Иване, нисам мишљења да Црногорци имају албанску генетику (барем не у битној мери), али морам да прокоментаришем ово што си написао:
Основни услов да би некога ко је живео у средњем веку назвао Албанцем јесте тај да је дотични говорио албанским језиком
Чињеница да неко говори албански или србски језик у средњем веку не може бити одлучујућа да би се он или његово потомство сматрало Албанцима или Србима. Језик се мењао у зависности од средине у којој је нека особа или група људи (рецимо, братство или племе) живела. Управо код носилаца хаплогрупе E1b-V13 имамо случај да је део живећи у словенском окружењу временом примио србски / црногорски идентитет (Кучи, Васојевић, итд), док је део, и то у непосредном суседству (Клименти) албанизован. Којим су језиком они говорили у средњем веку, можемо да нагађамо. Мало нам је јасније које су вероисповести били (о томе смо писали више пута), док из самих имена родоначелника ових племена и племеника пописаних крајем средњег века по турским дефтерима можемо извући најозбиљнији закључак.
За Васојевиће је несумњиво да велика већина носи словенска имена, а немамо ни неки траг који би указивао да су икада говорила албански.
С друге стране, имамо Куче и Бјелопавлиће. За Куче већина аутора сматра да им је и племенски назив албанске етимологије. Из млетачког пописника 1416. године, налазимо поприличан број људи са родовским именом Кучи, и по личним именима (већине њих) би се могло закључити да су албанофони. Даље, Дрекаловићи: ако је родоначелник Дрекаловића носио име или надимак Дрекал (од алб. Ндре = Андрија) у 16. веку, онда би се могао извући закључак да долази из средине где живе Албанци и где се говори албански, јер би се у супротном звао Андрија / Андријица, а не Дрекал.
Име Бијелог Павла мени звучи као превод са албанског на србски, нарочито јер у албанском језику имамо конструкцију Палебарди која означава Бјелопавлиће, која указује да име Бјелопавлића није преузето из србског, већ изведено од имена и патронимика или братственог имена (Pal + Bardi), што је у албанском чест случај (као Љуљђурај или Никмараш). Сам придев „бијели“ звучи као превод албанског родовског имена Барди, које налазимо као прилично често нпр. у Скадарском земљишнику из 1416-те, а које би се могло превести као Б(иј)елић. Мени све ово слути да је и Бијели Павле дошао у Брда из албанофоне средине (и то под именом Пал Барди, које је у лужанској славенофоној средини преведено), а то и само предање говори.
Да ли ћемо онда претке Дрекаловића и Бјелопавлића, који су у средњем веку веома вероватно говорили албански, сматрати - Албанцима? А знамо им хаплогрупу, за коју смо се до сада великом већином сложили да је старобалканска, и да нема везе с изворним Шиптарима.
Моје је мишљење да је источна R1b најозбиљнији кандидат за изворно шиптарско племе (које је нуклеус касније албанске нације). Војвода Богић Морачанин у 16. веку носи чисто словенско име. То, додуше, није средњи век да бисмо извели конкретан закључак за ову твоју хипотезу. Не знамо како се звао, рецимо, ђед Богићев. Могао је имати и словенско, а могао је имати и албанско име. Богић долази из области Хота, али управо због сукоба с Хотима. Ни једно предање не наговештава да је имао било какав језички проблем у комуникацији с Морачанима у чију је област дошао, као ни са суседним Васојевићима (с њима је имао другачије проблеме
), па би се могло закључити да је говорио србски. Више аргумената указује на његово словенско порекло. Али, хаплогрупа утврђена данас код његових потомака говори супротно.
Данас се и Васојевићи и Кучи и Бјелопавлићи и Богићевци сматрају Србима (односно, Црногорцима, како ко), и то је неспорно. Народи нису племена истородних (да не кажем - носилаца исте хаплогрупе), већ заједница одређена језиком, културом, предањем, заједничким историјским и социјалним елементима. За шта су се сматрали њихови преци у неком 14/15. веку, тешко ћемо утврдити.