Занимљиво је да се секретар Земаљске комисије за БиХ који је преписао списак чапљинских усташа зове Илија Кртинић. :) Не знам да ли је неки род са нашим главнокомандујућим Јовицом... ;)Никола, хвала на информацији. Није ми познат овај рођо. Распитаћу се. (штрецнух се најпре да је на списку, ал он срећом био ћато).
Први том је посвећен злочинима Независне државе Хрватске 1941.-1945. и може се преузети овде:
http://znaci.net/zb/4_25_1.pdf (http://znaci.net/zb/4_25_1.pdf)
Веома занимљиво, и уз то ради опција Ctrl F. Нажалост, уочљиво како су систематски одводили Јевреје из Бијељине, а можемо замислити каква је била њихова даља судбина
Има ту још неких занимљивих квалификација/оптужби.
(http://s12.postimg.org/w4xygfb3h/Srbin.png)
(http://s13.postimg.org/6p6v1uthz/Veliki_Srbin.png)
http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=07&dd=24&nav_id=1285946
Kada su partizani oslobodili Zagreb u maju 1945. zakucali su i na njena vrata. Oduzeli su joj porodični automobil, kao i sva dokumenta sa fotografijama i informacijama o hiljadama spasene dece.
Iako joj se pripisuje spasavane 7.500 dece iz ustaških logora, ona je vodila evidenciju o 12.000 ratnih siročića koji su raspoređeni u manastirima i privatnim kućama širom Hrvatske. Većina dece poticala je sa Kozare, koja je "očišćena" zajedničkom operacijom nacista i ustaša.
Operacija spasavanja dece nije ignorisana posle rata - čak je hvaljena kao trijumf oslobodilaca. Međutim, Diana Budisavljević, koja je rizikovala svoj život i život svoje dece, izbrisana je iz narativa, kao i imena većine njenih saradnika i pomagača. Nije uhapšena niti ispitana, ali je na pobednicima ostalo da napišu istoriju o deci oslobođenoj zatočeništva.
Dianu je posle rata kontaktiralo oko 4.000 roditelja koji su tražili svoju decu, ali bez svoje arhive, nije mogla da učini ništa kako bi im pomogla.
Можда то већ није тема, али овај део завређује пажњу:Читао сам коментаре на ову вест и пар њих је рекло да се само око 300 деце после рата спојило са родитељима,али нису навели извор,и да су остала деца била по самостанима где су вероватно преведена у католичанство...
Хајде да разумемо да је било разлога да се та грађа одузме по ослобођењу, али шта је на крају урађено са том грађом, у колико је случаја она помогла да се преживела деца врате преживелим родитељима?
Ко jе осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 18. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дjечаке
Иако смо ми са Србима имали пуно обрачуна у историји никада се нису дешавали до 1999 да су убијана деца. Ово што су чиниле усташе је за гађење и дубоки стид са стране сународника убица.Да не буде да ствари генерализујем,знам доста потомака Хрвата који су такође обрали бостан од својих црнокошуљаша јер нису могли.да се.сложе са свиме што је рађено а то су Павеловићева начела да се трећина мучки убије,трећина покатоличи и похрвати трећина насилно.исели.Многи од рођака и предака .људи које познајем су или изгубили животе или су били у непосредној животној опасности..ипак утиска сам да је тај нормалан део народа у деелој мањини.
Иако је незахвално причати о психологији читавог колектива, у овом случају Хрвата, мислим да се више ту ствари поклопило, па да се деси оно што се десило 1941. године. Поред комплекса ниже вриједности (у односу на Нијемце и Мађаре), код Хрвата је пред Други свјетски рат постојао и јак осјећај фрустрације у односу на Србе. Бити под влашћу неког кога презиреш и сматраш инфериорнијим од себе, а притом у ближој будућности осјећаш и потенцијалну физичку угроженост. Не треба заборавити да су Срби у Хрватској што се тиче демографског раста 1941.године били оно што су Албанци на Косову и Метохији 1991. године. Све су то били предуслови да се деси 1941. година у Хрватској.
Комплекс ниже вриједности Хрвата спрам Нијемаца, произвео је неосјетљивост главнине хрватског становништва на садизам усташких извршилаца. Логика је ишла: ако наши узори Нијемци, систематски уништавају Јевреје и непожељне елементе и не налазе ништа лоше у томе, зашто бисмо ми имали моралне дилеме око уништавања Срба који нам исто тако сметају? Нијемци као модел коме Хрвати теже, не могу бити у криву, самим тим ни ми ако их пратимо у злочину.
Иако Свето писмо каже да ученик не може бити изнад учитеља, усташе су тежиле да надмаше своје учитеље. Рецимо, ниједан народ у Европи сем Хрвата и Румуна није кренуо са уништавањем властитог јеврејског становништва, прије него што је био подстакнут од Нијемаца. За ову чињеницу веома добро знају у Јад вашему и често је потенцирају.
Што се тиче садизма и иживљавања над жртвама, на жалост, то није била специјалност само усташа. Тешко је нормалном човјеку разумјети такве пориве, тј. да ли је то психопатологија или се исконско зло пробуди у обичним, нормалним људима у ванредним околностима. Не мислим да је та суровост чак нека посебна специјалност само Балкана, било је тога и у другим дијеловима Европе, када су се за то стицали услови.
У суштини, најгоре је кад "чувари морала" поклекну и кад осјете да је дошао моменат да се иде по принципу "циљ оправдава средство". А то се десило у случају римокатоличке цркве и усташа. То је био други, ни мало мање важан предуслов, да хрватско становништво не реагује на усташке злочине. Чак да римокатоличка црква у Хрватској и нијеотворено подржавала усташе ( а јесте), довољно је било само ћутање и нереаговање исте па да обични хрватски човјек помисли да је физичко уништавање читавог једног народа, морално прихватљива ствар.
Иако је незахвално причати о психологији читавог колектива, у овом случају Хрвата, мислим да се више ту ствари поклопило, па да се деси оно што се десило 1941. године. Поред комплекса ниже вриједности (у односу на Нијемце и Мађаре),
Јован Дамјанић код нас у Банату што је својим Србима правио зло,исто важи и за неке комунисте српског порекла..како сад то објаснити?
За Јаноша (Јована) Дамјанића видим да је један од највећих мађарских националних хероја. Увијек ме је интересовало да ли је тачна она његова реченица: "како ће убијати Србе док и последњег не буде убио, а онда ће убити и себе, јер ниједан Србин не треба да живи на кугли земаљској" или је то неко од наших фино поетски обрадио како то често бива. :)Зашто и неби био када се из све снаге борио против Срба и српских интереса.Не знам за поузданост те анегдоте,али из истог вреена је остало забележено да је свештеник једног банатског села ушао у цркву и гледајући нагоре рекао: "Боже ако Срби у овом рату не победе ти и ниси Бог(негде пише -ти не постојиш)"..неки.историчари Дамјанића оправдавају његовом жељом и разочарењем што се Срби са Мађарима нису борили против заједничког непријатеља а то је Аустрија .
Мислим да се разлози за мржњу могу наћи у дизбалансу њиховог виђења Срба...Имали су комплекс више вредности због сврставања себе у део западног света, док су нас доживљавали као део "назаднијег" истока...У исто време, ту припадност западном свету су имали на поданички начин, док су Срби самосвесно припадали истоку (православљу), па често се и сукобљавали са Византијом... Однос њихов према Риму (Францима, касније Мађарима, Немцима) није био исти као однос Срба према Константинопољу...У нашем случају вера и спољна политика према Византији нису имали често подударања, било је и ратова, али никада се то није одразило на веру, као што сам избор православне вере није значио апсолутну покорност Византији, као носиоцу православља, док су они апсолутну покорност имали према носиоцима католичке вере...Мислим да су у већини, били огорчени што су морали да улазе са нама у заједничку државу 1918те, знали су да се нису ту ништа питали (на неком референдуму који би се оджао код њих те године, да је питање било "останак у Аустроугарској" или "заједничка држава са Србијом и њеном монархијом на челу", верујем да би се већином изјаснили да им главни град буде Беч, а не Београд) ...И да је све то кулминирало 1941ве, тај комплекс више вредности и фрустрација.
Taj улизички однос (који су и они имали према својим господарима) је генијално описао и Меша Селимовић (не мислећи на њих, него на улизице уопште, али може да се нађе паралела и са њиховим НДХ режимом):
O ULIZICAMA (Meša Selimović)
Ulizice - to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji.
Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi.
Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.
Улизице вероватно највише мрзе самосвест ,тј. мрзе оно што они нису и свете се због тога када су у прилици...
Није свака коррелација собом узрок. Не мислим, да исток и запад, исповјест Риму или Цариграду, далеко након њихова исчезнућа могу послужити узроком за покољ и злотворство оних размера. Изравни узроци могу се налазити само у одсутству благоразумља, хришћанскога васпитања питомости, те болешћу душе, одређених челних људи или слоја људи онога времена. Разумио бих толики бес, да су им Срби злотворили вековима, како су муслимани и Србима и католичким Бошњацима, али када нису, не мним, да се ту јоште нешто може рећи сем не дао Бог никому тако доживети, нарочито не од брата или суседа.Нисам мислио да је верска опредељеност узрок томе, Италијани су исто католици , па су на срећу, иако тада фашисти, индиректно спасили доста Срба од Усташа на територији коју су контролисали...(макар за толико што усташки режим није могао свој наум да спроведе у подручјима које су контролисали Италијани) . Ово је за психолошку анализу, јер толики бес може само психолог неки да растумачи...Овде се лично уплело на колективном нивоу...Као што си рекао , нисмо им били злотвори, нисмо владали над њима...Да ли је могуће да само 23 године заједничке државе, произведе толику мржњу, а да то не вуче неке корене од раније?
Ова анкета одлично приказује однос Хрвата према усташким злочинима:
Питање је где су вршили истраживање јавног мњења, јер сумњам да би проценти оних који подржавају наступ дотичног био исти у нпр. Имотском или Задру и у Медвешчаку (Загреб) или Пули.
Преко 95% би сигурно било у Широком Бријегу, Љубушком, Грудама, итд.
Како ствари стоје сад, рекао бих да западни Херцеговци тренутно нису превише опасни по нас. Да се не лажемо, мрзе нас они жестоко и даље, али им је овај задњи рат промијенио приоритете и сад су ипак највише "набријани" на босанске муслимане, у којима виде највећу опасност за своје националне интересе у БИХ. Код њих је, усљед рата са муслиманима, традиционални усташлук мутирао у један вид католичког екстремизма.
Usmeno svedočenje mog deda-ujaka General Pukovnika Đura Karanovića iz sela Kljevci, opština Sanski Most o životu i sastavu stanovništva u Kljevcima, početku rata, ustaškim "dobrovoljcima" iz sela, genocidu i stradanju Srpskog naroda, kako je uspeo da izbegne smrt prerušivši se u devojku, i drugom...
https://collections.ushmm.org/search/catalog/irn45361 (https://collections.ushmm.org/search/catalog/irn45361)
Usmeno svedočenje mog strica Đura Karanovića profesora Srpsko-Hrvatskog jezika u gimnaziji u Sarajevu iz sela Kljevci, opština Sanski Most o životu i sastavu stanovništva u Kljevcima, početku rata, ustaškim "dobrovoljcima" iz sela, genocidu i stradanju Srpskog naroda...
https://collections.ushmm.org/search/catalog/irn44739 (https://collections.ushmm.org/search/catalog/irn44739)
Ni jedan ni drugi danas nisu među živima time su ova svedočenja još važnija.
Oba ova usmena video svedočenja deo su arhiva Memorijalnog muzeja holokausta Sjedinjenih Američkih Država u Nju Jorku. Pored ovih video sam još dosta usmenih svedočenja Srba preživelih stradanja i zlostavljanja od strane ustaškog režima ndh,na video trakama koje se mogu pregledati. Naravno ova dva svedočenja su meni lično značajna zbog direktnih veza sa svedocima.
Гојкане, хвала на линковима. Нисам знао да је Музеј холокауста снимао усмена свједочења наших људи. Вриједан материјал.
http://www.opstinaberkovici.com/berkovii/drutvo/2317-2018-09-05-06-38-26.html
Можете ли замислити овај врхунац усташке безобраштине и цинизма...Очигледно се на колективном нивоу није десио преображај...Скуп је у организацији цркве, књигу је написао свештеник...Пре месец дана, у Задру је ухапшен младић који је преправио графит у "љуби Србина", али није приведен онај који је написао графит без слова Љ...На колективном нивоу, скала иде од потискивања и прећуткивања чињеница, до негирања (тј. потискивање и прећуткивање је максимална "позитивна" вредност на тој скали по том питању)...не знам да ли је неко од хрватских званичника икада осудио све то, а да није у некој увијеној форми, да је рекао која популација је била циљ уништења. У исто време се ограђују од усташког режима, али зато, у погледу геноцида над Србима, нико никад није изговорио ту чињеницу. Па ако се ограђујеш од тог режима, онда ваљда не би требало да буде проблем да се ствари изговоре правим именом...У оној анкети коју сам поставио, поражавајуће је апсолутно потискивање и став "не желим да знам, немојте ме то питати, не знам", поготово код студената филозофског факултета, где би и пре уписа на факултет, требало да се подразумева неко опште знање...Тако да, једини закључак је колективно потискивање, па и негирање, као и само формално осуђивање њиховог тадашњег режима од стране њихових званичника.
http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:772212-U-Jasenovcu-se-umiralo-od-bolesti
Један проглас из 1941:
Тај дух још увек тамо живи:
Ми Бугари смо изгубили много због наше претеране толеранције и вере да ће праведна ствар победити већ самом чињеницом да је праведна."
Занимљиво је како сви народи верују да се боре и раде за праведну ствар...
Осврни се на психологијски оглед Милгрема ( Milgram-Experiment ) из 1961 г.!
Позадина огледа: 1961, три мјесеца након суђења Адолфу Ајхману на суду за ратна злочинства, психолог с универзитета Yale, Stanley Milgram питао се је како може бити, да су Ајхман и милиони његових војних товариша у погубљењу (холокаусту) "тек извршавали заповиједи старјејшина".
Сврха огледа: установити спремност обичнога човјека слиједити ауторитерним заповиједима и онда када се исте косе са собственом савјешћу.
Резултати огледа објављени су под називом Behavioral study of obedience у Journal of abnormal and social psychology.
Спровођење огледа: Током огледа, два учестника ( од којих је један обучен глумац ) бијаху постављени у двије одвојене собе у којима су могли само чути један другога. Тестирани је морао поставити низ питања глумцу. Одговори ли глумац неправилно, тестирани је био дужан притиском на дугме електричним сресом казнити глумца. Иако су многи тестирани при првим покрицима глумца изразили жељу прекинути учешће у огледу, скоро сваки од њих је ипак наставио мучити глумца, онда када им је речено, да неће бити одговорни ни за какве посљедице.
Фундаментално сазнање освојено овим огледом је, да је за извршење злочина важнији фактор личне одговорности него фактор личнога мњења и савјести, јер се у случају злочина људи виде само као "рука", а вођ се види "мозгом" и гријех пада на њега.
Недавно сам гледао играни филм о овом експерименту. У суштини, експеримантално је доказано нешто што се иначе могло претпоставити, а што је најбоље исказано у изреци: куд сви Турци туд и мали Мујо!
Али шта да се ради,већина савремених друштава, па и она која се називају изразито демократским и просвјећеним, функционишу управо по том принципу. Одумирању личне савјести и одговорности. Битно је само наћи одговарајуће оправдање.
Осврни се на психологијски оглед Милгрема ( Milgram-Experiment ) из 1961 г.!
Позадина огледа: 1961, три мјесеца након суђења Адолфу Ајхману на суду за ратна злочинства, психолог с универзитета Yale, Stanley Milgram питао се је како може бити, да су Ајхман и милиони његових војних товариша у погубљењу (холокаусту) "тек извршавали заповиједи старјејшина".
Сврха огледа: установити спремност обичнога човјека слиједити ауторитерним заповиједима и онда када се исте косе са собственом савјешћу.
Резултати огледа објављени су под називом Behavioral study of obedience у Journal of abnormal and social psychology.
Спровођење огледа: Током огледа, два учестника ( од којих је један обучен глумац ) бијаху постављени у двије одвојене собе у којима су могли само чути један другога. Тестирани је морао поставити низ питања глумцу. Одговори ли глумац неправилно, тестирани је био дужан притиском на дугме електричним сресом казнити глумца. Иако су многи тестирани при првим покрицима глумца изразили жељу прекинути учешће у огледу, скоро сваки од њих је ипак наставио мучити глумца, онда када им је речено, да неће бити одговорни ни за какве посљедице.
Фундаментално сазнање освојено овим огледом је, да је за извршење злочина важнији фактор личне одговорности него фактор личнога мњења и савјести, јер се у случају злочина људи виде само као "рука", а вођ се види "мозгом" и гријех пада на њега.
Некако ми се и Крлежа са својим ставом о Србима уклапа у ову тему:
Писмо Крлежи које се од јавности крило шест деценија:
https://borbazaistinu.rs/pismo-krlezi-koje-se-od-javnosti-krilo-sest-decenija/
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9A%D1%80%D0%BB%D0%B5%D0%B6%D0%B0
Има више о томе у сљедећем тексту
https://arhiva.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/ne-krleza-nije-rekao-da-su-srbi-usljivi-balkanski-cigani/
Да ствар буде апсурднија, у тексту који је поставио Небо наводи се да је писмо писао
"Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године."
док се у тексту Недељника наводи да је писмо писао:
"Ako se u internet tražilicu upiše Krleža i Srbi sva je prilika da će na prvoj strani iskočiti bar nekoliko linkova koji vode na neki od tekstova o mrznome Krleži, sa obaveznom referencom na neobjavljeno pismo Miroslavu Krleži iz 1954. koje je napisao, i nije poslao, Pavle M. Babac."
Овакви текстови су исти они из категорије да је Шерон Стоун у дјетињству јела гибаницу коју су спремале њене добре српске комшије. Па онда у некој другој верзији гибаница постане сарма и сл. Није спорна ни гибаница ни сарма ни Стоунова, али дајмо мало конзистентности.
Даје се у последњем пасусу следеће објашњење:
"Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан."
Мада је питање колико је ово реално.
Ово изгледа као још једно у низу измишљених докумената и писама . Виђали смо то већ код наводног споразума Пијаде-Будак, наредби Тита и слично.
Још да ме Шерон позове на ту гибаницу, 'де би ми крај био...
Ја се баш не би радовао да ме баба од 60 и кусур година позове на питу :)
Иначе, кад смо код усташа, ових дана је пола столећа како су убачени усташки елементи покушали да подигну "народни" устанак у средњој Босни, јуна/јула 1972. године. О томе је у часопису "Недељник" објављен одличан чланак. Избацићу мало касније неке основне податке, с обзиром да млађи нараштаји слабо знају о овом догађају.
Лозо, и његова наука. Овај учењак, историчар по струци, "потврдио" да су православни Срби извршили геноцид над римокатоличким Хрватима у НДХ.
https://stanjestvari.com/2022/07/26/hrvatska-srbi-izvrsili-genocid-nad-hrvatima/?fbclid=IwAR1DYDzQMW65TBr6I4SpBnwxr5fKCMespZLchUU0FWGJodeFlUfdYAsS_oc
Лозо, и његова наука. Овај учењак, историчар по струци, "потврдио" да су православни Срби извршили геноцид над римокатоличким Хрватима у НДХ.
https://stanjestvari.com/2022/07/26/hrvatska-srbi-izvrsili-genocid-nad-hrvatima/?fbclid=IwAR1DYDzQMW65TBr6I4SpBnwxr5fKCMespZLchUU0FWGJodeFlUfdYAsS_oc
Видим да је писмо потписао и владика Милан Стипић, који је иначе рођен у Поткозарју па би ту очекивао мало више пијетета од њега, а и нека моја ранија дијалошка искуства са њим нису била лоша. Но...
Послао: MalesevicМоже ли се знати из ког мјеста у Поткозарју је родом тај унијат. Колико се мени чини да у овом крају тога презимена нема међу православним Србима. Једино се јављају у Шематизму за 1882. годину у парохији Бихаћ-Хргар гдје славе Јовањдан.
Видим да је писмо потписао и владика Милан Стипић, који је иначе рођен у Поткозарју
Да ли унијати своје бискупе у свакодневном говору и даље називају владикама?
Да.
Владика Стипић је рођен у Новом Граду од оца Владислава Стипића и мајке Весне Ољаче. Мислим да му је отац Хрват Римокатолик, а да је Стипић путем образовања стигао до гркокатоличке цркве у Хрватској. У некој директној комуникацији коју сам имао са њим, а и неки моји познаници, немам лоша искуства, што је разлика у односу на његовог претходника владику Николу Кекића, иначе Жумберчанина.
Иначе, кад смо код усташа, ових дана је пола столећа како су убачени усташки елементи покушали да подигну "народни" устанак у средњој Босни, јуна/јула 1972. године. О томе је у часопису "Недељник" објављен одличан чланак. Избацићу мало касније неке основне податке, с обзиром да млађи нараштаји слабо знају о овом догађају.https://www.youtube.com/v/v_a48rLtrOg
На жалост, злочини хрватских ustaša из Другог рата су постали светски познати, тако да се овај појам (термин) више никада не може вратити на старо, право значење...
Мало раније:
Знамо да се реч четник користила још у балканским ратовима да означи припаднике нерегуларних војних снага које су се бориле за ослобођење Србског народа под османском влашћу.
Ових дана поново сам наишао на познати текст који већ десетак година кружи Интернетом, а у коме се преноси извесно писмо италијанског генерала Александра Лузана Мусолинију, где се он згражава над усташким злочином у Пребиловцима 941. године:
https://ssr.org.rs/izuzetno-potresno-pismo-italijanskog-generala-o-ustaskim-zlocinima-upuceno-musoliniju/
Да ли се неко можда бавио веродостојношћу овог писма? Поучен искуством са разним фалсификатима који круже интернетом заиста ме занима да ли је ово писмо икада постојало или је у питању кривотворина?
Свакако да се ради о измишљеном писму. Нажалост, људи који шире овакве полуистине, нису уопште свјесни да тиме омаловажавају те исте српске жртве. Овакве фалсиификате је веома лако открити и тада се може десити да и оно што је заиста страшно у вези свих тих злочина буде стављено у други план а да прича о фалсификату буде једино о чему ће се говорити.
Када се разоткрије путања линка који си горе поставио дође се до Вечерњих Новости као извора, а у истим тим Новостима се наводи да тај извештај уопште није састављен у вези злочина у Пребиловцима већ у вези злочина на Купресу. Извор за податке у Новостима је избјегли Србин са Купреса Жикица Ђорђевић који "Beležeći stradanje porodice Spremo, čiji je potomak po majci Ljubici Žikica Žika Đorđević, kopajući po dokumentima koji dokazuju ovaj užasan zločin ustaša, došao je i do pisma italijanskog generala Aleksandra Luzana. Ovaj oficir, u proleće 1941. godine izveštava Musolinija, lično, o užasnom zločinu nad srpskim življem u Kupresu."
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa-generala-Luzana
У тексту се помиње страдање учитељице Стане Арнаутовић. Учитељица Стана Арнаут је заиста страдала у Пребиловцима.
https://prebilovci.net/index.php/lat/2015-07-20-10-38-42
Пласирањем као истине горе поменутог неистинитог писма са измишљеним италијанским генералом, са мјестима измијешаним у складу са потребама, са погрешно пренесеним презименом учитељице, доводи се до ситуације да неко може рећи, све је то измишљено, та Стана Арнаут није ни постојала ни страдала. То су суштинске посљедице ове удбашке играрије.
У фусноти рада Prebilovci – implikacije za istraživanja genocida nad Srbima u NDH
нађох и сљедећи податак:
"Nakon analize teksta i savetovanja sa kolegama iz Banjaluke i Beograda, ukazao sam novinarki francuske novinske agencije da je „pismo generala Alesandro Luzana“ plod fikcije Vuka Draškovića, stvoreno za potrebe romana Molitva (V. Drašković, Molitva, Knj. 2, Nova knjiga, Beograd, 1986, str. 42–51). Dakle, nije u pitanju istorijski izvor (autentičan dokument) već jedna od legitimnih i uobičajenih formi literarnog pripovedanja za potrebe romana, zasnovanog na istorijskim događajima."
https://prebilovci.net/index.php/lat/2015-07-06-11-05-5/2015-07-18-13-25-57
Прави извјештај генерала Лусана о стању у Херцеговини заиста постоји и није ништа мање страшан бар када описује злочине усташа. Кључно је питање коме је у интересу да у медије пушта литерарни урадак Вука Драшковића умјесто аутентичног извјештаја.
У случају већине наших новинара и осталих интернет прегалаца мислим да је главни разлог у квалитету приступа послу, као и у празноглавости и лаковерности. Но питање је који је разлог да пласира такву лаж имао онај први што је тако нешто смислио. После је ишло само од себе: она прва група шупљеглавих само копира и дистрибуира овакву посластицу, као створену за таблоиде.
Знамо сви добро гдје иницијално настају предлошци за таблоиде. Не падају баш такве идеје са неба.
У случају већине наших новинара и осталих интернет прегалаца мислим да је главни разлог у квалитету приступа послу, као и у празноглавости и лаковерности. Но питање је који је разлог да пласира такву лаж имао онај први што је тако нешто смислио. После је ишло само од себе: она прва група шупљеглавих само копира и дистрибуира овакву посластицу, као створену за таблоиде.
Мало тога се у Србији дешава случајно и углавном је све, из каквог год разлога, добро оркестрирано.
Посебно социјалне мреже, пре свега фејсбук, почео је одлично да служи одређеним структурама за ширење разних прича, небитно да ли се то односи на "спољне или унутрашње непријатеље."
Фино што је постављен овај оригинални извештај, који је Вуку (манитоме?) послужио као подлога за стварање извештаја за књигу, што је у књижевности наравно потпуно легитимно и чак шта више неопходно.
То је оно што је Коцовић горе навео да не постоји више озбиљно истраживачко новинарство. И то не само у Србији, него скоро па генерално. Све је постало фото+видео, клик бајт, итд. Ови портали су буквално фејсбук објаве под именом неких наводних новина...Данас је ово стварност која је зачета у ткз колијевци демокрације давних 60-тих година прошлог вијека, увезена десетак година касније и на наше балканске просторе. Зато сам ја своју новинарску диплому објесио о клин само три године послије свечаног пријема, давне 1986. године. На жалост, није ово зло завладало само у новинарству. Оно је ушло у све поре струке и науке. Када ће се овоме стати у крају, мало ко то данас зна.
Рецимо мени је некидан запало за око она фејсбук објава која се последњих година шири међу виртуалним Србљем о Флорентинском сабору, Србима који су одбили да пошаљу представнике, руском цару који је погубио руског патријарха, нередима у Константинопољу и сл. И нисам то никада хтео нешто да коментаришем, јер једноставно ме кошта времена и живаца, док нисам некидан видео да је то објавио и један вероучитељ који учи децу. И онда сам једноставно морао да укажем на конкретне математичко-историјске проблеме те измишљотине. Овај вероучитељ ипак није обрисао само мој коментар, него комплет објаву па рачунам да ми је то као нека мала победа...
Поставља се једно врло једноставно питање: Да ли трпети те псеудоновинарске и виртуалне историјске измишљотине или пак одреаговати и културно указати на неистинитост, ако сви знамо да истинитост не интересуеј скоро никог и да је на такве ствари одговарати сизифо посао. Одосмо ван теме... Извињавам се.
Један детаљ из писма Николадина Косановића шурјаку Николи Тесли, од 02. децембра 1891. годинеОвде видимо да је још тада у штампи било Србофобије код Хрвата. Анимозитети су постојали током векова сигурно, али пошто су медији "седма сила", а то је тада била штампа, видимо да је још у другој половини 19. века постојала антисрпска пропаганда (а ови наводи су чист расизам) у хрватској штампи у Аустроугарској. Нисам знао да је тога још тада било у смислу јавне пропаганде (очигледно да ти појмови имају дужу генезу од саме НДХ и да је то што је било касније, било само континуитет нечега што је већ постојало).
"Код нас журналистика са свим изишла из форме, а особито хрватска. Грозно псује нас Србе. Вели нам да смо "влашки накот", "свињска пасмина", "морална трулеж" и враг зна како нас још не крсти. То се већ тешко и сносити даде. Управо могло би до крви доћи, тако је Хрватство ослијепило. Ми се бранимо, али не онако безобразно, како нас они нападају."
Увек сам се питао, како је могуће да се деси таква једна ерупција злочина у НДХ само због периода у Краљевини Југославији (пошто су они потенцирали тај период као неку њихову "тамницу" и "Великосрпску хегемонију", па је ово после, по њима , био одговор на тај период, наводно). Међутим, логично да је за тако нешто је потребно много дуже таложење непријатељског (и расистичког става), а ово писмо Тесли из 1891. то потврђује.
То ослобађање мржње (системско, на државном нивоу) 41-45, не може да буде резултат 23 године у заједничкој држави (где су једини имали националну бановину), него има много дужу генезу.
.
Чуди заправо понашање Срба пројугословенске оријентације, који су 1918. године одлучили правити заједничку државу са народом који је о Србима на овакав начин размишљао. Син аутора горњих редова Николадина Косановића, који је те 1891. године, веома добро разумијевао са које стране вјетар пуше био је Теслин сестрић Сава Косановић, који за разлику од свог оца 50 година раније, током 1940-тих вршио притисак на самог Теслу да не пошаље свој антихрватски текст у амерички Србобран, јер то може штетити општејугословенској ствари.
Је ли сачуван и зна ли се нешто више о том Теслином антихрватском тексту?
Знам за ону Теслину реченицу "једнако се поносим својим српским родом и хрватском домовином" за коју видим да 2022. Раде Шербеџија узима као истиниту, а Миодраг Линта тврди да је неистинита. Знаш ли нешто више о томе?
Теслин сестрић Сава Косановић, који за разлику од свог оца 50 година раније, током 1940-тих вршио притисак на самог Теслу да не пошаље свој антихрватски текст у амерички Србобран, јер то може штетити општејугословенској ствари.
Је ли сачуван и зна ли се нешто више о том Теслином антихрватском тексту?У питању је одговор на телеграм честитке Влатка Мачека (1936. година) у коме му је Влатко Мачек рекао да је "великом сини народа српског а домовине Хрватске".
Знам за ону Теслину реченицу "једнако се поносим својим српским родом и хрватском домовином" за коју видим да 2022. Раде Шербеџија узима као истиниту, а Миодраг Линта тврди да је неистинита. Знаш ли нешто више о томе?