I Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи
8. јун 2012. — Небојша
Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи
Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш србски језик најсроднији древном санскритском језику (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!
„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту. Онда ми је постало јасно, зашто не може Србин тако лако да прихвати туђе уверење и туђе моделе мишњљења, јер то потиче из језика. Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским“
Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишо сам на сајт: „Пешић и синови„:
http://www.pesicisinovi.co.rs/ на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави: „Одлазак Последњег Српског Санскртолога“» и њеном грандиозном раду на пољу сродности српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће „Пешић и синови“. Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта „Пешић и синови“:
„На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“ су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало…“
Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“. Ово сам одмах на почетку истакaо, јер душебрижници „теорије завера“ који бдију интернетом да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре …. „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“ итд.. итд…
Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? Јер, кад чујемо одређену свежу историјску лаж, одмах препознамо да је лаж? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Такође, и та дубља историја је некад била свежа и најновија. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.
Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје! Каже се: „Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју“. Отуда и овај мој подухват, ради нашег освешћења и враћања својим истинским коренима, трагом језика, ЈЕЗИКА-БИЋА…
Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.
Што се тиче србског језика и његове сродности са санскритом, мора се нагласити да је Бранислава првенствено имала намеру да изучава санскритски језик, па је тек накнадно, увидевши сличност и сродност са сбрским, започела свеобухватни грандиозни рад на пионирском, али изузетно културно-стратешки важном подухвату израде речника сродних србских и санскритских речи, то се види у овом њеном исказу: „Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту….“ Ово наглашавам због тога јер етикеташи „теорије завере“ одмах залепе ту етикету неком истинском трагаоцу србског порекла и идентитета, без опсежне провере и чињеничне анализе њиховог дела, по принципу „пљуни, па залепи“, јер наводно они прво без икаквог проучавања било чега, умоболно и шарлатански замисле да је србски народ најстарији, па онда измишљају некакве тобоже историјске документе, искривљују их и прилагођавају их својој „умоболној теорији“.
Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић (
http://bit.ly/LyJzUg: Рођен 1906. у ВРБИЦИ код Зајечара. Аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“ ), професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића, чија сам предавања нашо на интернету, срећом неко је и то поставио као видео прилог на YuTube, али из више делова, из осам. Нешто сам мало погледао те видео прилоге и мој неки будући прилог о сродности србског и санскритског језика биће посвећен раду професора Радмила, спојићу те делове у видео прилог из једног дела и објавити га на свом блогу. Заинтересовани могу то да погледајуи и сада:Професор Радмило К. Стојановић: „Корени српског језика“: први део, други део, трећи део, четврти део, пети део,шести део, седми део, осми део.
Рад Браниславе Божиновић на овом грандиозном подухвату израде речника сродних српско-санскритских речи, по величини онога што је она дала, нешто је заиста блиставо и сјајно за србски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратрку србског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег БИЋА, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује УПРАВО ДАНАШЊИ ТРЕНУТАК, кад нас разбијају и уништавају сопствени интелектуални изроди, најгори издајници и злочици, служећи страним душманима више од једног века у уништавању србског идентитета, националне самобитности и државотворности, јер су се размножавали у свим властодржачким структурама и временима: институцијама, образовању, комунизмима, социјализмима, демо(Н)кратизмима… и тако владају над нама, пре свега нашим умовима, мозговима, психама!
Кад се мало боље погледа, само њено име, Бранислава Божиновић, говори нам да је та величанствена жена од Бога послата (Божи-новић) да брани и слави (Брани–Слава) истинитосно знање о идентитету нас Срба, о нашем БИЋУ путем ЈЕЗИКА, јер ЈЕЗИК је исто што и БИЋЕ.
Бранислава Божиновић: „То је драма наше интелигенције! Она боље зна туђе, него свој народ! Не може се калемити на тај народ хришћанство … Па га онда, калемити му национализам, национализам западне Европе 19-ога века, па смо сада испали националисти. Па му калемити комунизам, па се ни тај пелцер није добро примио. Много боље у градовима, много мање на селу. Јер је ту прави српски народ. Па ћемо му сад калемити либералну демократију, и сви ти калемари су дубоко уверени да је важно само донети пелцер. А где је, на шта се калеми тај пелцер? Оће ли он родити оволике воћке (рукама показује да мисли на велике воћке) или неке кврге? Па ћемо констатовати кроз 50 година, да смо и ту нешто промашили. То је због корена. Не можемо ми о коренима говорити до Светог Саве и примитка хришћанства. Питам се… где смо били пре тога? Ко смо пре тога! То је ЈЕЗИК!! ЈЕЗИК, који је тај народ сачувао!…“
Бранислава је у праву, свака част Светом Сави, његово дело треба поштовати, међутим, примитком хришћанства и калемљењем на њега почели смо да се одкорењујемо од самих себе, од свог културно духовног кода, менталне матрице. Тачно је, покушало се да се и у примитку хришћанства одржи нешто од наше изворне духовности, од нашег изворног духовног кода и правца, да се то помеша са хришћанством и тако сачува, али временом смо се све више одкорењивали и од тих „религијских привезака“ изворног духовног правца, заслугом наших „интелектуалаца“, „учених људи“ и „духовњака“, тако да данас готово да немамо ни један траг изворног духовног правца, и ако га имамо све се свело на испразни фолклор слављења славе без икакве дубине и духовног садржаја, све се свело на ждрање, опијање и подсећање на минуле доживљаје и догодовштине из живота, ко је ским и шта урадио, ко се разболео, ко се оженио/удао, ко је умро. Да је откорењивање опасан пут без повратка, ако се на време не заустави, показује нам садашњи тренутак, јер ускоро наше најмлађе генерације, заслугом екумениста у врху СПЦ, неће знати ни ко је био Свети Сава утемељивач наше неизворне хришћанске религије, а шта онда рећи о оној изворној, која по ЈЕЗИКУ видимо задире у прастара ведска времена?
Није нам као народу лак пут повратрка својим пра изворним коренима и идентитету, али треба га започети, препородити се идентитетно путем раскринкавања наше лажне историје, осветљавањем праве, изучавању нашег језика, упоређивајући га са санскритским, онако како је тај пут зацртала наша Посвећеница – Бранислава! А кад неко то крене да ради као она, целим својим БИЋЕМ и ЗНАЊЕМ, стекне се увид да је србски (са доста заборављених речи и појмова, без туђица, са речима којих нема у речницима, али су живе у народу) и санскритски језик, један те исти јези, што је у једном моменту и сама Бранислава рекла објашњавајући сродност србских и санскритских речи: „Ма, нема… српски и санскрит, то бре исто… „
Суштина која одређује истину да је ЈЕЗИК=БИЋЕ одређује оно што је Бранислава рекла: „Језик излази из мишљења, мишљење се образује помоћу језика…“
Мисао ствара реч, реч се враћа ка мисли, и кад се из употребе избаце многе речи, по мери сакаћења аутентичног језика србског народа, будући да о њему овде расправљамо, смањује се и опсег мишљења и способност размишљања у корелацији са стварношћу, проницањем у њену дубину и суштину, у њеном схваћању, у филозофском погледу на њу, у овладавању многим знањима, будући да је основна перцептивна „алатка“ код човека за то ум, који се непрекидно изграђује, надограђује, унапређује или назадује, у међусобној сродности, зависности и утицајности на релацији односа СРБСКОГ ЈЕЗИКА и МИШЉЕЊА, УМОВАЊА.
Поготову је најпогубнија ствар када се нека оригинална србска реч која означава неки свеобухватни појам, избаци из употребо до заборава, замени неком неразумљивом туђицом, или допола схватљивом, чиме се поремећује већ урођени опсег мишења, размишљања и схватања стварности (базирано на основу оригиналних и одмах схватљивих појмова урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, којих сада нема) онога што неко писаном речју или својим говором, беседом жели да објасни, саопшти. Дешава се, то је свима нама познато, да када србски ум чита неко штиво са доста неразумљивих или допола јасних туђица, а тога је све више и више… нит спознаје и ПАЖЊЕ се константно ремети, тако да том уму, да би све правилно разумео и схватио, потребно да поред себе има стално лексикон страних речи и израза, да га држи отвореног, па кад тако уз утрошено време за читање лексикона разуме ту туђицу, да се поново врати на читање претходног штива које је већ започео, не би ли га коначно и потпуно разумео. Међутим, та нит спознаје се никад не би изгубила када би цело штиво било у духу урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, она би имала свој нераскидиви ток са далеко већим потенцијалом за спознају, у датом моменту, готово тренутну. По мени, што је дебљи лексикон страних речи и израза, што више има речи у њему, то је веће сакаћење и губљење знања властитог ЈЕЗИКА-БИЋА, јер какав је то језик, не само србски, ако ти мораш стално поред себе да имаш дебеле лексиконе страних речи и израза, да би користећи их схватио нешто? Или, пак, мораш да их узмеш у руке и ишчитаваш стално док по принципу аутоматизма не схватиш све туђице, не би ли тако без лексикона ишчитавао неко штиво или значајан спис, да не би изгубио нит разумевања и спознаје онога што читаш, или кад слушаш неког говорника. Међутим, чак и тад, по мени, ти губиш основну матрицу идентитета која се добија рођењем у ЈЕЗИКУ-ВИЋА неког НАРОДА, СРБСКОГ у нашем случају, ти си као тада нешто схватио, али изгубио си себе, свој идентитет, прилагођавајући се уз помоћ туђица другом ЈЕЗИКУ-БИЋА.
Ово су суптилне ствари, али постоје људи који ово до савршенства знају, свесни су свега… Наравно, мали је број људи који потпуно овладају лексиконом страних речи и израза, туђице многе, да кажем „избацију из такта“, јер константно морају да преврћу лексиконе не би ли схватили оно што читају, па одустају од читања неког штива са доста туђица, или га површно прочитају, али тада губе схватање и разумевање праве поруке и знање које одређено штиво носи, јер нису разумели правилно туђице, или их уопште нису разумели. Тако се, са доста туђица у језику, губи способност и опсег мишљења и разумевања, будући да су свеобугватни појмови носиоци неких кључних карика, везивног ткива ка знању и разумевању читаног штива. То се дешава зато, мислим да то најбоље знају неуро-лингвисти, јер неразумљиве туђице уносе нервозу у урођено ЈЕЗИК-БИЋЕ, све више људи одустају од читања неких значајних штива, „јер је то компликовано“, чак и одвраћају човека од размишљања и умовања, будући да губитком и заборавом урођеног богатства речи и појмова из УРОЂЕНОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, ум атрофира, губи способност мишљења и размишљања, губи вољу за умни рад, за умовање (поготову данас, реч и мисао се губи и нестаје, бива прогутана царством визуелних импресија електронских медија, интернета…) будући да је за рамишљање, умовање и схватање нечега потребан ВОЉНО УЛОЖЕНИ УМНИ РАД, константан рад и кретња умне енергије, иначе ум атрофира.
Истоветна је ситуација када се ради о читању неког штива, као и слушању неког говорника са доста туђица и неразумљивих фраза, па отуда имамо честу реакцију да особа каже: „Е, ништа га нисам разумео, али види се да је паметан ?!„
Ако хоћеш да створиш идиота, створио си га, јер многи наивно „мисле“ да ако неко у говору користи њима недовољно разумљиве и схватљиве појмове, фразе, или их уопште не разумеју, да се у том случају само по себи подразумева да је особа паметна, јер користи речи из лексикона страних речи и израза, њима неразумљиве фразе, итд… а они то нису савладали, па је стога „та особа паметна“. То може да буде дакако и тачно, али и погрешно, тип може да прича бесмисленом испразном реториком, са неразумљивим фразама и појмовима који уопште немају никакву градивну везу са оним што причају, немају СМИСЛЕНУ СРЖ за схватање и разумевање, цео „велики говор“ је права будалаштина, али тип добија аплауз идиота који ништа не разумеју, „мислећи“ да је овај „велики мудрац“, „велики говорник“. Такву врсту „мудрујаштва“ користе стопроцентно наши политичари. Истинско схватање и разумевање јасно је само у оним моментима када је у континуитету, оном ко чита неко штиво или слуша неки говор, све разумљиво, одмах и сада, свака реч, појам, фраза, под условом наравно да је све смислено, са богатством мноштва различитих речи и појмова; ЈЕЗИКА-БИЋА!
