Управо. Ако су његова дојучерашња браћа отпадници од православља, шта је он тако праведан радио међу њима? За њега су сви други у расколу - то не значи само СПЦ, већ целокупна Црква -, а он сам праведан. Расколнички менталитет, гордост и упорна тврдоглавост (себе стављају у раван са Светим Марком Ефеским! Каква гордост!) припадника артемијевске парацркве, на челу са са Артемијем, није само последица болесног зилотизма и верских заблуда, већ и српске склоности ка неслози. Тај расколнички менталитет срећемо и по форумима, како међу отвореним расконицима, тако и онима који још нису сасвим скренули с пута, али су већ увелико слепи и глуви за све што се не уклапа у њихову слику о 'екуменистима' и 'издајницима'.
По речима светог Јована Златоуста, "Ни крв мучеништва не може збрисати грех раскола". Да ли смо уопште свесни о како озбиљном греху је реч? Да ли смо заиста уверени да су наши епископи скренули с пута и да је начин на који се боримо са тим проблемом у духу православља?
Онима који још нису потпуно затворили очи и запушили уши предлажем да прочитају: http://www.eparhija-backa.rs/novosti/episkop-atanasije-artemijeva-sekta-parasinagogaparacrkva
Све је право речено т.ј. написано!
Штета је велика што маса њих и не зна колики је Србенда Владика Иринеј, већ наседају на којештарије!
Узгред, Бачка Епархија има један од најбољих портала
Мада је и Митрополија Загребачко-Љубљанска у великом прегу
Ево како је то дивно Митрополит Порфирије рекао, цитат из интервјуа:
Време је такво да духовници морају бити и психолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање? Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба.
Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ? Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо