На основу историјски прихваћеног писања Византијског цара Константина VII Порфирогенита (владао од 954.године до своје смрти 959. године), а на бази објављеног дела ''О управљању државом'', прихваћена је теза да су Срби у данашњу своју постојбину, на Балкан, дошли у 7. веку из такозване Бијеле Србије или Бојке.
Тако је насељена територија: Рашка, Босна, Травунија, Захумље и Паганија. Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Паганија од Цетине до Неретве са oстрвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.
Интересантно је да се Лика, као део земљишта на Балкану између реке Уне и мора, спомиње у Константиновом делу уз територије Крбаву и Гатску. На основу тога се може извући закључак да територијални интегритет, као и данашњи назив Лика, потичу између 7. и 8. века.
На основу такве прихваћене хипотезе и доста прикупљених материјалних чињеница може се дати следећа хронологија која се везује за порекло породице Кончар: доласком Срба, у 7. веку, на Балкан су стигли њихови преци из, претпоставља се, покрајине Молдавија (испод Карпата). Изворно презиме њиховог племена је било Кончаров. Сместили су се у брдским крајевима бивше жупе Зета (данас подручје Црне Горе).Вероватно крајем IX или почетком X века формирају се презимена која се завршавају на ић, па Кончарови мењају презиме у Кончаревић ( и данас постоје на релацији Никшић – Подгорица. ) Миграцијом из Зете, породице Кончаревића досељавају на територију Хрватске кнежевине, подручје Далмације, а одатле у Хрватско приморје и чак у Истру. Та сеоба се одвијала вероватно у XIII веку, а први манастири се на подручју Далмације подижу у XIV веку: манастир Крупа (1317.г.) и манастир Крка (1345.г) који су опстали и до данас. Сеобом је део породице Кончаревић дошао у Доњи Карин, део у Ервеник (између Обровца и Книна) где оснивају насеље Кончаревићи а део у Атлагић кулу. Из записа у манастиру Крупа се види да се после крштења добар део Кончаревића уписивао у књиге као Кончар. Постоје чак неки записи у музеју града Дубровника да се током одбране Дубровника истакао један Кончар као добар војсковођа.
У црквеним књигама је такође уписано да породица Кончар слави, као своју крсну славу: Св. архиђакона Стефана , а постоје поуздани подаци да неке породице славе и Св. Николу. Интересантно је да све ове породице потичу из из истог места у Лици, из Врховина.
У XV веку се одвија селидба дела породице Кончар преко Велебита у Лику где насељавају са другим породицама село Црна Власт ( данас Горње Врховине ). Село је добило име Црна Власт јер представници власти, све до појаве комунистичког режима, нису смели да уђу у село.
Претпоставка је да су из Горњих Веховина, током XVI вeka, населили данашњи Кончарев крај и Плитвички Љесковац, а у Горње Гаревце, Јаруге или Балте и Јасик под Козаром, општина Приједор у Босни су доселили током окупације Босне. Касније је дошло до расељавања у друге крајеве. Забележене су православне породице Кончара у следећим местима у Босанској крајини, у селима Котарац, Кулен Вакуф и Рујница (1882.г), те у Поуњу, у Малом Радићу (доселили из Врховина у Лици, после аустријске окупације), Чаглици (такође из Лике), Грабежу, Доњој Гати и Липи.
Кончари су током расељавања населили различите крајеве па их има у следећим местима: Бијела Река, Језерце, Бијело Поље, Мазин, Грачац, Оточац, Велики Шушњар, Мали Радић, Кусоње код Пакраца, Бешлинац, Бјеловар, Велики Бастаји код Дарувара, Винковци, Карловац, Травник, Бања Лука, Приједор, Београд, Нови Сад, Смедерево, Параћин, Загреб, Ријека, Сисак, Осијек, Вуковар, ...
Када је у питању расељавање Кончара унутар или ван ових простора, а на основу пописних књига неких матичних држава, видимо да их има на свим континентима, а највише у САД, Србији, Хрватској али и у Енглеској, Аустрији, Канади, Шведској, Мексику, Бразилу, Аргентини, Ирској, Шкотској, Белгији, Француској, Немачкој, Словачкој, Мађарској, Словенији, Турској, Аустралији, Јужној Африци...
Презимена која се завршавају на -ар обично означавају претежна породична занимања, тј. "номина агентис" како се зову у граматици. Презиме Кончар, топоним Кончарима из Лике, идентично је са апелативом "кончар" у значењу онај који производи конац.
