У Галерији САНУ до 20. октобра можете погледати изложбу слика Љубе Поповића.
Чланак из Политике:
Раскош и узнемирење на платнима Љубе ПоповићаПрви пут у Галерији САНУ моћи ће да се види преглед читавог његовог опуса и то искључиво кроз дела која се чувају у музејским и приватним колекцијама у СрбијиПоштоваоци стваралаштва Љубе Поповића (1934–2016), једног од наших најпознатијих сликара и академика, имаће од вечерас у 19 сати ретку прилику да први пут у ексклузивном излагачком простору Галерије САНУ виде преглед читавог његовог опуса, и то искључиво кроз дела која се чувају у музејским и приватним колекцијама у Србији. Од око 150 радова који су им били на располагању, аутори изложбе, историчар уметности Никола Кусовац и супруга нашег уметника, Славица Батос, одабрали су 45 дела (нека ће се сада наћи у јавности након паузе од неколико деценија), углавном великих формата, на чему је, како су подсетили у разговору с медијима, приликом ретких излагања и сам сликар инсистирао.
У обрнутом редоследу, од најновијих ка најстаријима, с изузетком прве изложбене сале, у којој је импозантни триптих „У част Џејмса Фрејзера” заједно с још три слике из периода око 1978, посетиоци ће моћи да се увере зашто се за Љубино сликарство каже да је надреалистично, фантастично, симболистичко, у историјској и теоријској вези с контекстом Медиале, али опет и сасвим самосвојно. Кусовац га је оценио епитетом тотално и, како се истиче и у каталогу који прати излoжбу, могло би се рећи и интегрално, тако би га Љуба Поповић лично окарактерисао, „сматрајући да се тако обједињују филозофски став у односу на судбину човека у свету, ослушкивање најинтимнијих трептаја сликаревог бића и изврсно познавање заната”. Неспорно, слике које је стварао делују снажно на посматрача било о којој фази да је реч и било да је то „због еротског набоја, због необичних створења, због ликовног богатства заснованог на непрегледном мноштву облика, за које је тешко рећи да ли припадају органском или минералном свету, реалности или пределима из залеђа свести и разума”. Умножени углови гледања и чињеница да је сваки део једнако важан као и целина додатак су и раскоши, али и узнемирењу. У сагласју са ставовима које је наш уметник често износио: „Сликарство има моћ откровења.” „Ја сам један мрачан квадрат... област из које долазе надражаји без контроле разума”, умео је, такође, да каже, а и да закључи: „То што не знам шта ће се на слици појавити, то је за мене главни погон у раду. Извор најинтензивнијег узбуђења.”
Део поставке је и једна посебност – филм „Љуба” из 1974, који није био виђен од првог и јединог приказивања на телевизији 1975, а који је снимио Мишел Лансло за серију емисија на француској телевизији под називом „Сликари нашег времена”. Реч је о остварењу које се дешава у атељеу у пасажу Одеса, који ће већ наредне године бити разрушен, у којем директно пред камерама Љуба почиње и ради слику „Лепота ђавола”.
Истичући да је прави иницијатор ове изложбе председник САНУ Владимир Костић, Славица Батос додала је да је огроман рад уложен у анализу и обједињавање Љубине документарне заоставштине и комплетан попис слика, којих је иза себе оставио око 3.000, па је било могуће направити овакав, заиста репрезентативан избор. Кусовац, који је нашег сликара познавао од детињства и који посебно памти њихова дружења, уз гледање филмова, у Кинотеци, али и ватрене расправе и дијалоге, надовезује се:
„Његов рад изданак је београдског погледа на свет, у време сусрета фигурације и апстракције, наслања се на наше ствараоце из педесетих и шездесетих година прошлог века, тада смо предњачили и у светским размерама. Његов приступ био је свеобухватан, његов радни сто био је пренатрпан средствима за брисање, више је брисао него писао. Сећам се да ме је, када сам дан за даном свраћао до атељеа, пропитивао да ли видим неке разлике на платну. Тешко сам их примећивао, али он ме је грдио што не увиђам сваку ситницу.”
Подсетимо, први наговештаји цртачког дара Љубе Поповића десили су се у Ваљеву, где је као гимназијалац за потребе једног од локалних биоскопа израђивао рекламне паное великог формата са сценама из филмова. Таленат је усавршавао на београдској Академији за примењену уметност, студије је наставио и окончао на Академији за ликовну уметност, захваљујући подршци Марка Челебоновића. На завршној изложби студентских радова, 1959, Љубине слике привлаче пажњу и Леонида Шејке, идејног вође покрета Медиала. Већ 1963. Љуба напушта Београд и одлази у Париз, поневши са собом само један блок са цртежима и неколико осликаних платана смотаних у ролну. Након познанства са Жинет Сињак, ћерком сликара Пола Сињака, наш уметник почиње да се пробија на француској сцени, о њему ће ускоро почети да пишу Андре Пјер де Мандијарг, Ален Жуфроа, Рене Етијамбл, Патрик Валдберг, Ален Боске, Густав Рене Хоке… Његова интернационална каријера обележена је великим бројем самосталних и колективних изложби и изласком тринаест монографија. Уз његову подршку основана је Модерна галерија Ваљево.
Такође, интервју који вреди погледати:
https://www.youtube.com/v/6Z5iCdf8Up8