3 дио
Челебије (Турски принцеви)тражили су упорно да се заметне бој, који се изметну у страховит пораз, тако да се Шахин спасао само са неколики људи.
Ово Ђурађ Балшић, који је тада управљао Зетом, није учинио у патриотској намјери и по договору са кнезом Лазаром и краљем Твртком, него је то учинио из освете према Оногоштанима и држави у којој су они били. Па не само што је два пута навео Турке на Оногоштане и провео преко своје државе, него је домах чим је сазнао за пораз Срба на Косову и велике губитке Оногоштана тамо, напао на без одбране остављену Оногошку област и цијелу је поробио и попалио.Све је ово урадио, да би осветио погибију свога деда Балше и његов пораз код Крупца у Оногошту. А по Троношцу тада је (1389) опљачкао и попалио и Пећку и Призренску околину.
У народу се приповједа, да је Турке више прошла воља, да с те стране иду на Никшић и Херцеговину уопште. И заиста 1482 Никшић је освојила Турска војска , која је дошла од Босне, т.ј. са запада.
Између бана Угрена и Никше дошло је до сукоба око власти у Оногошту, како се прича одмах иза побједе над Балшом, али до одлучне борбе није одмах дошло из страха од Балшиних синова, који су гледали да освете очеву смрт. Напослијетку, Никша се одлучи, да смакне бана Угрена, и његов син Гојак убије Угрена, кад је овај пролазио испод села Ливеровићау Жупи. По једнима то је било овако:“ Бан Угрен скупи војску и пође на Косово (1389). На поменутом мјесту уби га мучки ГојакНикшин, тада Никша узме команду над војском и пође даље. Лека, син Угренов, побуни војску у путу на плананину Требјешу, убије Никшу и узме команду над војском, па оде на Косово. Ту се, велењегов одред јуначки борио.
По другим, бан Угрен био је пошао у госте бану Петру Виљаји, који је становао на Мијољу пољу у Жупи. Пролазећи испод Ливоровића буде мучки нападнут од Гојака сина Никшина и убијен.
На мјесту гдје је погинуо бан Угрен побјена је једна велика лијепа отесана плоча, која се зове Угренов мрамор.
Бан Угрен имао је два сина Леку и Уроша, Урош се мало народио, од њега су Урошевићи у Кочанима код Никшића и њихов огранак Мијатовићи на Гласинцу.
Лека је био Војвода. Он се јако народио. Од њега су у Никшићу: Пантовићи, Мијановићи, Мумовићи, Лаловићи и Ђапићи, Јушковићи у Жупи Никшићкој, Лековићи у Бијелој (Дробњак), ишчезли Властелиновићи, Мучалице у Горњој Морачи, Угриновићи у Рисну, Поробићи у Новоме, Ћоровићи у Мостару и Љубињу, Мијановићи, Борковићи, Петковићи, Иванковићи и Крунићи на Косову, и многе друге породице по разним нашим крајевима, а нарочито по Босни.
Властелиновићи су играли врло видну улогу у историји Херцеговине. У вријеме Кандијског рата (1645- 1669), Војвода Стево Властелиновић био је један између четири Херцеговачке вође, који су у том рату ослободили четири петине Херцеговине и ставили под савезничку Млетачку заштиту. А 1659 обрео се у Москви. Изгледа да је ишао у Русију, да тражи братске помоћи за Српски народ, јер је био дошао у оштар сукоб са Млечићима, који су са побуњеним и њима подложним Херцеговцима поступали горе него Турци. У исто вријеме Ћетко Властелиновић био је