Аутор Тема: Ускрс - празник ад празницима  (Прочитано 2201 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Ускрс - празник ад празницима
« послато: Мај 23, 2016, 10:38:09 пре подне »
ОБИЧАЈИ

УСКРС - ПРАЗНИК НАД ПРАЗНИЦИМА


Празником Ускрсом се завршава седмонедељни Велики пост. У народу Ускрс се поред Божића сматра највећим хришћанским празником и празнује се три дана. Међутим, хришћанска црква га сматра највећим празником у години и стога Ускрс и назива ’’празником над празницима’’.
Не само што се сматра највећим празником, већ је, можда, Ускрс и најстарији празник, помиње се још од ИИ века.
Ускрс – ’’празник над празницима’’ увек пада у недељу, и то у прву недељу после пуног месеца – пролећне равнодневнице. Пошто је Ускрс покретан празник, датум његовог празновања може се померати у раздобљу од пет седмица или тридесет пет дана. Најраније може пасти 22. марта по старом, односно 4. априла по новом календару. Најкасније пада 25. априла по старом, односно 8. маја по новом календару. У случају првом Ускрс бива пре Благовести, а у другом, после Ђурђевдана.
У самом прослављању Ускрса преовлађују црквени елементи, јер се Ускрс прославља као успомена на Христово страдање – смрт, али и његово ускрснуће из мртвих, а за које су тесно везани и дани који му непосредно претходе у Страсној недељи.
У самој народној традицији прослављања Ускрса садржани су поред црквених и други елементи, који су у континуитету сачувани из знатно старијих религијских епоха а везани су за култ приподе и њено поновно пролећно обнављање из дуготрајног зимског сна, то јест поновног рађања живота у природи, што се манифестује различитим поступцима празноверних житеља, који су као и у свим до тада обредним радњама желели обезбедити добро здравље, берићетну летину, као и заштитити се од свих невоља и злих сила које су човека вребале у току пролећног и летњег периода. Зато су главни елементи и у самом празнику Ускрса биље, зеленило, вода, ватра, бојена или небојена јаја као симбол живота, а неизоставан је и култ предака, који нарочито прати како празнике које му претходе, тако и празнике који се прослављају после Ускрса.
Сам празник Ускрс је дан радости и весеља, дан општег праштања и дружења. Тога дана се сви у сусретању поздрављају са ’’Христос воскресе’’, а отпоздрављају ’’Ваистину воскресе’’. У прошлости су се тако поздрављали све до Спасовдана.
На сам дан Ускрса, рано, већ после пола ноћи, у цркви се прославља васкрсење Христово, која црква обележава посебном свечаношћу, звоњавом звона, пуцањем прангијама, као и идењем око цркве или села са литијом, што је црква одржавала све до Другог светског рата, а након тога времена све црквене манифестације одржаване су само у кругу цркве и црквене порте.
У неким селима јужног Баната, Бачке и Срема било је у обичају да пале ватре по улицама којима је пролазила литија или су пак палили свеће у прозорима кућа. У неким селима свештеник је на крају богослужења верницима делио цвеће којим је био окићен Христов гроб у цркви. Том цвећу народ је приписивао магијска својства и чували су га у кући преко године, те кад неко оболи од укућана, то цвеће су потапали у воду и њоме умивали болесног да би оздравио.
У неким породицама приписивали су му апотропејску снагу, те кад је невреме, износили су га на двориште да би растерали њимеградобитне облаке или ако је падао град, да би град што пре пестао да пада (Кленак).
Већина обредних радњи на дан Ускрса била је везана за бојена јаја која су припремана за Ускрс, као и за ускршње колаче и прво мршење укућана након дугортајног поста.
У неким селима ујутру на Ускрс умивали се се у води у којој је било потопљено цвено ускршње јаје, да би били здрави и румени. У неким породицама на Ускрс црвеним јајетом ’’чуваром’’ и бојом од јаја мазали су по образу и челу децу из куће да би били здрави и румени као што је и ускршње јаје (Загајица, Ватин, Банатска Суботица).
По доласку с јутрења из цркве о Ускрсу у обичају је да се окупи цела породица и да се укућани туцају бојеним јајима између себе. У Ђурђеву, љуске од првог разбијеног јајета бацају у кухињу за врата, где стоје преко ускршњих празника. Свако од укућана мора да поједе по једно јаје и део од барене шунке.
У неким селима Срема прво сви укућани пробају пихтије и бојено јаје, као и колач ’’јајченик’’(Лаћарак, Грабовци). У северној Бачкој (Стапар, Жарковац) прво се јајетом омрси старешина куће, па тек онда остали чланови породице. Уз јаје обавезно једу и колач звани ’’батиница’’. У Мошорину прва јаја која једу за доручак о Ускрсу не љуште већ их полове ножем, да би се лако легла живина.
У Банатској Суботици омрсе се јајетом и јагњећом каурмом. Међутим, у многим селима Баната о Ускрсу стари нису дали да се једу бојена јаја на Ускрс, да стока не би добила ’’супуркат’’ (да стоци не би израстале гуке по телу и вимену). Тако у Цвеној Цркви ни газда, ни овчар не само да нису јели бојена јаја, већ их чак ни у руку нису узимали читаво време Ускрса, да им стока не би добила ’’супуркат’’. Неки пак веле да газда не узима бојено јаје у руку да жито не би оболело од главнице.
У Сремској Рачи и Шимановцима бојена јаја нису давали о Ускрсу свињару, да им мушке свиње не би биле килаве. У Елемиру бојена јаја нису давали пастирима да марва не би добила гуке по телу, а такође их нису смели носити ни на њиву. Сличне паралеле овим обичајима налазимо и код Срба у источном делу Србије (Хомоље, Лужница, Нишава), где такође сељаци строго пазе да о Ускрсу не једу јаја, да им стока не би добила ’’јајченице’’ по глави.
У Кленку у Срему од Ускрса до Спасовдана нису јели небојена јаја, да усеве не би тукао ’’лед’’ (град).
Још и данас је општи обичај о Ускрсу да се сви укућани туцају бојеним јајима. Обично се прво туцају врховима јајета, па уколико се врхови јајета разбију, туцају јаја и другом страном. Онај коме се јаје не разбије добија разбијено јаје онога другог. Тај се сматрао да ће бити веома успешан у свим започетим пословима током године. Ако се јаје разбије и једном и другом, сматрали су се равноправним (Деч). Нарочито је куцање јајима представљало радост за малу децу.
Деца су нарочито била поносна ако је њихово јаје однело победу и многа јаја својих другова разбило. Јаја су деца разбијала и циљањем металног новца из даљине у јаје. Такође се практиковало и котрљање јајета са неке узвишице и да се тако погоди туђе јаје.
Од новијег времена у севернобанатском селу Мокрину одржава се организовано такмичење у туцању јајима на дан Ускрса, где се окупљају не само сељани, већ и многи учесници из других села.

                                 За СрпскуТелевизију: НАДИЦА ЈАНИЋ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Ускрс - празник ад празницима
« Одговор #1 послато: Мај 23, 2016, 10:50:01 пре подне »
ЈАЈЕ - УНИВЕРЗАЛНИ СИМБОЛ ИЗВОРИШТА ЖИВОТА


Јаје је симбол ускршњих празника свуда у свету. Том приликом јаја се боје у различите боје, исцртавају или украшавају на друге начине, а све у част прослављања његове симболике.
Пре него што је јаје повезано са Ускрсом, било је поштовано за време пролећних фестивала и светковина.
Јаје је клица свега створеног. Универзални симбол - васељенско јаје, представља животни принцип. То је недиференцираност свеукупности и потенцијалност,. Симбол је праисконског света хаоса. То је велика округлина у којој је свемир. У њему је скривено исходиште и мистерија бића, васељенско време и простор, почетак, утроба, све што постоји у заметку, прародитељи, савршено стање сједињених супротности. У хришћанској традицији - симбол ускрснућа, поновног стварања и наде.
Јаје са заметком из кога ће се развити свет је универзалан симбол. Мишљење да је свет настао из јајета је заједничко Келтима, Грцима, Египћанима, Феничанима, Канаанцима, Тибетанцима, Индијцима, Вијетнамцима, Кинезима, Јапанцима, становницима Сибира и Индонезије и многим другим народима. Процес стварања света попримио је међутим различите облике; келтско змијско јаје, јаје које је испљунуо египатски Кнеф, или кинески змај – слике су света који је створила Реч.

Понегде из јајета настаје први човек, на пример Пан Гу. Неки други кинески јунаци рођени су после из јајета које је оплодило сунце. Још чешће се космичко јаје, на површини првобитних вода из којих је настало, дели на две половине од којих настаје небо и земља: то је поларизација Андрогина. Индијски Брамâнда дели се на две полулопте, златну и сребрну; из Лединог јајета рађају се два Диоскура с полулоптама на глави; кинески јин-јанг, поларизација првобитног јединства, исто је такав симбол са своје две половине, црном и белом.
Јаје је првобитна стварност која садржи мноштво бића у заметку. За Египћане је персонификација првобитног океана, чиста вода с клицама света у ишчекивању. Из тог јајета изашао је бог који је средио хаос обликујући различита бића. Бог Кнум, који је изашао из тог океана и из првобитног јајета, израдио је, као грнчар, јаја или ембрионе живота. У старом Египту је било више космогонија. Према оној из Хермополиса, првобитно јаје је Керехет, заштитница животних сила људске врсте. У другим предањима је такву улогу имао први велики лотос, који заблиста кад се у зору отвори на површини муља у делти. И само је сунце настало из чудесне клице у мајци-јајету.
У Индији, јаје је настало из небића и створило елементе. У почетку беше само не-биће. Из њега настаде биће. Оно нарасте и постаде јаје. Оно мироваше годину дана и онда се распукну. Појавише се два дела љуске: један сребрни и један златни. Онај сребрни, то је земља, онај златни, то је небо. Оно што беше спољна опна, то су планине; оно што беше унутрашња опна, то су облаци и магла; оно што беху жиле, то су реке; оно што беше вода у мехуру, то је океан.
 У кинеским предањима, пре поделе на небо и земљу, хаос је имао облик кокошјег јајета. Кад је протекло 18.000 година, отворило се јаје хаос: од тешких елемената настала је земља (јин); од лаганих и чистих настало је небо (јанг). Простор који их је раздвајао повећавао се из дана у дан. Кад је прошло још 18.000 година, Пан Гу је измерио удаљеност неба од земље. Према теорији Хунтиан, свет је као големо јаје усправљен на свом дужем промеру. Небо и звезде су у унутрашњем и горњем делу љуске; земља је жуманце што плива усред првобитног океана који ипуњава дно јајета. Периодичним гибањем тог океана настају годишња доба.
Главни украс великог храма Инка у Куску, била је златна плочица овалног облика, са сликом сунца с једне стране, и сликом месеца с друге стране. Постоји више космолошких митова које су их у Перуу забележили први шпански летописци, а међу њима и овај: Јунак створитељ моли свога оца, Сунце, да створи људе како би настанили свет. Онај шаље на земљу три јајета. Из првог јајета – златног – настаће достојанственици; из другог јајета – сребрног – настаће њихове жене; из трећег јајета – бакреног – настаће народ. Према другој варијанти, та три јајета падају с неба након потопа.
Мит о космичком Јајету налазимо на Малија. Оно је првобитни Дух настао усред звучне вибрације. Облик је добило ковитлањем, згушњавало се, постепено се одвајало од вибрације, надувавало се, тутњало, лебдело у простору, уздигло се и распрснуло испуштајући двадесет и два основна елемента, настала у њему, која претходе стварању распоређеном у двадесет и две категорије.
У Финској, Девица, богиња вода, изронила је, пре постанка времена, својим коленом на површину првобитних вода. Патка (господар ваздуха) одложила је на њега седам јаја, шест златних и једно гвоздено. Девица је заронила и јаја су се разбила у првобитним водама: Сви делићи се претворише у лоше и добро:
од доњег дела љуске настаде небески свод, од горњег дела жуманцета настаде блиставо сунце, од донег дела беланцета настаде сјајни месец, од делова љуске с пегама настадоше звезде, од тамних делова љуске настадоше облаци ваздуха и онда је почело тећи време...
У склопу свих тих космогонија јаје има улогу слике-обрасца свеукупности. Оно се најчешће појављује после хаоса, као принцип реда. Све разлике потичу из њега, а не из безобличне магме на почетку времена. Мада јаје никада није прво, оно је симбол првих диференцијација. Космичко и првобитно јаје је једно, али обухвата небо и земљу, доње и горње воде; у својој јединственој свеукупности садржи мноштво виртуелног.
Јаје је и један од симбола периодичне обнове природе: ускршња обојена јаја. Оно је илустрација мита о периодичном стварању. Јаје потврђује ускрснуће које није рођење него повратак, понављање. Очито је да јаје симболизује поновно рођење и обнављање; али, према најстаријим сведочанствима, јаје је, у почецима, заметак или првобитна стварност.
Јаје припада и симболизму сигурности, заједно с кућом, гнездом, шкољком, мајчинским крилом. Али, унутар шкољке, као и у симболичком крилу мајке, почиње игру дијалектика слободног и спутаног бића. Живот тежи за тим да се извуче из те слатке сигурности: пиле разбија мек и топли омотач. Јаје постаје симбол унутрашњих сукоба између грађанина жељног удобности и пустолова заљубљеног у изазов, између тежње за екстраверзијом и тежње за интроверзијом. Као и у космогонијама, психичко јаје обухвата небо и земљу, све клице добра и зла, па и закон непрестаних рођења и процвата личности.
Јаје мудраца, у алхемији, такође се повезује с појмом клице, али клице духовног живота. Као постојбина света, оно крије у својој љусци животне елементе као што херметички затворена посуда садржи компост дела.
Симболизам јајета изражава се и у мање директним сликама, као што је јајолико камење (Кибелин камен), полулоптасти део ступе који се и зове анда (јаје). Та кула, ступа, садржи клицу, семе живота. Јаје се у том смислу може придружити симболима као што су шкољка, пећина, срце, пупак, средишта света, почеци простора и времена.
Лежење јаја и седење на јајету имају по себи симболично значење. Кокошка која седи на јајима је у будистичким сектама симбол концетрације духа и њене моћи да оплођује дух. Теоријско учење, сасвим спољно, Чуанг Це упоређује с неплодним јајетом, јајетом без заметка. Сколастици су се питали што је пре, кокош или јаје:
“Јаје је у кокоши, кокош у јајету”, одговара Силезиус.

Литература:
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

УСКРС – ЗАШТО ЈАЈЕ?


Јаје је симбол ускршњих празника свуда у свету. Том приликом јаја се боје у различите боје, исцртавају или украшавају на друге начине, а све у част прослављања његове симболике.
Пре него што је јаје повезано са Ускрсом, било је поштовано за време пролећних фестивала и светковина. Римљани, Гали, Кинези, Египћани и Персијанци поштовали су јаје као симбол космоса. Од прастарих времена, они су бојили јаја, размењивали их и даровали. У паганским временима јаје је представљало поновно рођење земље. Дугачкој и тешкој зими дошао је крај и земља је поново почела да се буди и цвета. Све то подсећа на јаје, које означава нови живот. Зато се и веровало да јаје има специјалне моћи. Са доласком хришћанства, јаје није остало само симбол поновног рађања природе већ је постало и симбол поновног рађања човека.

Традиција бојења и украшавања јаја настала је у Енглеској у средњем веку. Један од записа из времена Едварда И, из 1290. године, говори да је у једном домаћинству офарбано чак 4.500 јаја за ускршње поклоне.
Најчувенија и свакако најлепше украшена јаја су Фабержеова јаја. Прво његово јаје било је уствари јаје у јајету. Спољашња љуска била је бела и украшена брилијантима. Она се отварала и откривала мање златно јаје у унутрашњости. Мање јаје је такође могло да се отвори, а унутра се налазило златно пиле и реплика царске круне.
Дизајнери јаја верују у његову симболику и славе га правећи невероватне уметничке предмете. При том користе цвеће или листиће, перје, накит и елегантне тканине, а све то да би јаја украсили на највеличанственије начине. Иако је данас ипак нестала сва мистерија повезана са јајима, остало је његово симболично значење. Уметници широм света настављају да у духу старе традиције обожавају баш - јаје.

Литература:
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА




ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК – ДРУГИ ДАН УСКРСА

Други дан Ускрса назива се ’’водени понедељак’’, а читава недеља после Ускрса назива се ’’Водена недеља’’. Неки је називају и Томина недеља, јер се седмог дана по Ускрсу у цркви држи помен светом апостолу Томи.

За други дан Ускрса то јест за Водени понедељак везани су одређени обичаји, као и забране одређених послова. Забране су важне како за Водени понедељак тако и за читаву недељу Ускрса и Малог ускрса.

Најважнији обичајни елементи везани за други дан Ускрса су: култ мртвих, то јест излазак и посећивање гробља, поливање девојака, ношење колача куму и удатој кћери, као и прикупљање ускршњих дарова од стране чувара Христовог гроба у цркви.


Поливање девојака

Један од карактеристичних обичаја везан за други и трећи дан Ускрса је поливање девојака водом од стране момака, као и обрнуто.

У многим селима Војводине очувао се све до савремених дана обичај да другог дана Ускрса момци, свечано обучени, иду у девојачке куће и поливају девојке и младе жене. Имућнији момци су обично ишли у окићеном фијакеру. То су такозвани поливачи. У неким селима поливање је било везано за Ђурђевдан, али је било и села да је обичај поливања и о Ускрсу и о Ђурђевдану углавном остао непознат све до данас (Буђановци, Ривица, Купиново, Деч, Радојево, Банатска Суботица, Старчево и друга).
Обичај поливања још је и данас остао очуван у селима северне Бачке. У северној Бачкој поливачи добијају ускршњи колач и јаја. У прошлости су колаче, које добијају од девојака после поливања, носили обешене о штапу, тако да су по томе знали колико су девојака полили. У неким селима Баната поливали су само оне чланове у породици који другог дана Ускрса нису били на јутрењу у цркви, а то су чинили да би година била кишовита и плодна.
У фрушкогорским селима на други дан Ускрса десетина људи „поливача“ су у поливање ишли колима. На колима су носили буре за вино. Ишли су од куће до куће и у свакој кући добијали „поливачки колач“, сланине, сира, јаја, меса, а што добију вина сипали су у буре. Вино је њихово, а све друго продавали су лицитацијом, а новац су давали цркви. У Чалми (Срем), ако девојка стави у прозор флашу с пићем (вином), била је поштеђена поливања, јер је то био знак момцима „поливачима“ да ће бити почашћени у девојачкој кући и без поливања девојке. Често је поливање трајало читав дан другог дана Ускрса. У Жарковцу (Бачка) момци, кад улазе у кућу да поливају девојку, певају:
„Устај цуро па сукњу навлачи,
Ево иду теби поливачи...“

А у Срему (Ердевик) су певали:

„Иде Ускрс, иде жеља жива,
Иде лола да те исполива...“


Извор:

Др Мила Босић: Годишњи обичаји Срба у Војводини

                      За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Ускрс - празник ад празницима
« Одговор #2 послато: Мај 23, 2016, 10:59:47 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

НЕКРШТЕНИ ДАНИ


Код Источних Словена двонедељни период зимских празника, који почиње Бадњим даном 6. јануара, а завршава се Богојављењем 19. јануара, назива се некрштени дани. По црквеном календару почетни и крајњи датум овог периода посвећени су сећању на библијске догађаје везане за Христово рођење и крштење у Јордану. У народној традицији празновање Нове године пада средином циклуса некрштених дана. Сва три датума – Божић, Нова година и Богојављење доживљавани су као јединствен циклус празника о чему сведочи понављање комплекса ритуала истог типа.
Необична засићеност многобројним обичајима, обредима, магијским радњама, гатањима, забранама, прогностичким предзнацима, издваја некрштене дане изчитавог календарског комплекса.
Некрштени дани су сматрани за опасан период, време када душе умрлих и нечисте силе улазе у свет људи. По веровањима Источних Словена, Бог, радујући се рођењу сина, пушта с „оног света“ све умрле и зле духове да шетају по „белом свету“. Тиме је објашњавано негативно тумачење тог времена као „Ђавољег“, „нечистог“, „злог“, „страшног“ и „штетног“. Долазак лица са „онога света“ приказивале су божићне маскаре, међу којима су најпопуларније фигуре страшила – вампира са зооморфним цртама, стараца, покојника. Домаћини су учеснике коледарских обреда примали као сакралне госте и „божје посленике“
У круг представа о невидљивом присуству духова у човековом животном простору везане су и многобројне забране: није се смело шити, прести, везивати, сећи, бости шилом...иначе би приплод домаћих животиња био крив, слеп, унакажен. Читав период нису износили ђубре из куће – да не изнесу своју срећу. Брига о духовима - заштитницима куће изражавала се у забрани празне трпезе током ноћи.
Централани моменат сва три божићна празника представљала је заједничка породична ритуална трпеза која је представљана као парастосна трпеза: обавезно јело било је кољиво, на сто је постављан прекобројни прибој – за душе. Пре вечере је обављан ритуал позивања за сто духова предака или штетних сила: мраза, градоносног облака, вука...
Присуство духова у људском простору обезбеђивалао је, по народном веровању, могућност да се завири у будућност, чиме се објашњавају многобројне форме божићних гатања.
Веровање о повратку дошљака с „онога света“ натраг , у царство мртвих, последњих дана божићних празника, добија своје ритуално обликовање у низу обичаја тумачених као симболичко „спровођење“ духова – истеривање коледа, зиме, мраза.
Коледо је митско биће Старих Словена које се може посматрати на два начина. Као зимски дух и као божанство. Празници у част Коледа су се организовали током зиме, а највећи празник је био Кољада, који је био на дан зимског солстиција. Обичаји овог празника задржани су и у хришћанству, а има аутора који сматрају да је хришћанство преузело овај празник и слави га као Божић.
 Коледо је близанац са Овсењом. Њихова мајка је Златогорка Маја а отац Дажбог. Овсењ је рођен пре Коледа, па је упрегао коње у небеске кочије правећи пут свом брату Коледу. Овсењ се појављује лети а Коледо зими. У време зимског солстицијума Овсењ испраћа стару годину, а Коледо дочекује нову годину, односно ново Сунце. Коледо је дао људима знања о васиони и небеским телима. Дао им је књигу о звездама коју су Словени звали ,,Звездана књига Коледа”. Коледо је направио и календар за људе, који су Словени звали ,,Дар Коледа’’ и открио је људима науку о Великом Колу (Млечни пут). По легенди последњи силазак Коледа на земљу је био око 6530.  године пре нове ере. Од тад се ово знање преносило с колена на колено.
Коледово име се помиње у многим здравицама. Постоје такозване коледарске песме или коледи. Ове лирско обредне песме се углавном изводе током божићних празника и задржале су се у многим крајевима до данас. По обичајима Овсањ је испраћајући старо Сунце пуштао мртве, па су се мушкарци преоблачили у разна руха и ишли по селима певајући и правећи буку. У коледаре су ишли искључиво мушкарци. Њих је коледарским песмама учио мештер. Коледари су ишли селом и певали целу једну ноћ, све до другог дана после подне. Пример једне коледарске песме:

"У нашега, коледо!
Домаћина, коледо!
Нашло се је чедо, коледо!
Младо чедо, коледо!
Мушка глава, коледо!
На глави му, коледо!
Круна – капа, коледо!’’

Коледара је увек било дванаест, али су се делили на две чете по шест момака. Свака чета је имала коловођу, који је носио фењер окићен рузмарином. Затим су била три певача и један благајник. Унајмљивали су торбоношу који је само носио дарове, којима би их даривали домаћини. Углавном су се давали дарови у храни и пићу.

Коледари су ишли по сокацима и куцали на врата кућа у којима је горела свећа у пенџеру. Певали су песме које су биле намењене свим укућанима. Певало се младожењи, домаћину, младој, бебама, деци. Све коледарске песме су имале своју намену. Коледо је у њима помињан као заштитиник и дозиван да подари срећу, снагу, љубав. Он је овде постајао заштитник породице и појединаца. Касније је у неким песмама замењен хришћанским богом.


Литература:

МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
СТАРИ СЛОВЕНИ (Никола Милошевић)


                      За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Ускрс - празник ад празницима
« Одговор #3 послато: Мај 23, 2016, 11:09:44 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

НОЋ КАДА СЕ ОТВАРАЈУ НЕБЕСА

Богојављење је један од великих годишњих празника хришћана. Празнује се 19. јануара. Код православаца се празнује као сећање на крштење Христово у Јордану, код католика и као сећање на поклоњење тројице царева-чаробњака новорођеном Христу. Најважнији моменти из садржаја обреда и веровања тог дана везани су за симболику лустрационих својстава воде и крста који истерују нечисту силу из човека и човековог животног простора.
За источнословенску традицију најзначајније је вече уочи Богојављења. Веровало се да је поноћ уочи Богојављења тренутак када се одвија смена времена и дешавају нека чуда: „отварају“ се небеса, а човеку који то види испуњава се свака жеља; престаје да дува ветар, животиње су у стању да говоре; снови се остварују... Чудесна, лековита, „света“ постаје тада вода на изворима.
Богојављенском водом донетом са извора шкропили су стамбени простор, чељад, двориште, стоку, повртњаке и њиве, бунар, бачве и додавали сточној храни. Код Срба у Хомољу труднице су ту воду пиле приликом тешког порођаја верујући да се могу отворити као што су се небеса отворила на Богојављење.

Код Источних и Западних Словена и код Словенаца поштован је обичај цртања крстова а код католика и исписивање почетних слова имена „три краља“. То је рађено кредом, тестом или белим луком на прозорима, вратима, огради, да би се простор оградио од „бесова“, змија и сваке нечисти.
У традицији Јужних и Западних Словена чувени су ритуали обилажења кућа које чине маскаре. Код Словена католика тројица маскираних „краљева“, Каспер, Мелихер и Балтазар, улазили су у куће и шкропили чељад „светом“ водом.
Код Источних и Јужних Словена постојао је обичај купања у реци или језеру после освештавања воде: то купање је било обавезно за учеснике коледања „да би спрали са себе прљавштину бесовних маски“. На исти начин, болесни људи су покушавали да се ослободе болести и набачених чини.
У Бугарској је, у циљу очишћења, обављан обред совојница: девојке, обучене као млада и младожења, ишле су по кућама и водом и босиљком шкропиле све грађевине у сваком дворишту и сву чељад.
За Богојављење су везана многа гатања и предсказивања о времену и летини у наступајућој години. Код Источних Словена се сматрало да топло време или мокар снег на Богојављење предвиђа добар род на њивама. На основу правца ветрова одређивано је какво ће лето бити: кишно, сушно, „здраво“...
Код Јужних Словена источног дела Балкана, у богојављенске празнике, поред вечери уочи Богојављења, укључени су и дан св. Јована Крститеља (20. јануар) и Бабин дан (21. јануар) који су терминолошки везани као „мушки“ и „женски“ празници. Због свих обичаја везаних за воду, Богојављење се у нашем народу другачије назива “Водице” или “Водокршће”.
Од Божића до Крстовдана (18. јануар) приликом сусрета, обично се поздравља речима: “Христос се роди! – Ваистину се роди”, а од Богојављења, поздрав је “Христос се јави – Ваистину се јави”. Тако се Богојављењем завршава целина Божићног светковања, током кога је већина обреда посвећена здрављу, па одатле и потиче обредно купање у реци (пре сунца). 
Христово крштење на иконама и фрескама се осликава његовом фигуром, која стоји у реци Јордан, док га Свети Јован Претеча крштава водом, а над Исусом, у висини се види Свети дух у облику голуба у лету.
“Уметнички гледано, ово је једна од најквалитетнијих фресака у Храму Светог архиђакона Стефана. Рађена је прецизнијом техником, којом се раде иконе, а не фреске, са мноштвом ситних потеза при изради ликова. По богатству потеза четкицом она готово да превазилази и иконе на иконостасу.

У православним црквама се ова сцена често слика крај крстионица јер, као што крштењем Христовим и Богојављењем које се том приликом одиграло, почиње Христово спасоносно дело и проповед на земљи, тако и крштењем сваког човека у име Христово почиње његов пут ка Царству Небеском и његово спасење још овде, на земљи.
Када је напунио 30 година "дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га остави. И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи"(Мт. 3, 13 - 17).
Тако се, при Исусовом крштењу, Бог јавио у три личности - Бог Отац је говорио са неба, Бог Син се крстио у Јордану, а Бог Дух Свети је сишао са неба у виду голуба над Христом. Тај тренутак представља објављивање Богочовека и увођење Христа у месијанску мисију. Због тога се овај догађај слави као Богојављање.
Богојављење [грчки Επιφανεια, (Бого)јављање, показивање]  је дан нашег спасења, јер Христово крштење на Јордану има општечовечански и космички значај. Крштењем Христовим се освећује вода и њом сва твар; освећује се човек и са њим сав род људски. Воде су освећене, а кроз њих и цели свет, у припреми за обнову и препород за вечно Царство Божије које долази. Кроз освећену воду сва природа се освећује и очишћава, јер је из воде свет створен и вода прожима сву творевину. Христос је осветио природу вода и дао јој моћ да у Светој Тајни Крштења пере људске грехе.”

Протојереј - ставрофор Србољуб М. Милетић

Литература:

СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
СВЕТОСАВЉЕ


                         За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Ускрс - празник ад празницима
« Одговор #4 послато: Мај 23, 2016, 11:17:13 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

МЛАДЕНЦИ – ПРАЗНИК У СПОМЕН ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА

У хришћанском календару, 22. марта се обележава празник Младенци. То је дан свих венчаних парова, који су се заветовали на љубав у току протекле године, а после 22. марта. Обичај је да за Младенце млада припреми четрдесет колачића премазаних медом који се зову младенчићи, као спомен на четрдесет страдалих младића и увек су посни, пошто су Младенци за време Ускршњег поста. Празник се обележава у топлој кућној атмосфери. Не позивају се гости већ долазе сви који су били на свадби.
Даривање није било карактеристично за село. Нови обичај је дошао из града и брзо наишао на одобравање. Гости дарују новац или доносе скроман поклон за кућу како би им олакшали почетак брачног живота и имали корисне ствари за домаћинство.
                                                                                                                                                          По предању, 22. марта 320. године, четрдесет Савастијских војника прешло је у хришћанство, упркос изричитој забрани цара Ликинија, који је захтевао да се сви приклоне римским паганским боговима. За казну, ови војници – све младићи – прво су мучени бичевањем, након чега су бачени у тамницу, а потом удављени у језеру надомак града. Након свих страхота, младићи су спаљени због своје вере. Недуго потом, црква је овај дан прогласила даном за њихов спомен – дан Светих четрдесет мученика, а у народу је познат као Младенци. На овај дан, прославља се зачетак брака и брачне заједнице.
У словенском народу Младенце су сматрали границом календарских доба, зиме и лета, када Господ забија усијане клинове у земљу, те она почиње да се загрева. Тих дана из земље излазе на површину змије и инсекти а долећу шеве и роде. Чистили су дворишта, сакупљали и палили ђубре да би се сачували од змија. Обилазили су куће са запаљеним крпама а деца су ударала по огњишту кличући: “Беж’те, змије и гуштери!” Истеривање змија је спојено са обичајем клањања змијама у страху да им се не нанесе нека штета или повреда. Змије се нису убијале. У Хомољу су Младенци посвећени змијама и празник је назван Змијин дан.
У традицији код Источних и Јужних Словена, постојао је обичај да се 22. марта меси неколико врста обредних хлебова и погачице за овчаре и пастире. Доњи део пецива се давао стоци а остало су сви јели. Тог дана су месили онолико погачица колико грла стоке имају у стаду. У неким крајевима су пекли 41 погачицу четвртастог или елипсастог облика за помен мученицима а у славу Светих четрдесет мученика. Шарали су их сламчицама и премазивали медом. Деца су их разносила по комшилуку “за душу мртвима”. Месила су се два велика колача за овчара и овчарку. Појели би по парче од колача а остало давали овцама.

Обредни хлебови – колачи су имали антропоморфни облик и били су намењени за жртвено давање другима (закопавани су у земљу) а погачице су даване деци која би их три пута прекотрљала преко нечијег гроба говорећи: “Откотрљај се зимо, докотрљај се пролеће”. У неким крајевима су четрдесет погачица давали деци да “баба Марта буде милостива према јагњадима која су се тек ојагњила”.
Литература:
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА

                               За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Ускрс - празник ад празницима
« Одговор #5 послато: Мај 23, 2016, 11:24:55 пре подне »
ОБИЧАЈИ
 
 
По српском митолошком речнику Лазарке су младе девојке које на празник Лазаревог васкрсења, односно на Лазареву суботу, иду по сеоским кућама и уз игру и песму проричу домаћину плодност, срећу, богатство. Наступање сасвим младих девојака има обележје иницијације.

            ЦВЕТОНОСНИЦЕ – ЛАЗАРИЦЕ


Претпоследња, шеста по реду седмица ускршњег поста, по великом празнику Цвети, који пада у њен недељни дан, назива се цветна недеља. У источној Србији се ова седмица назива цветоносна недеља, а у Лесковачкој Морави лазаричка недеља.

У свим српским крајевима је у прошлости био обичај да се у шестој седмици ускршњег поста насељем крећу поворке девојака, изводећи своју игру и певајући пред сваком кућом. Ове поворке се најчешће јављају на сам дан и уочи Лазареве суботе, називају се цветоноснице или лазарице, а њихове предводнице лазари или, такође, лазарице. Зато се ова седмица по њима назива и лазаричка недеља. Обичај лазарица је по свом садржају и намени обзнањивао да наступа нови нараштај, или, како би социолози рекли, овим обичајем су девојчице прелазиле у виши друштвени и генерацијски ред - ред девојака. Тиме је стављано до знања да ступа ново покољење девојака за удају.
У давнини је сва женска млађарија, кад томе дође ред, учествовала у лазарицама. У Горњој Пчињи се до данас одржало веровање да ће девојка која за време свог девојаштва не узме учешћа у лазарицама - на оном свету носити жабама воду. По правилу, треба три године заредом ићи у лазарице јер, у противном, може се очекивати нека несрећа. На овај начин су девојке штићене и од преране удаје.
Цветоноснице су девојке које су се окупљале да би брале, сушиле и садиле цвеће. Тако су називане јер су, одлазећи зором на пропланке и у шуме и враћавши се у насеље, носиле сваковрсно убрано цвеће, којим су се и китиле. Њихов одлазак и брање цвећа су пропраћани песмом, те је појава цветоносница била и живописна, љупка и младалачки раздрагана пролећна светковина.
Цветоноснице су, успут, из шуме доносиле и откинуте гранчице леске, дрена, глога и трна, китећи потом њима куће и зграде за стоку, што је значило жељу за подмлађивањем а истовремено, јер се веровало у заштитну моћ овог дрвећа и грмља, гранчице су биле и обезбеђење од грома, града (леда) и сваке друге непогоде и разорних сила. Девојке су истога дана засађивале убрано цвеће, а веровало се да ће оно најбоље цветати и мирисати ако је засађено на сам дан Цвети.
У данима цветне недеље је било уобичајено да се народ кити врбом и копривом. О овим биљкама је мноштво веровања, у чијој је основи убеђење о њиховој магичној, заштитној и исцелитељској моћи. Особито се врба узима као симбол рађања, а коприва има својство да штити семе у које се стави. Зато су се девојке у цветној недељи опасивале витком врбовом шибљиком - да би биле напредне као врба. Веровало се да коприва може да брани од сенке, како је називан женски демон који напада породиље, па је зато ова биљка стављана породиљама под јастук.
Раније се средом избегавало да се деца купају, о цветној среди поготову, а избегавало се и да се цветне недеље измива коса - да не би цветала.
 

                   За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Извор: www.srpsko-nasleđe