Траг - корисне књиге, сајтови > Архиви и архивска грађа
Српски добротвори
vojislav.ananic:
Илија Милосављевић Коларац
Новац од трговине улагао је у књиге, за сваку је давао по 100 дуката, а захваљујући њему, први пут је на српски преведен „Гроф Монте Кристо“
Илија Милосављевић рођен је на самом почетку 19. века, 1800. у селу Колари поред Смедерева. Као дечак, шегртује у више трговинских радњи, али најдуже остаје код Милутина Радовановића, тада најпознатијег београдског трговца. Пошто се 1827. оженио његовом ћерком, отворио је на Дорћолу своју радњу. Вредно ради и ускоро купује кућу на данашњем Студентском тргу.
Због сукоба с кнезом Милошем, који му је запленио кућу са дућаном, прелази у Панчево и почиње из почетка. Тргује свињама и житом и ускоро постаје чувен дуж Дунава и Саве, којима плове бродови с његовим теретом. Иако није имао деце, брзо је постао свестан важности образовања младих нараштаја. Зато Коларац почиње да потпомаже издавање књига. Кад му 1855. године жена умре, враћа се у Београду, где је наставио да се бави трговином. Трговао је сољу, набављао држави шалитру, која је била неопходан састојак за прављење барута, а улагао је и у неке руднике. И даље помаже књижевнике: од 1861. сваке године је давао по 100 дуката за штампање књига које је бирао одбор састављен од најугледнијих интелектуалаца.
Године 1877. године сачинио је тестамент, у ком, између осталог, стоји: „Све своје имање завештавам на корист мога народа“, али је те године оптужен за велеиздају и упућен на преки војни суд!
Имао је 78 година кад је спроведен у пожаревачку казнионицу. Помилован је неколико месеци касније, али је из затвора изашао сломљен. Умро је у октобру 1878. у својој кући на Позоришном тргу у Београду.
Тестаментом је оставио 10.000 дуката постојећем фонду за издавање књига, али не само Срба „из данашње кнежевине него добра књижевна дела Срба из свију предела српских, но и то само дела писана ћирилицом“. Остатак имовине наменио је подизању српског универзитета. Замислио га је као установу „која би држала средину између државних и народних универзитета“. С првима би имали сличности уређење, систематска предавања, нарочити курсеви за вежбање, полагање испита и издавање диплома и уверења, а с оним другима, што би предавања и курсеви били подешени за ширу публику.
Током времена и ратова на простору Србије и Задужбина Илије Коларца и њени фондови трпели су разне утицаје, рушења, експропријацију. Ипак, 1. априла 1992. године враћен јој је положај задужбине. Деловање Задужбине Илије М. Коларца, то јест Коларчевог народног универзитета у Васиној улици у Београду, траје већ више од 125 година.
Извор: Курир
vojislav.ananic:
Лука Ћеловић
Требињац је имао само два или четири разреда основне школе, али је ценио знање, па је све своје имање оставио универзитету.
Лука Ћеловић родио се у засеоку Придворци код Требиња 1854. године. Још као дечака родитељи су га послали да служи у трговини, прво у Бањалуку, па у Брчко. Не зна се да ли је за живота завршио два или четири разреда основне школе.
У Београд је дошао као осамнаестогодишњак, без игде ичега. Радио је као шегрт у једној галантеријској радњи, а по избијању устанка Невесињска пушка вратио се у Херцеговину, где је као добровољац лакше рањен у ногу. Заједно с добровољцима из Херцеговине је учествовао у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године. По завршетку рата Лука почиње самостални посао. Његови земљаци, познати београдски трговци Паранос и Крсмановић, помажу му при отварању радње. Трговао је домаћим производима, житом, шљивама, осталом храном… Напорним радом, штедљивошћу, одлучношћу, бистрином, проширује посао и постаје угледни трговац. Оснива 1882. Београдску задругу и до краја живота њоме управља, створивши од ње врло јаку финансијску институцију која се бавила кредитирањем и осигурањем.
Од 1912. године Лука Ћеловић је члан управног одбора Народне банке Кнежевине Србије. Нарочито се мора истаћи његов пожртвовани рад на спасавању имовине Народне банке за време Првог светског рата: Ћеловић прати новац Народне банке до Солуна а потом га, лађом, преноси у Марсеј.
У Марсеју Народна банка притиче у помоћ избеглицама, а Ћеловић је за то време њен дежурни члан. Мада самоук, Ћеловић је ценио знање, школу и науку. После Првог светског рата издвајао је новац за Светосавске награде из техничких наука, а касније и из других области које су се проучавале на Београдском универзитету. Овај Требињац је 1927. основао фонд у корист Академског певачког друштва Обилић, а помагао је и младићима који су из родне Херцеговине долазили у Београд да покрену неки посао. Издашне суме новца одвајао је за домове слепих у Земуну и Инђији, као и за заштиту слепих девојака у Београду.
Све своје имање – бројне палате са становима и локалима у Београду – оставио је Београдском универзитету. Сав приход од ових имања управник Ћеловићеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој своти је реч говори податак да је плата министара у то време била 5.000 динара. Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара. Умро је 1929. у својој кући у Улици Краљевића Марка 1, а сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет – према тестаменту, једини покојников наследник.
Извор: Курир
Навигација
[0] Индекс порука
[*] Претходна страна
Иди на пуну верзију