Срећко Никитовић из ЦЗИПМ је радио реконструкцију грба Епархије славонске, али нажалост, тамо је на крају нису усвојили.
Грб СПЦ.
Грб:
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/sh/4/41/Coat_of_arms_of_Serbian_Orthodox_Church.png)
(http://www.novinar.de/wp-content/uploads/2011/07/velikikomadir.jpg)
НОВИ АРХИЈЕРЕЈСКИ ГРБ (извор ЦЗИПМ):
(http://www.czipm.org/Grafika/Foto/tudor-vladicanski-01v.jpg)
Сергио, ово ни ја нисам видео. Рад очигледно Румуна Тудора Радуа Тирона. Али са овим новим блазоном, који је урађен ваљда ове године, пошто је владика променио епархију, био сам и раније упознат, и отпочетка ми се није допао!
Прво подела поља у бојама српске заставе, а затим коришћење слова, те додавање грба са оцилима, све то асоцира на тотално одсуство оригиналности, али и хералдичке неинвентности.
Иако су овај грб радили сјајни хералдички уметници, идејални креатор је тотално заказао, грб је чисти аматеризам настао без трунке дубљег промишљања.
Живо ме занима како би гласила симболика овог грба и колико би се пута поновила иста небитна ствар. ::)
Наспрам грба на левој страни, овај је прави мали циркус, изгледа као плакат за изборе или вече изворне музике.
...
Наспрам грба на левој страни, овај је прави мали циркус, изгледа као плакат за изборе или вече изворне музике.
Прво подела поља у бојама српске заставе, а затим коришћење слова, те додавање грба са оцилима, све то асоцира на тотално одсуство оригиналности, али и хералдичке неинвентности.
Није ово једини такав пример. Има их још. Између осталог, то се може видети на сајту српског хералдичког душтва "Бели орао" (део менија посвећен црквеној хералдици).
Оно што мене жалости, јесте да се хералдика потискује из Србије, јер очигледно подсећа на једну уређеност, која је трн у оку баштиницима османског декадентног система, или боље речено времена кад су такве "вредности" биле широко распрострањене код нас.
Ја донекле разумем због чега свештена лица Српске православне цркве (ван територије Републике Србије) стављају националну симболику на своје личне грбове. Они желе да истакну своје порекло и етничку припадност, али ако у Србији постоји хералдичко неписано правило и свеприхваћен концензус да се такви елементи не користе у персоналној хералдици (осим у случају краљевске династије), не видим разлог због чега би они били изузетак. Треба успоставити нека универзална правила која сви треба да поштују.
Апсолутно. А код овог горе наведеног примера не само да се појављује српски орао, него и амерички! Дакле, два државна симбола на једном грбу! Као да је чек о краљу неког фиктивног Уједињеног Краљевства Србија и Сједињених Америчких Држава. :D
Ја донекле разумем због чега свештена лица Српске православне цркве (ван територије Републике Србије) стављају националну симболику на своје личне грбове. Они желе да истакну своје порекло и етничку припадност, али ако у Србији постоји хералдичко неписано правило и свеприхваћен концензус да се такви елементи не користе у персоналној хералдици (осим у случају краљевске династије), не видим разлог због чега би они били изузетак. Треба успоставити нека универзална правила која сви треба да поштују.Очигледно има хералдичара који ће израдити било какав грб уколико су добро плаћени. Грб о коме је конкретно реч више приличи неком америчком бизнисмену српског порекла него владици СПЦ. Али с обзиром да је у питању Иринеј Добријевић, нисам много изненађен.
Очигледно има хералдичара који ће израдити било какав грб уколико су добро плаћени. Грб о коме је конкретно реч више приличи неком америчком бизнисмену српског порекла него владици СПЦ. Али с обзиром да је у питању Иринеј Добријевић, нисам много изненађен.
Кармелићански католички самостан у центру Сомбора (Парк хероја).
Грб на капији:
(https://s7.postimg.org/xitel3ay3/17813991_10211093516107464_1221719894_n.jpg)
(https://s18.postimg.org/lvhqgbevd/a5aeeda4b0cb21cd1b324cb996cc9cd6.jpg)
Да ли су тинктуре тачне...мислим оне на слици грба на капији и оне у цртежу или је ријеч о варијанти грба?
Dominus Bernandus episcopus Albensis
(https://s1.postimg.org/8dunh15o4f/iii-55_druck_0277.jpg)
Ово би требао бити господин Бернардин, епископ београдски
Извор је Хроника Улриха фон Рихентала. :)
И опет метал на метал...
Јесте. Иако је у нашој Цркви постојао дуг и прилично чврст отпор према грбовима, као нечему што није проистекло из традиције источног хришћанства (него западног), временом и наш клир прихвата хералдику, јер су се обрели у свету у коме су грбови врло битан (чак неизбежан) начин визуелне комуникације. Тако, у почетку опрезно и скоро стидљиво, и српски црквени достојанственици усвајају грбове; да би то временом постало такорећи правило, бар што се тиче архијереја. Манастири нешто ређе, мада и ту бележимо случајеве. Ацовић је дао врло леп пример грба манастира Гомирје.
временом и наш клир прихвата хералдику, јер су се обрели у свету у коме су грбови врло битан (чак неизбежан) начин визуелне комуникације.
Добро, али онда не можемо рећи да је то у искуству и у наслеђу Српске православне цркве, већ да је то нека новија тенденција. Самим тим, неки образац који би се ослањао на "искуство и наслеђе" црквене хералдике и не може да постоји. Поготово не у оквиру манастирских грбова.
Овдје се слажем, кад се неко посвети Богу и оде у манастир, најбитнија и "неизбјежна" ствар је управо "визуелне комуникација"
Грбови у Српској Цркви нису нека новија пракса. Напротив, то је врло богато вишевековно наслеђе. Шта више, и наш национални грб (крст са огњилима) ушао је у употребу преко Цркве (Карловачке Митрополије), која га је као таквог предала Кнежевини Србији.
Кад говорим о искуству и наслеђу Цркве, ја пре свега мислим на скуп инсигнија, ознака и симбола који се могу упослити као параферналије (да би се тако означиле одређене црквена достојанства или установе), чиме би се створили обрасци за савремене (и неке нове и будуће) грбове. А то бедемска круна свакако није.
Ако сам те добро разумео, ти си против и саме идеје да манастири имају грбове? У том случају ниси први, а ни последњи. Јер као што рекох, отпор хералдици у нашој Цркви био је прилично жилав.
Кад говоримо о карловачкој митрополији не можемо говорити о неком богатом вишевјековном насљеђу, то је 300 година употребе грбова у Српској Православној Цркви, и то крајње сведено, под утицајем Хабзбуршке монархије и само на територијама под Хабсбурзима. У средњовјековној Србији колико је мени познато немамо ниједан примјер грба неког црквеног архијереја, епархије или манастира.
Нисам ни за ни против. Али нисам за измишљања и за вјештачка прављења некакве традиције које нема. Мада хералдику као хералдику волим.
Тачно је да у средњовековној Србији црквени достојанственици нису имали грбове. Али нису ни световни, бар не тамо до пред крај 14. столећа.
Традиција се не прави. Традиција је део наслеђа, које се преноси са генерације на генерацију. Ми можемо (у садашњости) да правимо само нешто што ће будуће генерације да баштине као своју традицију. ''Вештачко прављење традиције које нема'' постојало би у случају да нешто фалсификујемо, па онда то припишемо некоме из прошлости. А то овде нико нити ради, нити има такве намере.
Што се тиче хералдичке традиције у Српској Цркви, она постоји, дуга је и богата, свидело се то некоме или не.
Симо,
Разумем твоју потребу за духовним миром, коју тражиш (или очекујеш да нађеш) у цркви или манастиру. И разумем што желиш близину људи који су испуњени светошћу. Свако од нас то жели. Али не разумем зашто сматраш да ''хералдика у манастирима, црквама и епархијама може бити само још један детаљ више у обесмишљавању саме суштине Цркве.'' Ти хералдику очигледно сматраш нечим што је суштински неспојиво са хришћанством. Разумео бих твој став да су грбови неким случајем део паганског наслеђа, или нешто што је стигло са Арапима или Османлијама. Међутим, хералдика је настала у једној изразито хришћанској култури која је прожимала све аспекте друштвеног живота, и то у време највећег верског заноса европског средњег века. Објасни ми шта то хералдику чини тако антихришћанском?
Замислите св. Василија Острошког или св. Петра Цетињског како наручују израду личних грбова, или да не идемо далеко у историју,св. владику Николаја Велимировића или Патријарха Павла.
Свети Петар Цетињски као митрополит је имао грб на печату. :)
(https://s9.postimg.org/o6awgajf3/Screen_Shot_01-19-18_at_07.27_PM.png)
Пре њега су га имали и митрополит Сава Петровић, као и митрополит Арсеније Пламенац, митрополит Петар I Петровић Његош је само наставио тадицију.
(https://s9.postimg.org/bsy297lz3/Screen_Shot_01-19-18_at_07.31_PM.png)
Овај грб као свој митрополитски руској влади послао је митрополит Данило 1715. године.
То су уједно и зачеци хералдике у теократској Црној Гори.
Ово су више владарски и државни грбови него црквени. Сем тога, у општој политичкој комуникацији тог времена грбови су имали своју функцију. Можда сам неспретно навео примјер св. Петра Цетињског који је црквени и политички поглавар, међутим мислим да је смисао оног што сам написао јасан. Хералдика у православној цркви је производ западних утицаја и није изворна традиција Православне цркве.
При томе, далеко од тога да у Православној Цркви нису били присутни амблеми, печати, потписи, монограми и свака друга врста симбола, али не знам да ли се то може подводити под хералдику о којој је овдје ријеч.
Разумем шта кажеш, и мислим да ипак имаш мало престрог став према хералдици у цркви. Ни у Западној цркви хералдика није била прихваћена одмах кад се појавила.
Хералдика је културно наслеђе средњовековне Европе, у чијим темељима је и Средњовековна Србија, она превазилази данашње националне и црквене границе, и као таква не може ничим да умањи углед цркве.
Наше црквено хералдичко наслеђе, не сеже можда до у средњи век, али у најмању руку од друге половине XVII века, хералдика добија своје место и у нашој цркви.
А не би ме изненадило, да ће се на сачуваним печатима митрополита светородних Бранковића из XVI и XVII века, такође наћи пуни лични грбови.
У суштини нисам престрог, не смета ми уопште хералдика у Цркви, као што сам и поменуо. Само покушавам да схватим настанак идеје употребе хералдике у Цркви и њен смисао.
Занимљиво је да је у Русији, у којој имамо прави процват опште секуларне хералдике у 17-19. вијеку,истовремено постојала забрана употребе хералдике у Цркви. Забрану је донио ни мање ни више него Петар Велики, велики реформатор Русије. :)
BTW, шта би могле бити шарже у грбу митрополита Данила (1715.)?
То је грб Судића, из Илирског грбовника, додуше, овде мало модификован, али у оригиналу (ово је прецрт из 1880. године) по Ацовићу, детаљно је прецртан грб Судића, то је тај грб. :)
(https://grbovnik.poreklo.rs/images/thumb/a/ad/Судићи_-_Коренић-Неорић.png/159px-Судићи_-_Коренић-Неорић.png)
Паулусе,
Разумијем твоју љубав према хералдици, али нисам нигдје написао да је хералдика "антихришћанска". Не постоји нека ствар добра или лоша сам по себи, само начин на који се употребљава може бити лош или добар. Искрено не видим шта би ново идентитету Дечана у 17 вијекова дугој историји, донијело ново хералдичко рјешење грба из 21. вијека. Кажеш да су грбови настали у једној "изразито хришћанској култури". Не бих се баш сложио, јер опет зависи да ли католичку Европу након 1054. године сматраш хришћанском. Ја је не сматрам, па самим тим и моје мишљење око улоге хералдике у српској култури отуд произилази.
Хералдика је у католичкој цркви присутна од најранијих времена, док у Православној Цркви није. Присуство хералдике, у смислу о којем овдје говоримо, у православљу је присутно тек од новог вијека и то углавном преко западних утицаја. Значи то сасвим извјесно није православна традиција.
Ја нисам указао на хералдику као главног кривца за обесмишљавање саме суштине Цркве. Улога хералдике у том процесу је споменута само у контексту овог грба Дечана који сте помињали и она је сасвим безначајна, бенигна, више пројављује, него што узрокује. Ми већ сад имамо и епископе који наручују личне грбове. Замислите св. Василија Острошког или св. Петра Цетињског како наручују израду личних грбова, или да не идемо далеко у историју,св. владику Николаја Велимировића или Патријарха Павла. То је та разлика у духу која се показује драстичније из године у годину, а ови примјери са грбовима су само пројава.
Лијепо је да Црква има и златно кандило и позлаћену куполу, и лијепо одјевеног свештеника, и грб, и подно гријање, и лијепо сређено двориште и да у њој поје Дивна Љубојевић, али ако је то све што нађемо у Цркви, или што је још горе, ако је то све што тражимо у Цркви, онда је то проблем.
Ниси ми одговорио шта то хералдику чини неспојивом са православним хришћанством. Њено западно порекло није никакво објашњење, јер и велика дечанска црква има западно порекло, па је то не чини неправославном.
Размишљам већ неко време о овој вашој полемици и морам рећи да у одређеној мери могу да разумем симине ставове. Има нечег самољубивог у потреби да човек за себе прави грб у данашње време. Наравно да мотиви могу бити разни. Ако је у питању грб организације, удружења, фамилије, у пословне сврхе, или уколико је неко љубитељ хералдике, таква потреба ми је разумљива и јасна. Но имам утисак да је често мотив за израду личног грба неки скривени и дубљи психолошки разлог, као што су потреба за личном промоцијом, самозаљубљеност, несигурност... У том смислу заиста ми свештенички грб некако није примерен њиховом позиву за који би скромност требала да буде једна од највећих врлина а гордост један од највећих грехова. Да манастири и црквене институције, па чак и високе црквене функције као такве, имају своје грбове то ми је у реду али ми за свако свештено лице то не приличи.
Монограм Његове Светости архиепископа пећског, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Г.Г. Иринеја.
извор: Центар за истраживање православног монархизма
цртач: Дамјан Илић
(https://i.imgur.com/7gUFLcA.jpg)
Прије неког времена на овој теми је вођена полемика о употреби хералдике у Православној Цркви. Написах тада да је употреба хералдике више пројава одређених тенденција у нашој Цркви,а не узрок истих.
Данас сам случајно примјетио да је у крипти храма св. Саве у Београду, на иконостасу, дошло до икорпорирања одређених хералдичких симбола. Испод иконе цара Лазара приказан је средњовјековни грб Лазаревића, позната кацига са роговима. Помислих, није иконостас баш примјерено мјесто за тако нешто, али хајде рекох, људи се заиграли.
Међутим, на супротној страни иконостаса испод иконе св. Јована Крститеља, угледах грб малтешких витезова хоспиталаца самоназваних "јовановаца" (бијели крст на црвеној подлози). Какве везе има св. Јован Крститељ у православном храму са грбом неког католичког реда, било би добро да објасне аутори иконостаса, као и архијереји који су то одобрили.
Међутим, знајући да тај Суверени католички ред већ има дипломатске односе са Републиком Србијом, да је њихове "хуманитарне" акције већ благосиљао патријарх српски Иринеј, да је у истима учествовао и престолонаследник Карађорђевић, онда можда ово уграђивање њиховог грба у иконостас и није неко чудо.
Подсјећања ради, Хоспиталци или Малтешки ред су по злу познат католички ред, који се на острву Малти бавио, не чувањем хришћанства, већ уносном трговином робовима. Многи српски монаси ( конкретно марчански) завршили су на малтешкој пијаци робова и касније као веслачи на галијама Медитерана. Тамо су, оне који нису прихватали унију, отпремали хабсбуршки војни заповједници и католички прелати, и сами чланови овог реда.
(https://www.kurir.rs/data/images/2019/11/24/15/2062965_whatsapp-image-20191124-at-15.19.30_ff.jpg)
Међутим, на супротној страни иконостаса испод иконе св. Јована Крститеља, угледах грб малтешких витезова хоспиталаца самоназваних "јовановаца" (бијели крст на црвеној подлози). Какве везе има св. Јован Крститељ у православном храму са грбом неког католичког реда, било би добро да објасне аутори иконостаса, као и архијереји који су то одобрили.