ПОГОВОР:- ШТА МИРЦУ НЕДА МИРА / збирка завичајних песама АБЕРР СА ПЛАНИНЕ/ Мирослав Б. Младеновић Мирац, Власотинце 2011. Издавач: Графичар, INSBN 978-86-88975-00-1
Пише: Славољуб Саша Живковић
„ Највећи део војног рока служио сам на стражи број четири, повише села Аригљача на Голеш планини, тамо где се од пута Приштина-Пећ, одваја онај за приштински аеродрум. Било нас је укупно тридесет: троје Срба, остало муслимани из Калесије и Хрвати, већином из Славоније. Био је један из далмације, из Водица код Шибеника, звали смо га Шјор. Говорио је неком мешавином далматинског дијалекта и италијанског језика; нико жив га није разумео. И рапорте је тако подносио.
Ја сам, те давне 1981. године, радио, службено путовао широм Југославије... и трудио се да говорим правилним српско-хрватским књижевним језиком. Ипак, једног дана док смо били у трепезарији, десило ми се да одвалим неку нашу власотиначку реч, нашта ми се да Шјор насмејао. Најпре бсам се посрамио, а онда се наљутио и рекао му:- Шјор, теби је свака реч неправилна, а ја ти се не смејем, а ти се мени смејеш за једну једину реч. Шјор видевши да сам љут, стаде мало, па ми рече:- Али, Жиле, та твоја реч је сељачка.
Мирац пише „на сељачки језик.“ И није га срамота. Напротив, поноси се тиме. Неће да се увреди и да му кажеш да је сељак. И тиме се поноси, иако је интелектуалац, наставник математике.
Он пише, и ову књигу песама, онако како чује да народ око њега говори, или бар како је некад говорио, јер народ овде нестаје. Копнеје како снег у пролет. Његови планинци топе се а потоци од ископненог снега смицају се ка Власотинцу.
Ту већ, сада река, носи их даље: и њих који су ту допливали и неко време се спасли и све оне Валчиће, Давиниће, Диманиће, Видосављевиће, Мучибабиће, Ђониће, Јаниће, Шушулиће, Паштракуљиће, Парезановиће, Црниловиће, Горуновиће, Биџиће, Пљаскиће... старе Власотинчане. Носи их према Морави, Дунаву, морима, океанима. Том великом реком без повратка плове и Мирчеве поруке у боци – његови абери са планине. Вапаји да се стане, да се заустави, да се сачува, да се заплива узводно – да се врати живот у планине.
Нада се Мирац да ће неко наћи боце, отворити их, прочитати и послати помоћ. Џаба га било. Вапаји остају у боци затворени, шире се у њеном празнилу, душа да експлодира. Крик Мунков мултиплициран до бесконачности нико не чује.
Тужне слике са југа Србије врте се само у главама залудних: огроман сампас у коме су изнапуштени људи и стока, Врљак, што би реко Мирац, где бациш камен низ стрмину и није те брига где ће да заврши. Јер то су Власотинце, Љуберађа, Црна Трава, Свође, Бабушница или неко друго бесмислено место. Планина – аветиња.
У њој још по неком старцу или старици душа лута између неба и земље. Мирчеве куће од земље настале земљи се враћају. Сломљене ћеремиде и труле греде на врху гомиле земљаних цигли која је сваког дана нижа и шира...док се сасвим са земљом не изравна. Тарабе око њих попадале – повукле их пузавице, а путинке до кућног прага, где траве није било стотинама година, почињу да зелене. Њиве, пашњаци, ливаде, шуме, све се стапа, све природа уједињује. Враћа време када људи није било.
Сећа се Мирац како је некад било, када су школе у планини биле пуне ђака, а њиве сељака и о томе пише. Ту му је казивање динамично, до експлозовности. Лепе речи власинског и лужничког краја: воденица, шушеница, даровница, паница, тканица...иду како планинска река. Бањање – тепање, кравајче – гасарче, залч'к – бачл'к, идење – вртање, нашеја – зашеја...пршти дијалект.
И све то пуно духа, искричаво, понекад црнохуморно, како то само овај народ овде може: да се шали када би други плакали, да се смеје на своју муку, јер је тежак живот овде редовно стање. Када би чекали лепа времена никада се насмејали не би.
У песмама у овој књизи, као и у оним у претходној „Печаловина“, даје се упечатљива слика нашег краја и људи који живе у њему. Ти ликови, дубоко емотивно исказани, пластични су до последње боре на лицу, до задње ране у души.
И када говоре у првом лицу, може да се спозна убавиња душе народа нашег краја. „Ете, појдо куде моји / доле у варош они живе / да им однесем нешто / да се не пате по варош / да си ги сви видим / да ме мерак од унуци / и срце и душу ол'кша / докле још могу ћу ги гледам / ћу да носим им понешто...“ – казује пишчева мајка Мара, према којој, као и према оцу Благоју, исказује посебну љубав.
Мада се Мирчеве песме завршавају обично сетно, са жалом за прошлим временима и стрепњом за садашњим, њега ипак не напушта оптимизам за будућност нашег краја. Зна Мирац да се у турско време становништво толико намањило да је султан ослободио плаћања пореза Влахе – сточаре номаде, само да никуд не иду из планине. Нада се да ће се точак историје опет окренути и да ће таква идеја пасти данас неком на памет, па да ће цео наш крај опет оживети. А дотле, Мирац ће се својим књигама борити да се очува говор, обичаји и веровања нашег народа.
Славољуб Саша Живковић
19.јун 2012.године Власотинце
