Генетичко поријекло Срба

ДНК порекло > Историја и генетика

<< < (2/341) > >>

Синиша Јерковић:
Други цитат везан је за археологију.

Најпознатији српски археолог за рани средњи вијек проф. Ђорђе Јанковић пише:

"Зато се мора поставити питање међусрпских односа у 8-9. столећу, на правцу Полабље — Далмација: да ли је постојала некаква размена и мање или више редовни сусрети, да ли је било новог насељавања са севера или у обрнутом смеру?За сада нема услова да се одговори на ова питања.Дакле, српско грнчарство у 6-7. столећу повезано је са областима око ушћа северне Мораве, а сродни су и у 8.
столећу, као и са оним у Полабљу, око Солаве. Те везе се потом прате и преко лонаца украшених ребрима.

Пре свега уз помоћ препознатљиве грнчарије,а затим из начина грађења утврђења, врсте коришћених станишта итд., закључено је да се Срби из предела око Беча у римском Норику и око ушћа Мораве, расељавају према Лаби. По досељавању Авара у Панонију, неки Срби
са истог простора, насељени су на Дунавуу византијској областиАквиса, да би бранили пут дуж Дунава; одатле неки одлазе негде на југ почетком 7. столећа."

Синиша Јерковић:
Трећи цитат везан је за прве помене Срба као народа код неких аутора.

Први званичан помен Срба је код франачког љетописца Фредегара у 7. вијеку који каже za Dervana da je dux gente Surbiorum que ex genere Sclavinorum или кнез народа Срба од народа Словена.

Следећи помени су из 9.вијека
Франачки лјетописац Ајнхард помиње и јужне и сјеверне Србе и назива их истим именом Сорабос. Ево дијелова из Ајнхардове хронике:

[*816] DCCCXVI. Hieme transacta Saxones et orientales Franci expeditionem in Sorabos Sclavos
[822] DCCCXXII. Item in parte orientali Saxoniae, quae Soraborum finibus contigua est,
[822] DCCCXXII. ad cuius adventum Liudewitus Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur

Значи, за Ајнхарда су Срби у Полабљу и у Далмацији један те исти народ.

Из 10. вијека имамо помен Срба код арапског путописца Ал Масудија:

"Казао је Масуди: Словени су од потомака Мадаја /Мара/ сина Јафета, сина Нуха; њему припадају сва племена Словена и њему се приклањају у својим родословима. Обитавалишта су им под Козорогом (на северу), одакле се простиру на запад. Они окупљају различита племена, међу којима има ратничких, и она имају владаре. Неки од њих исповедају хришћанску веру на јакобитски /несторијански/ начин, неки немају писма, не потчињавају се законима; они су пагани и ништа не знају о законима. Од тих племена једно је имало раније у прошлости власт /над њима/, њиховог владара звали су Мађак /Махак, Махал, Бабак ?/, а само племе се звало Валинана /Ваљмана или Ваљјана/. Том племену у старини потчињаваху се остала словенска племена, јер /врховна/ власт је била његова и остали владари њему се потчињаваху. Затим следи племе Астрабрана /Астабвана, Астарана, Вастарана или Вастараја/, чији се владар у садашње време зове Саклаих /Саклаиђ, Садлаиђ, Сакла, Сакланђ/; још племе звано Дулаба /Дулана, Длавана, Дулаја/, њихов владар /у садашње време/ зове се Ванђ-Слава /Ванђ Алаф, Ванђ, Ванџелак, Васхла, Тала/. Затим племе звано Сарбин; то је племе грозно /својим противницима/ из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали /или: по њиховом непотчињавању никаквом народу; или у њиховој близини је држава, којој се они потчињавају/. Затим иде племе, именом Морава /нема речи: Затим до Марвана/ затим племе звано Харватин /Џарваник, Хазваш, Харвас, Харванин/; затим племе, звано Сасин /Хасин, Сасну (?)/ и племе по имену Хашанин /Хасабин, Ахсас/; затим племе, по имену Баранџабин /Баданхас/. Наше навођење имена неког владара тих племена уствари су имена позназа /обична/ за њихове владаре.

Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или старешина; они такође спаљују његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и хазарске земље, када смо говорили, да се у хазарској земљи /код хазарског владара/ налазе Словени и Руси, и да се они спаљују на ломачама. То словенско племе и друга ближе се истоку и простиру се на запад".323

"Следеће племе се зове С(а)рбин. Они су народ окружен од Словена поштовањем из разлога, чије би излагање било дугачко, такође из особености, чије би објашњење било преопширно... /Људи из/ племена које споменули, звано С/а/рбин, спаљује се у огњу, када им умре владар или вођа, и спаљују /такође/ његовог /или: своје/ јахаће коње. Њихово поступање /у том погледу/ слично је поступању Индуса..."
Затим имамо познати извор Константина Порфирогенита De administrando imperio који каже:

"Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију(Србица), која од тада носи тај назив. После неког времена, су ти исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско учење."

"Земљу Захумље су раније поседовали Ромеји, ја мислим на оне Романе које је цар Диоклецијан преселио из Рима, како је о њима речено у историји Хрвата. Земља Захумље била је под владавином цара Ромеја, али кад је оно и његов народ био подјармљен Аварима, оно је потпуно опустело. Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из времена оног архонта који је тражио заштиту од цара Ираклија. Они су названи Захумљани по планини која се зове Хум и заиста у језику Словена Захумљани значи они иза брда, јер се на овом подручју налази велико брдо са два града на његовом врху, Бона и Хум, а иза тог брда тече река названа Бона, што значи Добра."

"Земља Травуњана и Конављана је једна. Становници су потомци некрштених Срба, из времена оног архонта(кнеза) који се одселио из некрштене Србије и затражио заштиту цара Ираклија, све до времена Властимира , српског архонта. Тај кнез Властимир удао је своју кћерку за Крајину , сина Белоја, жупана Травуније. У жељи да га учини племенитијим, свога зета, дао му је титулу архонта и учинио га самосталним. Од њега се родио Хвалимир, а од њега Чучимир. Архонти Травуније су увек били под влашћу архонта Србије. Травунија на језику Словена значи утврђено место, и то зато што у земљи има много утврђења."

"Земљу у којој сада станују Пагани раније су такође поседовали Романи које је цар Диоклецијан преселио из Рима и населио у Далмацији. Исти Пагани воде порекло од некрштених Срба из оног времена у којем је њихов поглавар затражио заштиту цара Ираклија. Ова је земља такође била подјармљена од Авара и опустошена, а поновно насељена у време цара Ираклија. Названи су Пагани зато што нису прихватили крштење у време кад су сви Срби примили крштење. Назив пагани на језику Словена значи некрштени али на језику Ромеја њихова земља се зове Арента(Неретва) па се и они називају Арентани(Неретвљани) са стране истих Ромеја."

На крају још један важан извор за рану историју Срба је Прва руска хроника или Повест минулих лета из 11.вијека:

"По разрушении же столпа и по разделении народов взяли сыновья Сима восточные страны,а сыновья Хама — южные страны, Иафетовы же взяли запад и северные страны. От этих же70 и 2 язык произошел и народ славянский, от племени Иафета — так называемые норики,которые и есть славяне.Спустя много времени сели славяне по Дунаю, где теперь земля Венгерская и Болгарская.
От тех славян разошлись славяне по земле и прозвались именами своими от мест, на которыхсели. Так одни, придя, сели на реке именем Морава и прозвались морава, а другие назвались чехи. А вот еще те же славяне: белые хорваты, и сербы, и хорутане. Когда волохи напали на славян дунайских, и поселились среди них, и притесняли их, то славяне эти пришли и сели на Висле и прозвались ляхами, а от тех ляхов пошли поляки, другие ляхи — лутичи, иные —мазовшане, иные — поморяне."

Муњени Ћелић:
Поздрав свим учесницима!!!
Оно што мене занима у погледу односа балканских Срба и оних у Полабљу јесте следеће:
Неспорно је да на Балкану имамо област Далмацију, која је у римско доба обухаватала прилично велику територију. Област је добила име по граду Далму / Делминијуму који се налазио највероватније у данашњој западној Херцеговини.
Истовремено, на карти Pagorum Sorabicorum Delineatio која приказује племена и насеља око реке Лабе, означена је област племена Далеминаца (Daleminci). У тој области једно од насеља носи име Гламаци (Glamaci).
Називи Далеминци и Гламаци су ми врло слични са данас постојећом Далмацијом (Далматинци) и Гламочем. Пошто није могуће да су та имена на Балкан могли донети Срби / Славени у некаквој сеоби током 7. века, да ли је могуће да су илирски Далматинци имали миграцију на север и том приликом се населили у Полаљбу? И потом се вратили у домовину после неколико векова...
Надаље, за балканске Србе је типична И2а хаплогрупа, док је код Лужичких Срба у високом проценту заступљена Р1а, што по мени значи да нисмо истог генетског порекла, већ само културног.
Дакле, какав је однос наше Далмације са полапским племеном Далеминаца (и градом Гламачем) и да ли је могућа присутност И2а популације на Балкану и у античко доба?

Тимар:
Писци који спомињу Србе и прије Порфирогенита

1. Херодот (5.вијек с.е.) каже да су Венети и Илири један исти народ,помиње Сербонско језеро на Средоземном мору-испод Синаја, а Тиренско море назива Српским морем.
2. Страбон(1. в.с.е.) налази Србе у Илирији - од Јадрана до Дунава, а планину Динару назива Србском планином.
3. Клаус Плиниус, тј Плиније Старији(1.в. нове ере) налази Србе на предјелу савремене Херцеговине...
4. Апиан из Александрије(1.в.н.е.) каже да су Срби и Трибали главна племена Илирије. Пошто су код свих византијских писаца Трибали и Срби једно те исто, то по Апиану значи да је Илирија била насељена Србима.
5. Дион Касиус(2.в.н.е.) помиње Србе у Илирији, а он је то добро знао, јер је био ту на служби, као римски префект Илирије.
6. Клаудиус Птоломеј(2в.н.е.) помиње Србе као народ у Илирији, а затим и град "Сербинон" - који је савремени Загреб.
7. Еузебије Памфил(3.в.н.е) помиње, као народ Илирије, Далмате и Сармате у првом вијеку старе ере.
8. Теофилакт, византијац, из седмог вијека, потврђује да су Гети Словени: "Getae, seu quod item est, Sclavini".
9. Сва античка топографија на Балканском полуострву, све до врата Атине, на српском је језику...Србљани, Србљана, Срби на заливу Воло, Срби у Фтиотиди, Србијанка у Коринтији, Србани у Елиди, Сербон у Аркадији, Срби у Ливадији, Србица на Еубеји, ... Србица у Месенији, Сербејска, Србиште у Лаконији. Све то доказује да су два народа живјела помјешана и у сусједству.
10. У Италији и у Риму, доминантну улогу су имали Етруци, а они себе називају Рашанима. Говорили су српски језик и служили су се српским писмом.
11. Аријевци, они који су из Европе стигли до Индије, били су етнички Срби - и по језику, и по митологији.
12. Свето Писмо даје податке о првом аријевском освајачу Нину Беловом Неброду, званом Баку и о другмм аријевском освајачу - Сербу Макеридовом, званом Асуру, тј Сербону. Ниново племе Неброда је још увјек живо међу Србима, а очувани су и топоними у вези с Ниновим именом - у старом Расу.
13. Несторова Хроника обухвата вријеме од половине 9 вијека... У њој пише да су сви Словени порјеклом из Илирије. То се вјерљиво доказује и распрострањеним топонима.
14. Анонимни космограф из Равене (7. вијек) разликује три Србје у Европи. Прва је илирска, под којом подразумјева и стару Македонију - од Јадрана и Белог мора до Дунава, друга је отаџбина античких ачана - од Дунава до Карпата, а трећа је отаџбина Сармата - од Карпата до Балтичког мора.

Извод из књиге ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА(стр. 232-234) аутор: Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић и Слободан М. Јарчевић; Ганеша клуб-едиција - Београд, 2012 година.

Синиша Јерковић:

--- Цитат: Александар М. Јануар 08, 2013, 07:58:22 поподне ---Поздрав свим учесницима!!!
Оно што мене занима у погледу односа балканских Срба и оних у Полабљу јесте следеће:
Неспорно је да на Балкану имамо област Далмацију, која је у римско доба обухаватала прилично велику територију. Област је добила име по граду Далму / Делминијуму који се налазио највероватније у данашњој западној Херцеговини.
Истовремено, на карти Pagorum Sorabicorum Delineatio која приказује племена и насеља око реке Лабе, означена је област племена Далеминаца (Daleminci). У тој области једно од насеља носи име Гламаци (Glamaci).
Називи Далеминци и Гламаци су ми врло слични са данас постојећом Далмацијом (Далматинци) и Гламочем. Пошто није могуће да су та имена на Балкан могли донети Срби / Славени у некаквој сеоби током 7. века, да ли је могуће да су илирски Далматинци имали миграцију на север и том приликом се населили у Полаљбу? И потом се вратили у домовину после неколико векова...
Надаље, за балканске Србе је типична И2а хаплогрупа, док је код Лужичких Срба у високом проценту заступљена Р1а, што по мени значи да нисмо истог генетског порекла, већ само културног.
Дакле, какав је однос наше Далмације са полапским племеном Далеминаца (и градом Гламачем) и да ли је могућа присутност И2а популације на Балкану и у античко доба?

--- Крај цитата ---

Александре, тачно је ово што си написао за Далеминце тј. Гломаче. И данас у Њемачкој постоји сјеверни Гламоч под називом Ломач који је добио име по њима. http://en.wikipedia.org/wiki/Lommatzsch Иначе Гломачи су били Србима веома сродно племе, али не сасвим идентично са Србима. Међутим и Срби и Гломачи припадали су групи Склавина коју је карактерисала Прашко Корчаковска археолошка култура и доминантна хаплогрупа И2а1б Динарик Соутх. Пољски аутори веома јасно разликују праве Србе који су живјели углавном око Ријеке Мулде и Солаве од осталих словенских племена. Данашњи лужички Срби немају исто поријекло са овим нашим Србима, већ су српско име преузели по великом српском племенском савезу који је постојао у вријеме Самове државе. Прави Срби нису живјели источно од ријеке Лабе. У племена на сјеверу која су припадала правим Србима, помињу се: Хутићи, Нелетићи, Нишани, Суселци и Србићи. Сва је прилика да је ова племенска група Срба, ослабљена крахом Самове државе и одсељвањем на југ, па је на простору данашње њемачке остао мањи број који се временом германизизрао.

Раније сам да бих приказао путању данашњих Срба нацртао карту са досад тестираним појединцима који су били Динарик Соутх ( црвене тачке на карти). Треба рећи да Срби нису били само Динарик Соутх. Са Србима су могле доћи и друге хаплогрупе карактеристичне за словенски сјевер као нпр. И1, Р1а З280, Р1а М458. Исто тако су са Србима из сјеверозападног правца долазила и друга словенска и вендска племена: Ободрити нпр. Ево то је карта коју сам раније правио, па је постављам.

Навигација