Аутор Тема: Љешњани Војинићи I2-Y3120>Z17855>A16413>А20030>Y135654>Y135653  (Прочитано 26770 пута)

Синиша Јерковић

  • Гост
Љешњани Војинићи I2-Y3120>Z17855>A16413>А20030>Y135654>Y135653
« послато: Јун 25, 2015, 07:12:56 поподне »
Отварам тему о роду Љешњана Војинића, по предању потомака кнеза Богдана Љешњанина.
« Последња измена: Јун 18, 2021, 08:00:58 поподне Лука »

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #1 послато: Јун 25, 2015, 07:48:48 поподне »
Постоји неколико у суштини сличних, али исто тако у многим детаљима различитих верзија народне традиције о пореклу љешанских братстава која насељавају Ровца, Доњу и Горњу Морачу, а воде порекло од кнеза Богдана Војинића. Неке од тих верзија су веома сличне у делу који описује кнеза Богдана и догађај на крсној слави због којег је морао да напусти Љешанску нахију, али друге пак тврде да се тај догађај десио на Лијешњу у Ровцима, и везују га за кнеза Милију, сина Радованова, а унука кнеза Богдана Војинића. Нарочито има разлике у деловима који говоре о Богдановом пореклу, као и у делу где се наводе имена његових синова и њихов број. То се пре свега односи на материјал Божа Ћетковића „Прилог традицији у Црногорским брдима” где је аутор покушао да направи везу између готово заборављене традиције о том периоду и малобројних историјских извора који се могу пронаћи у литератури и архивској грађи. То је разлог да је и сам аутор лутао у закључцима и на крају се одлучио да прикаже четири верзије које су наведене као могућа решења.
 Више аутора и истраживача народне традиције о пореклу љешанских братстава слажу се у томе да је порекло кнеза Богдана Војинића од средњевековне властелинске породице Вој(и)новић, али веза између војводе Војина, родоначелника ове знамените средњевековне породице, и кнеза Богдана Војинића или Вој(и)новића, родоначелника љешанских братстава у Ровцима и обе Мораче, је приказана у више различитих варијанти. Разлог томе је јако дуг временски период у коме је неминовно морало доћи до заборава родослова који се преносио са колена на колено искључиво усменим путем. И поред тога свака од ових верзија представља важан извор података за изучавање порекла љешанских братстава. Прихватити само једну, а остале одбацити, била би у овом тренутку сигурно грешка. Сматрам да треба забележити све верзије народне традиције које су до данашњих дана сачуване, и које су резултат преданог рада неколицине ентузијаста који су их годинама прикупљали на самом „извору“, у временима када су имали прилике да их чују од старих памтиша и чувара народног предања. На тај начин, сачуване су од заборава и пружају могућност да нека будућа истраживања и могућа сазнања можда донесу право решење. Неки од ових истраживача народног блага користили су у својим истраживањима и неке писане изворе до којих су долазили. Они су доста ретки и са дугим историјским прекидима што је истраживачима остављало простора да сами доносе неке закључке на основу одређених претпоставки. По мом мишљењу, и то је један од разлога различитости свих ових верзија. Други разлог је већ поменут веома дуг историјски период и ослањање углавном на народно памћење које је сколоно забораву и променама.
Основно породично стабло од кнеза Богдана Војинића, који се у верзији код Драгутина Вуковића зове кнез Богдан Алексин Богдановић, дели се на три велике гране љешанских братстава. Једна је она коју чине љешанска братства која су остала на Лијешњу у Ровцима и један део те гране који је у 18. веку прешао у суседно село Веље Дубоко, такође у Ровцима. Најбољи приказ ових братстава налазимо код Милете Јанковића у грађи „Хроника села Лијешња у Ровцима”, и код Драгутина Вуковића у материјалу „Племе Ровца у народном предању и памћењу”.
Другу грану љешанских братстава чине братства која насељавају село Старче у Горњој Морачи и село Рашко у Доњој Морачи. Детаљан приказ развоја ових братстава имамо у материјалу Божа Ћетковића „Прилог традицији у Црногорским брдима” у одељку РАШКО КНЕЖЕВИЋ на стр.129. У овом поглављу приказан је развој ове гране љешанских братстава која се одвојила од главне гране у другој половини 17. века.
Трећи велики огранак чине љешанска братства у селу Ђуђевина у Доњој Морачи којем припада и братство Тошковић у селу Јасенова у Доњој Морачи, и братство Бијелић у Горњој Морачи. Ова љешанска братства су на основу прикупљене народне традиције доста добро приказана у књизи Секуле Добричанина, „Доња Морача – Живот и обичаји народни по традицији”, у издању Црногорске Академије наука и умјетности, као и грађи под насловом „Историјски подаци и предања о миграцијама и разрођу спахије Војина Невесињца” који је прикупио и припремио за штампу Радун Трипковић. Добар приказ ових братстава налази се и у материјалу „Родослов братства Јанкетића” који је прикупио Радисав Јанкетић. Овај материјал се добрим делом ослања на податке које је прикупио Радун Трипковић, као и на породично предање које је преношено са колена на колено у братству Јанкетић.
Од ова три огранка развио се велики број братстава која су се због пренасељености и скучених услова за живот, сушних година и глади, крвних освета и других разлога вековима расељавала из своје матице, и насељавала у областима Потарја, Полимља, Старе Рашке (Санџак), Подриња, Шумадије, Топлице, Косаонице, Горње Јабланице, Срема, Бачке, а по неким изворима и у областима Молдавије, Русије, Јужне Италије, па чак и у најудаљеније крајеве планете, у областима јужне и средње Америке.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #2 послато: Јун 25, 2015, 08:11:48 поподне »
У наредним данима објављиваћу свакога дана по једну верзију народног предања које су прикупили хроничари и сакупљачи народне традиције, Милета Јанковић, Драгутин Вуковић, Божо Ћетковић, Радун Трипковић и др.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #3 послато: Јун 25, 2015, 08:19:46 поподне »
Војинена, један савјет. Када пишеш постове покушај да разбијеш текст на мање раздвојене цјелине, као параграфе. Исто тако добро би било да болдујеш оно што мислиш да је битно.

То много олакшава читање, а тебе не кошта пуно труда.

Маргита Војвотк. Бањанска

  • Гост
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #4 послато: Јун 25, 2015, 09:15:45 поподне »
При истраживању споне Лешњана Војнића I2a Din N са Војиновићима - Алтомановићима неби требало изгубити из вида и име Nicola di Altomanno, које је по мени варијанта немачког презимена Altmann. Пошто vojinena има највеће поклапање са Рајтмајером,(као што и други I2a Din N имају своје немачке дупликате), мислим да би требало форсирати истраживање и у том правцу.

Ван мреже Александар Невски

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1087
  • Борац за педерско-некрофилско-људождерска права.
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #5 послато: Јун 25, 2015, 09:34:03 поподне »
Испитивањем Войинене и Ћетковића на 37 ознак откривен йе нов огранак значайне распрострањености у Црной Гори, али и у Србийи. Ево найближих узорака из збирке 404 узорка из Црне Горе и 179 из Србийе. Све сам сѣверњак. Неке од добийених хапловрста су двократно нађене у Црной Гори.

Честитам, Войинено, за одлично обављен посао. И савѣтуйем урадити койи ПЙР (СНП), како бисте се тачнийе распоредили међу познатима огранцима. За почетак прѣдлажем С17250.


DYS393 = 13, DYS390 = 24, DYS19 = 16, DYS391 = 11, DYS385 = 15/16, DYS426 = 11, DYS388 = 13, DYS439 = 12, DYS389i = 13, DYS392 = 11, DYS389ii-i = 17, DYS458 = 17, DYS459 = 8/10, DYS455 = 11, DYS454 = 11, DYS447 = 25, DYS437 = 15, DYS448 = 20, DYS449 = 31, DYS464 = 12/14/15/15, DYS460 = 10, Y-GATA-H4 = 10, YCAII = 21/21, DYS456 = 15, DYS607 = 12, DYS576 = 18, DYS570 = 19, CDY = 34/35, DYS442 = 11, DYS438 = 10

---------------------------------------
0/16 (0) 2 15 13 24 30 17 16 15 16 13 11 12 22 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 123.
2х 15 13 24 30 17 16 15 16 13 11 12 22 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 123.
Црногорска збирка од 404 хапловрсте
; N 456 389I 390 389II 458 19 385a 385B 393 391 439 635 392 GATA 437 438 448 Frequency Predicted Haplogroup Bayesian Probabilities

---------------------------------------
1/16 (1) 2 15 12 24 29 17 16 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 124.
2х 15 12 24 29 17 16 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 124.
DYS389i = 12 (+1)
Црногорска збирка од 404 хапловрсте

---------------------------------------
1/16 (1) 1 15 13 24 30 17 17 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0056 I2a (xI2a1) 100,00%
1х 15 13 24 30 17 17 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0056 I2a (xI2a1) 100,00%
DYS19 = 17 (-1)
Србиянска збирка од 179 хапловрст

---------------------------------------
1/16 (1) 1 16 13 24 30 17 16 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 99,90% 159.
1х 16 13 24 30 17 16 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 99,90% 159.
DYS456 = 16 (-1)
Црногорска збирка од 404 хапловрсте

---------------------------------------
1/16 (1) 1 15 13 24 30 17 17 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0056 I2a (xI2a1) 100,00%
1х 15 13 24 30 17 17 15 16 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0056 I2a (xI2a1) 100,00%
DYS19 = 17 (-1)
Србиянска збирка од 179 хапловрст

---------------------------------------
2/16 (2) 1 15 13 24 31 17 16 15 16 13 11 11 24 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 158.
1х 15 13 24 31 17 16 15 16 13 11 11 24 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 158.
DYS439 = 11 (+1), DYS389ii-i = 18 (-1)
Црногорска збирка од 404 хапловрсте

---------------------------------------
2/16 (2) 1 15 13 24 31 17 16 14 16 13 11 12 24 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 162.
1х 15 13 24 31 17 16 14 16 13 11 12 24 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 162.
DYS385 = 14 (+1), DYS389ii-i = 18 (-1)
Црногорска збирка од 404 хапловрсте

---------------------------------------
2/16 (2) 1 15 13 24 30 16 16 15 15 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 214.
1х 15 13 24 30 16 16 15 15 13 11 12 23 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 100,00% 214.
DYS385 = 15 (+1), DYS458 = 16 (+1)
Црногорска збирка од 404 хапловрсте

---------------------------------------
2/16 (2) 1 15 12 24 29 17 16 15 15 13 11 12 22 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 99,90% 169.
1х 15 12 24 29 17 16 15 15 13 11 12 22 11 11 15 10 20 0,0025 I2A (xI2A1) 99,90% 169.
DYS385 = 15 (+1), DYS389i = 12 (+1)
Црногорска збирка од 404 хапловрсте
Србски пѣсник Лаза Костић: "у млазових прочитам сричући" "по уздасих тако први' у јунака реч поврви"

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #6 послато: Јун 25, 2015, 09:46:33 поподне »
Војинена, један савјет. Када пишеш постове покушај да разбијеш текст на мање раздвојене цјелине, као параграфе. Исто тако добро би било да болдујеш оно што мислиш да је битно.

То много олакшава читање, а тебе не кошта пуно труда.
ОК имаћу то на уму.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #7 послато: Јун 26, 2015, 09:51:02 пре подне »
       Ово је сажети део прве варијанте народног предања коју је прикупио и припремао за публикацију Милета Јанковић из Подгорице, рођен и одрастао на Лијешњу у Ровцима. Материјал је изузетно вредан јер је сачувао од заборава мноштво података који су се вековима преносили усмено са колена на колено код љешанских братстава на Лијешњу, а према мојим сазнањима Јанковић је сарађивао и са Ћетковићима из Доње Мораче који такође воде порекло од кнеза Богдана, и који су се такође бавили истраживањем и прикупљањем народне традиције. Постоји један део на самом почетку који даје приказ порекла кнеза Богдана где је очигледно аутор покушао да донесе закључак на основу прикупљених података на терену који су за тај далеки период сигурно били магловити и добрим делом заборављени, па је очигледно његов закључак када кнеза Богдана везује за Драшка родоначелника Вукчевића. Нека веза ту можда и постоји, али да ли је то директна рођачка веза по мушкој линији то би се уз помоћ ДНК тек могло испитати. Док се то не догоди остаје нам да закључујемо из овога што је он навео у свом материјалу.

„Хроника села Лијешња у Ровцима” – Милета Јанковић

       Према народном предању које је током прве половине XX века сакупио Милета Јанковић, кнез Богдан Војинић предак је свих љешанских братстава у племенима Ровца, Доња и Горња Морача. Најдаљим пореклом био је из Вучитрна, одакле је преко Љеша, који је сада у држави Албанији а некада је био у саставу државе Зета, затим села Лијешња у Љешанској нахији и села Војинићи, које данас припада Чеву, прешао у тада готово пусту и ретко насељену жупу Морача, у село Брезна, или Бишче (неки кажу и Биоче), коме је он тада дао назив Лијешње по селу из кога је дошао. Разлог његовог преселења било је убиство подгоричких Турка које се догодило на његовој крсној слави, Ћириловдану.
       Према сазнању до ког је Јанковић дошао, кнез Богдан је потомак или ближи сродник Драшка, родоначелника великог братства Вукчевић из Љешанске нахије. Због нехотичног убиства неког свог рођака, које је починио у селу Лијешњу у Љешанској нахији, најпре се одселио са неким својим ближим рођацима у село Војинић, где је прихватио презиме Војинић и крсну славу староседелаца св. Архангела Михаила. Након неколико година, због лоших услова за живот и опроштаја за почињено нехотично убиство, враћа се на Лијешње. Како је био веома угледан у својој средини, изабран је за сеоског кнеза и поново узима да слави своју стару крсну славу, Ћириловдан. Након неког времена долази под удар подгоричких Турака који су нарочито вршили притисак на област Љешкопоља и Љешанске нахије која се налази у непосредној близини града Подгорице. Турци су му у више наврата чинили насиља на слави, која је често пута падала у посне дане, а они су захтевали да им се постави мрсна храна коју су мешали са посном, постављеном на трпези православним гостима, и терали их да заједно са њима једу. Овакав чин је у то време представљао велики грех за православни живаљ, који је водио рачуна о томе да се у тим данима строго придржава поста. Због тога кнез Богдан одлучи да поново остави своју крсну славу и обавести Турке да му више не долазе на славу. Следеће године, на дан славе св. Ћирила Словенског, кнезу се угасила ватра на огњишту, што се сматрало лошим предзнаком, и он одлучи да следеће године поново узме да слави овог светца. Кад за ово Турци зазнадоше, дођоше опет на славу и наредише да им се постави мрсна храна и пиће. Док су се они гостили, кнез Богдан одлучи да им се освети за насиље које су му учинили, и на вешт начин обавести своје рођаке и пријатеље да неопажено напусте трпезу и изађу из куће. Да не би изазвали сумњу, најмлађи Богданов син Вуксан остао је са Турцима у кући да их према славском обичају послужује. Тада Богдан са осталим синовима забарикадира сва врата и прозоре, набаци сламу коју запали, и у том пожару изгореше сви Турци и његов најмлађи син Вуксан. Након овог догађаја кнезу Богдану више није било опстанка у Љешанској нахији, и он побеже са својом породицом, и насели се у данашње село Лијешње у Ровцима, у област која је тада припадала нахији Доња Морача. По доласку у ново место, Богдан је почео да слави св. Архангела Михаила, али му се и овде ватра на огњишту гасила на дан његове старе славе три године узастопце, тако да је одлучио да св. Кирик и Јулиту (28. јул по новом, или 15. јул по старом календару)   надаље обележава као прислужбицу или преславу.
        Богданово преселење из Љешанске нахије у Доњу Морачу било је око 1435. год., у време владавине Ђурађа Црнојевића, сина Стевана Црнојевића. Сукоб са Турцима који је остао упамћен је, према овој верзији, напад паше Лекића из Албаније, када је попалио Љешкопоље и населио се у селу које и данас носи назив Лекићи, а налази се испод села Горњи Кокоти. Сестра паше Лекића је била жена Ђурађа Црнојевића, а кћер Које Захарије, властелина који је управљао облашћу Дањ у Албанији.
       
        Према верзији народног предања коју је забележио Милета Јанковић на Лијешњу у Ровцима, родослов иде овим редом:

- кнез Богдан Војинић, од њега су:
           –   Јанко, (није оставио потомке);
           –   Вукота, (од њега су сва љешанска братства);
           –   Војин, (млад погинуо на планини Војиновац, која и данас носи име по њему, и није оставио потомство);
           –   Вуксан, (најмлађи син Богданов који је изгорео у кући приликом сукоба са Турцима на крсној слави Ћириловдан, и није оставио потомство).

- Вукота Богданов Љешњанин, од њега су синови:
           –   Милија, (од њега потичу љешанска братства у Доњој и Горњој Морачи),
           –   Војин, (од њега су љешанска братства у Ровцима).

- Војин Вукотин Љешњанин, имао сина Новака.

- Новак Војинов Љешњанин, од њега је син Сава.

- Сава Новаков Љешњанин, од њега су:
           –   Максим, (од њега потичу Вуковићи у селу Веље Дубоко у Ровцима, у селу Липово код Колашина, у селу Штитарици код Мојковца, у селу Гајтан у Горњој Јабланици, у селу Горња Бијела код Шавника, у селу Црнча-Лахол код Бијелог Поља, у селу Слатина код Бродарева, у селу Радовце код Ужичке Пожеге, у селу Крушчић код Куле у Бачкој; Радовановићи и Божидаревићи у Пећи.).
           –   Новица, (Од њега потичу љешанска братства у селу Лијешњу у Ровцима. Његов је син Вукота).

- Вукота Новичин Љешњанин, од њега је Јанко.

- Јанко Вукотин Љешњанин, од њега је Стамат.

- Стамат Јанков Љешњанин, помиње се у песми „БОЈ НА ЦЕРОВИЦИ ”, која описује догађај из 1758. год. Турски барјактар Љуца са два капетана и 100 турака ударио је на Морачу ради пљачке. Једна хајдучка чета им је пружила отпор повлачећи се према Ровачком селу Церовици. Ту су им се придружили Церовичани и Љешњани на челу са Матом Голубовим из Церовице и Стаматом Јанковим са Лијешња, као и Бошко Милијин са Морачанима. Турци бивају разбијени и том приликом је убијено и рањено око 20 турака. Мато Голубов је убио више турака, али је и сам погинуо том приликом. Стамат Јанков посекао је Љуцу барјактара, а Бошко Милијин Мехмеда Лекића из Колашина. Стаматов син је Ђуро.

- Ђуро Стаматов Љешњанин, помиње се у народној песми ,,ПОГИБИЈА ТРИПКА КАЛУЂЕРА'' која описује догађај из 1826. год. када је дошло до крвне заваде са доњоморачким братством Кадушић (Радовић).
 Од њега су:
          –   Јанко, (од њега потичу Јанковићи у селу Лијешњу у Ровцима и селу Пусто Шилово у општини Медвеђа; у Косову Пољу; Јошановићи у селу Милошевићи у Дробњаку и у околино Орлана код Подујева на Косову; Букилићи у селу Пожња у Горњој Морачи и у Косову Пољу).
          –   Јоко, (од њега потичу Јоковићи у селу Лијешњу у Ровцима, варошици Клина у Метохији и селу Рогојевац код Бродарева; Радојичићи у селу Пусто Шилово у општини Медвеђа; Радовановићи у селу Мркоње у општини Медвеђа; Ђуровићи у селу Пусто Шилово у општини Медвеђа и Српском Милетићу у Бачкој).
          –   Јово, (од њега потичу Јововићи у селу Лијешњу у Ровцима и у селу Крушчић код Куле у Бачкој; Радосављевићи у селу Пусто Шилово у општини Медвеђа и Лакићевићи у селу Мркоње у општини Медвеђа).
          –   Стеван, (није оставио потомство).

        Специфичност ове верзије народног предања је та да је кнез Богдан овде описан као сродник Драшка родоначелника великог братства Вукчевић из Љешанске нахије, да се као место његовог порекла помиње Вучитрн, да се Богдан најпре преселио због крвне заваде у село Војинић на Чеву, одакле се након пар година вратио на Лијешње, да је догађај убиства турака на крсној слави био у Љешанској нахији, и да је имао четири сина, Јанка, Вукоту, Војина и Вуксана. Видећемо касније у другим верзијама народног предања која су прикупљали други хроничари да ту постоје неке разлике које су другачије сачуване у другим гранама Богдановог потомства у племенима Доња и Горња Морача.

Ван мреже Ранко Бубања

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 425
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #8 послато: Јун 26, 2015, 11:21:37 пре подне »
Кнез Богдан жртвује сина
(око 1530)

Вино пију подгорички Турци
У китицу, варош Подгорицу
На дворове бега Али бега;
Вино пију и разговарају.
О свачему зборе и говоре,
А највише зборе о јунаштву
И успјеху турске царевине,
Која доста одузе земаља
Од великог Душанова царства
И осталих балканских држава.
Још овако закључише Турци:
‘Да боље смо свуда пролазили
Док смо Црну Гору освојили,
Кнежевину Црнојевић Ива.
Још гинемо и крв проливамо,
Ратујемо и не престајемо
С’ Црногорцем љутијем зликовцем.
Истрошисмо хазну и џебану
на гомиле остависмо главе
и какав смо успјех постигнули!
Црногорце покорит је тешко,
Још ће бити муке и тешкоће
докле Црну Гору покоримо
и закону турском потчинимо.
Доста ћемо изгубит Турака
док ставимо у ред Цноргорце
ко остали народ покорени
на четири стрне од свијета’.
Тада рече бег Али – бег стари:
‘Истина је османлије Турци
са вама су у мишљењу слажем,
Црну Гору покорит је тешкo
сву колику с мора до Санџака,
до Санџака поред брзог Лима.
И ако смо узели градове,
Црногорци бјеже у планине
из планина нападају Турке.
Племена се многа учврстише
са својима племенским вођама,
ко кнежине или жупаније
отпор дају на свакоју страну.
Овде, браћо, нама на вратима
одметну се Љешанска нахија
са Богданом њиховијем кнезом.
Затворише подгоричка врата,
нападају и сијеку Турке,
не даду нам слободно живјети,
а камоли с рајом управљати.
И други се на њих угледаше
па на Турке свуда нападају.
Тешко ћемо с Црногорцем проћи,
изгубише у нас повјерење,
бјеже од нас ко ђаво од крста.
Ми смо томе понајвише криви,
нијесмо их знали цијенити:
црногорски понос и поштење
и њихову јуначку слободу
што доласком нашим изгубише.
Са њима се не може погано,
што смо дрски то су опаснији
На силу се не вежу јунаци.
Свака сила изазива мржњу.
Црногорце треба привољети
на сарадњу и на обавезе
докле царске усвоје законе,
онда бисмо с њима боље прошли,
договором све би решавали
и хараче царске прикупљали.
Кад смо сина Црнојевић Ива
са лијепим поступком добили.
Станиша је цару десна рука
постануо чим се потурчио.
Црногорце умирит оћаше
да је мало више мого живјет.
Но ме чујте цареви синови:
Сјутра јесте слава Богданова,
Прислужбина светога Ћирила.
Зато мислим не би лоше било,
да отиде тридесет Турака
Подгоричких ага и бегова
да Богдану славу честитају.
Богдан ће их дочекати дивно,
то је адет код Црногораца,
да у кући пруже гостопримство.
На слави се треба понашати
Црногорцу како одговара.
Пријатељство кад би постигнули
са Богданом љешанскијем кнезом
на друге би могли рачунати
да ће сами пријатељство тражит.’
Када бега саслушаше Турци,
на предлог му захвалише мудри.
Одредише тридесет Турака,
Подгоричких ага и бегова
и пред њима бега Али – бега
у посјету љешанскоме кнезу.
Отидоше подгорички Турци,
на атима и на парипима
па их ето пољем Љешкопољем,
у Љешанску стигоше нахију
на Лијешње пред кнежеве дворе.
Кнез је Турке дочекао дивно
с њима пође на бијелу кулу.
За готову софру засједоше
за трпезом међу Црногорце.
Кнез чашћава како доликује
и ако се био зарекао
да с Турцима неће пити вино.
У почетку поступају Турци
што најљепше знају и умију.
Лијепо су даровали кнеза
и кнежеву бројну породицу
ко најбољи да су пријатељи.
Кнез Турцима на дар захваљује
па навали вино и ракију
и осталу сваку ђаконију.
Веселе се Турци и званице,
и у славу крсну напијају.
Кад се мало понапише вина,
Напише се Тури и званице,
Љешанскога вина и ракије.
Од весеља и расположења
један другом сташе приговарат,
око вјере и око јунаштва.
Наљутише Турци Црногорце,
умало се не заметну кавга,
почеше се трзат за оружје.
Види Богдан све што може бити,
умирује Турке и званице
и нареди да остану Турци,
за трпезом гдје се и налазе,
док остале госте и званице
и његову бројну породицу
у другу је преселио кулу.
Остадоше подгорички Турци
за богатом софром и трпезом.
Кнез смирује и весели Турке
пријатељску нуди им сарадњу
да долазе један код другога
када им се укаже прилика.
Турцима је то по вољи било,
рад тога су дошли код Богдана,
па још више навалише Турци,
на ракију и црвено вино.
у кнеза су стекли повјерење
за остале ни стало им није.
Кнез остави најстаријег сина
да послужи подгоричке Турке.
Вукота је послушао кнеза,
и настави веселити Турке.
Веселе се подгорички Турци
на бијелу Богданову кулу,
нит спавају нити одмарају,
веселе се ноћи у поноћи.
А кнез Богдан не сједи залуду,
кнез ријеши да побије Турке;
па се мисли шта ће и како ће
гдје ће бити мање погибије.
Жао му је изгорјети кулу,
и у кули најстаријег сина.
Ако Турке нападне с оружјем,
може бити већа погибија.
Па ријеши да запали кулу
и у кули подгоричке Турке;
па навуче сламу и сијено
припрема се да запали кулу.
Кнез покуша да избави сина,
а Турци му изаћи не даду.
Богдан виђе нема шта чекати
на кулу је затворио врата,
отворит се не могу никако,
па запали пребијелу кулу
и у кули подгоричке Турке
и Вукоту најстаријег сина.
Када Турци ватру осјетише
појурише да бјеже на врата;
на вратима изаћи не могу.
Кад се Турци виђоше на муку,
да ће своје изгубити главе,
ухватише Богданова сина,
жестокијем муче га мукама,
дако би се ражалило кнезу,
када чуне глас својега сина.
Вукота је срца јуначкога
Те јуначки муке подносаше
и не даје никакоквога гласа.
Пјани Турци плачу и кукају,
тешко им је на ватру горјети.
Богдану је жао свога сина
но не може живе пустит Турке.
Тешко слушат дјецу Вукотину
кад за оцем тугују и пиште,
жале дјеца свога родитеља.
Ноћ бијаше, ватра се виђаше;
цијела се сакупи Нахија
око куле љешанскога кнеза.
У кули је тридесет Турака,
подгоричких ага и бегова,
и пред њима бег Али – бег стари
са Вукотом кнежевијем сином.
Кад је пуста изгорјела кула,
настало је жалост и весеље
веселе се што побише Турке,
а тугују за кнежевим сином.
Кнеза друге обузеше мисли
да ће турска војска ударити
и Нахију до темеља сравнит.
Па се мисли шта ће и како ће.
Бранити се мора од Турака.
Када чуше подгорички Турци
и велики у Скадру везире
да су тешко настрадали Турци
на дворове љешанскога кнеза,
Турци мисле шта ће и како ће:
Дал’ да пошљу једну силну војску,
да Нахију до темеља сравне
и убију љешанскога кнеза
јер су турском додијали царству.
Ријешише да треба утврдит
у Нахију тешку погибију.
Одредише Мулагић Кадију
да утврди и случај испита.
Кад Мулагић код Богдана дође,
Кнез Кадији поче објашњават:
да су Турци остали на кулу
са његовим најстаријим сином,
весели су и пијани били,
и сами су кућу запалили.
Када су се увјерили Турци,
да је тако како Богдан каже,
вратише се Скадру на Бојани
објаснише скадаском везиру:
да су Турци, а не Црногорци
у пијанству себе изгорјели
и нијесу Црногорци криви.
Кад је везир саслушао Кадију,
одустаде да сакупља војску
и напада Љешанску нахију.
Није стио или није смио,
о томе је везир одлучио.
Кнез је Богдан сјетан остануо
у Нахију на бијелу кулу;
жао му је свог Вукоте сина
жао му је пребијеле куле
жао му је Љешанске нахије,
када буде због њега страдала
од Турака старијех крвника,
јер то неће опростити кнезу.
Кнез пресели своју породицу
на крајину у камена Ровца.
То учиње да Нахију спасе
мање ће је нападати Турци
када чују да Богдана нема.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #9 послато: Јун 26, 2015, 02:04:18 поподне »
Кнез Богдан жртвује сина
(око 1530)

Вино пију подгорички Турци
У китицу, варош Подгорицу
На дворове бега Али бега;
Вино пију и разговарају.
О свачему зборе и говоре,
А највише зборе о јунаштву
И успјеху турске царевине,
Која доста одузе земаља
Од великог Душанова царства
И осталих балканских држава.
Још овако закључише Турци:
‘Да боље смо свуда пролазили
Док смо Црну Гору освојили,
Кнежевину Црнојевић Ива.
Још гинемо и крв проливамо,
Ратујемо и не престајемо
С’ Црногорцем љутијем зликовцем.
Истрошисмо хазну и џебану
на гомиле остависмо главе
и какав смо успјех постигнули!
Црногорце покорит је тешко,
Још ће бити муке и тешкоће
докле Црну Гору покоримо
и закону турском потчинимо.
Доста ћемо изгубит Турака
док ставимо у ред Цноргорце
ко остали народ покорени
на четири стрне од свијета’.
Тада рече бег Али – бег стари:
‘Истина је османлије Турци
са вама су у мишљењу слажем,
Црну Гору покорит је тешкo
сву колику с мора до Санџака,
до Санџака поред брзог Лима.
И ако смо узели градове,
Црногорци бјеже у планине
из планина нападају Турке.
Племена се многа учврстише
са својима племенским вођама,
ко кнежине или жупаније
отпор дају на свакоју страну.
Овде, браћо, нама на вратима
одметну се Љешанска нахија
са Богданом њиховијем кнезом.
Затворише подгоричка врата,
нападају и сијеку Турке,
не даду нам слободно живјети,
а камоли с рајом управљати.
И други се на њих угледаше
па на Турке свуда нападају.
Тешко ћемо с Црногорцем проћи,
изгубише у нас повјерење,
бјеже од нас ко ђаво од крста.
Ми смо томе понајвише криви,
нијесмо их знали цијенити:
црногорски понос и поштење
и њихову јуначку слободу
што доласком нашим изгубише.
Са њима се не може погано,
што смо дрски то су опаснији
На силу се не вежу јунаци.
Свака сила изазива мржњу.
Црногорце треба привољети
на сарадњу и на обавезе
докле царске усвоје законе,
онда бисмо с њима боље прошли,
договором све би решавали
и хараче царске прикупљали.
Кад смо сина Црнојевић Ива
са лијепим поступком добили.
Станиша је цару десна рука
постануо чим се потурчио.
Црногорце умирит оћаше
да је мало више мого живјет.
Но ме чујте цареви синови:
Сјутра јесте слава Богданова,
Прислужбина светога Ћирила.
Зато мислим не би лоше било,
да отиде тридесет Турака
Подгоричких ага и бегова
да Богдану славу честитају.
Богдан ће их дочекати дивно,
то је адет код Црногораца,
да у кући пруже гостопримство.
На слави се треба понашати
Црногорцу како одговара.
Пријатељство кад би постигнули
са Богданом љешанскијем кнезом
на друге би могли рачунати
да ће сами пријатељство тражит.’
Када бега саслушаше Турци,
на предлог му захвалише мудри.
Одредише тридесет Турака,
Подгоричких ага и бегова
и пред њима бега Али – бега
у посјету љешанскоме кнезу.
Отидоше подгорички Турци,
на атима и на парипима
па их ето пољем Љешкопољем,
у Љешанску стигоше нахију
на Лијешње пред кнежеве дворе.
Кнез је Турке дочекао дивно
с њима пође на бијелу кулу.
За готову софру засједоше
за трпезом међу Црногорце.
Кнез чашћава како доликује
и ако се био зарекао
да с Турцима неће пити вино.
У почетку поступају Турци
што најљепше знају и умију.
Лијепо су даровали кнеза
и кнежеву бројну породицу
ко најбољи да су пријатељи.
Кнез Турцима на дар захваљује
па навали вино и ракију
и осталу сваку ђаконију.
Веселе се Турци и званице,
и у славу крсну напијају.
Кад се мало понапише вина,
Напише се Тури и званице,
Љешанскога вина и ракије.
Од весеља и расположења
један другом сташе приговарат,
око вјере и око јунаштва.
Наљутише Турци Црногорце,
умало се не заметну кавга,
почеше се трзат за оружје.
Види Богдан све што може бити,
умирује Турке и званице
и нареди да остану Турци,
за трпезом гдје се и налазе,
док остале госте и званице
и његову бројну породицу
у другу је преселио кулу.
Остадоше подгорички Турци
за богатом софром и трпезом.
Кнез смирује и весели Турке
пријатељску нуди им сарадњу
да долазе један код другога
када им се укаже прилика.
Турцима је то по вољи било,
рад тога су дошли код Богдана,
па још више навалише Турци,
на ракију и црвено вино.
у кнеза су стекли повјерење
за остале ни стало им није.
Кнез остави најстаријег сина
да послужи подгоричке Турке.
Вукота је послушао кнеза,
и настави веселити Турке.
Веселе се подгорички Турци
на бијелу Богданову кулу,
нит спавају нити одмарају,
веселе се ноћи у поноћи.
А кнез Богдан не сједи залуду,
кнез ријеши да побије Турке;
па се мисли шта ће и како ће
гдје ће бити мање погибије.
Жао му је изгорјети кулу,
и у кули најстаријег сина.
Ако Турке нападне с оружјем,
може бити већа погибија.
Па ријеши да запали кулу
и у кули подгоричке Турке;
па навуче сламу и сијено
припрема се да запали кулу.
Кнез покуша да избави сина,
а Турци му изаћи не даду.
Богдан виђе нема шта чекати
на кулу је затворио врата,
отворит се не могу никако,
па запали пребијелу кулу
и у кули подгоричке Турке
и Вукоту најстаријег сина.
Када Турци ватру осјетише
појурише да бјеже на врата;
на вратима изаћи не могу.
Кад се Турци виђоше на муку,
да ће своје изгубити главе,
ухватише Богданова сина,
жестокијем муче га мукама,
дако би се ражалило кнезу,
када чуне глас својега сина.
Вукота је срца јуначкога
Те јуначки муке подносаше
и не даје никакоквога гласа.
Пјани Турци плачу и кукају,
тешко им је на ватру горјети.
Богдану је жао свога сина
но не може живе пустит Турке.
Тешко слушат дјецу Вукотину
кад за оцем тугују и пиште,
жале дјеца свога родитеља.
Ноћ бијаше, ватра се виђаше;
цијела се сакупи Нахија
око куле љешанскога кнеза.
У кули је тридесет Турака,
подгоричких ага и бегова,
и пред њима бег Али – бег стари
са Вукотом кнежевијем сином.
Кад је пуста изгорјела кула,
настало је жалост и весеље
веселе се што побише Турке,
а тугују за кнежевим сином.
Кнеза друге обузеше мисли
да ће турска војска ударити
и Нахију до темеља сравнит.
Па се мисли шта ће и како ће.
Бранити се мора од Турака.
Када чуше подгорички Турци
и велики у Скадру везире
да су тешко настрадали Турци
на дворове љешанскога кнеза,
Турци мисле шта ће и како ће:
Дал’ да пошљу једну силну војску,
да Нахију до темеља сравне
и убију љешанскога кнеза
јер су турском додијали царству.
Ријешише да треба утврдит
у Нахију тешку погибију.
Одредише Мулагић Кадију
да утврди и случај испита.
Кад Мулагић код Богдана дође,
Кнез Кадији поче објашњават:
да су Турци остали на кулу
са његовим најстаријим сином,
весели су и пијани били,
и сами су кућу запалили.
Када су се увјерили Турци,
да је тако како Богдан каже,
вратише се Скадру на Бојани
објаснише скадаском везиру:
да су Турци, а не Црногорци
у пијанству себе изгорјели
и нијесу Црногорци криви.
Кад је везир саслушао Кадију,
одустаде да сакупља војску
и напада Љешанску нахију.
Није стио или није смио,
о томе је везир одлучио.
Кнез је Богдан сјетан остануо
у Нахију на бијелу кулу;
жао му је свог Вукоте сина
жао му је пребијеле куле
жао му је Љешанске нахије,
када буде због њега страдала
од Турака старијех крвника,
јер то неће опростити кнезу.
Кнез пресели своју породицу
на крајину у камена Ровца.
То учиње да Нахију спасе
мање ће је нападати Турци
када чују да Богдана нема.

Је ли ова пјесма новија? Нешто ми склоп стихова и језик не дјелују као да су из раније епске поезије.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #10 послато: Јун 26, 2015, 06:41:19 поподне »
Oво је једна од песама коју је Драгутин М. Вуковић чуо и записао пре 2. св. рата од својих братственика Вуковића, Милисава Милованова - Луда, Шаба Ристова, Неђељка Драгова и Јеврема Секулина  из села Веље Дубоко у Ровцима.  Песма је објављена у збирци песама ''Гласови јуначке прошлости'', штампане у Колашину 1973. год.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #11 послато: Јун 26, 2015, 06:59:58 поподне »
Исти овај догађај Радун Ђ. Трипковић опевао је у десетерачком епу ''На изворима животне борбености'', објављене у Београду 1975. год., штампано у заводу ''Филип Вишњић'', Устаничка 25, Београд.
Разлика између овог и претходног епа је у томе што се овде помиње кнез Милија, према доњоморачкој верзији син кнеза Радована а унук кнеза Богдана Војинића, а сам догађај се везује за село Лијешње у Ровцима, а не оно у Љешанској нахији као код Вуковића. 


НА ИЗВОРИМА ЖИВОТНЕ БОРБЕНОСТИ
(цитат)


„Ко потражи код нас гостопримство,
вјечни закон мора поштовати:
да не чини иле домаћину,
нити дому гђе се хљебом служи;
у противном може дочекати,
најстрашнију казну на свијету,
да жив згори за пуном трпезом,
немогући из куће изаћи;
као оних дванаест Турака,
те стигоше млади и манити,
посред зиме из града Никшића,
на Лијешње код кнеза Милије,
који крсно име прослављаше,
баш у петак светога Ћирила,
кад се гости посним јелом служе,
и наздравља слатка медовина,
јер је гријех да се тога дана,
ма чим мрси славар и званице,
ил' се пјане да замећу кавгу.
Али Турци за њину несрећу,
сташе чињет по кући зулуме:
отроваше јело и трпезу,
утулише с колача свијећу,
и пљунуше на славску икону,
крсне славе највеће знамење;
па затијем кнеза нагоњаху,
да им пече овна и пилиће,
и на маслу пите и преслачке,   
с тим доноси морачкога сира,
и дувана свиласто резана,
а за неке жежене ракије!
Хоће Турци да праве весеље,
као да су дошли у сватове,
или славе својега Бајрама!
Молише их и кнез и званице,
да му славски адет не погане,
и по кући не чине насиља;
јер он им је посебно спремио,
к'о за госте месо и заиру,
да се могу по турски частити.
Опет Турци бијесни па луди,
отрчаше право у спремницу,
те да виде печке и преслачке,
са чим ће се о ручку гостити,
па при томе хитро дограбише,
ради шале дубоку кутлачу,
и са њоме сташе пресипати,
мрсна јела у посна варива,
припремљена за славске званице.
Још се уз то смијаху Србима,
какву чине у јелу разлику,
кад је петак прави турски светац,
а не неки ђаурски владика,
који једе рибе и пасуља,
и испија воду са потока,
не би ли се врагу додворио!
Домаћин је на то устукнуо,
И с љутином опомену Турке,
да не чине таква безакоња.
Али Турци к'о сваки азгини,
потегоше боцу с медовином,
те Милију гађаше у главу;
но он лекну раменом у страну,
пуна боца прште по дувару,
распршта се у сто комадића,
и проли се из ње славско пиће,
те кнез стари од јада заплака;
жао му је крснога имена,
да га крвљу невјерном залије,
обесвести биљег покољења,
јер му бјеше од оца остало:
са славе се не гоне крвници!
А у свакој друкчијој прилици,
дужан њима није остaјао.
Тек затијем дође најстрашније;
синовима кнез је забранио,
да рад части потржу оружје,
већ злоћуди кад му дојадише,
с јадом грозну исплео освету,
да тирјане казном уразуми,
који су му рад спрдње уждили,
посред срца отровне стријеле,
и у њему убиле спознање
да за људе има милосрђа.
Стога стари овако почео:
под изговор објесним Турцима,
докле спреми вино и заиру,
и донесе да се пјани служе,
остави им у залогу сина,
не би ли се дуже забављали,
док он тужан из куће изађе,
и са њима пород и званице.
Затим споља затворио врата,
од својега дома несрећнога,
с пријевором на оба довратка
да их више нико не отвара:
па припали кућу са свих страна,
 да у један мах буде захваћена,
страшним огњем те све уништава,
распирујућ' мржњу вјетровима,
да му даде још већу јачину!
За час букну цијела кровина,
по њој лижу страшни пламенови,
спучајући на кућном шљемену,
превисоко пламене оштрице,
сијекући ледена струјања,
што се с огњем стално мијешају
да би брже изнутра горела.
Иза тога не потраја дуго,
стаде треска рогова и греда,
узавреше облаком варнице,
запалише брвна и подове,
све се створи масом усијаном,
с које сучу пламени језици,
још страшније него мало прије,
протежућ' се један над другијем.
Прогореше сврх земље небеса,
крвава се свјетлост раширила,
која дању замијени сунце...
Тад изнутра закукаше Турци,
и стадоше тући по дувару,
јер до врата стићи не могаше,
нит' кроз прозор напоље скочити,
све је страшни пламен загрлио;
срушише се греде са тавана,
и дувари под њим поклекнуше,
те дим густи покуља изнутра,
у трубље се црне уздигао,
сво виђело тамом препокрио.
Бије јара на свакоју страну,
у буктињу кликћу пламенови,
сјај посмртни прекрио Лијешње,
страшне сенке трче по снијегу;
у кући је право мучилиште,
кога пак'о не би надмашио.
Продорни се крици разлијежу,
из утробе страшнога жаришта,
од грешника на смрт осуђених,
којим бахат више не помаже,
нит' молитве ради покајања!
Још једино блажени Вукота,
син старога кнеза на Лијешњу,
од Свевишњег тражи опроштење,
за својега оца несрећнога,
што му узе од невоље душу!
Затим на мах све је умукнуло,
изнутра се крици већ не чују;
само тутње пламени ударци
с кућиштине стравом обгрљене,
од помаме беже у висине,
па одозгор вјетром распирени,
ужарени кроз мрак пролијећу
падајући к земљи наоколо...
Опасно се ватри примицати,
гори ваздух с куће на пушкомет,
све се живо у њему растапа,
докле најзад не спласну жариште,
утрнуше пламени стубови,
које опет замијени сунце,
али сада мутно и крваво
разасипа сјенке по снијегу,
од којих те обухвата страва;
на згаришту остаде угљевље
а од мртвих усијан пепео!
Просто више нашијем очима
људски разум да не повјерује,
толико је ова црна стварност
по дубини својој несхватљива!...
Не може се живљет на згаришту,
нит' се може остат' на Лијешњу,
те кнез стари оде у Морачу,
и по њојзи расуо потомство,
ал' и своје кости оставио,
много прије суђенога дана,
од жалости за најстари'м сином,
којему је живот одузео,
да крвнике казни умирањем,
коме равна у свијету нема.”

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #12 послато: Јун 26, 2015, 10:09:49 поподне »
Друга верзија народног предања коју је прикупио, обрадио и припремио за штампу Драгутин Вуковић битно се разликује од осталих верзија по питању порекла кнеза Богдана кога је овај хроничар повезао са његушким братством Пуношевић, и преко њих са већ поменутим средњевековним Војиновићима, затим по томе што наводи да је кнез Богдан имао шест синова и да се њихова имена разликују од имена која се наводе у верзијама. Вуковић наводи да се убиство турских зулумћара догодио на Лијешњу у Љешанској нахији.

„Племе Ровца у народном предању и памћењу” - Драгутин Вуковић

Према предању које је Драгутин Вуковић забележио у његовом родном селу Веље Дубоко у Ровцима и Штитарици код Мојковца, од старих памтиша из братства Вуковић, и другим селима Роваца, Горње и Доње Мораче, у којима су се развила друга љешанска братства, као и према подацима до којих је дошао након дугогодишњег истраживачког рада који је трајао више од 60 година, Властелин Пунош, доселио се у Његуше око средине или у првој половини 15. века, и према предању потиче од средњевековне властелинске породице Вој(и)новић.
Његов потомак кнез Богдан Алексин Богдановић је син Његушког кнеза и спахије Алексе Божидарова, и потомак његушког кнеза Богдана Пуношева који се помиње у историјским записима да је добио титулу Његушког кнеза 1456. године.
Мењајући у више наврата место свог боравка, кнез Богдан Алексин Богдановић се из разлога некакве свађе са својим рођацима преселио у село Лијешње у Љешанској нахији. Како је био властелинског порекла и веома угледан у својој средини, изабран је за кнеза и народног представника читаве области. Љешанска нахија се налазила у непосредној близини Подгорице, тадашњег јаког Турског упоришта, одакле су Турци вршили нарочито јак притисак на ту област. Немогавши да поднесе терор и зулум који му је учињен управо на дан славе или прислужбице св. Ћирила словенског (27.фебруар), кнез Богдан одлучује да казни насилнике тако што их затвара и спаљује у својој кули. Том приликом, заједно са Турцима у кули је страдао и Богданов најстарији син Вукота. Након овог догађаја, који се према мишљењу Драгутина Вуковића вероватно десио око 1535. год., кнез Богдан напушта Љешанску нахију и сели се у Ровца. Имао је шест синова: Вукоту, Раича, Вука, Вучету, Војина и Радована.
        Вукота је изгорео у кући заједно са Турцима. Од њега је син Андрија, од кога воде порекло љешанска братства Јанкетићи, Ковијанићи, Трипковићи, Бошковићи и Ђурђићи у селу Ђуђевина у Доњој Морачи, затим Кљајићи, Ћетковићи, Рашчани и Симовићи у селу Рашко у Доњој Морачи, као и Марковићи, Матовићи, Кадићи, Бијелићи, Стојановићи, Попадићи и Мујовићи у селу Старче у Горњој Морачи.
        Други син Раич остао је у Његушима и задржао титулу кнеза.
        Трећи Богданов син Вук због љутње на оца што је жртвовао Вукоту, одлази најпре на Кчево, а затим због неког убиства бежи у Пиву, и од њега је братсво Вуковићи у селу Мратиње, као и Неимаревићи у Мостару и Дробњаку, Шимуни и Пантовићи у Доњем Селу у Пиви, Пивљани у селу Крће код Пљеваља и Вуковићи у селу Стара Бања у Горњој Јабланици.
        Од четвртог сина, Вучете, је Вукић Вучетић. Он је остао упамћен као обновитељ Морачког манастира 1575. год. што се може видети из записа српскословенским писменима на старом натпису, и фреске на којој је без ореола приказан као Вуча Вучетић са Архангелом Михаилом. Манастир Морача је око 1505. године спаљен, а кров оборен и однесен. Пуних 70 година Турци нису дозволили да се обнови или бар заштити од пропадања., све док кнез Вукић (Вуча) Вучетић није уз помоћ Макарија Соколовића који је тада столовао у Пећкој Патријаршији, и уз благонаклоност његовог брата великог везира Мехмеда Соколовића у Цариграду, добио одобрење да га може обновити.
        Радован је пети син кнеза Богдана Богдановића. Наследио је титулу кнеза од свога оца, и од њега су љешанска братства на Лијешњу у Ровцима: Перишићи, Јововићи, Јоковићи, Јанковићи, Букилићи и Радуловићи, као и Вуковићи у селу Веље Дубоко, такође у Ровцима.
        Војин је шести син кнеза Богдана, и остала је сачувана у народном предању његова мистериозна смрт на планини Утлици, поред Брњичког језера, која је временом добила облик легенде. По њему је добио назив врх Војиновац на планини Утлици, а Брњичко језеро је остало у народу упамћено по том догађају под називом „манито језеро”. Налази се изнад Капетановог језера на 1773 м. надморске висине и дугачко је свега 22 м. а широко 14 м.
        Једна од песама из збирке „Гласови јуначке прошлости”, коју је 1973. год. објавио Драгутин Вуковић, под насловом „Кнез Богдан жртвује сина” описује догађај због којег је кнез Богдан морао да напусти Љешанску нахију и насели се у камена Ровца. Ова песма је забележена у братству Вуковић из Вељег Дубоког као и у одсељеном огранку братсва Вуковић у Штитарици код Мојковца, у две готово идентичне варијанте, које се разликују само у неким детаљима песничког описа. Код Драгутина Вуковића такође налазимо забележену и песму „Војиновац” која описује погибију једног од синова кнеза Богдана Алексина Богдановића, Војина Богданова, по коме је један врх на планини Утлици добио назив Војиновац.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #13 послато: Јун 27, 2015, 10:22:33 пре подне »
        Трећа верзија народног предања коју је дао Божо Ћетковић даје сличан приказ родослова као и Милета Јанковић у „Хроника села Лијешња у Ровцима”, што очигледно наводи на закључак да су њих двојица сарађивали у истраживачком раду и размењивали сазнања и податке до којих су долазили.
        Божо Ћетковић, пензионисани официр из Подгорице, рођен у Доњој Морачи, дуги низ година је прикупљао народну традицију о пореклу становништва не само Роваца, Доње и Горње Мораче, већ и других брдских племена, али га је изненадна смрт спречила да тај посао приведе крају и објави то свеобухватно дело. Истражујући порекло љешанских братстава прикупио је податке и о исељеним братствима која су се због пренасељености и ограничених услова за живот у Лијешњу, а често пута и због крвне освете, селила у разним правцима.
        Према његовом истраживању постоје четири верзије родословног стабла од војводе Војина до кнеза Богдана.
Посебност овог Ћетковићевог рада је у томе што се он очигледно трудио да пронађе везу између кнеза Богдана Војин(ов)ића и средњевековних Вој(и)новића, што је и приказао у четири могуће варијанте, за које очигледно није имао сигурно решење веч само претпоставке како би то могло изгледати.

„Прилог традицији у Црногорским брдима” – Божо Ћетковић

Напомена: плавом бојом је обележена директна линија од војводе Војина до кнеза Богдана.

Прва верзија

1. војвода Војин
2. Томаш, кнез Војислав  и Вукашин
3. кнез Стјепан и Добривој
4. кнез Вујо
5. Милош, кнез Јово и Војин
6. кнез Војин и Васиљ
7. кнез Богдан


Томаш или Тома се само понегде спомиње да је постојао, али народна традиција га углавном не памти. Претпоставља се да је од њега или од његовог брата Вукашина, војвода Алтоман, који је управљао Зетом, Албанијом, Херцеговином и делом Босне. Његов син је Никола који је својевремено управљао великим делом Херцеговине и Горње Зете.
Потомци Војислава Војинова, великог кнеза и властелина, населили су ужички крај, Попово Поље, Херцег Нови, Требиње, Дубровник. Из ових области селили су се у време турске најезде у Хрватску, Угарску, стару Црну Гору, црногорска Брда и Русију (Одеса). У Русији им је призната титула грофова, а Марко Вој(и)новић је у време владавине Катарине II био адмирал и оснивач руске црноморске Флоте.
Од војводе Вукашина су косовски, зетски, један део црногорских, и которски Војиновићи.
Од Добривоја су насељени Вој(и)новићи у Рашкој области и Ужичкој Црној Гори.
Од Милоша су поповски, а од Војина херцегновски Вој(и)новићи.
Потомство Васиља Јовова су требињски и дубровачки Вој(и)новићи.


Друга верзија

1. кнез Војин
2. Милош, Петрашин и војвода Вукашин
3. кнез Војислав
4. кнез Стјепан
5. кнез Вујо
6. Милош, кнез Јово и Војин
7. кнез Војин и Васиљ
8. кнез Богдан

Друга верзија се разликује од прве по томе што је родоначелник Војин приказан са титулом кнеза, а његови синови су Милош, Петрашин и војвода Вукашин. Петрашин је отац великог кнеза Војислава, а даље родослов иде истим редоследом као и у првој верзији.


Трећа верзија

1. војвода Војин
2. кнез Војислав, Томаш (Тома), војвода Вукашин и Милош
3. Бошко, војвода Рашко и војвода Алтоман
4. кнез Бошко
5. кнез Андрија, Болија, Милија и Драшко
6. поп Вукац, Вукашин и кнез Мило
7. кнез Богдан

Потомство Бошка сина војводе Вукашина населило је околину Ужица и Ужичку Црну Гору.
Од војводе Алтомана образовано је неколико братстава која су се населила у околини Мостара, Гацка, Невесиња и Пиве.
Кнез Андрија син кнеза Бошка се потурчио и променио име у Ахмет. Од њега су Аматбашићи који су некада живели у Подгорици и Љешкопољу, а сада их има у Скадру.
Од његове браће, Болије и Милије, образовала су се братства која живе у Љешкопољу, Болевићи и Милићи.
Поп Вукац је родоначелник великог Љешанског братсва Вукчевић, које по својој бројности спада у најбројнија у Црној Гори.
Трећа верзија родослова ОД ВОЈВОДЕ ВОЈИНА ДО КНЕЗА БОГДАНА битно се разликује од претходне две верзије. У њој се родоначелник Војин, као и у првој везији приказује са титулом војводе, а кнез Богдан представља као потомак косовске гране Вој(и)новића, и повезује са љешанским братством Вукчевић и њиховим рођацима Болевићима, Милићима и Аматбашићима.


Четврта везија

1. кнез Војин
2. кнез Војислав, Петрашин, Војвода Вукашин и Милош (Младен)
3. војвода Рашко и војвода Алтоман
4. кнез Бошко
5. кнез Андрија, Болија, Милија и Драшко
6. поп Вукац, Вукашин и кнез Мило
7. кнез Бодан

Четврта верзија се разликује од треће само у томе што је војвода Војин приказан као кнез, и што се његов други син зове Петрашин, а не Томаш (Тома). Такође није приказан ни трећи син војводе Вукашина по имену Бошко.

Аутор напомиње да су подаци за ове верзије родослова узети из писаних историјских споменика, студија и путем бележења народне традиције.

Студије :

Поп Саво Накићеновић, О Херцегновским Војиновићима, Дубровник 1910. год.
Стијепчевић – Ковијанић,  Историјски записи, књ. 9.
проф. Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима 14 – 16. в., књ. 1 - 1963. год. и књ. 2 - 1972.год.
Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље – насеља и поријекло становништва, књ. 23, Београд 1926. год.
Јосип Голомбек проф. др. из Варшаве, Породица југословенских Војиновића – (монографија о Иву Војновићу и расправа о Кости Војновићу, те писања о ужичким Војновићима), превод са Пољског проф. др. Илешић, Расправе – Загреб, књ. 35.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #14 послато: Јун 27, 2015, 10:51:01 пре подне »
        Четвта верзија о пореклу љешанских братстава у Ровцима, Доњој и Горњој Морачи приказана је кроз материјал који је прикупљао Радун Трипковић. Ово је по мом уверењу можда и најбољи односно најреалнији приказ стварног стања, онако како га је аутор забележио на терену од старих памтиша и чувара народног предања, без изражених претензија да сам доноси своје закључке и без покушаја да по сваку цену решава непознато односно оно што је заборављено у народном предању, што је очигледно испољено код осталих аутора, и што данас представља највећи проблем нама који желимо да комплетирамо слику о пореклу љешанских братстава јер је у неким ситуацијама готово немогуће утврдити да ли је неки податак резултат истраживачког рада на терену прикупљен од старих памтиша, или плод закључака аутора и његови покушаји да нешто што је прекинуто повеже.


„Историјски подаци и предања о миграцијама и разрођу спахије
Војина Невесињца” – Радун Трипковић

        Радун Трипковић је дуги низ година прикупљао податке у области племена Доња Морача, Горња Морача, и једном делу Роваца, у коме су настањена љешанска братства, као и у самом граду Колашину и његовој ближој околини где су углавном насељени припадници ова три брдска племена. Према предањима која је он забележио, а која су и до данас очувана, и која су са више страна проверена, једна српска породица, полазећи из Невесиња, преко Чева, Љешанске нахије, Марковине, Бјелопавлића, Пипера и Лијешња у Ровцима, разрасла је у многобројно потомство, које колико је до данас познато, броји преко четрдесет братстава, која су се током више столећа не само множила, него и расељавала на разне стране. И поред свих тих расељавања, често веома удаљеним од своје матице, и промена братственичких назива, одсељеницима је још увек било познато да је њихов родословни корен потекао из Невесиња, затим наставио на Чеву, а нешто касније у оба Лијешња, одакле се стабло развило по Доњој и Горњој Морачи.
        Донедавно сви ти огранци, ма где живели, међусобно су мање више одржавали познанства и родбинске везе.
Зачетник ових сеоба био је спахија Војин, који је из неких непознатих разлога напустио са породицом своју старевину у Невесињу и населио се на Чево у село Војинићи, које и данас својим именом потврђује да су ту некада живели потомци спахије Војина.
        По броју колена која су од њега до данас позната, налазимо да се он са синовима обрео на Чеву половином 14. века. У то време област Чево насељавали су и користили као испашу стари народи који су остали упамћени под називом Сјевери или Шпање. Њихово стално насеље било је у Доњем Крају, о чему пише др. Јован Ердељановић у књизи „Стара Црна Гора”. Војин се са својом задругом населио управо у том делу Чева, у прилати званој Ланишта, а која се по њему и данас зове село Војинић. У почетку није имао проблема са староседеоцима, али касније када се на Чево населио Озро, предак Озринића, чије потомство се нагло размножавало и почело претендовати на ову област, дошло је до свађа не само са њима већ и са староседеоцима. Пред општом опасношћу са две стране, унук Војинов, Дамјан Ђурашев одлучи да са својом браћом и своја четири сина напусти Чево и насељава се на Лијешње у Љешанској Нахији. Село Лијешње тада није било насељено, а за тадашње прилике било је довољно удаљено од њихових непријатеља.
        Један од Дамјанових синова, Андрија, имао је три сина, Вукчу, Богдана и Стевана.
О осталим синовима Дамјановим, као и о Стевану сину Андријином, предања нису сачувала податке о њиховој судбини, док од Вукче (Вука) сматра се да су Вукчевићи у Љешанској нахији, који и данас живе у селу Подстрано и средњем делу села Лијешње.
        Због велике оскудице у обрадивом земљишту и пренасељености, Андрија је одлучио да се са најмлађим сином Богданом пресели најпре код тазбине у Чевску Марковину испод Вељег Гарча, где се није дуго задржао, већ је наставио даље преко Бјелопавлића и Пипера, запутивши се у правцу севера, у тада готово пусту и ретко насељену планинску област Ровине односно Ровца, тачније у село Брезна, како се тада оно звало, и које је у то време припадало жупи Морача. Староседелачко поромањено становништво, које је било углавном илирског порекла, и само делимично измешано са словенима, постепено се повлачило и напуштало ову област која им је углавном користила као летња испаша. Тако су Андрија и његов син Богдан, нашавши у Брезну све услове за бољи живот, основали своје ново стално станиште којем дају назив Лијешње, по селу Лијешњу одакле су дошли.
        Дакле, Богдан је дошао на Лијешње са оцем, женом и два сина, а касније му се ту рађају још четири сина. Како је читава област у то време била веома ретко насељена, успео је да на запоседнутом пространству развије велико газдинство и стекне велики углед, након чега бива изабран за кнеза. Када се Богданово потомство развило и бројчано ојачало, у некој борби са суседима око планинске испаше погибе Богдан, а титула кнеза пређе на његовог сина Радована, и касније редом на Радованово потомство које се дуго потом презивало Кнежевић.
        Због изузетно интезивног размножавања љешанских братстава у природно скученом простору долазило је временом до пренасељености, па су се поједини братственици најчешће из економских разлога, а често и због крвних завада са суседним племенима, селили у разним правцима, и са расељавањем узимали нова презимена по именима својих непосредних предака. На тај начин од истог далеког претка Војина, и његовог потомка Богдана Војинића, развила су се временом многа братства која и данас постоје и чувају предање о свом пореклу.

Приказ родослова:

1. Војин
2. Марко и Ђураш
3. Радан, Дамњан и Иван
4. Мирко, Андрија, Раслав и Јанко
5. Вукча (Вук), Богдан и Стеван
6. Радосав, Стојан, Дамњан, Драшко, Радован и Рашко

Напомена: плавом бојом је приказана директна линија од Војина до кнеза Богдана.


I – Након преселења Војина из Невесиња презивали су се Војинићи док су били на Чеву и у Љешанској нахији.
II – Доласком на Брезно у жупи Морача мењају му назив у Лијешње, и касније по њему и они носе назив Љешњани
III – Кнежевићи су се прозвали по кнезу Богдану, док разрође није прерасло у већи број огранака који су затим узимали презимена по својим непосредним прецима, од којих су настала следећа братства:
    - у Вељем Дубоком: Вуковићи и од њих Мијатовићи.
    - у Вранешу: Јелићи.
    - у Горњој Морачи: Бијелићи, Букилићи, Кадићи, Марковићи, Матовићи, Мујовићи, Павловићи, Перутићи,      Стојановићи.
    - у Грабовници код Горњег Милановца: Дмитровићи.
    - у селу Ђуђевина у Доњој Морачи: Бошковићи, Ђурђићи, Јанкетићи, Ковијанићи и Трипковићи.
    - у селу Затон код Бијелог Поља: Злајићи и у њиховој близини у Полимљу Николетићи и Поповићи.
    - у селу Јасенова у Доњој Морачи: Грушовићи – Тошковићи
    - у граду Колашину: Љешњаци
    - у селу Лијешње у Ровцима: Букилићи, Јанковићи, Јововићи, Јоковићи, Мировићи (одсељени), Перишићи, Радуловићи.
    - у селу Луково, на Боану и у Тушини: Перошевићи.
    - у селу Милошевићи у Дробњаку: Јошановићи.
    - у Вељем Препрану на Штитарици и у Подбишћу, у селу Градини у Шаранцима и селу Мотички Гај у Дробњацима: Радојевићи.
    - у селу Рашко у Доњој Морачи: Кљајићи, Ћетковићи, Рашчани и Симовићи.
    - у Срему Возајићи (огранак Рашчана).
у Косаоничком селу Дегрмен: Лакетићи
    - у Сјеници у Старорашкој области (Санџак) и у Родосину код Херцег Новог: Трипковићи

       Постоји укупно 42 братства за које се зна да су потомци Богдана Војинића.
       Према народној традицији коју је Радун Трипковић забележио у љешанским братствима Доње Мораче, догађај на крсној слави Ћириловдану, када су обесне турске харачлије изгореле у кули љешанског кнеза заједно са једним од кнежевих синова, десио се на Лијешњу у Ровцима, а не у Љешанској нахији. Догађај се везује за кнеза Милију, сина Радованова а унука кнеза Богдана Војинића. Опис овог догађаја приказан је у епском делу „На изворима животне борбености” где се каже:

„Ко потражи код нас гостопримство,
вјечни закон мора поштовати:
да не чини иле домаћину,
нити дому гђе се хљебом служи;
у противном може дочекати,
најстрашнију казну на свијету,
да жив згори за пуном трпезом,
немогући из куће изаћи;
као оних дванаест Турака,
те стигоше млади и манити,
посред зиме из града Никшића,
на Лијешње код кнеза Милије...”

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #15 послато: Јун 27, 2015, 10:57:34 пре подне »
У родослову сам грешком испустио да плавом бојом обележим име Андрија у 4. пасу, који је Богданов отац.

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #16 послато: Јун 28, 2015, 11:19:33 пре подне »
        Закључак који би могао да се изведе из садржаја ових предања које су прикупили и обрадили Милета Јанковић, Драгутин Вуковић, Радун Трипковић и Божо Ћетковић, је да је развој љешанских братстава у Ровцима, Доњој и Горњој Морачи текао кроз дуг временски период у племенској организацији где је посебна пажња била придавана народном предњу о пореклу и о својим претцима. Различитост ових верзија је проистекла пре свега због чињенице да је у питању јако дуг временски период од времена када је живео родоначелник ових братстава кнез Бпгдан Војинић, до времена када су ови хроничари и сакупљачи народног предања прикупљали и анализирали ову грађу, а то је негде од прве половине па све негде до средине друге половине 20. века. Разлог због којег данас имамо фактички четири сличне али ипак различите верзије између осталог је и тај што су се ове главне три гране потомства кнеза Богдана Војинића јако давно одвојиле, већ у 3-4 колену, и  фактички одвојено развијале кроз дуг временски период где је основни начин преношења предња био усменим путем јер је народ био неписмен, услед чега данас имамо јако мало писаних извора о томе. Усмено преношење предања у дугом временском периоду по правилу резултира заборавом једног дела предања, али и изменом садржаја самог предања у случајевима када до тога дође. Додатан проблем представљају покушаји неких од ових ентузијаста да податке до којих нису могли да дођу из разлога што су и у то време када су их они прикупљали на терену, неки подаци већ били заборављени и изгубљени за сва времена, а они покушали да донесу неке по њима логичне закључке или несигурне верзије које су негде чули приказали као тачно предање. Ти њихови у неким случајевима очигледно погрешни закључци које су давали и уметали их у народно предање, направили су највећу збрку и велики проблем нама који се данас бавимо њиховом анализом. Али и поред тога све ове четири верзије садрже значајне податке без којих ми данас не би смо знали готово ништа о својим даљим претцима, па чак вероватно ни о оним релативно ближим у четвртом, петом колену уназад. Треба напоменути и то да они у то време нису имали а вероватно ни знали за постојање неких писаних извора као што су рецимо турски дефтери, којих има неколико у којима је евидентирана област племена у којима се развијало потомство кнеза Богдана, као и Морачки Поменик који би сигурно могао бити добар извор података и предмет обраде у њиховом раду и анализи. Ми данас имамо велику предност коју нам  омогућује ДНК анализа, што уједно пружа сигуран начин за потврду или одбацивање неких сумњивих или различитих верзија народног предања, и што ће сигуран сам омогућити да се расветле многи чак и заборављени подаци из прошлости наших родослова, али и да се на крају извуку закључци из упоређивања ДНК анализе, писаних извора и народног предања, и коначно добије права слика и истинити подаци о нашем пореклу.   

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #17 послато: Новембар 13, 2015, 11:11:58 поподне »

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #18 послато: Фебруар 16, 2016, 08:13:33 поподне »
Занимљив податак пронађох током претраге дигитализованих историјских новина:

http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00048_18960401|page:503|query:богдан кнез војинића

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Љешњани Војинићи I2-CTS10228>Z17855>A16413>А20030
« Одговор #19 послато: Фебруар 16, 2016, 08:17:42 поподне »
И ово:

http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00008_18940901|page:59|query:војинић