Са друге стране, уколико имамо јасно уочене генетске разлике између говорника различитих наречја, можемо претпоставити да је морао проћи неки временски период у самом формирању неких заједница које су имале одређене генетске карактеристике, тј. довољан период да се створе и одређене језичке карактеристике тих заједница. Сама диференцијација генетике дијалеката на јужнословенском простору говори у прилог томе да је за период у коме би се те диференцијације десиле, било довољно времена да се формирају и језичке специфичности тих група, а то се све морало десити пре доласка на Балкан, или да су за генетске специфичности кајкавског, чакавског и штокавског, морале су да постоје и језичке специфичности пре доласка на Балкан (јер су и просторно и временски биле раздвојене пре него што су се сусреле на Балкану, па се потом приближиле и постале накнадно део јужнословенских наречја). У супротном би значило (а лингвистика изгледа да има тај став): "сва јужнословенска наречја (кајкавски, чакавски и штикавски) су настала на Балкану, јер смо сви причали исти језик по доласку на Балкан. То што свако неречје има своју генетску специфичност, то је случајно тако испало"