Иако сам противник преписивања дугих текстова из других извора овде на форуму, даћу себи слободу да пренесем једну кратку биографију Иве Андрића. Знам да смо о њему већ писали и да се биографија свакако може пронаћи на другим местима али мислим да заслужује да нешто о њему напишемо и овде.
АНДРИЋ, Иван-Иво А. (Долац код Травника, Аустроугарска, данас Федерација БиХ, 9.10. 1892 — Београд, 13. 3.1975), књижевник и дипломат.
Отац Антун био је подворник (школски послужитељ), мајка Катарина, рођ. Пејић. Без оца је остао у другој години, па га мајка односи у Вишеград, код породице Ивана Матковчика, вакмајстора, где је провео детињство и завршио основну школу. Године 1903. уписује Велику гимназију у Сарајеву, где упознаје значај интелектуалног дрила и артикулисања мисли, а словенску књижевност и историју потом студира у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Загреб је доживео као град без милости, који нимало не прија његовом сензибилитету. Прву песму У сумрак објавио је 1911. у „Босанској вили“. Водио је ђачке демонстрације у Сарајеву 1912, и тада је био душа тамошњих југословенских револуционарних ћелија. Поводом смрти Антуна Густава Матоша (1873-1914), кога је упознао али се није сврстао у његов круг, 1914. говорио је у Бечу, у клубу хрватских студената „Звонимир“.
По избијању рата враћа се из Кракова у Далмацију, где га у Сплиту, као припадника „Младе Босне“, средином јула, аустријска полиција хапси и одводи у шибенску, те у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, југословенски националист, остати од марта 1915. до лета 1917, да би потом у Овчареву код Травника и у Зеници био кућном притвору. Добио је и позив за мобилизацију, али се, због нарушеног здравља, лечи у Болници милосрдних сестара у Загребу. Излази му збирка контемплативне лирске прозе Ех Ponto. Током тамничких дана у њему сазрева идеја да напусти предводничке позиције, што је при сусрету у Загребу, у његовом смиреном ставу, уочио Милош Црњански.
Стварање нове државе 1. децембра 1918. дочекао је у Сплиту, у друштву контеа Иве Војновића (1857-1929). Уз подршку свог професора и заштитника Тугомира Алауповића (1870-1958), прелази 1919. у Београд, где се потом чврсто везао за српски језик, али никада није екавизирао и лексичко-синтактички посрбио прве радове. У Београду је испрва намештеник у Министарству вера, доцније службеник Министарства иностраних послова Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, па помоћник министра (од 5. 11. 1937. када је унапређен у другу групу другог степена) и посланик у Берлину. Извесно време је био ван службе, јер није имао диплому, па је дисертацију Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der turkischen Herrschaft), одбранио на Универзитету у Грацу, јуна 1924. Службовао је у Ватикану, Букурешту, Трсту, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви. Као дипломат био је елегантан и углађен и никада збркан или узбуђен, јер је био предодређен за свет духа и контемплацију. Састављао је и нарочито поверљиве списе, па из времена када је после Владислава Мартинца био министар-помоћник потиче Елаборат о Албанији, писан за потребе министра-председника Милана Стојадиновића (1888-1961) и Разговори о албанском питању, које је имао, јануара 1939, са грофом Галеацом Ћаном (1903-1944).
Од 1939. је у Берлину, као изванредни краљевски посланик и личност високе репрезентативности, где је изблиза посматрао Хитлеров диктаторски врхунац. Учествовао је потом невољно, али силом посланичке функције коју је обављао, у потписивању Тројног пакта у бечком дворцу „Белведере", 25. марта 1941, јер су линије преговора ишле мимо њега, преко нарочитих емисара, какав је био Данило Грегорић. После преврата од 27. марта 1941. узалуд је одлазио, по налогу Београда, у „Амбасадорски салон“ немачког МИП-а (Спољни уред), у покушају да умањи реперкусије државног удара, али је наилазио на затворена врата, а рецепциони службеници стављали су му до знања да је Берлин огорчен поступањем према посланику Виктору фон Херену (1881-1949): „Чему протести, ваша екселенцијо? Према вама се још увек боље поступа него са немачким послаником у Београду. Ви још нисте испљувани, зар не?“ Са дипломатским особљем био је потом, по објави рата, испоручен, као пакет, возом који је стигао у престоницу окупиране Србије тек 1. јуна 1941. У Београду је остао само он, јер је Гестапо ухапсио 11 дипломатских представника који су били враћени у Немачку. Шесторица од њих биће задржани и осуђени због наводне шпијунаже и велеиздаје, а остали враћени у земљу. У породици Бране Миленковића у Призренској улици бр. 9 нашао је дом. Новембра 1941. је пензионисан, али је одбио да прима пензију. Није потписао Апел српском народу. Како наводи др Ђорђе Станковић, „одбијајући да стави свој потпис на Апел, Иво Андрић је рекао да у тешким временима писац мора да има отклон према свим радикалним опцијама", те „за време окупације, упркос понудама, није објавио ни реч“. Живео је изоловано, скроз повучено, у две собе у босанском стилу. Писао је Травничку хронику, На Дрини ћуприју и Госпођицу.
(наставак у наредној поруци)