АЛБАНЦИ, А СРПСКЕ ВОЈВОДЕ
У конацима манастира Девич на Косову спавао је Албанац. Монаси су га називали војводом и заштитником, а игуман му је даривао кече.
Како су Срби и Албанци живели на истој земљи у времену када није било криза и сукоба? Jесу ли се негде спајале њихове жеље и надања? Kоје су биле тачке њиховог сусретања? Ово су само нека од питања којима се публицисти ни научници нису много бавили.
Антропогеограф др Марк Краснићи је својевремено отварао низ тема значајних за традицију и друштво Косова и Метохије. Његов научни рад о „манастирским војводама“ приказује један сегмент из прошлости два народа, подједнако необичан и непознат. По средњовековној традицији, црква, која „нема огња ни мача“, дакле нема чиме да се брани, добијала је села из којих су бирани чувари који су се старали о њеној безбедности. У нововековној историји, карактеристична је појава ових чувара манастира, тз. манастирских војвода. Упечатљиво је да су ову улогу у Метохији и косовској Дреници обављали Албанци исламске вероисповести!
У немирним и безвласним годинама, посебно после 1878, српске светиње су биле изложене страдањима и пљачки. Из околине, поготово ноћу, претила је стална опасност. Као неку врсту почасног предводника, албанска села и племена у Метохији и Дреници бирала су војводу, ког би потом представили игуману манастира. Ако би га и он прихватио, избор би обично потврђивале и турске власти. Избор за манастирског војводу значио је за локалне Албанце одавање велике почасти. Неки од њих су добијали и плате. Међутим, финансијска добит није била од пресудне важности. Манастир је плаћао једног човека, да би га заузврат штитило читаво братство. У обављању дужности војводе, локални првак је био у свакодневној животној опасности. Као чувари манастира, његовог братства и економије, они су живели у манастирским конацима, не привређујући у својим домаћинствима. Коначно, веровали су у исцелитељску моћ неких српских светитеља. Њихов култ, као нпр култ светог краља Стефана Дечанског, дуго је био распрострањен и међу Албанцима исламске вероисповести.
Манастирски војвода, заштитник Дечана, био је током последње четвртине XIX века Салих Руста, са братством Гаши. Он је у више наврата организовао одсудну одбрану православне светиње од пљачкашких банди Малисора. Манастир је чувао без икакве материјалне надокнаде. Његова породица је због тога била на удару окупаторских режима у оба светска рата. Забележене су његове речи:
"Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу (часну реч) да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч код нас се мора поштовати."
Салих Руста је са поносом истицао медаље којима је због ових заслуга одликован у Краљевини Југославији. Кућа Руста (Рустема) бринула је о Дечанима, по сведочењима монаха, све до стварања југословенске државе. Било је и погинулих из ове куће при обезбеђивању манастира и, нарочито, његових посетилаца. О Салиховом брату, војводи Биљали Русти, књижевник – сликар Старе Србије, Григорије Божовић, је записао:
"Бејаше домаћин, необично упадљива мужанска прилика, Биљали Рустем. То је војвода манастира Дечана, што му је од оца остало са свима частима и са свом бригом везаном за ту дужност. Поносан је он због тога. Она му даје угледан положај у друштву, те звање чувара Светог краља не би променио ни за положај ђаковичког кајмакама. Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку чим целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога."
Биљали Руста је током Првог светског рата интерниран у логор у Угарској. У Краљевини СХС, будући да је уживао популарност међу оба народа и био ослонац српским властима у Метохији, почео је да се бави политиком. Једне ноћи, недуго потом, мистериозно је убијен.