Аутор Тема: Битка код Сенте  (Прочитано 1446 пута)

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Битка код Сенте
« послато: Септембар 19, 2017, 10:00:49 пре подне »
аутор: Милан Степановић
извор: Сомборске новине



Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Битка код Сенте
« Одговор #1 послато: Септембар 19, 2017, 10:10:42 пре подне »
<a href="https://www.youtube.com/v/xHWYdcmWjJQ" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/xHWYdcmWjJQ</a>

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Битка код Сенте
« Одговор #2 послато: Септембар 19, 2017, 12:10:39 поподне »
                                                   У СЕНЦИ  ВЕЋЕ  ЛИЧНОСТИ
                                                (из описа Битке код Сенте 1697)

   За заслуге у ратовањима против Турака и за одбрану јужних граница Монархије, Бечки двор је издао српском народу низ привилегија. Нарочито су биле значајне битке код Сланкамена 1691, код Сенте 1697, код Петроварадина и Темишвара 1716. године.
Учествујући у новом походу против Аустрије, турска војска је 19. августа прешла Дунав код Београда и Панчева, а Тису код Титела и до 1. септембра избила код Ковиља. Пошто је одустао од похода на Петроварадин, турски султан Мустафа 2. је кренуо ка Сегедину и код Сенте започео прелаз преко Тисе и пребацивање артиљерије и осталог тешког материјала. Тадашња ситуација, наговештавала је сигурну турску победу, јер је велики број аустријских снага био на Рајни и у Италији.
Тако је село Колут код Сомбора уочи Сенћанске битке, постало сабирни центар за аустријску и мађарску војску. Из Колута је Еуген Савојски кренуо са око четрдесет хиљада војника према Сенти, где је 11. септембра 1697. потукао турску војску од око шездесет хиљада војника. Битка се одиграла на источној обали Тисе, јужно од града Сенте. У тој војсци је било Мађара и бројних врсних српских чета и Буњеваца. Кажу да је велики војсковођа Савојски негде крај Тисе правио планове за одлучујућу битку пијући врућу горку чоколаду, да не би заспао.
За ту блиставу битку и победу, велики удео и значај, имао је српски официр граничар, капетан сенћанске страже и будући заповедник Поморишке војне крајине, Јован Поповић Текелија, пореклом из арадске властелинске породице. Већи делови данашње Војводине су тада у ствари, били мочварни терени. У тим мочварама су се заглибиле, гацале и залутале већ скоро изнемогле царске трупе, у свом наступању према Сенти.  Кроз разливене мочваре, њих је пречицом, ноћу, извео капетан сенћанске страже Јован Поповић Текелија. Тако је принц Еуген могао да стигне и неповољно изненади затечене Турке приликом преласка Тисе. Они битку још нису очекивали и били су за њу тренутно неприпремљени. Текелија је и јавио царским трупама Беча да су Турци  10. септембра почели градити мост, јужно од Сенте. Касније, после битке, за заслуге и ратнички подвиг у овој бици, Еуген Савојски га је 1698. поставио за заповедника Српске милиције у Араду, где је изградио и Цркву Св. Николе. Јован Поповић Текелија се и 1686. борио за ослобађање Будима од Турака. Цар Јосиф 1. је после Сенћанске битке, пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године. Умро је 1722. Био је прадеда Саве Текелије који је 1842. сахрањен баш у цркви коју је подигао још његов прадеда Јован.
Примивши извештај да турска војска прелази Тису, Еуген Савојски је убрзао марш. Уз њега је био и гроф Палфин. У четири сата поподне, аустријска војска је била спремна за битку. Одлучио је да  изврши напад на турски мостобран са 43 пешадијска батаљона и 48 топова у центру, четири пешадијска батаљона, 53 ескадрона коњице и два топа на десном и 4 пешадијска батаљона, 59 ескадрона и 10 топова на левом крилу. Турска војска је наставила са повлачењем преко Тисе. Различите су процене историчара о броју аустријске и турске војске у Бици код Сенте. Неки чак тврде да је Аустријанаца било 70.000, а Турака 140.000.
Кад су изненађени спознали да стижу аустријске трупе, битка је почела турском артиљеријском ватром  на аустријски центар који је био у нападу, у тренутку када је био у домету топова. Два сата касније, напало је и лево крило аустријске војске. Продор турске коњице дуж реке, је био пресечен. Десно крило и центар, под јаком пушчаном ватром напредовало је даље. Аустријске снаге левог крила продрле су у центар мостобрана и заузеле место прелаза. Настаде страховита борба и лом. Док се још чуло грување топова, ту, на малом простору, сударише се аустриски и турски коњаници. Одјекивао је речном долином јаук и лелек рањених и издишућих војника. Хришћани су призивали Бога а Турци се уздали у свога Алаха. Поред пушчане паљбе са обе стране, дошло је на ред и хладно оружје. Са исуканим сабљама, јатаганима и ханџарима, пошло се у бој човек на човека.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Битка код Сенте
« Одговор #3 послато: Септембар 19, 2017, 12:12:10 поподне »
Наставак

Лизале су се једна о другу оштре сабље, варничиле од јаких удара, кршио се и ломио љути челик. На све стране мртви и рањени. Поред изгинулих, леже и њихови коњи. Крв свуда унаоколо. Још увек се у центру одигравања битке супростављена једна другој, одржава коњица. Више се не чују ни заповести официра. Царске трупе су у одлучујућем налету и само косе све пред собом. Савојски је издао наредбу да се топовима гађа и сруши тек саграђен турски понтонски мост од шездесет бродова. Окруженој турској војсци је на том скученом  простору нанет страховит пораз. Многи Турци се дадоше у бежанију, многи су покушали да се спасу препливавајући Тису, али су се у њој подавили.
У овој бици је погинуло 27 паша, убијени су и јаничарски ага и велики везир. Кисиг Џафер Паша је заробљен. Погинуо је и заповедник турске војске велики везир Мехмед Елмас – паша. Султан Мустафа 2. је успео да са две хиљаде коњаника побегне у Темишвар, па даље, преко Београда  у Константинопољ. На аустријској страни је било две хиљаде мртвих, а на турској 30.000. Аустријски плен је износио 72 топа, 52.400 ђулади, 553 бомбе, 505 буради барута, 9.000 кола са муницијом и намирницама, 7.000 коња, 6.000 камила, 15.000 волова... 
Еугеније Савојски је после у Бечу дочекан са огромним транспарентом:
„Беч је спасен код Сенте“.
Принц Еуген Савојски није био ни Немац, ни Аустријанац, већ Италијан, из Савојске краљевске куће. Својим образовањем и васпитањем је био Француз. Студирао је математику и природне науке. У аустријску војску је стигао после неуспелог покушаја да буде примљен у француску армију. Сем код Сенте, истакао се и у ратовању против Турака код Беча, Пеште, против Француза у Пијемонту, па је после генералског чина, 1693. постао аустриски фелдмаршал.  1697. године заузима Сарајево, 1716. Темишвар, а потом брани Петроварадинску тврђаву од Дамуд Али – паше, а Београд осваја 1717.
    Победа код Сенте, представља значајан догађај јер је тада од турске владавине ослобођена готово цела Угарска, а окончана су и турска освајања на подручју Средње Европе. Пресудно је утицала и на стварање повољних услова за Карловачки мир 26. фебруара 1699. Аустрија је тако добила Угарску, Славонију, Војводину, Венеција Мореу и део Далмације, Пољска део територија изгубљен од Турака у 17. веку, а Русија излазак на Црно море.
После склапања Каровачког мира и Сента је постала део војне границе, а њени становници су били већином Срби – граничари. Потиско – поморишка граница, простирала се од Тителског диштрикта на ушћу Тисе до Сегедина, па Моришем до Халмађа и Деша у Ердељу. Новим ратовима долази до даљих померања војне границе. Развојачење Потиске границе наступа 1742. Срби у великом броју напуштају Потисје и селе у Славонију, Срем, Банат и чак у Русију, на позив царског двора. Многи преци становника данашње Српске Црње су учествовали у Бици код Сенте на страни Аустрије, гонећи Турке све до Темишвара. Задња битка са Турцима, одиграла се код Ченеја, у румунском делу Баната 1699.
Беч је такође желео да  спречи даље исељавање граничара из ових крајева, па је у Потисју формирао привилеговани диштрикт. Сента је тада добила ранг вароши и још неке повластице. После одсељавања Срба, пристизале су све више мађарске и словачке породице, из пренасељених северних мађарских жупанија.
Као што то увек и буде, све заслуге после добијене битке, односе њихови команданти. И њих историја и бележи и памти. Оне споредне ликове који су можда и били пресудни за победу, брзо заборавља. Тако се Јован Поповић Текелија данас мало где спомиње, али великог војсковођу Еугена Савојског памти читава Европa.
                                                                                                                                                        Војислав Ананић
Запис из моје VI књиге „Ходање у круг“