Будо Симоновић:
ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ О ФИЗИЧКОМ ИЗГЛЕДУ
ВЕЛИКОГ ЦРНОГОРСКОГ ПЈЕСНИКА И ВЛАДИКЕ
Поједини савременици тврде да је био висок свих 228 сантиметара, а научне анализе кажу да је једва премашио 190 сантиметара, али и да је по многим другим особинама био далеко изнад просека
Кад је 20. маја 1850. године, годину и по дана прије преране смрти, срочио и потписао свој тестамент, последњи и најславнији црногорски владика - владар, генијални пјесник и мислилац Петар Петровић Његош је, поред осталог, написао и ово: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио..."
У сјећањима и записима Његошевих савременика, међутим, није остало превише сигурних и јасних података о његовом лику, стасу и облику, али је из свега испредена готово митска слика о горостасном колосу и џину испод Ловћена, фигури која стоји раме уз раме са његовим ненадмашним поетским дјелом. У суштини, све су то уопштени описи у којима доминирају сагласне тврдње да је „пустињак цетињски" био веома висок и изузетне љепоте, а у народу је до данас сачувано поређење за мушку лепоту: „Лијеп и стасит к`о владика Раде..."
Томе су свакако у знатној мјери допринијели управо записи и описи Његошевих савременика, оних са којима се сретао по европским метрополама или су му долазили у посјету на Цетиње, а сви су се просто утркивали и надметали у дивљењу његовој љепоти и физичком изгледу.
Тако је, рецимо, Вук Караџић, након првог сусрета са Његошем у Бечу 1833. године, у писму Лукијану Мушицком поред осталог написао и ово: „Нема му још пуни двадесет година (Његош је био 1813. годиште, прим. Б.С.), а већи је и лепши него икакав гранатир у Бечу!" Додао је уз то да је млади црногорски владика „можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори..."
„Тако ми онога, чисто се бијах уплашио" – записао је Јован Суботић, познати српски књижевник и политичар, доктор филозофије и права, који је тих дана у Бечу такође срео и упознао Његоша. „Толико висока човека нисам био до тога дана никад видео. А при том сви удови тела у најлепшем размеру, па глава и лице заиста аполонски... Нисам му се могао доста надивити. А не само ја, него му се висини и лепоти дивио и сав Беч, а у Бечу се доиста виђа којеоткуд много лепих људи у сваком погледу..."
Др Божина Ивановић истиче да је Његош имао веома широку лобању са изразито високим такозваним кефаличним индексом од 88,42 и са запремином мождане дупље од 2.016 кубних сантиметара, што превазилази све до сада познате примјере у стручној литератури. Просјечна запремина можданог дијела лобање код савременог мушког становништва у Европи креће се, например, око 1.450 кубних сантиметара. Примјеном такозване Манувриерове формуле Ивановић је израчунао да је маса Његошевог мозга износила чак 1.995 грама, што је такође далеко изнад готово свих до сада познатих резултата, мада у науци ни до данас није разјашњено у каквом односу стоји величина мозга према интелекту одређеног човјека. Познато је, међутим, како каже Ивановић, да маса мозга многих познатих људи далеко превазилази границе просјечних. Колико се зна, од Његоша је само Тургењев имао за 16 грама тежи мозак, а иза Његоша су Бајрон (1.807 грама), Шилер (1.785), Бехтер (1.720), Павлов (1.653), Мендељејев (1.571), Анатол Франс (1.017) итд.
Његоша је те 1833. године у Бечу, у дому Вука Караџића, упознао и Имбре Игњатијевић – Ткалац, један од најпознатијих јужнословенских публициста онога времена, који је оставио писани траг и о том сусрету:
„Свакако је био најлепши човек којег сам у свом животу видео: дивовски стас са најсавршенијом складношћу удова, са класичним лепим лицем, са озбиљним а ипак благим изразом... Његошева ванредна мушка лепота привукла је највећу пажњу на двору у Петрограду, Бечу и Напуљу..."
„Уметник би изабрао управитеља Црне Горе као образац за слику Херкулову, а филозоф за путовођу у своме животу" – записао је руски инжињер Коваљевски, који је 1838. године боравио на Цетињу, а сер Хајнрих Лејард, истакнути енглески археолог и политичар (познат, иначе, по мржњи према Словенима), који је Црну Гору посјетио наредне, 1839. године и са Његошем играо билијар, каже да му је црногорски владика изгледао као највиши човек којег је икада видио и мисли да је био висок „седам и по стопа" (више од 228 сантиметара, прим. Б.С).
А Лејардов земљак, адмирал Хајнрих Федерик Винингтон Инграм, који је у делегацији са адмиралом лордом Кларенсом Пеџетом посјетио Црну Гору пет година касније, поред осталог је записао:
„Сви смо се сложили у томе да је Владика најљепши човјек кога смо икада видјели."
Италијански писац Франческо дел Онгаро, пак, овако тумачи те готово надприродне особине и карактеристике црногорског владике:
„Никада шеф једне државе – вели он - није био ни моћнији ни апсолутнији. Рекло би се да га је сама природа створила и спремила да буде кнез. Надвисио је за читаву главу највише људе своје земље, а то је преимућство које није за презирање у кнежевском праву, јер нас библија учи да Саул захваљује само тој врсти надмоћности што је проглашен за краља Израиља... Нешто слично требало је да се догоди и у Црној Гори. Само, Владика о коме је ријеч био је у исто вријеме и Саул и Самуил свог племена и придружио је љепоти и снази још и много врлина којих можда није било код Саула..."
И саксонски краљ Фридрих Аугуст Други, који је 1838. године посјетио Цетиње и срео се са Његошем, био је очаран појавом младог црногорског владике:
„Овај млади епископ од око 28 година – написао је касније – висок, лијепо грађен човјек, величанственог изгледа, пријатан и образован, упућен је и у поезију.
У пратњи краља Фридриха на Цетињу је тада боравио и присуствовао његовим сусретима са Његошем и знаменити италијански ботаничар Бартоломео Бјазолето:
„Надвисио је многе од својих којима су се видјеле само главе, док су им тијела заклањале уздигнуте камене масе" – написао је три године касније Бјазолети, дивећи се Његошевој „колосалној фигури".
Поред осталих особености, више Његошевих савременика истиче његово изузетно образовање и да је био прави полиглота. Тако познати руски филолог и слависта Исмаил И. Срезњевски тврди да је Његош, поред српског, говорио и руски, њемачки, француски и италијански језик.
Готово на свим познатим Његошевим портретима, а углавном су га сликали из лијевог полупрофила, јасно је и уочљиво наглашен један ожиљак који је имао изнад лијевог ока. Око тога се дуго шпекулисало, било чак и неких злонамерних тврдњи да је то биљег и последица неке нечасне и владичанској мантији недоличне работе (прешљицом га, тобож, ударила нека дјевојка или невјеста коју је у младости покушао да напаствује!). Божина Ивановић је, међутим, утврдио да је Његош имао фрактуру лијевог надвјеђног лука и напрснуће осталих костију у том дијелу чела. Он, као објашњење, наводи тврдњу Милорада Медаковића, учитеља, новинара и историчара који је једно вријеме био и Његошев лични секретар, да је Његоша као петнаестогодишњака мазга ударила копитом у чело, а и Павле Ровински тврди да је та повреда настала у дјетињству кад је Његош пао с коња. Други, пак, доказују да је то посљедица рањавања у неком боју с Турцима.
И Новосађанин Ђорђе Стратимировић, познати политичар и генерал аустријске војске, који се у више наврата сретао с Петром Петровићем Његошем, последњи пут у јесен 1850. на Цетињу, када му је уручио златну Обилића медаљу, вели да је Његош био „особито леп, стаса висока а поред тога елегантан... надмашивао је највеће Црногорце..."
Врхунац дивљења Његошу, његовој физичкој љепоти и духовној величини, представља, ипак оно што је о њему записао Љуба Ненадовић:
„И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика..."
Дуготрајне заблуде, недоумице и претјеривања, митоманију која је дуго предена о физичком изгледу Његошевом, разбио је, међутим, и у реалне оквире свео др Божина Ивановић књигом „Антропоморфолошке особине Петра Другог Петровића Његоша", озбиљном научном студијом насталом на научној експертизи, стручним мјерењима и проучавању Његошевих земних остатака прије њихове (ваљда последње!?) сахране у крипти маузолеја на Ловћену у љето 1974. гопдине. Та студија је, међутим, остала у сјенци бурних и до данас нестишаних расправа око тога да ли је требало кршити Његошев предсмртни аманет да почива у малој, скромној црквици на Ловћену, коју је он подигао 1845. године и посветио свом славном стрицу и претходнику на црногорском престолу Петру Првом Петровићу Његошу.
Ивановићу и тиму стручњака око њега омогућено је тада да само неколико часова прије полагања Његошевих костију, односно онога што је од њих остало, у крипту Мештровићевог здања на Ловћену послије 123 године и више прекопавања, изврше мјерења и стручне анализе анатомских и антропоморфолошких особености славног црногорског владара.
Његош је био типични Динарац, закључује др Божина Ивановић, који тврди да је он посједовао све антрополошке особености човјека овог типа. Он сматра да је генетске особине изузетно високог човјека могао наслиједити и од оца Тома и од ујака Лазара Пророковића, односно мајке Иване, али доказује да Његош ипак није био џин и горостас каквим га представљају његови савременици.
Наиме, примјеном најсавременијих и најпознатијих формула за утврђивање висине човјека на основу дужине појединих његових костију, Ивановић је на мјерењем добро очуване Његошеве лијеве бутне кости дошао до закључка да је он могао бити висок највише 191,56 до 193,44 сантиметра, односно да, ипак, није претјерано одскакао по висини од својих племеника и сународника (Ивановић тврди да је просјечна висина људи из такозване Старе Црне Горе, из које потиче Његош, у то вријеме била око 175 сантимертара).
Неспорно је, дакле, да је он припадао соју високих људи, а утисак о његовој изузетној висини и горостасности вјероватно је повећавала и његова владичанска камилавка, мада је он, умјесто владичанске одежде, много чешће носио класичну и добро познату црногорску народну ношњу.
Др Божина Ивановић тврди да по ширини главе, односно такозваном кефаличном индексу, Црногорци са 88,6 предњаче у свијету. Слиједе Албанци са 86,4, Маја (Јукатан) са 85,8, Норвешки лопари са 85,00, Хавајци 84,00, Јермени 83,5, Корејци 83,4, црнци са Филипина 82,7, Њемци 82,5, док је тај коефицијенат убедљиво најнижи код Аустралијанаца – 71,8!
Његош је, као што је познато, умро у тридесет осмој години, 19. октобра 1851. на исти дан кад је 21 годину раније сјео на црногорски престо. Како је тих дана на Цетињу и над Ловћеном владало страховито невријеме, није испуњена његова предсмртна жеља, па је сахрањен у Цетињском манастиру. Његове кости су пренијете и сахрањене у цркви на Ловћену тек четири године касније - у септембру 1855. Његов гроб је поново отворен 1879. године приликом реконструкције и поправке капеле и уређења крипте. По наређењу аустроугарског генерала Вебера, гувернера окупиране Црне Горе, Његошеве кости су ископане у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године и са Ловћена кришом враћене и сахрањене у Цетињском манастиру, а аустроугарска артиљерија је потом срушила његову задужбину на Језерском врху. Кад је краљ Александар 1925. године обновио капелу на Ловћену, Његошеве кости су поново из Цетињског манастира ископане и сахрањене у новој капели. Седамдесетих година, међутим, он ће дочекати још једну есхумацију и још једну, шесту по реду, сахрану, кад је тадашња црногорска и југословенска власт срушила стару капелу и на Ловћену подигла маузолеј Ивана Мештровића. Да ли је то и крај потресања праха генијалног пјесника и владике, остаје да се види...
(
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/petar2/istine_i_zablude_o_fizickom_izgledu_crnog_vladike_b_simonovic.html)