Поријекло Крсне Славе

[Bokez]

Да ли крсну славу можемо приписати као Словенско наследство или ипак као старобалканско наследство.
Да ли су пронађени трагови култова старих словенских богова на балкану у периоду од доласка на балкан до покрштавања?
Лично сам мишљења да је остатак слављења паганаских словенских богова који је касније христијанизован али ме занимају и ваша мишљења.

[НиколаВук]

Да ли крсну славу можемо приписати као Словенско наследство или ипак као старобалканско наследство.
Да ли су пронађени трагови култова старих словенских богова на балкану у периоду од доласка на балкан до покрштавања?
Лично сам мишљења да је остатак слављења паганаских словенских богова који је касније христијанизован али ме занимају и ваша мишљења.

Обичај крсне славе је специфичност Срба и могао је настати само у посебним условима њиховог покрштавања. Да је то само остатак слављења старих богова, онда би се сличан феномен могао очекивати и код свих осталих словенских народа, што није случај. Мислим да он нема толико везе са "преиначењем" старих богова већ са датумом када је одређени род прихватао хришћанство и тиме узимао за заштитника светитеља који се славио на тај дан (вероватно су чешће одабирани датуми значајнијих светитеља за свечани улазак у хришћанску васељену). Да је у питању обред који је уско повезан са породицом и/или родом сведоче и резултати тестираних које имамо у нашој бази, као и његова различитост у односу на сличне обичаје у суседству, као што је имендан, а он се такође разликује и од сеоске славе - заветине. Наравно, нису сви родови имали исти образац прихватања славе, неки су касније могли да промене своју првобитну славу и узму славу неког другог, моћнијег рода, или евентуално сеоску заветину као своју славу итд. Крсна слава је заиста врло стар феномен код Срба, о чему сведоче називи Мратиндан и Арлијевдан, који су прошли кроз словенску метатезу ликвида, фонетску појаву која се дешавала од 7. до најкасније почетка 10. века, али и коришћење римског а не цариградског литургијског календара за одређене славе (Мратиндан, Михољдан), што је јасни показатељ првобитне римске црквене јурисдикције и утицаја, који су трајали од насељавања (почетком 7. века) па све до касног средњег века. Такође, изгледа да је у почетку био важнији сам првобитни датум славе у односу на свеца који се прославља, што је очевидно на примеру Михољдана и Арлијевдана, па донекле и Мратиндана.

[Nebo]

Крсна слава је, укратко, прослављање свеца заштитника неког рода.

Сличне обичаје имамо и код других народа и вера. Још су Римљани имали своје кућне, а затим и државне заштитнике - ларе и пенате; амерички Индијанци су по селима и племенима градили тотеме божанствима која их штите; градови, покрајине, државе широм Европе имају своје свеце заштитнике; Руси имају имендан где се опет обележава дан светитеља по којем особа носи лично име, итд, итд.

Образац је исти - хришћански светитељ (или паганско божанство) као заштитник појединца, дома, рода, града, области, државе...

Свакако, славски обичаји код Срба су врло особени по мешавини хришћанског и паганског. 

[drajver]

Не треба заборавити да славу осим Срба славе и сјеверноалбанска малисорска племена, на сличан начин као свеца заштитника рода (дакле не села или цркве). Сличан је случај и са крсним славама код католика на подручју између Цетине и Неретве и по Херцеговини. Ако се сагледа тај простор слављења крсне славе видјеће се да је то простор првобитног српског насељавања, али истовремено и јурисдикцијско подручје Римске цркве (до раскола 1054 и до успостављања Српске архиепископије). Рекло би се да је процес христијанизације Срба текао постепено и могуће је да је управо Римска црква патентирала овај модел са свецима заштитницима конкретно за Србе. Кључно је питање кад је дошло до масовнијег преласка на хришћанство обичног народа. У другој половини 9. вијека се вјероватно христијанизовала аристократска врхушка, јер тек тад имамо српске кнезове са хришћанским именима: Стефан Мутимировић, Петар Гојниковић, Павле Брановић, Захарије Прибислављевић. Ако узмемо у обзир и језичке промјене које је поменуо Никола, претпостављам да је 10. и 11. вијек био период интензивније христијанизације и да је крсна слава у том периоду и установљена.

[Nebo]

За многе римокатоличке родове из Херцеговине и Далмације постоје подаци да су славу славили све до почетка 20. века.

[Nebo]

Колико сам ја упознат, албански римокатолици из Малесије славе племенску славу. Исти обичај постоји и код Црногораца и Брђана, али Албанци, за разлику од нас, немају ужу родовску славу.

Та племенска слава му дође нешто слично као сеоска литија у Србији, слава села. С том разликом што је племе ипак чвршће повезана заједница, у неким случајевима и заједничким пореклом.

[Vlax]

Давно сам слушао да и Цинцари славе славу. Сад не знам да ли је то општи цинцарски обичај или се ради само о Цинцарима који су живели међу Србима

[НиколаВук]

Давно сам слушао да и Цинцари славе славу. Сад не знам да ли је то општи цинцарски обичај или се ради само о Цинцарима који су живели међу Србима

Готово сигурно су у питању само појединци који су живели или живе у српској средини. Они више славе имендан, под грчким утицајем.

[НиколаВук]

Не треба заборавити да славу осим Срба славе и сјеверноалбанска малисорска племена, на сличан начин као свеца заштитника рода (дакле не села или цркве). Сличан је случај и са крсним славама код католика на подручју између Цетине и Неретве и по Херцеговини. Ако се сагледа тај простор слављења крсне славе видјеће се да је то простор првобитног српског насељавања, али истовремено и јурисдикцијско подручје Римске цркве (до раскола 1054 и до успостављања Српске архиепископије). Рекло би се да је процес христијанизације Срба текао постепено и могуће је да је управо Римска црква патентирала овај модел са свецима заштитницима конкретно за Србе. Кључно је питање кад је дошло до масовнијег преласка на хришћанство обичног народа. У другој половини 9. вијека се вјероватно христијанизовала аристократска врхушка, јер тек тад имамо српске кнезове са хришћанским именима: Стефан Мутимировић, Петар Гојниковић, Павле Брановић, Захарије Прибислављевић. Ако узмемо у обзир и језичке промјене које је поменуо Никола, претпостављам да је 10. и 11. вијек био период интензивније христијанизације и да је крсна слава у том периоду и установљена.

Треба имати на уму и податке које је изнео Марко Алексић у књизи "Српске земље пре Немањића, од 7. до 10. века", о раној христијанизацији Срба која је дошла посредством Рима, а не Цариграда и која би се могла датовати барем у 8. век, ако не и раније. У вези са тим је и нова интерпретација и датовање објекта ископаног у Брези код Високог, као и нова интерпретација локалитета у Билимишћу, Дабравини, Малом Мошуњу и Лепеници (сви се налазе на простору централне Босне). Треба ту имати у виду и крстионицу кнеза Вишеслава, који је по свему судећи владао крајем 8. и почетком 9. века.

[сɣнце]

Да ли крсну славу можемо приписати као Словенско наследство или ипак као старобалканско наследство.
Да ли су пронађени трагови култова старих словенских богова на балкану у периоду од доласка на балкан до покрштавања?
Лично сам мишљења да је остатак слављења паганаских словенских богова који је касније христијанизован али ме занимају и ваша мишљења.

И једно и друго у склопу многофакторнога сплета. У раних хришћана крштење је био обред духовнога очишћења и присега богопријмства . Обреду крштења су приступали зрели и свјестни људи који су прошли низ духовних и тјелесних припрема и искушења. У Риму се је, под утицајем властитих навика, да сваки град има свога "бога" покровитеља, створио култ градских светаца покровитеља и да су цркве посвећене разним светцима.  Током исконих крштења није се мијењало име у тзв. крстно име нити се је добивао неки светац покровитељ по дану крштења.  То је све настало касније, када су крштење почели разумијети не као обред богопријмства, него као заштитни обред од злих духова; пагани су вјеровали, да мора дијете имати обред получења имена не касније 7 дана по рођењу и то име не смије дознати нека вјешта жена, јере га може урећи или врзти клетву на њ. Тако су почели крстити дјетцу и надјевати им библијска имена по календару, како се ко крстио и све је то било веома распрострањено посебно у Италији од куда се распространило у Шпанију, Баварију, на Балкан те доцније међу Словијене. Обичај узимања хришћанских имена Србе је тек окрзнуо, захваљујући и османском царству, док су међу другим Словјенима домаћа имена готов искорјењена.
Обичај родовске или племенске славе међу Србима захваљујемо понајвише јакому родовскому уређењу србских обћина, гдје је искони у јендом мјесту живио један род и градио једну цркву само за се и тај род је продужавао славити ту родовску и мјестну славу; сам обичај да једна црква има покровитеља потиче из Италије, а не од Словјена. Но који ће светац бити покровитељ цркве одлучивано је на основу тога, што је роду и мјесту било најважније да се заштити, јербо светци су својим дијањима и творењима још у Римљама и Грка и Јермена и семитских народа постајали покровитељима разних ремесла, појава и животиња и то је дјеломично усвојено и Словјенима, но међу њима су та покровитељства била снова написана и прерасподјељена по узору и под утицаје на она из своје предходне вјере. Примјера ради, у паганских Словјена био је у прољеће обичај обреднога изгона стоке и обреднога жртвовања јагња покровитељу шуме и звијери, да се с њим склопи мир и да он не шље своје вукове на овце, краве, дјетцу.
Сасвим случајно се је у прољеће дан св. Георгија или Ђурђа, који је међу Србима и Бугарима попримио те особине покровитеља животиња и пастира. Ту исту улогу има и св. Јурај у Хрвата католика. Но већ у Италији св. Георгиј нема везе с овим, него је преузео на се улогу борца змајоумијцу, коју су касније са запада усвојили и Руси а преко њих усвојена и у новообразовану србску цркву, иако у народу нема помена оваквому св. Ђурђу.
С друге стране покровитељ животиња у Малој Азији и Грчкој је св. Власиј, те је у неким крајевима и обћинама он на се усвојио и улогу коју имао словјенски идол. У другим пак крајевима св. Мрата и све је то зависило само од поклапања времена праздновања паганских обреда и додијељенога дана светцу у хришћанском календару. Дакле, начин како се слави, жртве, причестни хљебовии већи дио обредности потиче од прасловјенске обредности, а сама појава родовскога и градскога покровитељства је обичај римски. С Христовим учењем ни једно ни друго нема много везе.

[Марен]

Zanimljivi stavovi kolega forumaša...i naravno obe "struje" nastanka krsnog imena u Srba imaju pravo. I paganska osnova i krsno ime na krštenju. Ja ću samo dodati još neke detalje da upotpune sliku.
Pominjani su rimski lari i helenski demoni (kućni bogovi). No, danas niko ne baštini tu tradiciju evo već skoro 1,5 milenijum, dok su Srbi barem isto toliko baštinici te tradicije i dan danas! Zar to nije zanimljivo? Zašto, dakle Grci i Talijani, pa barem bili stočari po ostrvima, ne slave lare?
Odgovor na to može biti da su sve civilizacije u doba rodovsko-plemenskog uredjenja imale slične metafizičke konstrukcije. No Srbi već 100-nak godina ne žive u rodovsko-plemenskom društvu, a i dalje su jedini baštinici tih tradicija. Kako to?
Svakako, kod drugih naroda razlog može biti isključiv odnos klera u suzbijanju takvih običaja..kod nas, pak, to sporije ide, ali takodje uspeva, svedoci smo toga u doba pandemije...

Nije pimenuto, a treba istaći i zapažanje našeg etnologa akademika Petra Vlahovića koji je kod grčkog istoriografa Skilice primetio pominjanje Slave (ne pod tim imenom, jer šta grk zna šta je Slava) kod opisa smrti Vukca, vojvode cara Samuila u Ohridu 1018-te godine, koji je na Veliku Gospoinu, svoju slavu, primio i grčke neprijatelje na gozbu, što su ovi lukavo iskoristili i pogubili ga. Ovo se zbilo 200 godina pre sv Save i autokefalnosti naše crkve (mada ne smemo zaboraviti ni aitokefalnu Barsku episkopiju)...
Dakle, Slava je starija od sv Save definitivno. On u Zakonopravilu govori o njoj pod crkvenim pojmom "pamjat svetom" - spomen svetitelju, koji u daljem opisu zabranjuje da se stoka kolje u crkvama, već da se kolje kod kuće, očisti od krvi, ispeče i tek tako pripremljeno prinese kao dar Bogu...
Takodje, u trebniku manastira Dečani iz 14.veka se nalazi i molitva "na zakoljenije vola ili ovna", koja se danas, razume se, ne čita...takodje daje se i preporuka popovima da na gozbi jedu "po malo" za razliku od profanog sveta koji nema tu preporuku, već može da se prežderava (danas se savetuje drugačuje)...takodje se mladjim neiskusnim monasima zabranjuje prisustvo na takvim svetkovinama zbog "gnusnog pljeskanja i plesanja"...dakle, deo slave je svakako bila i gozba, koju i dan danas crkva pokušava da suzbije ili barem svede na neku licemernu uzdržanost...
Da se slavilo itekako po kućama, a da to nema veze sa autokefalnom crkvom u Srba, dokaz je i pismo carigradskog patrijarha sv Genadija Sholarija (ukinuo srpsku patrijaršiju) , učenika sv Marka iz Efesa, koji 1455-te savetuje sinaitske monahe u vezi njihove nedoumice da li da prihvate milostinju od hercega Stefana Vukčića Kosače i "episkopa Bosne" (Davida iz Mileševe) sumnjajući u njihovo iskreno pravoslavlje! On ih savetuje da ipak milostinju prime (onako na veresiju) jer je on "pravoslavan jer je Srbin", te da iako javno ne ispoveda pravoslavlje zbog podrške velikaša (bogumila), ipak smatra da je "u duši pravoslavan...jer sve koje može prevodi u pravoslavlje i poslušnost našoj crkvi "...! No, sv Genadije opravdava sumnju sinaitskih monaha u episkopa Bosne, jer ni njemu nije jasno zašto " crkvene obrede vrši u svome domu" (dakle Slava)!!!!  , te ih savetuje da ga ipak spominju u molitvama, ali ne na liturgiji, već samo pre ručka (a donaciju da prihvate...cccc...jelini)
Poznato nam je da Bosna u to vreme imala svoju posebnu crkvenu organizaciju...
Da je to o čemu govorimo Slava, navode nas povelje velikaša iz istoga ili čak ranijeg perioda: npr. Stevan II Kotromanić još 1323-će u povelji sam sebe naziva:"Ja sv Grigorije, a imenom ban Stjepan..."  dakle, ovde on prvo piminje svoje krsno ime sv Grigorija čudotvorca, pa tek svoje svetovno ime...svoga sveca zaštitnika su stavljali i na kovani novac, što je bila raširena praksa i u Raškoj...
Sličan tekst vidimo i u tzv. Testamentu gosta Radina (Butkovića) iz 1466-te gde se navodi da on svoj zaveštani novac (nije bio sirotinja) upravo deli sirotinji na velike praznike izmedju ostalih i "na dan svetoga Georgija moga krsnoga imena"!!!
Da neko ne pomisli da je samo bogata vlastela slavila slavu, evo i jednog zapisa sa srednjevekovnog stećka i to sa "ove" strane Drine u Mačvi takodje iz druge polovine 15.veka, pre pada Smedereva pod Osmanlije.
Ovako piše:"A se leži rab Božji vrač Kuzman i Damjan, a u ime Stojan Ivanović skutonoša"!
Dakle, skutonoša definitivno nije bio velmoža, naprotiv, ali i na njegovom grobu se, u isto doba, prvo ističe krsno ime (Vračevi), pa onda svetovno, pa zanimanje...
Za istovetnu praksu kod Nemanjića već dva veka ranije, da i ne govorimo (mada se ime Stefan tumači kao "krunisan", ali na mnogim freskama su Sava i Nemanja prikazani kako ih sv Stefan za ruku privodi Hristu, kao npr. u manastiru Pavlici...dakle, ipak je u pitanju Slava!!!

Na osnovu ovih primera se vidi:
-tvrda ukorenjenost krsnoga imena kod Srba (kod Bugara i ostalih Slovena toga nema),
-vidi se da autokefalna srpska arhiepiskopija nije dala pečat krsnom imenu, kako neki u crkvi tvrde, jer vidimo da mimo njene jurisdikcije (čak su gosta Radina i ostale krstjane prokleli kao jeretike) Slava ima istaknuto mesto, a i pominje se 200 god pre sv Save, koji o Slavi piše i u Zakonopravilu, što svedoči o raširenom svetkovanju Slave i to po kućama!
-krsno ime ističu ne samo velmože, već i sirotinja (radnička klasa)...

Sve ove činjenice sam naveo u nameri da pojačam utisak o ukorenjenosti Slave u Srba i to baš u ranom srednjem veku, jer provejava priča (i to od crkve) da je Slava maltene 19-tovekovni crkveni produkt iz doba mitropolita Mihaila! Kako da ne...
Možda su, ko zna kada, rimski pastiri proslavljali lare, kao što je i Sokrat slavio svoga kućnoga demona, ali današnji latinski i jelinski farmeri to već odavno ne praktikuju! Samo Srbin drži tradiciju evo već preko milenijum, da je zapisano, a sigurno i duže...
Videli ste kako su naši daleki preci držali do značaja svetinje Slave, pa je red da i mi to nastavimo...jer ko slavi Slavu- Slava mu i pomaže! Živeli!

[пек]

Одакле ти да је Генадије Схоларије укинуо српску патријаршију ја сам мислио да она није званично укидана а да није биран патријарх јер нису могле да се скупе све владике а Пећ и друге територије које су Турци раније освојили преузеле је Охридса архиепископија а црква у Деспотовини је и после пада Смедерева остала независна под вођсвом смедеревског митрополита сведок митрополит Павле није покушао да обнови пећку патријаршију.

[сɣнце]

Pominjani su rimski lari i helenski demoni (kućni bogovi). No, danas niko ne baštini tu tradiciju evo već skoro 1,5 milenijum, dok su Srbi barem isto toliko baštinici te tradicije i dan danas! Zar to nije zanimljivo? Zašto, dakle Grci i Talijani, pa barem bili stočari po ostrvima, ne slave lare?
Odgovor na to može biti da su sve civilizacije u doba rodovsko-plemenskog uredjenja imale slične metafizičke konstrukcije. No Srbi već 100-nak godina ne žive u rodovsko-plemenskom društvu, a i dalje su jedini baštinici tih tradicija. Kako to?

Латинска реч lar (мн. lares) забележена је у етрурском  𐌋𐌀𐌓 и  𐌋𐌀𐌓𐌈 (lar, larth) и у етрурском оно значи "господар, владар, владика". Латињани су ту реч преузели те говорили lar domesticus, lar familiaris, lar loci, lar penatae, lar permarini, lar ruralis у значењу господар дома, господар рода, господар мјеста, господар клета, господар мора, господар земљишта. Ово представља култ (обичај) поштовања или боље је казати страхопоштовања умрлих или умрлих предака. Основа овога страхопоштовања је веровање, да душе умрлих могу утицати на појаве у овом свету, ветар, хлад, сушу или освету, тако што се покажу у облику животиње, најчешће змије или змаја, те могу зауставити воду на извору или нанести град да побије жито или могу уплашити човека, да умре од страха. Страх од ових осветника је побуђавао људе, да се држе договора, да не краду и не насилују жене и слично. У латинском има пословица LARVAE STIMULANT VIRUM што ће рећи "Духови подстичу човека". То се може наћи овде http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.04.0059:entry=larva

Иста веровања имали су и германски и балтски и словенски народи. Веровања германских народа забележила су браћа Гримм у збирци "Germanische Mythologie". Веровања у ове духове као и обичаје везане с њима у балтских Пруса, Жмуда, Латгала и Литоваца забележели су немачки освајачи у 16. и 17. в. Исто тако су добро забележена народна веровања лужичких Срба, Словенаца, карпатских Словена, Руса, Украјинаца итд. Швеђани их зову Томте - буквално "кућни, домни", а Русски "домовик" - домовни дух. Обредност балтских народа у тим описима у детаље одговара србским обредима, а сам облик веровања им веома добро одражава онај у лужичких Срба. То веровање има за основу следеће:
Периодично се отварају врата онога света и отуда долазе сви дуси на овај свет; душе родитеља и предака се по обреду часте ручком, поздрављају, задовоље се дужним поштовањем и врате се на онај свијет. Одраз тога су данашње задушнице или духовдан. Друга врста душа су душе људи који су умрли нечисто, насилно или себи одузели живот. Такви не напуштају овај свет, док не обрету мир осветом или се не задобре обичајем обредне сахране. Обешењаке земља не прима и они се тенче или вампире, зато су им тела копали у шумама поред раскршћа. Верује се да они туда тумарају и постају "господарем тога места". Када се ко утопи па му не нађу тело, а још горе, ако су девојку силовали, убили, па бацили тело у воду, ту она тумара и топи момке ради освете и тој води она постаје "господарка". Ови се у словенским језицима зову море, виле или нави. Реч мора је од глагола морити. Реч вила и нави су од старих изгубљених корена, који су се очували у литавском. Velis је што и вила, фантом умрлога, привид, тен, сенка и подземни свет им се зове velnias - онај свет. У Бугара се зову самовиле - ваљда самоубице. Исто тако нав је сродно с литавским глаголом novyti - мучити, томити, мрцварити, латвијским nave - смрт. Тако су нави - душе осветнице. Веровало се да где је овакво тело, кога не прима земља, то привлачи бога онога света, бога подземља који је велик змај који купи овакве душе, да му буду робови и копају лед на горама, те носе у врећама у његово царство. Тај хлад и лед не би дао пролећу да дође и житу да роди. Зато је обичај ове душе удобравати и умиравати, тим што се правила лутка из лишћа и правио се спровод навки и она се спроводила на онај свет с оплакивањем и на крају се лутка палила или бацала у воду. Звао се обичај спровод море или навке, а касније су у неким крајевима Украјине прозвали их "русалке" јер се то чинило на русаље, облик речи, који су они усвојили од румуна.  Ако дуго остају на земљи и свете се овакви дуси се усиле и постану демони.

А душе неких важних и значајних предака који су чинили чуда и прославили се у боју или чим год, славећи их дуго покољења, добивали су на значају и причала су се предања о њима, те су они представљали одређен вид богова заштитника рода или племена или народа. Разни србски хероји као што су Марко Краљевић или Милош Обилић или Вук звани Огњени Змај попримали су у епици особине које су, зачудо, исте какве су у предању у русских хероја великана. Из тога се закључује, да су оба хероја наследили те особине од једнога првобитнога словенскогадуха / бога заштитника. Отац им је непознат, а они се родили тако што је Змај оплодио девојку пастирку, а одгојиле га виле росом га дојећи и слично. Везано за то - змајевити људи, за које се веровало, да су детца великога змаја, од којих је први прозван Перун.

Крстна слава не представља продужење обичаја кућнога заштитника у Словена, но се је родила овим следом:
Римљани примају нову веру са истока у духу своје прошле вере и врши се синтеза старога и новога те се рађа принцип крстнога имена у ком се светци схватају не примером понашања, него заштитницима. Крстна слава је слава крстнога имена и као концепт она је усвојена од Римљана, но сама обредност је словенска и везана за словенске сезоналне обичаје. Веровања о светцима као заштитницима - концепт узет у Римљана и Грка, но само доживљавање светаца и одлике су словенско наслеђе из старе вере. То све треба разложити на делиће и схватити од чега је који делић.

[Марен]

Одакле ти да је Генадије Схоларије укинуо српску патријаршију ја сам мислио да она није званично укидана а да није биран патријарх јер нису могле да се скупе све владике а Пећ и друге територије које су Турци раније освојили преузеле је Охридса архиепископија а црква у Деспотовини је и после пада Смедерева остала независна под вођсвом смедеревског митрополита сведок митрополит Павле није покушао да обнови пећку патријаршију.

"Nije ukidana srpska patrijaršija, a preuzela je Ohridska arhiepiskopija", pa onda je i postojala mitropolija (dakle, ne patrijaršija) u Smederevu, sve do  "pokušaja Pavla"... Oprostite, ali ovi iskazi ne znam na koji način izviru iz polazne premise "pećka patrijaršija i dalje postoji"?!! Molim Vas da proverite, Genadije Sholarije je i srpsku patrijaršiju i Ohridsku, dakle sve zajedno, pripojio sopstvenoj Carigradskoj patrijaršiji... To što su neke eparhije bile samostalne (neko vreme u Smederevu ili Bosanska još i ranije) to se ne kosi sa konstatacijom o Genadihevog postupku! Na kraju, termin "obnova pećke patrijaršije" nekoliko decenija kasnije, dovoljno govori u prilog ovome što pišem...no, taj detalj je bio u zagradi, uzgred, a Vi mu dajete poseban značaj, što znači da ste pažljivo čitali tekst, hvala Vam na tome.

[Марен]

слава крстнога имена[/u] и као концепт она је усвојена од Римљана, но сама обредност је словенска и везана за словенске сезоналне обичаје. Веровања о светцима као заштитницима - концепт узет у Римљана и Грка, но само доживљавање светаца и одлике су словенско наслеђе из старе вере. То све треба разложити на делиће и схватити од чега је који делић.
[/font][/size]

Ovaj detalj koji ste naveli "imali su i..." rimski, grčki, germanski narodi (što ja nisam negirao) je ključan! Dakle, imali su, a odavno više nemaju! Dok kod Srba i samo kod Srba i dalje imamo tu teadiciju, razumete?
Tu je tanko mesto te teorije...
Drugi citat da je "krsna slava usvojena od Rimljana i Grka..." zašto ti narodi nisu nastavili sa tim praznovanjem?
Do u detalje ste objasnili pojam lara, sve ok, ali zašto ih niko, ponavljam, niko više ne poštuje?
A u mom postu sam citirao baš da se vidi da mi danas poštujemo i praznujemo isto ono i na isti način, ono što su naši preci radili već više od milenijum godina! A Grci i Latini i Germani to ne rade, zašto? Osećate li tanko mesto u toj teoriji da tradicija gde je nastala- tu se odavno ne slavi, a slave je tobože neki drugi koji je isprva nisu imali, već je od ovih preuzeli...To teško može proći logički kriterijum, izvinite...

Dakle, cilj mi je bio da istaknem našu izuzetnost i kontinuitet u tradiciji koji ni jedan drugi narod nema! I upravo ta činjenica daje za pravo teoriji izvora Slave u staroj veri, kao i u krsnom imenu svakog pojedinačnog bratstva takodje...dakle obe teorije sam potkrepio citatima, koji se inače ne navode kada se o izvorištu Slave raspravlja, a svakako pojačava utisak, jel da, kao i ponos koji osećamo zbog toga, koji je zdrav i koji valja negovati...

[Gorance]

Не иде вам баш у прилог ни крсна слава за потенцијалну генетичку везу са Немањићима као предуслов.Осим ако није мењана.
Нађосмо скоро рођака Сибињанин Јанка,ваљда искочи и неки Немањић  А "Немањића" на све стране.Да не поверујете колико породица има то предање.Читаво једно племе приде...

Званично,лоза Немањића је угашена.
Незванично,увек има неких изопштеника из породице коме дају на управу неку малу управну област и склоне га са двора.Историја и родослови их заобиђу у широком луку.Такви су се обично са доласком Османлија исламизовали да би сачували и ту цркавицу...Они који се нису исламизовали,нису смели ни живи да помену било какво краљевско/властелинско порекло   наредних 400-500 година иначе би се провели као боси по трњу (благо речено).И да је ко од њих опстао они данас такво предање 99% немају...Ишчезло.Што од страха,што од протока времена...
А нема баш ни логике да их тражимо у вашим крајевима.Ако црква промени став једног дана,и " исплива " којим случајем неки Немањић  то ће највероватније бити или границе некадашње Рашке државе или данашња Шумадија...Барем ја тако типујем 

Не знам. Мени је питање почетака крсне славе и даље  непознаница. Нешто нисам приметио помињање у средњовековним изворима. Можда понешто,али опет магловито. Ово данас што знамо, плод је реконструкције данашњих историчара, бар по мом мишљењу. Па и слава Немањића.

[drajver]

Не знам. Мени је питање почетака крсне славе и даље  непознаница. Нешто нисам приметио помињање у средњовековним изворима. Можда понешто,али опет магловито. Ово данас што знамо, плод је реконструкције данашњих историчара, бар по мом мишљењу. Па и слава Немањића.

Крсна слава је свакако средњовјековни феномен. То уосталом видимо и по неким тестираним родовима, раздвојеним још у средњем вијеку. Такође у средњовјековним документима властеле помињу се свеци заштитници, који вјероватно представљају крсне славе њихових породица. Не могу рећи да сам то нешто претјерано истраживао, али рекао бих да крсне славе предатирају и период Немањића.

[vid.knezevic]

Крсна слава је свакако средњовјековни феномен. То уосталом видимо и по неким тестираним родовима, раздвојеним још у средњем вијеку. Такође у средњовјековним документима властеле помињу се свеци заштитници, који вјероватно представљају крсне славе њихових породица. Не могу рећи да сам то нешто претјерано истраживао, али рекао бих да крсне славе предатирају и период Немањића.

Србима је крсна слава , практично од покрштавања (била су два велика таласа), а оно што је утемељило код нас а раздвојило нас од осталих словенских племена у том смислу је што су Срби покрштени од Римског свештенства које је утемљило овај обичај а моје је мишљење да је сигурно нешто слично постојало у паганском добу наших предака.

[Gorance]

Крсна слава је свакако средњовјековни феномен. То уосталом видимо и по неким тестираним родовима, раздвојеним још у средњем вијеку. Такође у средњовјековним документима властеле помињу се свеци заштитници, који вјероватно представљају крсне славе њихових породица. Не могу рећи да сам то нешто претјерано истраживао, али рекао бих да крсне славе предатирају и период Немањића.

То је несумњиво. Мислио сам само на недостатак извора из средњег века.

[Ивица Јовановић]

Код Словена, пре прихватања хришћанства, постојао је обичај који би могао одговарати српској слави. Тај обичај је био познат као крсно име или рођендан (у неким изворима називан и "домаћа светковина"). Овај обичај се односио на прославу заштитника домаћинства или породице и обављао се на дан када је домаћин или заштитник куће прослављао свој крсни дан или рођендан. Код Словена, крсна имена су била повезана са заштитницима који су се сматрали духовним заштитницима домаћинства или породице. Ти заштитници су били пагански богови или природни елементи, попут сунца, месеца, ватре, воде итд. Прослава крсног имена обухватала је обреде, молитве, песме, плесове и гозбу којом се славио и одавао почаст заштитнику.Након прихватања хришћанства, словенски народи су постепено прилагодили своје паганске обичаје новој вери. Тако се обичај прославе заштитника домаћинства или породице задржао, али је био уклопљен у хришћанске празнике и светитеље. Управо из тог контекста развио се обичај славе код Срба, где се прославља крсни дан свеца по коме је породица именована или по коме је домаћин добио своје крсно име.

[Gorance]

Србима је крсна слава , практично од покрштавања (била су два велика таласа), а оно што је утемељило код нас а раздвојило нас од осталих словенских племена у том смислу је што су Срби покрштени од Римског свештенства које је утемљило овај обичај а моје је мишљење да је сигурно нешто слично постојало у паганском добу наших предака.

И ја сам чуо негде да је слава дошла као на дан покрштавања. Нпр. масовно покрштавање брда породица у једном дану,тј. на дан неког светитеља. Без обзира дал је то било 732 год. Или у 9 веку за време Ћирила и Методија.Без обзира, то је пре црквеног раскола 1054. Онда би и Хрвати и Бугари требало да их имају. Нешто друго је у питању,локални феномен који за сада не разумемо. Бар по мом схватању.

[ДушанВучко]

А зашто је тај обичај опстао само код Срба ако су уопштено пагански Словени имали неко кућно божанство (заштитника)?

[vid.knezevic]

И ја сам чуо негде да је слава дошла као на дан покрштавања. Нпр. масовно покрштавање брда породица у једном дану,тј. на дан неког светитеља. Без обзира дал је то било 732 год. Или у 9 веку за време Ћирила и Методија.Без обзира, то је пре црквеног раскола 1054. Онда би и Хрвати и Бугари требало да их имају. Нешто друго је у питању,локални феномен који за сада не разумемо. Бар по мом схватању.

Као што рекох, кључно је од које стране су Срби покрштени . Да у брзини цитирам википедију "Према Порфирогениту цар Ираклије (610—641) населио је Србе на територији која је раније опустошена од Авара. Потом их покрсти довевши свештенике из Рима и научивши их да правилно врше дела побожности.[10] Ово прво покрштавање, уколико се узме као историјска чињеница, није оставило дубљег трага. Могуће је да су хришћански свештеници у време цара Ираклија отишли међу Србе и некога формално покрстили, али ти покрштени или нису били праве старешине Срба, тј. били су њихови пратиоци, или нису искрено и трајно прихватили прелазак у нову веру. То је могао био само први покушај да се Срби покрсте. Масовно покрштавање није се десило тада. Можда о слободи мисионарства (покрштавања) међу Србима у време Ираклија говори и писање Попа Дукљанина да првих неколико српских владара, који су били многобошци, нису прогонили хришћане.[11] Већа средишта хришћанства остали су градови на обалама Јадранског мора који су били под влашћу византијског цара. Из њих су Срби појединачно примали хришћанство."
Један пример је моје име Вид, за које се увек причало да је потекло од Световида а уствари је св Вито , што је један од доказа да је покрштавање тело од Рима, што чини разлику од поркрштавања нпр Бугара , где нит има славе нит Вида.
У сваком случају ово питање је за посебну тему, па молим Уреднике да помере да не затрпававамо овде.

[Gorance]

А зашто је тај обичај опстао само код Срба ако су уопштено пагански Словени имали неко кућно божанство (заштитника)?

Управо је то питање.

[Gorance]

Као што рекох, кључно је од које стране су Срби покрштени . Да у брзини цитирам википедију "Према Порфирогениту цар Ираклије (610—641) населио је Србе на територији која је раније опустошена од Авара. Потом их покрсти довевши свештенике из Рима и научивши их да правилно врше дела побожности.[10] Ово прво покрштавање, уколико се узме као историјска чињеница, није оставило дубљег трага. Могуће је да су хришћански свештеници у време цара Ираклија отишли међу Србе и некога формално покрстили, али ти покрштени или нису били праве старешине Срба, тј. били су њихови пратиоци, или нису искрено и трајно прихватили прелазак у нову веру. То је могао био само први покушај да се Срби покрсте. Масовно покрштавање није се десило тада. Можда о слободи мисионарства (покрштавања) међу Србима у време Ираклија говори и писање Попа Дукљанина да првих неколико српских владара, који су били многобошци, нису прогонили хришћане.[11] Већа средишта хришћанства остали су градови на обалама Јадранског мора који су били под влашћу византијског цара. Из њих су Срби појединачно примали хришћанство."
Један пример је моје име Вид, за које се увек причало да је потекло од Световида а уствари је св Вито , што је један од доказа да је покрштавање тело од Рима, што чини разлику од поркрштавања нпр Бугара , где нит има славе нит Вида.

Све су опције могуће, али ни једна не а тежину,тј. не држи воду.
Требало би ово да се пребаци на пригодну тему.

[Ивица Јовановић]

Читао сам да је и код Пољака постојао обичај сличан слави. Верујем да је обичај еволуирао временом. Код Бугара имамо имендан. Чак је и Хануках код Јевреја сличан обичај. Поред тог имамо и чувено кумство које постоји и другде само под другим називима и нешто другачијој форми (padrinos/padrinazgos код латиноса).

Ево описа обичаја код Пољака:
"Imieniny" је посебан дан који се слави на дан светитеља или светице чије име носи особа. На тај дан, особа чији је имендан слави свој лични празник. Породица, пријатељи и колеге честитају имендан слављенику и често му поклањају мале поклоне или цвеће. Такође, на дан  imieninja обично се организује посебан оброк или трпеза. Слављеник или слављеница припремају гозбу за своје најближе, на којој се служе традиционална јела и колачи. Ови оброци често укључују и посебан обредни хлеб, који се назива chalka. То је специфичан хлеб са маслацем или сланином, често декорисан са словом или симболом који представља светитеља чије име се слави.

[drajver]

Читао сам да је и код Пољака постојао обичај сличан слави. Верујем да је обичај еволуирао временом. Код Бугара имамо имендан. Чак је и Хануках код Јевреја сличан обичај. Поред тог имамо и чувено кумство које постоји и другде само под другим називима и нешто другачијој форми (padrinos/padrinazgos код латиноса).

Ево описа обичаја код Пољака:
"Imieniny" је посебан дан који се слави на дан светитеља или светице чије име носи особа. На тај дан, особа чији је имендан слави свој лични празник. Породица, пријатељи и колеге честитају имендан слављенику и често му поклањају мале поклоне или цвеће. Такође, на дан  imieninja обично се организује посебан оброк или трпеза. Слављеник или слављеница припремају гозбу за своје најближе, на којој се служе традиционална јела и колачи. Ови оброци често укључују и посебан обредни хлеб, који се назива chalka. То је специфичан хлеб са маслацем или сланином, често декорисан са словом или симболом који представља светитеља чије име се слави.

Мислим да имендане и сеоске славе не би требало мијешати са обичајем крсне славе, гдје се прославља светитељ заштитник куће и рода.

Пребацићу неколико задњих постова на прикладнију тему.

[drajver]

Пренијећу свој цитат са ове теме раније

Не треба заборавити да славу осим Срба славе и сјеверноалбанска малисорска племена, на сличан начин као свеца заштитника рода (дакле не села или цркве). Сличан је случај и са крсним славама код католика на подручју између Цетине и Неретве и по Херцеговини. Ако се сагледа тај простор слављења крсне славе видјеће се да је то простор првобитног српског насељавања, али истовремено и јурисдикцијско подручје Римске цркве (до раскола 1054 и до успостављања Српске архиепископије). Рекло би се да је процес христијанизације Срба текао постепено и могуће је да је управо Римска црква патентирала овај модел са свецима заштитницима конкретно за Србе. Кључно је питање кад је дошло до масовнијег преласка на хришћанство обичног народа. У другој половини 9. вијека се вјероватно христијанизовала аристократска врхушка, јер тек тад имамо српске кнезове са хришћанским именима: Стефан Мутимировић, Петар Гојниковић, Павле Брановић, Захарије Прибислављевић. Ако узмемо у обзир и језичке промјене које је поменуо Никола, претпостављам да је 10. и 11. вијек био период интензивније христијанизације и да је крсна слава у том периоду и установљена.

Овдје бих још додао да је постојање слава Михољдана, Видовдана, Мратиндана, што су празници преузети из календара предрасколне римске цркве, својеврсан доказ да је обичај крсне славе код Срба установљен код Срба кад је римска црква још увијек имала утицај и кад је највећи дио Срба још увијек јурисдикцијски потпадао под исту. Дакле, прије успостављања српске архиепископије почетком 13. вијека. Ако је процес христијанизације Срба почео крајем 9. вијека, са покрштавањем архонтских породица, онда је покрштавање главнине становништва могло достићи врхунац током 11. вијека, тј. у вријеме Србије Војислављевића. А управо је држава Војислављевића обухватила сва подручја гдје се слава јавља, од Малесије до Цетине.

[Gorance]

Зна ли неко упућенији кад је први пут у историографији нашој забележен појам слава или бар крсно име? Делује нам то скроз нормално, као да је постојало од увек, међутим није тако.

[Небо_Сав]

Видим из дискусије да се на Славу углавном гледа као на адаптирано паганско наслеђе, али,  можда  Слава није пагански обредни остатак прилагођен хришћанству, него управо спомен на скромни обред Причешћа који су мале хришћанске заједнице практиковале док Црква није постала државна институција са амбицијом да монополизује све обреде??
 
Питам се, само..., паде ми на памет и та јеретичка идеја...   ево, већ се покајах...

[Vlax]

Зна ли неко упућенији кад је први пут у историографији нашој забележен појам слава или бар крсно име? Делује нам то скроз нормално, као да је постојало од увек, међутим није тако.

Нисам посве упућен, али помињано је раније да се појам "крсно име" јавља у тестаменту госта Радина, половином 15. века. Он завештава да се део његове имовине подели на одређене празнике, између осталих и на Светог Георгија, његово крсно име. Не успевам сад да нађем тај одломак на интернету. Није ми познат старији помен, могуће да постоји.
Крсно име се помиње у народним епским песмама, нпр. Марко Краљевић и бег Костадин или једна песма у којој цар Душан слави Аранђеловдан, не сећам се наслова. Наравно, не знамо када су ове песме настале, сумњам да су старије од 18. века.
Можда би се о слави могло наћи нешто и у историјским изворима из 18. века, пре свега међу Србима у Хабзбуршкој монархији.

[Никац]

Колико сам имао прилике прочитати, нема трагова да је обичај сличан слави икада био раширен код босанских муслимана. Славе и сличних обичаја има код православаца, католика и муслимана од јужне Далмације до Шоплука.

Ја бих због тога настанак славе смјестио у вријеме кад се Босна одваја од осталих српских држава, а Паганија је још под српским утицајем, и када Срби мигрирају у Шоплук, дакле 11. вијек.

Можемо се послужити и генетиком, на примјер род Никшића са заједничким претком око 1100. године https://www.yfull.com/tree/I-FT190799/ има заједничку славу Лучиндан.

Слава највјероватније настаје контактом између Срба и неког предсловенског становништва, из римских култова Лара и/или Пената.

По мојој теорији, слава је у почетку је имала хтонски карактер као и ови римски култови, а патрилинеарна слава се развила касније, код Срба из динарске зоне јер су били присиљени на честе миграције, док код Католика и Паганији и Шопа/Торлака остаје старији хтонски облик.

[сɣнце]

Овђе пише, да крсна слава Маркова бијаше Ђурђевдан.
Колико је тачно, нико неће знати.

То је Тоша забога примио
и узеде три дуката жута
брже оде доле на чаршију
и он купи дивит и хартију
бјело перо чим се књига пише
па он Марку кроз пенџер додаје;
Марко пише ситну књигу бјелу
десном руком на кољену лјевом
танким пером по листну папиру
у арапском у караокану
у тамници млад арапска бана,
па је шање у Прилипа града
а поздравља своју стару мајку:
Мила мајо, моја сладка рано,
да л' не хајеш, ал' не знаш за ме,
ево мене у тамници мајко,
у арапској у Караокану,
у тамници млада арапска бана
има врјеме девет годин данах
и десете четири мјесеца,
да би зашто не бих ни жалио,
иште бане дванајст товар блага
чиста сребра и жежена злата;
Шиљи мајко те одкупи Марка!
О Јелице, моја вјерна љубо,
пошљи мени једну киту цвјећа
да ја знадем, кад је спрам пролећа,
и када нам Ђурђев данак дође
крсно име и моје и твоје!

[Никац]

Нисам посве упућен, али помињано је раније да се појам "крсно име" јавља у тестаменту госта Радина, половином 15. века. Он завештава да се део његове имовине подели на одређене празнике, између осталих и на Светог Георгија, његово крсно име. Не успевам сад да нађем тај одломак на интернету. Није ми познат старији помен, могуће да постоји.
Крсно име се помиње у народним епским песмама, нпр. Марко Краљевић и бег Костадин или једна песма у којој цар Душан слави Аранђеловдан, не сећам се наслова. Наравно, не знамо када су ове песме настале, сумњам да су старије од 18. века.
Можда би се о слави могло наћи нешто и у историјским изворима из 18. века, пре свега међу Србима у Хабзбуршкој монархији.

Пуно име госта Радина је било Радин Георгиј Бутковић, па се овдје крсно име прије односи на имендан него на праву крсну славу.

[Gorance]

Пренијећу свој цитат са ове теме раније

Овдје бих још додао да је постојање слава Михољдана, Видовдана, Мратиндана, што су празници преузети из календара предрасколне римске цркве, својеврсан доказ да је обичај крсне славе код Срба установљен код Срба кад је римска црква још увијек имала утицај и кад је највећи дио Срба још увијек јурисдикцијски потпадао под исту. Дакле, прије успостављања српске архиепископије почетком 13. вијека. Ако је процес христијанизације Срба почео крајем 9. вијека, са покрштавањем архонтских породица, онда је покрштавање главнине становништва могло достићи врхунац током 11. вијека, тј. у вријеме Србије Војислављевића. А управо је држава Војислављевића обухватила сва подручја гдје се слава јавља, од Малесије до Цетине.

Званично смо примили хришћанство за време Ћирила и Методија, тј. крајем 9-ог века. У то доба имамо и прва хришћанска имена,нпр, Петар Гојниковић. Међутим, заборављамо Константина Порфирогенита кад каже да смо хришћанство примили у 8-ом веку од мисионара из Рима. Кнез Властимир кад  диже устанак против Византије одбацује и хришћанство. Неко помену овде (можда Ти) да слава почиње од римске цркве, једино што је нема код суседа, што је парадокс. Мислим да олако прелазимо преко 8-ог века.

[drajver]

Званично смо примили хришћанство за време Ћирила и Методија, тј. крајем 9-ог века. У то доба имамо и прва хришћанска имена,нпр, Петар Гојниковић. Међутим, заборављамо Константина Порфирогенита кад каже да смо хришћанство примили у 8-ом веку од мисионара из Рима. Кнез Властимир кад  диже устанак против Византије одбацује и хришћанство. Неко помену овде (можда Ти) да слава почиње од римске цркве, једино што је нема код суседа, што је парадокс. Мислим да олако прелазимо преко 8-ог века.

Само сам написао да слављења одређених светитеља (Видовдан, Мратиндан, Михољдан) указује да су Срби првобитно користили календар римске цркве, а и по историјским изворима јесу били покрштени од стране свештеника из Рима. То је очигледно био неки локални обичај који је римска, а касније и српска црква прилагодила хришћанству.

[ДушанПан]

Само сам написао да слављења одређених светитеља (Видовдан, Мратиндан, Михољдан) указује да су Срби првобитно користили календар римске цркве, а и по историјским изворима јесу били покрштени од стране свештеника из Рима. То је очигледно био неки локални обичај који је римска, а касније и српска црква прилагодила хришћанству.

Род Сарића слави Михољдан, мој деда (мајчин отац) је од њих. Љуба Павловић наводи да постоји могућност да су дошли као католици:

Sarići su od Čajniča u Bosni, iz sela Karovića, odmah blizu varošice. Tu su došli iz dalmatinskog primorja iz Srednje Dalmacije. Po nekim zaključcima izgleda da su došli u Karoviće kao katolici i rudarski radnici, gde su se naročito bavili vađenjem kamena, tesanjem i vađenjem ruda

Може бити само пука случајност, али мени свакако занимљив податак.

[Gorance]

Само сам написао да слављења одређених светитеља (Видовдан, Мратиндан, Михољдан) указује да су Срби првобитно користили календар римске цркве, а и по историјским изворима јесу били покрштени од стране свештеника из Рима. То је очигледно био неки локални обичај који је римска, а касније и српска црква прилагодила хришћанству.

Све је то у реду. И било би решено то за славе ако је примљено од Рима. Међутим, зашто Хрвати не славе ако је до 8-ог 9-ог века. Или Бугари, и они су флертовали са Римом. Овако, на прву, све вуче на неко касније време. Не нападам ничију теорију, само сматрам да олако прихватамо почетак слављења славе. Као, подразумева се и то је то. А мислим да нема неког консензуса и да је вредно даљег истраживања.

[drajver]

Све је то у реду. И било би решено то за славе ако је примљено од Рима. Међутим, зашто Хрвати не славе ако је до 8-ог 9-ог века. Или Бугари, и они су флертовали са Римом. Овако, на прву, све вуче на неко касније време. Не нападам ничију теорију, само сматрам да олако прихватамо почетак слављења славе. Као, подразумева се и то је то. А мислим да нема неког консензуса и да је вредно даљег истраживања.

Па то сам и написао, радило се о локалном обичају уклопљеном у систем римске, а касније и српске цркве. Локалном у смислу да је обичај био присутан у само оном подручју провинције Далмације које су насељавали Срби. Није тај обичај дошао из саме римске цркве, па да се онда примјењује на свој територији њеног утицаја.

[Vlax]

Увек ме је збуњивало слављење Св. Стефана Дечанског, јер се није уклапало у причу о слави као дану када су преци примили хришћанство. Помињане су на форуму индиције да су ову славу преузимали католици (саски рудари, Дубровчани и сл.) при преласку у православље, због везе са култом Св. Мартина. Тиме би се и ова слава уклопила у теорију о слави као спомену на дан првог крштења рода. Међутим, када се мало размисли, има још чињеница које подривају ову теорију:

1. Већина породица слави славу у зимском делу године (рецимо од 15. октобра до 15. фебруара. Позваћу се на Platinovu статистику и проценити да 2/3 слава спада у тај период) - Зима није баш погодан период за погружавање у воду (па ни за шкропљење). Наравно, могуће је и да је из неког политичког разлога крштење Срба обављено у кратком периоду, и то баш зимском, па већина слави тада. Могуће, али не делује вероватно.

2. Упада у очи чињеница да су највећи број слава празници посвећени светитељима. Изузетно су ретке породице које славе неки Господњи или Богородичин празник као крсну славу. Занемаримо Божић и Ускрс који се посебно славе, али да ли је могуће да ниједан обред масовног крштења није обављен на Богојављење, Сретење, Благовести, Цвети, Спасовдан, Духове, Преображење, Малу и Велику Госпојину и Ваведење? То су стари и највећи хришћански празници које су истог датума обележавале и римска и цариградска црква, а и у народу се поштују као сеоске и градске славе.

Можда одговор ипак треба тражити негде у домену прославе имендана, која је у локалним оквирима добила неки други облик. Можда је у питању спајање имендана и култа предака, па је род наставио да слави светитеља чије је име на крштењу узео родоначелник?  Томе би у прилог ишао и израз крсно име који се јавља у поменутим епским песмама и тестаменту госта Радина

[ogixxl]

Овај податак сам прочитао и читајући литературу - сада сам га нашао у неком новинском чланку ради референце:

" сам појам крсна слава први пут је забележен у Охриду, 1018. године"

https://serbiantimes.info/da-li-ste-znali-ovo-o-slavi-zasto-srbi-imaju-slavu-a-drugi-pravoslavci-imendan-i-koji-je-tajni-sastojak-kod-spremanja-slavskog-kolaca/

[сɣнце]

Постоји теолошка аналогија између titulus ecclesiae и крстнога имена.
Помен-дан светца чијим именом је освештана цркве се је празновао ануално. Којим ће светцем бити освештана црква често је зависило од тога ко је подигао цркву. У тзв. Светом Римском Џарству је било тако да су моћни трговци морепловци посвештавали цркву св. Николи кога су сматрали заштитником морепловаца и трговаца, а имућан пастир-трговац подизао би цркву у име св. Георгија. Кићење њеким светачким заштитником био је расширен обичај у свакој инстиуцији (вјеројатно ради користи). Градови, правне институције, секуларни институти, војне јединице и братства, ордени, радне заједнице итд. сви су узимали њекога патрона "специјалиста"  по том питању јер је оно придавало кредибилитет или повишавало морал радника и учестника.
Одатле и из начина живота и социјалнога уређења Срба вуче коријене оно што се данас зове "крстна слава".

Одати почаст светцу заштитнику је хришћанска традиција.
На који начин одати почаст је већ наслијеђе предхришћанско и ту се виде трази прасловијенске обредности.

[CosicZ]

" сам појам крсна слава први пут је забележен у Охриду, 1018. године"

Samuilovo carstvo — Википедија

Dafnomil je odlučio da sa dve sluge ode Ivcu na krsnu slavu Veliku Gospojinu. Ivac se veoma iznenadio kada je na svojim vratima zatekao vizantijskog upravnika Ohrida, ali ga je primio i ugostio, kako to drevni slavski običaju nalažu (Na krsnu slavu je dobrodošao svak.). Posle završetka crkvene službe, zamoli Dafnomil da sa Ivcem porazgovara nešto u četiri oka. Kada su ostali nasamo Vizantinac se baci na njega i u borbi ga, kao fizički snažniji, savlada. Potom ga je, uz pomoć svojih slugu, svezao i oslepeo, nakon čega ga je pravo sa slave odveo pred Vasilija. Ivac je potom utamničen, dok je Dafnomil za uslugu koju je učinio Carstvu, nagrađen upravom nad Dračem.

https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/2_6.html

Тада нови охридски заповедник, Јевстатије Дафномил дође на овај план преваре. Војвода Ивац славио је сваке године Велику Госпоину и по старом обичају примао тај дан у свој дом госте и намернике. Јевстатије са двојицом својих људи оде на Ивчеву славу. Овај га прими лепо, иако је био изненађен том посетом. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока, па кад је овај дошао Јевстатије га, као физички јачи, обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. Узрујаним гостима изјавио је, да то ради у име царево. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију, који га даде бацити у тамницу. Јевстатије је, за награду, добио управу над Драчем.

https://vdocuments.mx/sanu-posebna-izdanja-vizantijski-izvori-za-istoriju-naroda-jugoslavije-tom-3.html

Цар, дакле, радо боравећи
у поменутом месту, опомињаше писмима Ивца да се, пошто je
цела Бугарска покорена, не опире он сам нити да машта ο ономе
што je немогуће и да зна да се оно што je предузео неће завршити
у његову корист. Овај je примао писма и другим узвраћао и стално
износећи различите изговоре одуговлачио je и затезао и тако je
цар, заведен обећањима, био принуђен да се задржи у том месту
педесет и пет дана. Евстатије Дафномил, архонт Охрида
 (της
Άχρίδος αρχονπ), био je обавештен да je цару стало до тога да Ивац
буде уклоњен и доиста изабравши згодан тренутак и договоривши
се са двојицом највернијих слуга и откривши им своју намеру,
приступи послу. Ивац je славио јавни празник (δημοτελής ήϊετ°
εορτή), успење пресвете Богородице. На тај дан он je обичавао да
позове на гозбу не само непосредне и ближе суседе већ и многе
из даљне околине182
 (ου τους άγρογείτονας μόνον και άγχιτέρμονας,
αλλά καΐ των ως πορρωτάτω πολλούς). Пође, дакле, Евстатије,
самозвано, на свечаност и стражарима, које je сретао на пролазима,
наређивао je да јаве ко je и да долази из жеље да се весели заједно
са архонтом. Пошто они јавише, Ивац се чудио и питао да ли овај
противник добровољно долази и предаје се у непријатељске руке.
Ипак нареди да дође и кад стиже прими га веома радосно и загрли.
Одмах по завршетку јутарњег појања и када се сви скупљени
гости разиђоше по својим одајама, Евстатије приђе Ивцу, и затражи да се други за кратко удаље, пошто он тобож жели лично
c њим насамо да разговара o нечему веома хитном и корисном по
њега. Не слутећи ништа преварно ни лукаво, већ озбиљно верујући да и он жели да постане један од оних који c њиме припремају одметништво, нареди слугама да се мало уклоне, узе га
за руку, и уведе га у неки перивој покривен дрвећем и где беше
удубљење тако да никакав глас није могао да се чује због густине
дрвећа. Нашавши се унутра, Евстатије усамљеног Ивца одмах
зграби, баци га на земљу и притиснувши му коленом груди —
беше, наиме, човек јаких руку — гушио га je a двојицу слуга
позва да му што брже припомогну. Kao што беше уговорено, они
су стајали и напрегнуто чекали шта ће се десити, и чим зачуше
господарев глас одмах потрче, Ивца зграбе и хитоном уста му зачепе да због његова запсшагања не би били опкољени од народа
и њихово дело остало недовршено, очи му ископају и ослешвеног
избаце из перивоја у двориште.

182
 Тешко je рећи o каквој се прослави радило; изгледа ипак да je била у вези
са обичајима из родовско-племенског уређења ако je византијски хроничар успео да
приближно репродукује елементе који je сачињавају: позивају се суседи и гости из
шире околине, поштује се мир, итд. Б. Прокић, Војвода Ивац, најстарији историјски
таомен o слави у Маћедонији, Браство 9—10 (1902), 5—20 и исти, Постанак, 229,
види у празнику Ивца славу и извлачи из тога даље закључке за етнички састав Самуилове државе. Његови закључци нису ни довољно поуздани нити се могу прихватити у њиховим крајњим консеквенцијама.