Особита је преверзија што је део текста ове књиге усмерене против вуковице морао бити пренесен баш - вуковицом.
Каже „Обрана језика србског од изопачавања и простачења његовог и кирилице од вуковице“, а обрањава србски језик њемачкијем редослиједом ријечи.
"Ја сам уверен да је Г. Вук Караџић, кад је Писменицу своју писао, роду свом добро учинити хтео и да није мислио, да ће с преиначењем кирилице такову реформу у књижеству нашем учинити, која ће за народ србски неугодна, а може бити, и опасна следства имати."
Да србски брани, написао би исправно и србскому привично овако:
Увјерен сам, да писајући своју Писменицу, г. Караджић својему роду хтје учинити добро и не мисли преиначењем кирилице учинити таково преображење, које ће за Србе имати неугодна и опасна сљедства.
Ови вукомрази нијесу ништа бољи од свакојакијех опорника Путина, који себе предлагајући на власт, не кажу што би они урадили боље, но само баљезгају, како је лош сам Путимир. Сами русски језик обкрали и хоће то примијенити на србски говор. То иде каконо да кошуљу с Русака свучеш и на Србина навлачиш - друга је грађа, треба и други крој. Тако и писмена ваља кројити сходно грађи, а како се обје кошуље кроје из исте тканине, тако и писмена могу из истијех писама.
Зсшто би подвирепи писали по русскому начину, када је у средњем вијеку србски већма имао свој начин и свој крој.
ь и ъ уреду су, ваља имати;
ѣ србскому треба, јер га и има, а русскому не треба, јер му је изједначен с "е". А Срби сада муку муче с тијем гдје ће метнути - је -, а гдје - ије, а заправо није ништа од тију двоју;
ѧ и ѫ у србском су постали е и оу, тако да не требају
Што се тиче јоте и ите, што ће рећи, j или й, вукомрази нека мало промозгају како је било у старословинскому и зашто;
Овај имаше обје и пистављаше их по грчкому устроју, дакле по онијем правилима како и у грчком.
1. јота изгледа овако ι, а ита је "н".
2. Јота нема тачкицу, а ита нема квачицу;
3. Јота се писала пред самогласницима, а ита онда када стоји сама, што може бити само на крају ријечи.
Дакле ια, ιε, ιο(υ), ιεдинъ, ιαмα, ιο(υ)тρο,
но краи, даи, мои.
Када се пишу ια, ιε, ιο дужина је на задњем дијелу слога, а ако се хоће нагласити први дио, дакле ι, онда се писала трема изнад, дакле ϊα, ϊε, ϊο.
4. У старословенском је ι спојено попречном цртицом с сљедећим самогласником и тако су се родили
ꙗ, ѥ, ю.
Я је настало у касној Русији, подлије доба смуте, као искажење из ѧ. Руси су и ꙗ почели писати као ѧ, јер им је оно и звучало као ја, али србскому ѧ звучи као е, зато он не треба оно русско я.
5. Ꙉ је Вук написао као ћ и ђ; потиче из старосл. и без њих је немогуће писати србски.
Све у свему, Вук је ради лакшега печатања узео ј умјесто ι, а и то што је сажео ль и нь у љ и њ, те што је избацио ъ учинио је, да му трошкови печатања буду што мањи, јер љ и њ се плате као једно писмено а ль и нь као два;
Он је србски језик обранио од занешењака русским, те у србском писму, иако у прилагођену облику, сачувао првобитни старословенски облик. Ако се кому данас не свиђа ј, јер га веже са омраженим Ватиканом или ко зна зашто, нека пише онда изворне ꙗ, ѥ, ю, а не дасе брука некијем смијешним и нетачним опонашањем русскога, пишући йа, йе, йу и слично.
6. Оно што мало ко зна, је да су се у старослов. љ и њ писали не као ль и нь но се је изнад л и н стављао знак камора или циркумфлекс, као изнад A овдје Â.