У житију цара Уроша патријарх Пајсије је написао и кратку историју Срба и имена свих српских жупана, краљева и царева и давао опис свих значајних дешавања за историју Срба. Патријарх пајсије је био изузетно писмен човек и захваљујући њемудоста је манастира и цркава обновљено и много црквених књига сачувано. Житије цару Урошу написао је 1641. године и делове тог житија који се односи на рану историју Срба дајем у доњим редовим:
Моје, дакле, не рекох ништа, као што рекох, већ од богонадахнутих пророка и богонаучених рибара и богоносних пастира и учитеља. с Богом изложих, колико могох, благодати његовом и ревношћу свемоћне царице и свете српске господе и учитеља наших. према томе, реч Божију нико није дужан тијати ради своје лености, нити скривати Божију истину. Тако и апостол Корићанима пише: Ја примих од Господа, што и вама предадох.
У времену пак она мучитељска, када су сву васељену држали злочастиви и свирепи цареви, у Риму је био Максимилијан учитељ. На источној страни био Гал мучитељ Максимијан, а између њих царевао је Ликиније мучитељ северним и западним странама, које су Србија
Тада засја благочастива грана, први међу хришћанима, велики цар Константин. Овај пак, благочастиви Константин присваја к себи Ликинија и даје му сесту своју Констанцију за жену. Овај благочастиви цар просејао је у побожности, од племена и гостопримства и родства Августа ћесара. У његово време роди се Господ наш Исус Христос. А овај Константин беше благочастив и кротак још као млад. Његови родитељи уручише му скиптар царства. И одмах устремљује се на стрица свога Максентија. и би сукоб ратни у странама византијским. Тада се и Константин одважи од јављеног знамења и победи Максентија. А ово чувши на истоку Гал Максимијан, подиже се на царство Максентијево и на царство Константиново. Устреми се цар Константин са војницима својим, призва к себи и зета свога Ликинија цара, који је војевао и борио се против Максимијана. Исекоше многе војнике Максимијанове, и сам зло пропаде и убоги свој живот сконча. И тада по свој земљи не нађе се мучење. Потом благочастиви Константин Велики остави зета свога Ликинија да царује у Риму, а он оде у источне крајеве. А Ликиније у томе мало проведе, преокрену се на идолослужење и поче мучити хришћане. Цар Константин (беше) у Византији са мајком својом. И посла мајку своју у Јерусалим на тражење часног крста Христовог, и нађе га и пренесе у Константинов град.
А Констанција, сестра Константинова, роди синове и кћери. Роди кћер Филиминију, на светом крштењу названа Ирина. Отац ју је присиљавао на брак, и не повинова се и много мучена беше, и не покори се, и тако сконча у љутим мукама. А цар Константин чувши, поче слати зету своме Ликинију изабране слуге своје, једанпут молећи, други пут претећи му, писма пишући да престане са мучењем. Ликиније не хтеде послушати.
Тада посла цар Константин преселити зета свога Ликиниа у Солун, како би се оставио мучења. А овај устреми се још на горе и док је био на реци Дунаву, мучио је Јермила и Стратоника и мноштво других. А цар Константин, чувши да је зет његов помаман према хришћанима, и полса те му одсекоше главу. ово видевши син његов, склони се, и у страху и ужасу пресели у Српску земљу и роди сина и назваше га именом Бела Урош, јер имаше власи беле како се родио. Будући да их изгна бугарски цар, побегоше у Зету, тврду земљу, која је Захумље, и ступи у брак и узе кћер франачког краља по имену Ану, и роди с њом два сина. Њихова имена су: првоме Тихомиљ, другом Чедомиљ. И ови живљаху не мало времена и подигоше цркву у шуми у име Светог првомученика Стефана. Тада гласовити људи земље те, у велехвалној својој гордости и у узношењу и порузи, назваше Чедомиља епископом а Тихимиља попом. Тихомиљ роди четири сина, сваким лепотом украшена и храброшћу и мужеством. Њихова имена су: Завида, Страцимир, Првослав, Стефан Немања.
