Легенда о презимену "Праштало"
Праштали су се некада звали Новаковићи . Предак им је био Старина Новак, који је имао два сина. Један, коме се не зна име, оде у Приморје, а други - Грујо, кад је гору оставио, насели се у Дољане у Херцеговини. Потомци му се назваше Новаковићима.
Једном од Новаковића, потомку Грује Новака, у Дољанима трипут су се хиљадиле овце. Још док је био чобан, хтједоше му Турци да закољу овна Вилаша, звонара пред хиљаду оваца. Чобан је бранио Вилаша и нудио Турцима 7 јаловица уместо њега. Како му је том згодом прскало из уста, један од Турака му рече : " Што си се ти праштало тако запраштио ? ".
Због тога чобани прозваше тог Новаковића Праштало. Праштало је био толико богат да је од аге купио читлук ( врста феудалног поседа ).
Син агин, кад му је отац умро, хтједе да га укмети. Жена младога аге украде тапије ( исправе о власничком имању ) из сандука жене Прашталове, кад јој је она показивала рухо.
Како после није могао да докаже тапије, морао је да се сели.
Био је већ стар и слеп. Крене са 60 чељади и 1000 оваца из Дољана у Босну. Где су год падали на конак, слепи старешина је захтевао да му ископају мало земље и донесу траве. Земљу је жвакао, а траву трао длановима и мирисао. Тада би говорио : " Хајдемо , децо , сутра даље ! ".
Када су после шест недеља хода са овцама пали на један брежуљак више Лужачког поља, па му донели земље и траве, рекао је : " Ова трава, дјецо, мамуза. Овде ћемо остати ! "
Брежуљак се од тада зове Мамузовац, а село се ,према досељеницима прозва Праштали. У селу су затекли старинце Милиновиће.
Праштали су у Бјелајском Пољу, преко Грмеч планине, имали стан са благом. Један од Праштала се са својом породицом одијелио. Након тога они преселише преко планине, ту стану - те их назваше Станаревић. Један огранак Станаревића поново узме старо презиме Новаковићи и насели се у Петровачком Пољу.
Одатле су се Новаковићи расељавали по Крајини, па и у Поуње, где их је било 45 кућа у 13 насеља.
Прашталов син је био кнез Дакеља, " рогати кнез ", прозван тако што је био строг и наопак. Уважавао га је паша бихаћки и кнезовао је на 17 кнежија од Дабра до Мајкић Јапре. Носио је зелену доламу и чанту ( кожну торбу ) са дивитом ( перница са мастионицом ) и папиром.
Дакеља је имао синове Јакова и Косту. Костини се потомци прозову Костићи. Од њега је Исаија Костић, игуман манастира Гомионице. Јаков је имао три сина који се преселе на Липник. Јован, син Јаковљев, био је кнез, врло речит и уважен у нахији старомајданској.
Извор : Поуње у Босанској Крајини , Милан Карановић, 1925 год.
