Вукови у митологији

[Сремац]

Што уобће значи израз "Словенска митологија спомиње"? То што називаш словенска митологија нека ли је сасвим јасна и тврда појава? Теутонци могу тврдити да је Фенрисулфр одгриза руку асу Тиру, јер тај сиже је потврђен на основу њихових сага, скалда, едда и камених плоча. А на основу чега ти тврдиш било што о Даждбогу? Једини извор који пише о њем је хроника у којој су русски црковњаци преводећи египтски мит из грчких списа назив бога сунца Хелија превели именом Даждбог. То је све! Како можеш написати "Дажбог је, као што знамо, бог подземнога свијета"? Одакле то знамо? Какав бијели хроми вук када на цијелом подручију Словјена нема бијелих вукова? Бијелих вукова има само на арктису. Какви побогу хтонични аспекти, териоморфни аспекти, ниво психологије, планетарне сфере, астрална тијела, мудре, шудре, влашки тарот, зодијак и остала њу ејж спрдња. А лаж је тврдити да у нашем народу мјесец и вук имају неке везе осим што вуци завијају на пун мјесец. Иначе мјесец у народним пјесмама има улогу ноћнога путеводитеља, и брата Сунца и Кише а у обредима има ту улогу, да се каже "како растао мјесец, тако нарастала и утроба те и те жене или срећа човјека итд."

Колико је митолога који су писали у својим кабинетима своје измишљотине, толико је и словјенских митологија. Исто је толико интерпретација оних њу ејдж пагана са својим обћинама јер сваки је за свога пророка узео игром случаја разнога митолога. Једно је народно вјеровање које је једини истинити потомак народне вјере предхришћанских Словјена, а нека кабинетска митологија не може то никада бити.

Зато савјетујем оканити се кабинетске митологије и не вјеровати слијепо, но истаживати лијепо и ако се заиста нешто тврди, онда навести изворе.

Сунце, нисам сигуран да сам разумео ову твоју бујицу речи и којекавих етикета, да ли ти то нама саветујеш да се оканемо Веселина Чајкановића?

[Сремац]

У Алпама овај ђавао је преживио у облику рогатога Крампуса који наводно ходи зими од куће до куће провјеравајући каково је које дијете било ( Уочаваш ли паралелу с нашим господарем вукова. св. Савом или Мратом или Ђурђем, који провјерава људе на гостопримству у облику просјака, те награђује или кажњава?). Цивилизовани градски људи овога лика су претворили у светога Николу, који ходи са даровима или шибом, а капиталисти од њега сатворе Санта Клауса, при чем санта је свети, а Клаус је њемачки надимак за Николауса или Николу. У 19. вијеку племићки Руси који су се у свему угледали на Њемце, Холанђане и Французе усвајали су идеју о Санта Клаусу и божићној јелци. Послије револуције било који обред или обичај био је забрањен, а потом послије 1930. видјевши да могу имати користи од неких обреда и праздника, комунисти су смислити неки облик свога Санта Клауса, назваши га Дједом Мразом, те усвојивши јелку, но све то приписавши Новој Години, јер Боћић нису славили. Потом је Дјед Мраз и новогодишња јелка по узору на комунисте Русе ушла у употребу међу Југословене. У коријену свега овога стоји просто из хришћанскога вида ђавао, подземни бог, змај, бог злата и метала, владар огња и душа из подземља, који и јесу његови вуци, тодоровци итд. Он људима може дати материјално благо, ако су поштени и добри, но ако нису, он их жестоко казни. Ову улогу у нордијској митологији имао је сам Один, којега су исто пратили вукови. Наиме Один није био неки добар бог, но бог који је завађао људе и нагонио их у рат, да би скупљао у свој Вал хали, душе ратника, које ће се борити на рагнароку. Один је био обсједнут тим.

Наш народ приповиједа да су људи некада били голи, пак им је ђавао дао огањ, дао им иглу и научио их ковати метале, научио их шити и научио жене да се красе. Баш као Прометеј, који је за то дјело био закован за стјене од стране богова и мучен у вјечност, баш као што је сам ђавао у народном вјеровању Словјена. К њему иду душе оних који нису били довољно добри, да му служе и кроз то се очисте. Те душе се појављују људима као змије, гуштери, мачке, пси... и главна им је одлика да су црни а имају црвен прамен. Само дјетца их виде као мале човјечуљке са црвеном капицом. Они представљају елемент огња. (Сада је јасно одакле представа о Санта Клаусу као лику у црвеном одијелу и са патуљцима у црвеним капицама као помоћницима). У нашем народу они су познати као мали или маћи и тко их примами кући из шуме, они претварајући се ноћу у змајиће са пламеном над главом одлазе у друге амбаре и одатле краду жито и доносе својему господару, богатећи га. Али господар и укућани морају да га поштују и остављају му млијеко у амбару сваки дан. Ако то изоставе или ако се укућани свађају и псују, малић или та гуја спале амбар и све благо које су икада донесли домаћину, те побјегну.
Руси њих зову домовни дух или домовик или гуменник, јер пребива у гумну, или жихарка и замишљају га бити риђе косе и да живи у амбару или гумну у огњу или за пећи или како то неки Руси називају овин, од германскога овен - пећ; те у вријеме послије жетве, када у амбар или гумно довезу жито, пак запале огањ да се то жито суши. На том мјесту гдје запале огањ, при тој пећи или овину, помоле се сељци тому жихарку или гуменнику, да им добро суши жито и не спали амбар. Тако раде и Руси и Пољаци и лужички Срби. Ово је све веома добро забиљежено у фолклору. И ево како русски црковњаци у средњем вијеку описују то: и молятся под овином огню, называя его сварожцем.Дакако сварог и није никакав Бог него просто назив за огњиште, мјесто гдје се вари (варити је словјенска ријеч за кухати, а кухати је њемачка; зато се каже и варјача). Све ријечи које имају наставак -ог значе мјесто: острог - мјесто гдје су постављени остри колци, кртог - искрчено мјесто, брлог - мјесто направљено од брла; брла је суха гранчица. И дапаче у румунском и дан данас постоји ријеч сфарог и означава сушану гдје се суши месо; а ето у Руса сварог или умилно сварожец је просто сушана за жито и тако се и каже - моле се огњу, називајући га сварожцем. Као да Србин се обраћа огњишту бркајући по жару "огњиште, колико искрица, толико парица...". А кабинетски митолози направише од обичнога жаришта некога врховнога бога, само зато што се у санкскриту мјесто гдје пребива Шива назива Сварга. Сваки озбиљан језиковјед зна да ова ријеч нема никакве везе са словјенским сварог.

Основа Свар у санскрту се односи на светлост, сијање, а сварга означава небеса тј. место где светлост влада, обитава. Тако да у основи обе речи (сварга и Сварог) може бити корен који указује на светлост.

Такође, у Рг Веди на неколико места се спомиње реч Сварађ, посебно као придев врховног Бога Индре...Нисам баш поткован у санскрту посебно ведском да бих знао шта тачно ова реч значи, али би могла означавати како господара небеса, тако и независног владаоца или онога који влада самим собом...јер сва означава себе, само.

Тако да не треба олако одбацивати убеђење да "Сварог" означава словенско Божанство, посредовано вероватно иранским народима.

[НиколаВук]

Сунце, не знам зашто ти је неприхватљиво да су код индоевропских народа божанства могла да настрадају (нпр. у боју) и да су била много ближа смртницима и налик на њих? Довољно је да споменем старонордијске митове, који су територијално ближи Словенима од старих Грка или Римљана, нпр. нордијски мит о Балдеру, младом богу и Одиновом сину који страда погођен стрелом од имеле; он одлази у подземни свет као неки сасвим обичан смртник. Богови јесу замишљани као лепши, снажнији и дуговечнији од људи, са натприродним моћима, али ипак су и они могли да страдају, иако много теже од обичних смртника; нису били невидљива, свемоћна и трансцендентална сила као хришћански Бог. Не знам због чега би Словени били изузети од оваквог погледа на свет, који је у суштини општеиндоевропски?

Мислим да сувише ниподаштаваш моћ мистичног размишљања људи у прошлости, нарочито када си написао да Словени нису имали никакву представу о богу који умире и васкрсава. Тај мотив је јако стар и јавља се у више међусобно неповезаних религија и митологија, самим тим не схватам што би код Словена био одсутан, нарочито ако постоје топонимски трагови који говоре у прилог томе (иако и њих ниподаштаваш јер се не уклапају у неку твоју слику о веровањима Словена)? Аргумент да су Словени живели у потпуној равници, без иједног јединог брежуљка, брега или брда, и да зато не треба узимати у обзир топониме који се јављају на врховима брда и у вези су са Перуном, је најблаже речено смешан. Да ли ти заиста верујеш да је прадомовина Словена била једна равна тепсија, такорећи криптодепресија?  Друго, заборавио си да напоменеш да се у тој реконструкцији мита Перун јавља на небу, на сувом, а то је често замишљано и као врх једног веома високог дрвета (осовина света, axis mundi), док је свет дубрава (шума), што се уклапа у изглед словенске прадомовине, прекривене густим шумама, као и станиште Велеса које се увек налази иза (уствари испод) неког водотока (густе шуме и бројни водотоци - права слика словенске прадомовине). Доласком на нове просторе (Балкан), они морају да омеђе и ритуализују нови простор који је "празан", симболима и веровањима донесеним из старог завичаја.

Теби очигледно смета када се из неких народних обичаја и песми извлаче дубљи закључци, али то је правилан начин размишљања јер ти полупагански обичаји и песме који су опстали су данас једини остатак старе словенске религије/митологије. Они су само љуштура једног древног система веровања, пуног симбола, који ми никада нећемо у потпуности моћи да реконструишемо и разумемо, као што ни они који практикују те обичаје не знају да објасне њихово дубље значење, јер је то значење уништењем старе религије заувек изгубљено (обично кажу "тако се ваља, тако се мора, обичај је", али не знају да кажу због чега је такав обичај и шта он конкретно значи и обележава). Упоређивањем са другим, сродним религијама и налажењем мотива који су стари и често се понављају, етнолози успевају барем донекле да реконструишу изгубљене митове; у почетку (у доба романтизма) се код словенске митологије то радило често врло некритички, али су ипак у последње време руски етнолози (ако се не варам) успели уз велику дозу опреза да реконструишу два основна мита те религије - о настанку и обнављању света и о промени годишњих доба.

[Vidak]

Хвала. Живи били па видјели како ће испасти. Нака људи размисле мало има ли смисла, да бог смрти умре, више него што смисла има писати бијелим мастилом по бијелој хартији. Ал-Масуди пише да су словјенски и русски племенски жреци и судије судили не по вјерској књизи а по етици здравога разума и логике. Уобће је бог бог јер представља вјечне и бессмртне принципе. Богови не умиру, но умиру људи и обред спровода требају људи. Да су митолози мало изашли на поље ( да не кажем на террен)  и упитали сељаке "а зашто се то спаљује и кога то спаљујете и зашто то спаљивање представља крај зиме", онда би били мало паметнији. Но фолклористи су то радили и одговори већ дуће од вијека леже спремни, но нитко се тим не занима. Сви више воле неку романтичну митологију. Моја књига неће представљати само сухопарне описе обреда, но дубоку филозофску анализу схватања и доживљавања стварности и анализу страхова простога човјека из прошлих времена, што би се десило, у случају, да се обред не обави, јер полазим од тога, да су људи по нарави својој лијени и да се не би мучили радити обред, осим ако не би били натјерани страхом или страхопоштовањем.  У тој књизи бити ће разочарани љубитељи огромних пантеона, митологијске романтике, егзотичних ријечи које немају никакав смисао у словјенским језицима а проузглашени су божанствима, страних ријечи које простому сељанину звуче као неразумно брбљање, типа тотем, идол, мит, култ, окулт, пантеон, магија итд. јер оно за што словјенин није имао ријеч, није могао имати ни идеју, а што је могао изразити својом рјечју, представу тога је и имао.

Прочитао сам је пређе годину и пол, као и рецензије те књиге. Састоји се из натезања и основа су јој интерпретације и машта других митолога. Овакво писање личи на куплерај из турских серија, а не на народна вјеровања о природи према којој се сељак одностио са страхопоштовањем. Којега смисла има неке врхове Пере или Перине врхове, као и Мошћеница (пећина с моштима) тумачити врховима Перуна и Мокоши? Прокопиј јасно каже, да Словјени вјерују у једнога бога, творца муње, који је на небу, а исто то се потврђава у 10. в. у њемачким и данским свједочбама о вјеровањима тада јоште народовјерних (поганских) Поморјана и Полабљана. Додамо ли к тому, да Словјени нијесу тумарали по горама, јер су насељавали равнице, онда било која идеја о смислу натегнутога тумачења горских врхова раствара се као снијег у води. Једино чим може служити покоји назив горскога врха, је, да је он у балканских домородаца имао назив одређенога божанства, а придошли Словјени, то назвање превели, исто онако како је по узору на Венерис диес настао германски назив Фреј Даг. Зато ваља истражити је ли забиљежено назвање којега врха, горскога хрбта или ријека,  који су на римском или грчком имали коннотацију с божанствима, те усличити (упоредити) како је назвање овијех истијех на словјенском језику. Против истраживања топонима немам ништо, али доносити на основу топонима неке закључке о том тко је кому крао жене и тко се с ким курвао заиста је засновано на климаву тлу. Дакле у проучавању називља богова има смисао, али не и при реконструкцији цијелих митова.

Исте методе ваља примјенити при упоредној анализи назвања биљака. Један баналан примјер аналогије: У неким скандинавским језицима постоји цвијет који се назива Балдурс брау (Балдурова обрва) и Фрејас таур (Фрејина суза). Балдурова обрва у других народа зове се цвијет св. Ивана, Иванчица или слично. А Фрејина суза зове се по узору на енглезски назив овога цвијета Маудлин Дејзи или латинскога назива Магдаленине сузе. У предхришћанско вријеме овај цвијет се називао на грчком сузе Артемиде или Артемисиа а на латинском сузе Маје, која је плакала за својим сином Меркуром, а по грчком 'Ермесом. Фреја је исто тако плакала и жалила за убићем свога сина Балдура. У бугара се овај цвијет назива Момини слзи, али у нас ђурђевак, јер расте около ђурђевдана.  У словјенских пак језика нема никакве "интерпретацио славоника". И с тим се снижава вјеројатност, да су Словјени имали било какву представу о неком богу који умире и васкрсава. Народ не схвата ни ускрсење Исуса, а камо ли да је имао неке представе ускрсењу какав су имали Египћани, Аусира и други Медитеранци.

Ako se djurdjevak zove po Djurdjevdanu to znaci da mi ne znamo stari predhriscanski naziv i samim tim ne mozemo donositi zakljucak kakav ti donosis. Odgovor seljana"tako se vazda radilo"  ces i danas dobiti i to ne znaci da oni nisu hriscani. Nelogicnost nalazis u anegdotama o starim bogovima i natprirosnim bicima. To su ustvari personifikacije prirode, ljudske prirode, i pouke. Moja baba nie znala da mi kaze nista o bibliji kad sam je pitao. Kad je bila dijete isli su po selu maskirani i pjevali o Bozicu Svarozicu. Cisto sumnjam da je znala nesto o neopaganizmu u to vrijeme. Ispricala mi je pricu o Adamu i Evi gdje je objasnjen prvi grijeh neposlusnost. Nelogicnosti: Bog je savrsenstvo, svemoguc i sveznajuci tako da je znao da ce oni ubrati jabuku a opet ih je kaznio. Naljutio se, ne moze jer nema ljudske mane, covjeka je napravio prema sebi a usadio mu je ljubomoru, zavist, egoizam, slabost. I onda ih je kaznio zato ih je nesavrsene napravio da se svi njihovi potomci pate i umiru i onako nesavrseni idu u pakao. Religija je imala vaspitnu ulogu al su vjernici sve shvatili bukvalno i mimo toga nema istine.
Sjeti se pjesme Zidanje Skadra i Zenidba kralja Vukasina. Ima li i jedan hriscanski motiv u tim pjesmama ili samo paganski. Ispada da mi nikad i nismo bili hriscani vec praktikujemo istu vjeru sa novim imenima. Osim mozda kod obrazovanih svestenika.

[сɣнце]

Сунце, нисам сигуран да сам разумео ову твоју бујицу речи и којекавих етикета, да ли ти то нама саветујеш да се оканемо Веселина Чајкановића?

Не, Сремче, не свјетујем оканити се Чајкановића. Чајкановић је одрадио веома добру работу и по мојему мњењу благодатнију од Рыбакове.
Чајкановић је нанишанио прави материју, но покоје зрно барута једнога пуца погоди мету, а покоје пројде мимо, јер барут је твар тврдоглава.

Сут онога што хтјех постићи својими ријечми, је подтицај учестника у овој бесједи служити се наукоугодним изражавањем; јербо одређени изрази наводе те на критично размишљање и дају ти могућност провјере вјеродостојности исказа, а други изрази закривају ту могућност и наводе на то да просто пасивно прихваташ исказ.
Примјер: Митолог проф. др. Чајкановић излаже, да на основу тога и тога вриједи то и то...
насупротни примјер: Словенска митологија спомиње то и то ...

Како ја из задње реченице могу провјерити вјеродостојност исказа? Оно се своди на пуко повјерење.

Када се каже "словенска митологија говори" читатељу почетнику се утисне у подсвијест, да је словенска митологија нека тврда чињенична ствар и да је неки Јарило одувијек постојао и као постојећ забиљежен. То је вођење читатеља у заблуду. Истина је, да је представа о Јарилу као богу тек предпоставка једнога митолога. Сумњам да, већина оних, који тако радо спомињу Јарила, уобће знају, чија умотрворина је тај хипотетички мит о богу Јарилу. Из овога разлога, подтичем љубитеље не бити вјероватељима и жртвама мисионарења тобожне митологије, а бити истраживачима, трагати за изворима, чије прочитање дозвољава породити мисли о природи народнога вјеровања словјенских народа.

Је ли овако јасније, Сремче?

[Полић]

Некако ми делује да је култ медведа код Руса могао доћи од Нордијаца.
Швеђани и Норвежани имају име Бјорн што значи мевдед, а код словенских народа не постоји име медвед али постоји име Вук (бар код јужних Словена).
Берн у Швајцарској је добио име по медведу, а Берлин исто има медведа у корену.

Да пробам да се изразим везано за медведе иако је вук главна тема.
Негде сам прочитао, ко зна, можда и овде на форуму, да је реч медвед у ствари изведена, и да то није оригиналан назив за медведа. Назив медвед значи "онај који зна где је мед" одосно мед-вјед. Мислим да би оригиналан назив за медведа код Словена или Протословена могао бити сличан као у Германа, дакле бер. Ако погледамо реч брлог, која означава медвеђу јазбину, или место где медвед лежи, видимо две основе бр-лог, ондосно можда раније бер-лог. Ово исто видимо у називу града Берлин, чији је медвед заштитни знак, а зна се да су управо прво насеље на месту данашњег Берлина основали Словени, то је позната чињеница. Разлог зашто медвед није називан правим именом је јер је медвед био табуизирана животиња и његово име се није смело помињати. Зашто и како , не знам, прочитао сам негде, могуће да је од њега постојао страх па је то разлог. И онда је посредно име за медведа, заменило његово право име. Да се вратимо на вука, словенски назив влк је сличан као индоевропски улкас, или илирски улк, ако нисам промашио нешто дебело. 

[сɣнце]

Vidak
Ako se djurdjevak zove po Djurdjevdanu to znaci da mi ne znamo stari predhriscanski naziv i samim tim ne mozemo donositi zakljucak kakav ti donosis.
Али постоји назива ове биљке у другим словјенским језицима. Зато укупност тих назива смањује вјеројатност, но не проглашава савим немогућим.

Odgovor seljana"tako se vazda radilo"  ces i danas dobiti i to ne znaci da oni nisu hriscani. Nelogicnost nalazis u anegdotama o starim bogovima i natprirosnim bicima. To su ustvari personifikacije prirode, ljudske prirode, i pouke. Moja baba nie znala da mi kaze nista o bibliji kad sam je pitao. Kad je bila dijete isli su po selu maskirani i pjevali o Bozicu Svarozicu. Cisto sumnjam da je znala nesto o neopaganizmu u to vrijeme. Ispricala mi je pricu o Adamu i Evi gdje je objasnjen prvi grijeh neposlusnost. Nelogicnosti: Bog je savrsenstvo, svemoguc i sveznajuci tako da je znao da ce oni ubrati jabuku a opet ih je kaznio. Naljutio se, ne moze jer nema ljudske mane, covjeka je napravio prema sebi a usadio mu je ljubomoru, zavist, egoizam, slabost. I onda ih je kaznio zato ih je nesavrsene napravio da se svi njihovi potomci pate i umiru i onako nesavrseni idu u pakao. Religija je imala vaspitnu ulogu al su vjernici sve shvatili bukvalno i mimo toga nema istine.
Да, некада у вријеме необразованости у данашњем смислу ријечи црква је имала прије свега улогу васпитатеља етике. Исту улогу имала су и стара народна вјеровања, која не потичу непосредно од хришћанства. Ја управо то и тврдим, а не поричем. Управо се старам проникнути у смисао и поуку појединога народнога вјеровања, које би било изгранком народне етике старих словјена. Наравно, ја дубоко сумњам у то, да је твоја баба икада чула ријеч Сварожић, али хајд, из поштовања нећу спорити о том, јер видим, да ти је стало до тога.

Sjeti se pjesme Zidanje Skadra i Zenidba kralja Vukasina. Ima li i jedan hriscanski motiv u tim pjesmama ili samo paganski. Ispada da mi nikad i nismo bili hriscani vec praktikujemo istu vjeru sa novim imenima. Osim mozda kod obrazovanih svestenika.
Не постоје мотиви хришћански са једне стране или пагански са супротне, но постоје мотиви човјечанске етике, која-но се на нашем језику назива поштовање и част. Зовеш ли паганско тијем словом, ти се поставио у кожу радикалнога римскога клерика, који на сељака и на његово етично народно учење гледа искоса са висине. Назвавши пак својим именом "народна вјера или народно учење" ти се стављаш у кожу самога човјека, који није знао за Христа, али не значи, да се његово учење у многому није поклапало с Христовим, јер обоје се заснива на човјечанскому саосјећању и милости. С друге стране, не значи, да њеки предхришћански словјенски врач, бајун, вухв, жрец итд. није поступао себично, нечастно и варљиво у циљу материјалнога обогаћења. Народ их је и звао врачима јер многи од њих вру (варају), пружајући своје услуге гадања о исходима битака, о том хоће ли их тко напасти, хоће ли бити куге или куме итд. И сам пророк Јешуа је наступао против злобе жидовскога свештенства, који је пљачкао народ. Мора бити јасно, да је увијек и у свако доба постојало натјецање и борба свештенства за власт, и да се је свештенство увијек мијењало, али да је народ имао своја вјеровања, која је чувао од толике древности, да су Словјени, Сибирци и љеки амерички домородци имају једнаке притче, једнаку народну етику и мотиве.

[Vidak]

Да, некада у вријеме необразованости у данашњем смислу ријечи црква је имала прије свега улогу васпитатеља етике. Исту улогу имала су и стара народна вјеровања, која не потичу непосредно од хришћанства. Ја управо то и тврдим, а не поричем. Управо се старам проникнути у смисао и поуку појединога народнога вјеровања, које би било изгранком народне етике старих словјена. Наравно, ја дубоко сумњам у то, да је твоја баба икада чула ријеч Сварожић, али хајд, из поштовања нећу спорити о том, јер видим, да ти је стало до тога.[/font][/size]

Sjeti se pjesme Zidanje Skadra i Zenidba kralja Vukasina. Ima li i jedan hriscanski motiv u tim pjesmama ili samo paganski. Ispada da mi nikad i nismo bili hriscani vec praktikujemo istu vjeru sa novim imenima. Osim mozda kod obrazovanih svestenika.
Не постоје мотиви хришћански са једне стране или пагански са супротне, но постоје мотиви човјечанске етике, која-но се на нашем језику назива поштовање и част. Зовеш ли паганско тијем словом, ти се поставио у кожу радикалнога римскога клерика, који на сељака и на његово етично народно учење гледа искоса са висине. Назвавши пак својим именом "народна вјера или народно учење" ти се стављаш у кожу самога човјека, који није знао за Христа, али не значи, да се његово учење у многому није поклапало с Христовим, јер обоје се заснива на човјечанскому саосјећању и милости. С друге стране, не значи, да њеки предхришћански словјенски врач, бајун, вухв, жрец итд. није поступао себично, нечастно и варљиво у циљу материјалнога обогаћења. Народ их је и звао врачима јер многи од њих вру (варају), пружајући своје услуге гадања о исходима битака, о том хоће ли их тко напасти, хоће ли бити куге или куме итд. И сам пророк Јешуа је наступао против злобе жидовскога свештенства, који је пљачкао народ. Мора бити јасно, да је увијек и у свако доба постојало натјецање и борба свештенства за власт, и да се је свештенство увијек мијењало, али да је народ имао своја вјеровања, која је чувао од толике древности, да су Словјени, Сибирци и љеки амерички домородци имају једнаке притче, једнаку народну етику и мотиве.
[/quote]

Razumijem zasto sumnjas, i ja sam se zacudio kad sam cuo pjesmu. To me navelo da se zainteresujem za staroslovenska vjerovanja. To je bilo prije 20 godina pa se ne sjecam tacno ali je u pitanju koledarska pjesma slicna ovoj:
Koljedo Koljedo
Da kupamo okupamo
Koljedo Koljedo!
Mlada boga tog Božiča
Koljedo Koljedo
Tog Božiča Svarožiča.
Na njemu je mor dolama
Suhim zlatom izatkata
A bisjerom podatkata
 Inace je baba odrasla u selu Fundina u Kucima pa me jos vise zacudio sacuvani statoslovenski motiv. Po muskoj linije  tj haplogrupi Kuci su starobalkanski rod.

[сɣнце]

Да пробам да се изразим везано за медведе иако је вук главна тема.
Негде сам прочитао, ко зна, можда и овде на форуму, да је реч медвед у ствари изведена, и да то није оригиналан назив за медведа. Назив медвед значи "онај који зна где је мед" одосно мед-вјед. Мислим да би оригиналан назив за медведа код Словена или Протословена могао бити сличан као у Германа, дакле бер. Ако погледамо реч брлог, која означава медвеђу јазбину, или место где медвед лежи, видимо две основе бр-лог, ондосно можда раније бер-лог. Ово исто видимо у називу града Берлин, чији је медвед заштитни знак, а зна се да су управо прво насеље на месту данашњег Берлина основали Словени, то је позната чињеница. Разлог зашто медвед није називан правим именом је јер је медвед био табуизирана животиња и његово име се није смело помињати. Зашто и како , не знам, прочитао сам негде, могуће да је од њега постојао страх па је то разлог. И онда је посредно име за медведа, заменило његово право име. Да се вратимо на вука, словенски назив влк је сличан као индоевропски улкас, или илирски улк, ако нисам промашио нешто дебело.

Медвјед значи "онај који вије (зна) где се налази (мед)". У нашем старом језику глагол вјести - вједати ( ја вијем, ти вијеш, он вије ...) ( ја виједам, ти виједаш, он виједа...) значио је знати. Овај коријен налази се у ријечима проповиједати, проповијест, повједати, повијест, вијест, свијест, извјестан итд.
Но германска ријеч бер је исто тако описна и значи космати, чупави. Антрополози имају једнако мњење о том, да су народи, који су живјели у близини шума, плашећи се медвједа, не изговарали његово право име, да га не призову. Индоевропски коријен медвједа је -(а)рк(т)ос.
грк. аркос, арктос
лат. урсус
алб. ари
ирн. рашах
ари. ракшас
лит. локис
Германи сада немају старога коријена, исто као ни Словјени, но Финци кажу карху што је вјеројатно позајмица из ранога германскога. Када би Словјени ималу ријеч истога коријена гласила би највјеројатније рас, рос, рус, рис или рах, рох, рух, рих, можда и јар, јер, јур... тежко је погодити не знајући какав је био првобитни облик, но није био бер.
Брлог нема везе са медвједима јер је брлог просто јама пуна сухих гранчица и такве творе и лисице и јазавци и многе друге животиње. Та хипотеза о бер-логу је погрешна, али распростире се свуда брже од бабјега трача. Правилно разложење на морфеме је берла+ог. Ријеч берла или брла је посвједочена у старочешком ријечнику и значи суха гранчица. Она је заправо ранослјенска позајмица из латинскога ferula.

berla, dial. brla, -y, fem., z lat. ferula = Zweig, Ruthe; vl. suchá větev, pak metla: svrchek berly, Esther osculata est summitatem virgae Ol. Esth. 5, 2; (sv. Prokop, vypovídaje Němce do kláštera jeho vniklé) v rucě berlu držieše, jíž nemilostivě Němcě tepieše Hrad. 27a; berla ferula Boh. min. 23a. — Sceptrum: berlu biskupovú Pulk. 32a; berlu sceptrum HusKázB. 2a; nebude otnesena brla ot Judy sceptrum Lit. Gen. 49, 10; brlu otcě tvého sceptrum Ol. Num. 18, 2. — Berla pro podporu při chůzi: na dwu berlu až do smrti chodil Sal. 481.
Zdroj: Gebauer, J., Slovník staročeský, I–II. Praha: Česká akademie císaře Františka Josefa pro vědy, slovesnost a umění a Česká grafická společnost Unie, 1903 a 1916; Praha: Academia, 1970².

Сада када знамо да је брла гранчица, а -ог наставак који указује на мјесто, као у рјечима кртог (крчено мјесто), острог (мјесто ограђено острим колцима), вртлог (мјесто гдје је вртаљ или вир), постаје само собом јасно, да је брлог мјесто сачињено од гранчица или вјетвица. Увиђајући механизам словјенскога језика, можда кому падне на памет правилно истумачити ријеч сварог, у којем се јасно препознају морфеме с+вар+ог умјесто, да је настављају поредити са сасвим случајно звучећом индоаријском ријечју. Ако ћемо поредити ријечи само по случајному звучењу, тим поступањем можемо закључити, да је наша ријеч свастика сродна с индоаријском рјечју свастика, те да су индијци носили тај знак као изражавање сексуалне љубави према сестри своје жене. 
При том индијска свастика је су асти ка (благо/добро, бити-јест, -ка номинални суффикс) благобитје, благостање, а наша свастика има коријен ријечи сват, свас(т), свах.
Особе које хоће повезивати језике, а не умију расставити ријечи на морфеме по смислу здравога разума и складној архитектури језика, заврше вазда у огромним заблудама, како то ради Деретић или невјешти (псеудо)митолози.

[Полић]

Sunce hvala na više nego iscrpnom odgovoru, zaista zanimljivo ovo za brlog.To nisam nigde pročitao nego sam sam izveo a pokazalo se netačnim.I ostalo napisano je veoma zanimljivo.

[НиколаВук]

Постоји и друга етимологија у вези германског назива за медведа:

Etymology
Conventionally from Proto-Indo-European *bʰer- (“brown, shining”). Ringe, discrediting the existence of such a root, suggests instead *ǵʰwer- (“wild animal”).

https://en.wiktionary.org/wiki/Reconstruction:Proto-Germanic/ber%C3%B4

У сваком случају, и овде је, као и код медведа, у питању ритуални еуфемизам због страха од коришћења правог имена. Занимљиво је да од овог ПИЕ корена *ǵʰwer- потиче и словенско звер/звијер.

Треба напоменути да су и Срби често зазирали од коришћења речи "вук", па су га ублажено звали "непоменик/напоменик, каменик, поган, онај из горе" и слично.

[сɣнце]

Razumijem zasto sumnjas, i ja sam se zacudio kad sam cuo pjesmu. To me navelo da se zainteresujem za staroslovenska vjerovanja. To je bilo prije 20 godina pa se ne sjecam tacno ali je u pitanju koledarska pjesma slicna ovoj:
Koljedo Koljedo
Da kupamo okupamo
Koljedo Koljedo!
Mlada boga tog Božiča
Koljedo Koljedo
Tog Božiča Svarožiča.
Na njemu je mor dolama
Suhim zlatom izatkata
A bisjerom podatkata
 Inace je baba odrasla u selu Fundina u Kucima pa me jos vise zacudio sacuvani statoslovenski motiv. Po muskoj linije  tj haplogrupi Kuci su starobalkanski rod.

Немој лагат' на бабу тако ти крсне славе. Знам тко је Милош Милојевић и не поштујем то што је урадио никако.
Раденковић, Љубинко (2005). „Кривотворење фолклора и митологије: Неки словенски примери“. Зборник Матице српске за књижевност и језик (Нови Сад: Матица српска) 53 (1–3), pp. 34-36

Лик је све народне пјесме унаказио својим допуњавањем стихова, али је то урадио тако невјешто, да не мораш бити учен човјек и бројати слогове и стихове, да би чуо накарадност пјесме и препознао што се осјећа страним тијелом у њојзи. Нека се свак убиједи у накарадност и прозрачност лажетворења тога биједнога Лесковчанина.

Ivanjsko, ivanjsko, cveće rujno!Cveće rujno petranjsko.
Petranjsko cveće plavetno.
Ivan ga bere te bere, Petar ga plete te plete.
Kupal ga Koledu daje,Koledu bratu svojemu.
Daje ga majki Kupala, Kupala majki Živboži:
Ivanova stara majko!Je li Ivan doma?
Odgovori stara majka:"Otišo je na oranje
Još na Vidov-dan,Pa je reko kući doći Baš na Petrov-dan,
I doneti kitu zlataRodne pšenice
Te pšenice, te beliceTog leba bela"


Ivanjica lan sejala.Ivanjica koledica Mila snaha tog Kupala.
Lan sejala i obrala. Na Spasov dan posijala Na Vidov dan vidila ga
Na vidov dan i obrala.I obrala i topila.I topila potopila.
Osušila očupala, Na ivanjsku krasnu večer.
Grebenala i kuvala.Oprela ga i snovala.
Osnovala i navila,I uvela u te nite,
I otkala na razboja,Izatkala ga izbelila
Na ivanjske te večeri,Skroila ga i sašila
Na ivanjske te večeri.I obukla na Ivana
Na Ivana mlada bora Mlada bora Koled bora
Mila sina Kupalova,A Kupala umrloga,
Obilija mila bora.Pa je nosi do Badnjaka
I Božića SvarožićaTog božića mlada bora Svaroži
ća mila sina. Ivanjica paunica!Vencima se nakitila.
Od ivanjska rujna cveta I petranjska plavetnoga
U kolu je podskakala.Preko vatre preskakala
Suhe lile pripalila Da nam stoka bude zdrava
Ta goveda i te ovceTi jarići i jaganjci.
Doratasti velji konji Što no nose te junake
Mile borce Triglav bora Triglav bora te Troice
Višnjeg boga Stvoritelja Jakog Žive rušitelja
I Branjanja Branitelja

[Vidak]

Немој лагат' на бабу тако ти крсне славе. Знам тко је Милош Милојевић и не поштујем то што је урадио никако.
Раденковић, Љубинко (2005). „Кривотворење фолклора и митологије: Неки словенски примери“. Зборник Матице српске за књижевност и језик (Нови Сад: Матица српска) 53 (1–3), pp. 34-36

Лик је све народне пјесме унаказио својим допуњавањем стихова, али је то урадио тако невјешто, да не мораш бити учен човјек и бројати слогове и стихове, да би чуо накарадност пјесме и препознао што се осјећа страним тијелом у њојзи. Нека се свак убиједи у накарадност и прозрачност лажетворења тога биједнога Лесковчанина.

Ivanjsko, ivanjsko, cveće rujno!Cveće rujno petranjsko.
Petranjsko cveće plavetno.
Ivan ga bere te bere, Petar ga plete te plete.
Kupal ga Koledu daje,Koledu bratu svojemu.
Daje ga majki Kupala, Kupala majki Živboži:
Ivanova stara majko!Je li Ivan doma?
Odgovori stara majka:"Otišo je na oranje
Još na Vidov-dan,Pa je reko kući doći Baš na Petrov-dan,
I doneti kitu zlataRodne pšenice
Te pšenice, te beliceTog leba bela"


Ivanjica lan sejala.Ivanjica koledica Mila snaha tog Kupala.
Lan sejala i obrala. Na Spasov dan posijala Na Vidov dan vidila ga
Na vidov dan i obrala.I obrala i topila.I topila potopila.
Osušila očupala, Na ivanjsku krasnu večer.
Grebenala i kuvala.Oprela ga i snovala.
Osnovala i navila,I uvela u te nite,
I otkala na razboja,Izatkala ga izbelila
Na ivanjske te večeri,Skroila ga i sašila
Na ivanjske te večeri.I obukla na Ivana
Na Ivana mlada bora Mlada bora Koled bora
Mila sina Kupalova,A Kupala umrloga,
Obilija mila bora.Pa je nosi do Badnjaka
I Božića SvarožićaTog božića mlada bora Svaroži
ća mila sina. Ivanjica paunica!Vencima se nakitila.
Od ivanjska rujna cveta I petranjska plavetnoga
U kolu je podskakala.Preko vatre preskakala
Suhe lile pripalila Da nam stoka bude zdrava
Ta goveda i te ovceTi jarići i jaganjci.
Doratasti velji konji Što no nose te junake
Mile borce Triglav bora Triglav bora te Troice
Višnjeg boga Stvoritelja Jakog Žive rušitelja
I Branjanja Branitelja

Tvoje obracanje s nepostovanjem govori o tvom karaktrru.

[сɣнце]

Tvoje obracanje s nepostovanjem govori o tvom karaktrru.

Истину велиш. Говорим тврдо и упечатљиво, ал' речем истину. А ти се не вријеђај као ђевојчица, јер нијесам ти рекао ништо лоше, но да не лажеш на бабу, ако за крстну славу знаш.
Колико ја знам о обичајима Куча, а знам што гођ их записано, Кучи не коледају, но се то твори по Румунији, Војводини, Бугарској и Македонији, а у Срба само у "три срца јуначка" и Шопи, те на истоку власи коринђају и колинђају.
Ако ти знаш да Кучка ђеца коледају или како год се то називало, у суштини за вријеме 12 дни до Божића, ходе по кућама појући пјесмице сусједима за њеке дарове, онда опиши или дај тко је до описао и записао. А то рекла баба, чујем као покушај аргумента од многих који се тумарају по страници "Стари Словени", тако да сам постао осјетљив на такве исказе.
Ако ја тебе тврдошћу своје ријечи увриједих, ти ми то опрости, јербо непријатеља не ишћем.

[Vidak]

Sunshine nemam razlog da lazem, ja ne pisem knjigu niti zastupam ovdje neku ideju i nisam tako vaspitan. Ako ti kazes da je to djelo tog Milojevica zar nije moguce da je njegovo djelo ostavilo traga nego odmah zakljucujes da ja lazem. Vidim da ni administratore ne zanima da ti skrenu paznju na ponasanje. Ne zelim da se spustam na taj nivo da ti vracem istom mjerom. Nemam potrebu da ti ista dokazujem ti vec sve znas.

[Сол]

.......Правилно разложење на морфеме је берла+ог. Ријеч берла или брла је посвједочена у старочешком ријечнику и значи суха гранчица. Она је заправо ранослјенска позајмица из латинскога ferula.

berla, dial. brla, -y, fem., z lat. ferula = Zweig, Ruthe; vl. suchá větev, pak metla: svrchek berly, Esther osculata est summitatem virgae Ol. Esth. 5, 2; (sv. Prokop, vypovídaje Němce do kláštera jeho vniklé) v rucě berlu držieše, jíž nemilostivě Němcě tepieše Hrad. 27a; berla ferula Boh. min. 23a. — Sceptrum: berlu biskupovú Pulk. 32a; berlu sceptrum HusKázB. 2a; nebude otnesena brla ot Judy sceptrum Lit. Gen. 49, 10; brlu otcě tvého sceptrum Ol. Num. 18, 2. — Berla pro podporu při chůzi: na dwu berlu až do smrti chodil Sal. 481.
Zdroj: Gebauer, J., Slovník staročeský, I–II. Praha: Česká akademie císaře Františka Josefa pro vědy, slovesnost a umění a Česká grafická společnost Unie, 1903 a 1916; Praha: Academia, 1970²........

С обзиром, да се управо - берла/брла у старочешком помиње, није за преневидети и могућност позногаллске позајмице

Irish biror, Welsh berwr, beryren, Breton beler(enn), Gallo-Latin berula ‘watercress’ (Rorippa sp.) < *beruro-; this is probably cognate with Latin ferula ‘plant of the family Apiaceae, with a long stem’, and with Irish ber, bir ‘water’, topur, tipra ‘source, well’ < Proto-Indo-European *bh er(u)- ‘to gush, boil’ (?)

https://www.ris.uu.nl/ws/files/27080889/The_meaning_of_Celtic_eburos_Melanges_Pierre_Yves_Lambert.pdf

[Грoф]

Kad ođe pričate o Vuku ja bi da vas malo ođe priupitam.

Kod plemena Huna je takođe vuk bio prva od tri životinje koje su oni poštovali.

Druga životinja je bio tiger.

Zasto je to tako. Po mojoj pretpostavci zato šta su Huni samo jedno od plemena koje je živilo đe je bilo vukova i tigrova.
Za vukove je odgovor jednostavan. Za tigrove je odogvor teži.
 
Đe su to mogli Huni da budu u dodiru sa tigrovima da ih dobro upoznaju i kao vuka poštuju?

[Vidak]

Kad ođe pričate o Vuku ja bi da vas malo ođe priupitam.

Kod plemena Huna je takođe vuk bio prva od tri životinje koje su oni poštovali.

Druga životinja je bio tiger.

Zasto je to tako. Po mojoj pretpostavci zato šta su Huni samo jedno od plemena koje je živilo đe je bilo vukova i tigrova.
Za vukove je odgovor jednostavan. Za tigrove je odogvor teži.
 
Đe su to mogli Huni da budu u dodiru sa tigrovima da ih dobro upoznaju i kao vuka poštuju?

Vjerovatno sibirski tigar.

[Сремац]

Не, Сремче, не свјетујем оканити се Чајкановића. Чајкановић је одрадио веома добру работу и по мојему мњењу благодатнију од Рыбакове.
Чајкановић је нанишанио прави материју, но покоје зрно барута једнога пуца погоди мету, а покоје пројде мимо, јер барут је твар тврдоглава.

Сут онога што хтјех постићи својими ријечми, је подтицај учестника у овој бесједи служити се наукоугодним изражавањем; јербо одређени изрази наводе те на критично размишљање и дају ти могућност провјере вјеродостојности исказа, а други изрази закривају ту могућност и наводе на то да просто пасивно прихваташ исказ.
Примјер: Митолог проф. др. Чајкановић излаже, да на основу тога и тога вриједи то и то...
насупротни примјер: Словенска митологија спомиње то и то ...

Како ја из задње реченице могу провјерити вјеродостојност исказа? Оно се своди на пуко повјерење.

Када се каже "словенска митологија говори" читатељу почетнику се утисне у подсвијест, да је словенска митологија нека тврда чињенична ствар и да је неки Јарило одувијек постојао и као постојећ забиљежен. То је вођење читатеља у заблуду. Истина је, да је представа о Јарилу као богу тек предпоставка једнога митолога. Сумњам да, већина оних, који тако радо спомињу Јарила, уобће знају, чија умотрворина је тај хипотетички мит о богу Јарилу. Из овога разлога, подтичем љубитеље не бити вјероватељима и жртвама мисионарења тобожне митологије, а бити истраживачима, трагати за изворима, чије прочитање дозвољава породити мисли о природи народнога вјеровања словјенских народа.

Је ли овако јасније, Сремче?

У реду, слажем се да треба бити опрезнији приликом изражавања и то је на месту, међутим на крају крајева, посебно у овој области, веродостојност тешко можемо проверити, увек се може говорити искључиво о поверењу у овога или онога аутора.
Управо зато помислих да си циљао на Чајкановића, јер је он писао о Дабогу, Дајбогу или Даждбогу и његовој вези с вуком...а он је један од највећих ауторитета које имамо по том питању.
Још увек ми није јасно да ли ти негираш постојање веровања у Божанство именом Даждбог код Словена (или дела Словена) или си у стању истраживачке сумње поводом тог питања?

[Грoф]

Vjerovatno sibirski tigar.

Da li to znači da su Huni živili u Sibiru prije nego su se pokrenuli prema jugu?

Da li se može pretpostavit da su oni jedno od plemena velkog naroda koji se prostira tim Sibirskim prostranstvom?

Razmatrajuci pretpostavljam da su morali biti jako dobro organizovani kao pleme, biti jako poštovani od drugi plemena tog velkog naroda,
morali su biti hrabri i izuzetno fizički jaki da bi zaslužili poštovanje drugi.
 Naravno oni su bili pleme šta bi rekli udarna šaka dok su u pozadini
imali jaku logistiku ostali plemena tog velkog naroda koji nije ima  neprijatelja iza sebe  koji bi ih ometa.

Da li se zna haplogrupa Huna?

Ođe vidim da nema baš puno naroda koji su poštovali vuka i tigra.