постале су прескупе као сировина. Уместо воска користи се парафин са додатком церозина и других омекшивача.
Воштанице и данас сви купујемо и често палимо, али се нико више не пита да ли су од пчелињег воска или од парафина.
А где су мајстори и восак који мирише на мед и тамјан?!
          Остала су у нашем завичају само породична имена - Воштинари...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју) 
                                                                             
                                                                                                                                                                                                                 Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #30 послато: Фебруар 10, 2017, 04:44:09 поподне »
                                                                                                                                   ЈОРГАНЏИЈЕ

                                                                                                                                                                                                   “Боље да рад говори о теби, него ти о њему”

Затворила се и последња радња за израду јоргана у Темишвару!
А до скоро, у сваком селу су радиле јорганџије јер није било девојачког штафира без свилених јоргана.
- Долазиду чак из Сараволе да њим Ката сашије јоргане. Ти само донеси свилу и вуну, друго она меће. Шије заједно с кћером. Никад лепше нисам видла!
Обично су јоргане шиле женске особе. Иако нису биле школоване за тај рад оне су подучавале млађе.
Јорганџике су прво обезбеђивале простор за рад у некој празној соби, где се на чврстим ногачима постављао рам дрвени около којег је остајало и места за кретање шваља.
Тај рам је одређивао и погодну величину израђевине: јорган за једну или две особе или јорганче за бебу. На том раму се затезала долњака од чврстог и честог платна, затим дебели слој вуне, паперја ил перја гушчијег у навлаци, те свила за јорган, која је обично била јарких боја.
Јорган се шије на једно или два лица. Лакше се ради када шваље шију одједном са оба краја, али тај шав треба да буде уједначен, затегнут истом мером и да обавезно прати модел. А свака је мајсторица имала свој каталог са моделима и то у облику геометријских фигура, лишћа, цвећа, шара и свака је чувала тај лични каталог само за своје муштерије.
Јоргани свилени за штафир...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                          Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #31 послато: Фебруар 10, 2017, 04:46:46 поподне »
                                                                                                           КАЗАНЏИЈЕ И ПАЛИНКАРЕ

                                                                                                                                                                          “Ракијице, волем те ко злато, а ти мене ваљаш ме у блато. ”

- Брате мој, шљиву да не искорениш, исеци је кад се осуши јер ти је била од велике хаснe. Немој грешити! - говорили су наши стари.
А шљиву си на сваком кораку налазио било то у атарским потесима, у баштама, на улици као дрворед, поред пруге, па чак и по гробљима. Било је шљива дивљакуша, па црвених, беловача, слатковача, натегачa, пурковачa, бистрица од којих се још и сада кува густ и веома укусан пекмез, па ринглота добрих за дунст, али не и за ракију.
Од тих шљива спремао се компот, пекмез, слатко, кад се ољуште, извади коштица и у њих угура четвртина језгра ораха. Кувала се киселица, а то је био бистри пекмез од црвених шљива, који се сипао у флаше, а не у тегле и поред кришке белог меканог ‘леба јела се као вечера у посним данима. Шљиве су се и сушиле на великом комловском кошару, али... али оно највише шљива ручило се у огромне каце, одакле се, после врења, кад се сложи и не шушти, пекла ракија, заправо, кувала.
Палинкаре су биле на крају села, а киселица се вукла баш овде, где је, као прави мајстор, казанџија преузимао и са неким помагачима пекао ракију и остављао је јачину по власниковој потражњи.
Казанџија је обично био мушкарац, који је био отпоран на жестоки мирис и дим, који је мало спавао и који је умео да са људима прича и да се договара, да познаје све мане и све врлине тог захтевног заната.
А и сељани су бирали казан где ће испећи ракију: код Фотоша, код Енделе, код Милана Закиног... и не само по казанџији него и по квалитету казана, по проценту бакра од којег је био направљен, али и по протоку воде кроз хладњачу.
И тако се од августа до половине децембра пекла шљивка; село је мирисало на пекмез и ракију, а раду и весељу никад краја.
Са првим снегом стане казан, а домаћини неиспечену киселицу озго улепе блатом да не кроздува до лепшег времена.
Умео је казанџија да испече и дудару јер су дудиње раније сазревале од шљива. Често су се виђала деца поред пута где су били дрвореди дудова (ти су сада сви посечени незнањем и људским немаром, дабоме!) како тресу те слатке црне, беле и розликасте плодове и скупљају их са прострте поњаве.
Нема више дудова, па нема ни дударе!
Ређе је казанџија имао да пече ракију од кајсија, бресака или крушака али и таква се понекад налазила...
Касно у јесен када је поље чисто и виногради обрани, од остатка исцеђеног грожђа, од комине пекла се комовица. То је била лековита ракија јер се пила и као лек - по гутљај, стављала се на масној кудељној крпи те болесном детету на груди, натопљеном крпом трљали су дланове и стопала оболелог...
Када је понестајало воћа, казанџија је долазио и са својим тајним рецептима за спремање лебаре, а то је била ракија од хране: хлеба, жита, кукуруза. Да ли добра? Па каква била, пила се!
На сваком слављу, свадби па чак и погребу, ракија се пила. А могла се пити јача или слабија, ‘ладна или врућа, слатка али и медљана: Сад медљану дај ракију, младенци донеше, Добру срећу!
Свати пију, пију па се смеше певало се у Торњи и у Батањи у зору после свадбе... На крај села палинкара више нема, а са њима нестао је и казанџија. Свако је постао свој казанџија јер се ракија често налази у чашама наших људи и сада, а често се шаље по флаша као поздрав у бели свет, да и тамо замирише на кући, на родни крај...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                           Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #32 послато: Фебруар 10, 2017, 05:34:49 поподне »
                                                                                                          КОВАЧИ И ПОТКИВАЧИ

                                                                                                                                                                                                      “Сваки пос’о на свог газду личи.”

Сви су се упокојили: мајстор Франци, мајстор Иса, мајстор Душан, а са њима је отишао и онај чађави, а тако користан занат, ковачлук...
Сећам се да су ковачнице овако изгледале: на средини пећ са оџаком и огњиштем где се ложила ватра за грејање гвожђа. Ватра се ложила ковачким угљем који је мени тако лепо (за право чудо!) мирисао.
Ту су били уграђени и мехови (ми смо их звали фоје), који су направљени од коже, приковани на троугласта дрва ради добијања ваздуха ширењем и скупљањем и тако се одржавала ватра.
Фоја се покретала ногом преко папучице која је била ланцем причвршћена за тај мех. Ако се радило, обично је шегрт повремено покретао фоју.
На сред ковачнице био је огроман пањ са великим наковњем. Уза зид била је тезга са алатом: кљешта разних величина и употреба, потковице, ексери за поткивање, чекићи, рашпле за копита, рајсер, а то је био нож за обрезивање копита и још...
Рад ковача био је тежак и одговоран. Обично је имао бар једног помагача. Овде су се поткивали коњи, окивала (”везала”) нова кола, окивали су се равници, а највише се радило лети. Сећам се мајстор Францилове ковачнице.
Отац је дошао да поткује коње, а ја да гледам прекрасне розетле на гонку мајсторице. Али... моја дечја љубопитљивост завирује и у чађаву ковачницу где ауторитарно мајстор наређује.
Лепо је било гледати кад се окивају раоници или се неко друго гвожђе кује. Мајстор стане с једне стране наковња, а шегрт са друге стране и наизменично ударају чекићима по усијаном раонику. Такт је давао мајстор ударцем чекића у наковањ. То је било лепо слушати, а и гледати блиставе искрице које се шире около наковња.
Страшно је пак било гледати кад се поткива ”бесни” коњ, када му за ноздрве и горњу усну стегну ”лулу” за умиривање. Мајстор је тада брзо и врло прецизно радио. На неком дрвеном постољу стављао је ногу коња, копито и ту је лакше секао врхове ексера који су прошли кроз копита, савијао ексере чекићем, пилио и обликовао копито коња.
За очи девојчице, која у руци држи пелцер розетле то је било страшно, то је био прави Хефајстос са Олимпа.
Још и сада памтим Францила ковача...

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                   Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #33 послато: Фебруар 10, 2017, 05:41:34 поподне »
                                                                                                                        КОЖАРИ

                                                                                                           (ледери, табаци, варге)

                                                                                                                                                                                                “Чувај шлајке док зарадиш за чизме”

Један од старих заната, а који полако али сигурно изумире...
Штављењем коже, чињењем, како се овде каже, некада су се по потреби бавили најчешће као споредном делатношћу и ћурчије и опанчари, чак и паори. Али дешавало им се да посао ураде неквалитетно или да кожу упропасте, а кожа је увек била скупа.
Најчешће су се чиниле коже овчије, јагњеће, козије, јареће, говеђе, телеће, зечије.
Свакако, за квалитетно штављење кожа потребно је велико знање и искуство.
Док сирове коже стигну код ледера, домаћин треба да их очува, те их он посипа чистом сољу и уроља. У старије време, мајстори нису користили хемикалије.
Мајстор преузима коже и спрема их да по шест недеља стоје у соли, али које понекад и досољава. Коже се после потапају у кацу са водом да се по цели дан киселе, затим се испиру и перу са обе стране. Добро се могу прати у млакој води или у некој бари или каналу.
После прања следи чишћење ножевима којима се уклањају остаци лоја, меса, масноћа, нокти и рогови. Неки се од тих ножева зову шервајзи и рековаче. Коже се затим ставе у чин, у широку бадању, у којој се по три пута на дан меша, а ту стоје по три недеље.
Чин или штав је тајна сваког кожара. (!)
Оцеђена кожа тегли се рукама, равномерно четком маже уљем, затим се посипа сувим мекињама и оставља да се у хладу суши.
Има ту мајстор још сто ситних вештина, које ређа и угађа кожи и од ње тражи квалитет, а на крају свега - добија га.
Коже су се чиниле плаћањем мајстору или су их чинили напола.
Срби су, не само у селима, него и у Темишвару били чувени ледери, а њихови производи били су препознатљиви. Али... сада смо обукли и обули лаку вештачку кожу, а ону праву и здраву грицкају... мољци.
Шта ћеш! Свако време носи своје бреме.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #34 послато: Фебруар 10, 2017, 05:43:32 поподне »
                                                                                                                                   КОЛАРИ

                                                                                                                                                                                           “Нова кола, стара руда Оће Милка да се уда. ”
Ретко и све ређе виђаш кола, права кола, она паорска, која су колари израђивали, а ковачи везивали.
Ни мајстора колара више нема!
Колар је бирао дрво за кола од којег је, по наруџбини израђивао: лотре дугачке или кратке, на карфе или пуне од дасака, предње и стражње шарагље, наплатке, спице и главу за точкове, јармац, левче и дрпчанике, предњи и стражњи трап, руду, сиц и обавезно срчаницу од тврдог дрвета... О левчи бих још по нешто... јер су наши стари често користили тај део кола као оружје, кад је за то дошо ред (Скини левму!)... А левча је део сељачких кола, од јасена мало закривљен, са доњим ужим делом који је окован, а чивија је држи да не спадне с главе точка, док је горњи део провучен кроз карику да може да држи лотре у истом положају.
Без ковача, колар није могао да доврши поруџбину јер је ковач морао да окује точкове, да веже кола, да дода потеге, чивије, да металом доврши започети дрвени коларски посао.
Осим сељачких тешких кола, колари су израђивали и саонице са сандуком, парадне каруце и чезе, па лака кола на федере али и колица, карелца која су имала малу руду, за коју је домаћин вукао и преносио мање количине поврћа и воћа, џак брашна, дрва, буренце...
Певамо и сада сватовце као:
Метла ногу на потегу па све виче - нећу,                                  А на кума намигује                                                                          Да се кола крећу.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Aли, потегу само још по неко зна и памти.
Певао се и бећарац: Пенџер висок, а ја цура мала, наручићу ноге код колара.
Чују се понекад и изреке као:
Крив ко левча, прав ко левча, сео у шарагље, спао у шарагље, у тешка се кола упрего, нећу да будем ничији швигар, а то је доказ да су кола била саставни део нашег паорског живота.
          Била су, али више нису!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                        Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #35 послато: Фебруар 10, 2017, 05:45:40 поподне »

                                                                                                                                           КОРИТАРИ

                                                                                                                                                                                                              “Фрула је продужена душа човекова”

Тада, пре сто година, на крају скоро сваког села, черга Цигана је битисала више година. У мом селу су ти Цигани говорили и српски.
Израђивали су наћве и корита дрвена за потребе сељана и не само.
Коритари су дубили дрво скоблама и правили: варјаче, оклагије, тучкове, дрвене аване и кашике, дашчице за кухињу, сланике, дрвене саксије.
Нема више черги на крају села, а нема ни оних мајстора који су ишли селом и нудили: столичице, чегртаљке, фруле, колица, покретљивог лутка а и дрвеног коња за децу.
О Ускрсу коритари су нудили и варзило на шареним штапићима натопљено за успешно фарбање јаја.
Тај мајстор коритар је друговао са дрветом и знао да: “Кад неко дрво једном почне да умире за њега нема помоћи. Неко стабло ће иструнути: раст, граб и букву ће одсећи и искористити за огрев, од дивље трешње ће можда направити леп ормар за мираз некој девојци, од липе наћве за хлеб, а од старе крушке сто за којим ће најслађе залогаје вековима делити неке срећне и веселе породице... Од шљива правиле су се фруле, па се зато говорило да шљива наставља да живи кроз песму...”
Сетимо се и сада Мике Антића, песника чије је родно место Мокрин (близу нас) који се овако молио:
“Послушај ме, Боже,
Велики Господине,
Ако ме још некад поново будеш правио,
Молим ти се, удеси ми да не будем ни милицајац,
Ни цар,
Ни Ром!
Претвори ме у једно велико дрво 100 година да растем и да ме онда посеку Наћве од мене да направе. Сто година у мени теста да месе, Од хлеба сав да се распаднем.”

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                      Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #36 послато: Фебруар 10, 2017, 05:47:48 поподне »
                                                                                                                                           ЛЕЦЕДАРИ

                                                                                                                      (лецедери, лицедари, цукераши)

                                                                                                                                                                                                           “Кад радиш с медом, мораш да лизнеш прсте”

- Ако немате леј, алве се продају и за кукуруз и за јаје, па хајт, ја вас чекам...
Налазио си их у сваком нашем селу, на вашарима, славама чак и у манастирским портама.
          Мајстор је гурао сокаком дрвена колица са два суда у којима је могло бити чак и четири врсте сладоледа. Судови су били чисти, лимени са лепим никлованим поклопцима.                                                                                                                                   Између тих судова био је лед, који је чувао да се сладолед не отопи.
Тај се лед узимао из ледерница које су постојале у сваком селу, а лед је могао да користи сваком. То су биле дубоке земунице обложене сламом, по којој су сељани слагали велике комаде леда, којег су за време јаке зиме секли из бара сеоских и коњским запрегама довозили у ледару.
Да се вратимо опису лецедарових колица. Са стране била су лепо и шарено исцртана: корнет са вишебојним сладоледом, кашичице, колачићи, медењаци. На ручицама колица било је звонце, које је позивало да на сокак истрче сладокусци.
Осим сладоледа у овим колицима из посебне кутије мамиле су шећерне алве: чисте, са орасима и шарене, розли и зелени аљушци чак и са укусом ментола. Били су ту лепо наслагани лецедерски медењаци у виду: срца, коњића, лутке и они тако шарени и жељени ђердани, те петлови на прутић, кромпир шећер у грумену и зечји сир који се теглио и чији је укус непоновљив. А ми смо качиле оне слатке ђердане око врата, а каква срећа кад ти је неко поклонио медењак у виду срца, лутке, коњића!
Лецедар је ишао тамо где је било или пролазило највише света: испред цркве, на рогљу, у салама где се одржавала игранка, на фудбалском терену...
Ко није чуо за баба Смиљу из Кетфеља, чији је муж био чувени лецедар, Милан Тврдоријека, пореклом из Босне или за Вету и Младена из Кнеза или за Невенку из Варјаша, за чарду из Печке где се куповао најлепши зечји сир...
Зарада је њихова била скромна, али ипак довољна за удобан живот.

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                                       Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #37 послато: Фебруар 11, 2017, 06:16:44 пре подне »
                                                                                                           УЛИЧНЕ КИШОБРАНЏИЈЕ

                                                                                                          (паразолери, амбрелџије)

                                                                                                                                                                                                                 “Ником не буди паразол!”

Исто као и дротоши и ови су на леђима носили свој алат, ишли су сокацима и поправљали кишобране, паразоле. Паразоли су били већи, масивнији од данашњих, али и далеко скупљи па се исплатило поправљати. Могла се замењивати сломљена жица, могло се обновити поцепано платно или покрјана дршка. Ти су мајстори ређе обилазили села, јер је и паразола било мање у селу а више у граду, те су чешће у граду имали мале радње на крај неког ходника или у неком подземљу, где си силазио и погађао се око цене. Сада су кишобрани мањи, лакши, кратког су века али те, више нико не поправља јер... не исплати се! А шта се сада исплати ?!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #38 послато: Фебруар 11, 2017, 06:19:42 пре подне »
                                                                                                                         УЛИЧНИ БЕРБЕРИ

                                                                                                                                  (брице)

                                                                                                                                                                                                “Бербери су први људи То је спгара стпвар”

          Посебна категорија сеоских занатлија били су бербери.
Сем бријања и шишања што су редовно и обавезно вршили по домовима својих муштерија, сеоски бербери су с поносом али и смелошћу вадили зубе, пуштали крв особама са високим притиском или би за исто “стављали пијавице” на чело, знали су да “режу жучевину” и да “чашице”, које се још и сада по селима могу наћи, стављају на болна места.
- Мој Ика, а име му је било Живко Пејић није секо само чир ко Мац - берберин, него је умо да намешћа и кости, да и’ мете у дашчице, па знао је да с чашицама диже и стомак кад се ко струни, а бријо је и мртваце, а ко је то још ’тео?!... само, ето, се упокојио пре коју годину...
Они вештији, као Ђурка Антоновић из Варјаша, од одрезане дуге косе израђивали су по наруџбини, плетенице од којих је фризер чешљао предивне пунђе.
А народ верује да постоје бербери лакше и теже руке, да од нечије руке брже расте коса, да неко брзо, лако и безбедно врши тај “хируршки” захват, да уме да истре главу и леђа и да ти назеб узме као с руком, да...
Сва су та знања мајстори преносили њиховим шегртима, који су их увек верно пратили. А то је овако било:
Шегрт послушно, али одважно прати свог мајстора носећи алат увијен у црну мараму тако да изгледа као ташна.
А алат?! Алат мајсторов сачињавало је: пар бријача, неколико оштрих маказа, чешљеви од кости са чешћим и од плека са ређим зупцима, затим овде је и ручна машиница за шишање, јер су се сељаци лети шишали “нула”, али и потшишавали, па флашица са разблаженим шпиритусом, стипса којом да се заустави крв кад се рецне младеж. Не изостају, дабоме, парејчица за сапуњање лица и парче домаћег сапуна у округлој лименој кутијици. Обавезно је овде био и чист бели пешкир, који се стављао око врата муштерије. А имали су још једну лимену пикслу у којој је берберин скидао сапуницу са лица муштерије, па кад се напуни износи се напоље и баца на авлију.
Бербери су лети излазили у два-три сата ујутру, док су зими ишли сат-два касније, да би успели да све своје муштерије “уљуде” на време.
Шегрт иде напред, лупа у пенџер, буди газду. Овај устаје и онако у кошуљи и гаћама заогрне јанкел и отвара врата. Још с вечери домаћица зна да спреми у лонче воде које стави у рерни ил на пећи да остане млака до јутра.
На сред собе на столици седне домаћин. Шегрт шири алат по столу и почиње да сапуна, ако је брада “тврђа” треје и прстима, а за то време стиже и мајстор да заврши посао...
Сад шегрт пакује алат и иде да буди другог... и тако до поласка на њиве ил недељом у цркву сви су “уређени” и уредни.
Бербери су били и велике шаљивџије, они су први сазнавали новости и брзо их ширили селом.
За своје услуге били су плаћени по погодби, житарицама и кукурузом.
Бербери су (јер их је било више) имали своје личне муштерије, по 30 - 40 особа и ишли код сваког кући и бријали два - три пута недељно, а шишали су их по потреби о празницима или кад дотични тражи.
Те услуге су се уговарале на годину дана, а после истека тог рока, договор би се продужио или би се “захвалило” мајстору.
Бербери су поштовали то као неписано правило и нису отимали муштерије другог брице.
Најбољи су отварали приватне радње или радили у варошким радњама као бербери.
А наши Срби још и сада су познати бербери Темишвара и Арада.
Зна се да је почетком прошлог века познати берберин Влада Жикић из Кнеза отворио приватну угледну радионицу са шегртима и калфама у Араду, где му је стални муштерија био чувени индустријалац Нојман.
Штаћеш?!
“Бербери су први људи
То је стара ствар
Не мож свако бербер бити
За то треба дар.”
                                     (Ј.Ј. Змај)

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

                                                                                                                                                                                                             Одабрао и обрадио: Војислав Ананић


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Стари занати и занимања
« Одговор #39 послато: Фебруар 11, 2017, 06:22:12 пре подне »
                                                                                                                           УЛИЧНИ ДРОТОШИ

                                                                                                                                                                                                                       “Крпеж и трпеж кућу држе”

“ – Шепрe, лонце, крпим корита” или “ - дротозни фотозни!”, а викали су да разуме и Румун, а и Шваба.
Кад год се лонац, шерпа, вангла, лавор ил канта пробушила, није се одмах нова куповала, већ су је “крпили” дротоши.
На леђима су носили дрвени сандук са алатом и лимом, па су на лицу места могли да “крпе” оно што је било пробушено.
Неки су и дротове носили за земљане лонце, које су тако зналачки везивали, да, иако се у овим лонцима није више кувао пасуљ, могла се чувати маст, усољено месо, пекмез...
Посао је био једноставан и продужавао је, за кратко, век тих шерпи, лонаца и вангли, те према томе и плата за услугу је била скромна, често пута састојала се од неке хране, неког новчића или старог одела.                                                                                 
Исто очима детета гледем слабашног и бледог Долија, који на улици испред кућних капија чучи и лепи, капље истопљени метал и брзо, голим прстима барата тим примитивним алатом и суђем за оправку.                                                                  Доли је давно нестао, а његов син је радио као скретничар на једној градској железници...                                                                                                   
           ... одзвања ми и сада пискави глас баба Вате - Сека Ракила, донеси ону велику ванглу, ту је Доли, фене га изеле!

ИЗВОР: ЈАВОРКА МАРКОВ ЈОРГОВАН - ТРАЖИМ ЗАНАТ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА (Есеји о скоро несталим занатима, Савез Срба у Румунији, Темишвар, 2015. (Есеји о скоро несталим занатима и занимањима у Поморишју)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 
                                                                       
                                                                                                                                                                                                            Одабрао и обрадио: Војислав Ананић