Вук Стефановић Караџић

[Синиша Јерковић]

Не знам колико је форумашима познта књига "Ерлангенски рукопис", која је објављена у Никшићу 1987. године. То је најстарији извор наших народних песама, из прве половине 18. века, значи и пре појаве Вука Стефановића Карџића. Записана је читав век пре првих Вукових књига. "Ерлангенски рукопис" је настао око 1720. године, а пронађен је у немачком граду Ерлангену 1913. године. Песме је бележио неки непознати записивач. Сумња се да је био Немац који је познавао српски народни језик, али је ипак правио неколико грешака при записивању. Значи, пре Вука, неки Немац нам је сакупио доста наших народних песама. Према процени проф. Геземана, песме су бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, а казивали су их народни певачи. Збирка садржи 217 лирских и епских песама. Може се пронаћи и на интернету.

Хвала на овом подсјећању, Војиславе. Чуо сам за Ерлангенски рукопис, али никад нисам знао детаље и из ког је периода.

Видим да на мрежи постоји и скенирано издање Ерлангенског рукопис на српском. Ово је линк:

https://erlagenskirukopis.wordpress.com/page/8/

[vojislav.ananic]

Поред оних који су били велики противници Вукове реформе (Јован Хаџић, Стеван Стратимировић, Милош Обреновић...) због страха цркве да им се не изгуби писмо (што се управо и дешава, не само црквенословенско, него данас и ћирилица), што да тадашњи наши познати књижевници не би изгубили стечену славу, што због Милошеве бојазни да ће народ постати паметнији и увидети његове марифетлуке, Вук је имао у Европи неколико познатих имена који су ценили његов рад. Јохану Волфгангу Гетеу се толико свидела "Хасанагиница", да је годинама учио српски језик не би ли је могао прочитати у оригиналу. Књижевник и нобеловац Карл Шпителер је за наше епске песме рекао: "Тако величанствене епске песме као што су српске, од Хомеровог доба није створио ни један други народ". Вука су подржавала и браћа Грим, Хумболт, Волф... Дакле, колико су други имали негативан утицај на Вуково уобличавање и стандардизацију српског језика, толико смо имали и позитиван и још онда ушли у Европу преко наведених чувених имена. Не треба испустити из вида ни то да су касније, стварањем Југославије, и Карађорђевићи имали врло лош став о српском језику. У тој Троједници Срба, Хрвата и Словенаца, то је био званично језик Срба и Хрвата. Али, Срби су тада живели у великој већини не само у Србији, него и у Црној Гори, у Хрватској, у БиХ, па и у Македонији. Оно, лепо је то било замишљено да сви Срби живе у једној држави, али као већини, није им посвећена дужна пажња. Више се водило бриге да буду задовољни и Хрвати и Словенци него Срби. "Синдром" од којег и данас патимо.

[vojislav.ananic]

                                                                                  Вук и Гарашанин бранили пијемонтски углед Србије
Односи између првог државника уставобранитељске Србије и првог њеног списатеља били су углавном пристојни, али с довољно узајамног уважавања. Илија Гарашанин је у Вуку Караџићу ценио признати књижевни ауторитет, а овај његову ауторитативну личност. Грашанин је тражио да се пише кратко, разговетно, и да то "и најпростији човек може разумети", за шта се залагао и Вук. Према Вуковом правопису, друкчије се односио. Као устроитељ бирократског реда у Србији, није се могао оглушити о законске прописе, пошто је Вуков правопис стављен ван закона. Он се доследно држао старог правописа и у азбуци и у коренском писању речи и употребљавао старе облике речи. Обојица су се за време прве владавине кнеза Михаила према њему односила опречно. Вук му се све више приближавао, Гарашанин пак, удаљавао. Штошта је и зближавало Вука и Гарашанина. И један и други старали су се о пијемонтском угледу Србије у обновљеном јужнословенском свету: Гарашанин у национално-политичком смислу, Вук у национално-културном. Попечитељу унутрашњих послова је добро дошао Вуков углед, као и његове везе с нашим и страним крајевима. У Гарашанину је пак Вук видео јаку руку и бистар ум, с великим овлашћчењима и још већим амбицијама. Преко Вука Гарашанин шаље књиге Ромуалду Михаиловичу Хубеу, универзитетском професору у Варшави: "Законик грађански", "Пројект закона о поступку судејском", "Објашњење грађанских законика за Књажевство србско", све писано старим правописом. Посебно и веома ревносно Гарашанин се заузео за Вуков "Рјечник". Већ и сама чињеница да се у вези с "Рјечником" обраћао Гарашанину, говори да је Вук у њему нашао човека довољно разборитог да схвати његово дело и не мање моћног да му помогне. Супротних политичких опредељења почетком 40-их година, Вук и Гарашанин су се у том смислу крајем 50-их година зближили, обојица са истанчаним слухом за расположење народа. Политичка збивања која су затим уследила, као да су и удаљила Вука и Гарашанина. Вук је све више стицао утицаја у политици кнеза Михаила: нуђен му је ресор министарства просвете, што је одбио. Гарашанин се пак пред навалом млађих, повлачио у осаму. По доласку на престо, кнез Михаило је дао Вуку задатак да се уз поздравну честитку цетињскиом књазу, који је исте године преузео трон, с њим договори о заједничкој борби против Турака. Вук је био богомдан за такву мисију. Некадашње пријатељство између Вука и Гарашанина је све више јењавало. Вук је био веома близак кнезу Михаилу, његов саветник у којечему. Можда је и Вук окренуо леђа старом Гарашанину, а лице млађима, либералнијима? Њих двојица су и даље остали у преписци, истина уздржаној. Та некад садржајна писма су постала упадљиво хладна и званична. Гарашанин је помагао Вука од срца. Односи међу њима били су без су узајамно корисни. И Вук и Гарашанин су желели добро српском народу и Србији.
- Исечци из студије Голуба Добрашиновића "Илија Гарашанин и Вук", објављене у књизи САНУ ""Научни скупови"

[Александар Невски]

Занима ме, йе ли уобичайена поява да се православци вѣнчавайу у католичкой цркви? Зна ли ико за ма койега Србина койи йе вѣнчан не у православной него у католичкой цркви?

Изгледа да йе "наш" Вук Стефановић-Ќараџић вѣнчан у католичкой цркви у Бечу, 16. януара 1818. године, и да йе у црквених књигах уписан као "унията". Кум му йе био Йерней Копитар, а млада Аустриянка Ана. За жену Нѣмицу му не могу замѣрити, можда йе била "добра", али зашто у католичкой цркви? Поготово што йе тада у Бечу било и православних цркава.

Сазнавши ово, ствари постайу много яснийе. То одлично обяшњава његову болестну мржњу према Србской Православной Цркви и свему што йе србско и словенско, и његово вођење џихада против исте у тадашњих явних гласилах под надзором аустрийске државе, гдѣ су му врата била широм отворена.

Значи, Вук йе се био одрекао православља. Йе ли се икада њему вратио, нѣйе ми познато. Колико знам о њем, рекао бих да нѣйе.

[vojinenad]

Данас видех ово па ме интересује мишљење форумаша. Као и већина ''обичних'' људи, нисам имао појма о постојању овог буквара

http://www.opismenise.com/zanimljivosti/prvi-srpski-bukvar-stampan-u-veneciji-1597

[vojislav.ananic]

Стидајем околности, Вук Ст. Караџић није знао да су Срби већ 230 година имали буквар, и то један од најнапреднијих у Европи. Начинио га је Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара. О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира Дечани.
На првој страни је штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, имена свих слова (аз, буке, веде...). Буквар Инока Саве је настао у доба када је мало која европска земља и култура рсполагала сопственим училима, писменима, абецедарима, азбучницима. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Но, остао је заборављен. Док су се злопатили учећи се писмености из туђих писменослова, Срби, на несрећу своје културе, нису знали да већ више од два века имају сопствену књигу по којој се могло учити српски читати и писати. "Први српски буквар", остао је потпуно непознат све до 1893, а у српску културну баштину српског народа биће уврштен, веома стидљиво, тридесетак година касније, када ће га Љуба Стојановић ставити у Каталог Народне библиотеке.
У неким другим земљама, са друкчијим односом према култури и културној баштини, буквар Инока Саве био би највероватније вреднован на доличан начин.

[vojislav.ananic]

Пре Вука су на реформи српског писма радили Теодор Миријевски Јанковић и Сава Мркаљ и, мора се признати да је неправедно баш сва заслуга припала Вуку.

                                                                                                           Теодор Јанковић-Миријевски

Теодор Јанковић - Миријевски (Сремска Каменица, 17.4. 1741.— Санкт Петерсбург, 22.5. / 3.6. 1814.), филозоф-рационалиста, педагог и реформатор српског и румунског школства у Хабзбуршком царству, затим и у Русији.
Јанковић је рођен у имућној српској породици, пореклом из села Миријева у околини Београда. Школовао се прво у родној Каменици (Тривијална школа), затим у Карловцима (Латинска школа), а филозофију је завршио у Бечу код професора Јозефа фон Зоненфелса, професора политичких наука, теоретичара рационалистичке филозофије. Остаје у Бечу, у служби извесног пуковника Фекетија.
У 18. веку, добу рационализма, дошло је до процвата грађанске свести. У целој Европи се отварају школе у надлежности државе, које су отворене свој деци, без обзира на класну припадност, са новим методама рада. На подручју Војводине постоји око 270 школа, али у незавидном положају. У таквом контексту се одвија и Јанковићева реформаторска активност.
Одлуком Илирске дворске депутације 1773. постао је директор српских и румунских школа у Банату. Године 1776. је похађао Фелбигеров течај, превео његов Норматив и по његовим принципима организовао течајеве. Исте године је његовом заслугом донет Школски устав за православне школе, којим је реформисано српско и румунско школство у Банату, а који ће следеће године постати узор за све српске и румунске школе у Угарској.
Устав је први закон написан народним језиком. Њиме су школе стављене под државни надзор, прописана је старосна доб деце која морају похађати школу, режим наставе и програм, квалификације учитеља и његово поступање према ученицима. У својим активностима, Јанковић је имао разумевање и царице Марије Терезије.
Наставља свој рад у Темишвару. Био је лични секретар темишварског епископа-просветитеља, Петра Петровића. Пише књиге: приручник за учитеље, прву српску читанку и ћирилични буквар. За свој рад добија племићку титулу од аустријске државе.
Год. 1781 написао је референдум Бечком двору о српском језику и писму; противио се латинизацији српских књига. Следеће године одлази у Русију.
Јанковић се у руској престоници Санкт Петерсбургу (Петрограду) нашао по позиву царице II. Добија наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији. Сада племић, Јанковић свом презимену додаје "Миријевски", по месту порекла своје породице. Миријевски ће се и у Русији бавити реформом основних школа.
Царица га 1783. поставља за директора основних школа у Петроградској губернији. Његовом заслугом је основан Завод за спремање учитеља, чији управник постаје. Завод ће затим прерасти у Учитељску семинарију и у Педагошки институт 1804. Миријевски је учествовао у настанку Устава народних школа 1786. Основао је прво министарство просвете, због својих заслуга је постао члан руске Академије наука.
Умро је у Петрограду 1814. год., сахрањен је код цркве Александра Невског.

http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=publications&id=492&m=2#page/1/mode/2up

- Азбучнаја – Јанковић Миријевски Теодор, 1776.

[vojislav.ananic]

http://www.zapadnisrbi.com/index.php

                                                                                                       СРБИЦА УМЈЕСТО ЋИРИЛИЦА

Да би се боље схватила идеја и оправданост заговарања назива србица умјесто ћирилица, потребно је упознати се са три слиједеће истине:
 1.Срби су старији од хришћанства. У прилог овој истини се не морају подастирати посебно неки доказ, ваљда је свима јасно да је свијет постојао и прије Исусовог рођења. А и логично је самим тим што је неко морао родити Исуса, као и његове родтеље, као и тих родитеља родитеље, што значи да је свијет морао постојати и прије њега.
                                       
Као што не почиње србска историја од Немањића. Неко је морао родити Стефана, родоначелника Немањића и морао је бити Србин, и морао је бити племените лозе, такав је прије био обичај у владара, као што су племените крви морали бити и његови дједови, прадједови итд. Ипак ево неколико додатних доказа о постојању Срба прије Исусовог доба. Само постојање планине Гебел Сербал на Синају гдје је Мојсије примио божије заповједи говори да је тај планински врх добио име, не по Славенима како често користе овај замјенски назив за Србе, него баш по Србима (Сербима). Рим су основала три племена Расени (етРуси), Србини (Сабини) и Латини. Имена ова прва два племена су намјерно изобличено пренашана кроз историју да се не би схватило да се ради о некада јединственом народу Расима тј. Србима. Средњовјековна србска држава се називала и Рашком. Веза између Расена (етРусије), Рашана и Расије, коју погрешно називамо Русија, је очигледна свима осим онима који то не желе да виде из неких разлога.
2.Ћирило и Методије нису ширили писменост међу јужнославјанским Србима, него мало сјеверније међу Србима од којих су постали Чеси, Словаци, Пољаци и други. За разлику од њих Лужички Срби су и даље остали Срби, нису узимали друго има за свој народ. Око ове двојице „грчких“ мисионара постоји превише нејасноћа и магле да се слобо
                                                                           
дно може устрдити да је то намјерно тако пошто се покушава натегнути нека „истина“ која Србима не одговара. Све се у историји и археологији тумачи тако да се умањује србски значај који све више постаје видљивији и полагано избија на површину. За ову двојицу попова се у многим документима тврди да су. Ако су из Солуна (Солин, Слано) не значи да су Грци, као што ни сви из Хрвацке нису Хрвати. И зашто ми баш неко слао Грке да се описмењавају Срби тј. Славјани. А слао их је Ромејски (Византијски) цар. Који је био интерес Ромејског цара да уздиже туђи, непријатељски народ? Може се закључити да или су Ромејски цар и ова два попа били Срби па жељели да уздигну свој народ и описмене га, или су били Грци па су хтјели да Србе погрче или можда да раде на грко-католичењу родовјерних Срба, тј. да шире кроз своју црквену хијерархију своју власт на увијек непокорне Србе? Недовољно је разјашњено у ствари шта су и гдје су заиста дјеловали Ћирило и Методије. У јужнославјенаским областима очигледно нису били одакле се јављам, па могу твдити да моје прапретке они нису описмењавали. Можда су то радили неки њихови ученика ученици, када су стигли до нас динарида из Чехо-Словачке.
3.Винчанска култура којој је била западна граница недовољно истражена бутмирска култура (Бутмир код Сарајева) је већ имала свој систем знакова тј. слова од којих су многи и дан данас налазе неизмјењени у србској азбуки. Нека су измјењена сасвим мало, нека драстично, а нека су избачена из даљње употребе. Са табеле можете сами уочавати ово о чему пишем. Уз напомену да су Феничани у ствари Вени-чани, Венди – Винди тј. Срби. Закључак се сам намеће, пошто Нијемци и дан данас Србе називају Вендима.
Увод је мало предугачак и за многе штребере прешокантан, па да не дужим даље одмах прелазим на ствар. Ево вам на увид на овој слици ћирилица па ми реците знате ли која су ово слова? расицаМноги немају појма, а знају ћирилицу.
На слиједећој слици можете видјети мркаљевицу, то је азбучно писмо које је прочешљао и средио Сава Мркаљ, заборављени геније који је радио на сређивању србске азбуке. Он је прије Вука рекао да се треба писати као што се говори, и обрнуто. Али није први пут да се нешто нечије приписује неком другом. Ето напр. и за ауторску пјесму Радосава Граића „Мито Бекријо“ говоре да је то стара врањанска народна пјесма, а није. Дакле, ни мало необична појава у Срба.
 
Нема потребе да прилажем слику караџићевице, азбуке коју је Вук на бази мркаљевице само мало дорадио и ту азбуку сада сви знамо осим оних који неће да је знају.
Како многи нису знали прочитати сва ћирилична слова са горње слике на којој се налази расијска азбука, а знају сва са насловне слике, намеће се сасвим једноставан закључак да због свега побројаног је оправданије србско фонетско писмо звати србица него ћирилица.
И то не само из научно-историјског разлога, него и из разлога очувања угроженог србског идентитета. Све су нама Србима узели и језик, па га прозвали разним именима, и традицију и обичаје (Сињска алка, гусле, ношње, пјесме итд), упорно и студиозно радећи на ослабљивању нашег србског идентитета, на уштрб којег јачају идентитете нација изведених од Срба примјеном туђих вјера и одрођавањем.
И сада су дошли до нашег прастарог азбуковног писма којег називају ћирилицом иако је више за то наше писмо учинио Сава, па Вук него Ћирило. Из досадашњег искуства гледано ватикански пројекат расрбљавања Срба меље све пред собом и ћирилица као ћирилица би могла неопстати. Зато је пријеко потребно да се наше србско писмо назове србица, јер уосталом и сами сте видјели да не знате прочитати у цјелости ћириличну азбуку са горње слике, а србица не представља никакав проблем.

Ко разумије – схватиће.

Душко Бошковић, 5.8.7523. године

www.srpskikulturniklub.com
 

[vojislav.ananic]

http://www.zapadnisrbi.com/index.php

                                                                                                                    Српски језик кроз историју

                                                                                                               
Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11. или у 12. веку.
Питање идентитета српског језика има две равни: савремену и историјску. Крајем 20. и почетком 21. века идентитет српског језика почео се нарушавати стварањем такозваних политичких језика, језичких стандарда који су у својој основи имали српски тј. вуковски стандардни језик, нормиран током 19. века, почевши од 1818. године.
Генеза хрватског, бошњачког и црногорског језичког стандарда – оличеног у нормативним приручницима и спорадичном међународном „признању“ више у политичким а мање у научним круговима – заправо је била очекивана последица преименовања српског у српскохрватски језик, што је био заједнички подухват српских и хрватских филолога у другој половини 19. и током 20. века.

О свему овоме постоји лингвистичка литература од које би се могла направити огромна библиотека са хиљадама референци и практично нема истакнутијег српског лингвисте који у последњој четврти века није писао о овом проблему. Мање се, међутим, писало о проблемима идентитета српског књижевног језика, тј. његових различитих типова кроз историју, од прихватања писмености код Срба па до стварања стандардног језика.

Када се пажљиво проучи домаћа и страна литература из историје српског књижевног језика, показује се да је у наведеној синтагми – речено најједноставнијим језиком – дискутабилно шта се подразумева под атрибутом „српски“. Два су тумачења значења овог придева у нареченом контексту: а) српски по пореклу, тј. онај који су створили Срби од српске језичке грађе; б) српски по функцији, тј. онај који су употребљавали Срби. Овде ћемо прихватити друго гледиште. Прихватање хришћанства код Срба отпочиње у другој половини 9. века, недуго након почетка Моравске мисије Ћирила и Методија.

Првобитна српска писменост, дакле, подразумевала је старословенски језик, а наше богослужбене књиге биле су исписане двама писмима: глагољицом и ћирилицом. Иако је старословенски језик настао на прасловенској основи и био општесловенски књижевни језик почев од друге половине 9. века, треба га сматрати и српским књижевним језиком, али – наравно – не само српским и не примарно српским. Овде у обзир узимамо да су га у функцији књижевног идиома Срби употребљавали од 9. па све до 11/12. века. Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11. или у 12. веку.

У питању је језик целокупне српске средњовековне књижевности и културе, почев од Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина Филозофа, све до Гаврила Стефановића Венцловића. У употреби столећима, све до тридесетих година 18. века, српскословенски језик снажно је утицао на идентитет српске културе у прошлости, али и данас. Многе савремене речи српског језика окамењени су траг ове епохе: васкрс, васкрснути, васиона, савет, сабор, општи, општина, сушти, суштина, мошти, свештеник и сл.

Напоредо са делима на српскословенском, током средњег века настајала су и дела на српском народном језику, увек са јаким присуством књижевног, српскословенског. Почев од Повеље Кулина бана с краја 12. века и хиљада других повеља, преко Законика цара Душана из 14. и Закона о рудницима деспота Стефана из 15. века, све до беседа Гаврила Стефановића Венцловића, пратимо и српско културно наслеђе стварано на језику блиском тадашњем говорном.

Напоредо стварање на књижевном и народном језику, тзв. диглосија, карактерисало је не само средњовековну Србију, већ читаво тадашње православно словенство (Славиа Ортходоxа). Будући да хуманизам и ренесанса на централни српски језички простор нису стигли због најезде Турака, прва књижевна дела на чистом народном језику настала су на простору католичког словенства (Славиа Латина/ Романа).

Срби католици на тлу Дубровачке републике од 15. до 16. века учествују у стварању ренесансне књижевности на језику у чијој основи је српски источнохерцеговачки дијалекат, који ће у пуном сјају засијати нарочито у прозним делима, са Гундулићевим Османом као врхунцем читаве књижевне епохе. Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. најавила је и смену књижевних језика код Срба. Верски и културни притисци на тлу јужне Угарске приморали су Србе, који су у сеобама стигли све до Будима, Пеште, Сентандреје, Ђура и Коморана, да српскословенски језик у функцији књижевног замене у првој половини 18. века блиским рускословенским, којем је у основи такође био старословенски језик. Отуда у српском језику и облици речи попут воскрес, совјет, нишчи и сл. Посрбљавањем рускословенског настао је у другој половини 18. века славеносрпски језик, који је пролазио кроз више развојних фаза и којим су писали многи знаменити Срби све до четрдесетих година 19. века: Захарија Орфелин, Доситеј Обрадовић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и др.

Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.

Промене типова књижевних језика код Срба кроз историју (старословенски, српскословенски, рускословенски, славеносрпски) условиле су и бројне конкурентне облике (Ускрс/ Васкрс/ Воскрес, отачаство/ отечество/ отачество, путашаство/ путешество/ путашество, савет/ совјет и сл.).

Све ове и сличне речи истога значења доста симболично сведоче о живој историји у савременом српском језику.

*Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Др Александар Милановић

[Александар Невски]

Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.

Срећом данас, умѣсто омраженога и ненароднога славеносрПскога данас имамо чист народни англосрПски йезик, са правилном "ће да буде", "на улицаМА" и "они хоћЕ" граматиком.
Захваљуйући упорной борби Вука, Копитара и аустрийске владе ослободисмо свой англосрПски йезик од словенске наплавине и смећа. Йер се зна да ми нѣсмо Словени него Илири, односно найближи сродници Енглезов и осталих западњаков.

[vojislav.ananic]

                                                                                                  Осам заблуда о ћирилици
                                                                                ________________________________________
Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.
Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.
Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.
Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти.
1. Асимилација је универзална, то је светска пракса.
Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.
Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.
Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.
Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!
2. Срби су одувек писали латиницом.
Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.
3. Ћирилица је превазиђена.
Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.
Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.
И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.
4. Са ћирилицом не можемо у свет.
Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.
5. Ћирилица није исплатива.
Тако гласи „крунски доказ” наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.
А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.
6. Ћирилица вређа.
„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?” Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.
7. Ћирилица угрожава.
Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.
Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.
Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.
8. Мит о двоазбучности
То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: „Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе”. Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени „српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.
Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?
За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:
Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе
.……………………………
Ал` народ ниједан до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!
ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?
Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама”.
Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:
Зашто, кад је већ у „Новосадском договору” било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Андреј Фајгељ
Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

[vojislav.ananic]

                   Ана Марија Краус Караџић
                                     

Име и презиме   Ана Марија Краус Караџић
Презиме супруга и друга имена   Караџић
Датум рођења   1798
Датум смрти   1876
Земља   Аустрија
Језик   немачки и српски
Место у ком је рођена   Беч
Националност   аустријска
Матерњи језик    немачки и српски
Брачни статус   разведена/удовица
Број деце   13
Име(на) детета(деце)   Милутин, Милица, Божидар, Василија, Сава, Ружа, Амалија Александрина, Вилхелмина, Димитрије и двоје некрштене

ИЗВОР: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr-lat/authors

[vojislav.ananic]

http://www.jezik.rs.sr/doc/MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf

Овде се може много сазнати о Вуку. И оно што нисмо знали.

[vojislav.ananic]

ИЗВОР: МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ - ТАЈНЕ »ВУКОВЕ РЕФОРМЕ«
Погледи, Крагујевац, 1997.
VI део

ВУК КАРАЏИЋ ЛИЧНО

1. ДА ЛИ ЈЕ ПОСТАО КАТОЛИК?

Питање преласка Вука Караџића у католичку веру обично се везује за његово венчање у католичкој цркви. Вука Караџића и Ану Краус венчао је свештеник Фердинанд Фис у католичкој цркви Светог Рока у Бечу, 28. јануара 1818. године. Вуков кум био је Јернеј Копитар. Према канонима наше цркве, ако се један православни верник венча по католичком обреду, то не мора да значи да је прешао у католичку веру. Наиме, Српска православна црква дозвољава могућност мешовитог брака, дакле таквог брака у коме младенци задржавају своју веру. Канони римокатоличке цркве у оно време нису дозвољавали мешовити брак. Иноверник је најпре морао да прими католичку веру, па тек онда да ступи у брак са католиком. По речима др Димитрија Калезића, декана Богословског факултета у Београду, могућност мешовитог брака дозволио је Други ватикански концил шездесетих година нашег века. Чак и онда је, међутим, остављено месним бискупима да донесу коначну одлуку, која је с почетка по правилу била негативна. Према томе, извесно је да је пре венчања Вук Караџић прешао у католичку веру, или да је, у блажој варијанти, признао папу преко уније. Професор Калезић сматра да је то било под принудом, јер је Ана, као што ћемо видети, била у поодмаклој трудноћи. Професор Калезић је од 1962. до 1964. године у Бечу похађао постдипломске студије, па је искористио прилику да посети цркву Светог Рока. Пронашао је књигу венчаних за 1818. годину, и у њој запис о венчању Вука Караџића и Ане Краус. У рубрици "вера" иза имена Вука Караџића писало је "унијат". Његов коментар о Вуковом венчању је следећи: пре венчања у католичкој цркви Вук Караџић јесте прешао у католичку веру, али, једноставно, није марио за то, него се и даље држао православних обичаја и црквеног реда. У оно време око венчања Вука Караџића потрошено је много речи. Православни пријатељи
убеђивали су га да никако не иде у католичку цркву. О утицају католика на венчање Вука Караџића нема писаних трагова - или нам они нису доступни - али се може прстпоставити да је Јернеј Копитар и овде био човек одлуке. Пошто се уверио да је Вук Караџић најпогоднија личност за спровођење жељене реформе српског језика, уложио је много труда да га задржи у Бечу. Из њихове преписке за 1814. и 1815. годину јасно се види да га је мамио славом и новцем. Почетком 1815. Вук Караџић је ипак посустао. У писму од 20. марта, овако се, из Сремских Карловаца јадао Копитару: "Ја ћу овуда јошт да истражујем Сербскс песне, пак ћу на лето доћи, к Вама да их печатимо; но ако узимам новаца тако ћу доћи, ако ли не буде новаца, а ја ћу све песне начисто преписати пак ћу их Вама послати те их печатајте, а ја ћу зажмурити пак кудгод у свет нагрнути; и онда ћу се опростити и са срећом и са књижеством Сербским". Уплашени Копитар одговорио му је 11. априла једним опширним и убедљивим писмом, још једном обећавши новац и славу ("само не смете да оставите књижевност!"). То је оно већ помињано писмо у коме је Копитар први пут Вуку шире образложио план "Вукове реформе", по
коме се она касније заиста и одвијала. На Вука је деловало тако да његов повратак у Беч више није био под знаком питања: "Ја већ нестерпјеливо чекам онај дан, кад ћу к Вама доћи, и с Вама се загрлити и пољубити", одговорио је већ 20. априла. У љубавној вези са Аном Краус Вук је тада био више од шест месеци; упознао ју је између јула и октобра 1814. године. Заправо, у то време је био подстанар Ане Марије Краус, Анине мајке. По доласку у Беч крајем 1813. године становао је код својих рођака Живковића. Марта 1814. отпутовао је у Пешту, у Беч се вратио јула месеца, да би у октобру, по Копитаревом налогу, отпутовао у Карловце да сакупља народнс песме и записује речи за "Српски рјечник". Питање је, дакле, да ли је само прст судбине хтео да Вук између јула и октобра 1814. године станује баш код Ане Марије Краус, удовице која је живела са шеснаестогодишњом ћерком Аном? И да ли се случајно погодило да је двочлана породица Краус, за оно време, била, да тако кажемо, необично слободних схватања? Наиме, Вук се брзо преселио у Анину собу. То се види већ из првог писма, упућеног Ани 15.новембра: "Послије оног незаборавног растанка с Вама, тек шестог дана успио сам да стигнем у Пешту, јер је пут био веома лош. Цијело моје путовање било је само непрекидно сањарење о Вама: дању сам будан сањао, а ноћу у сну. Сада сам 36 миља далеко од Вас, и моје руке не могу сад да грле Ваш сњежнобијели врат, нити моје лице може да се одмара на невиним дјевојачким грудима (ах! ишчезли су сад ти слатки часови, заносни часови мога живота!)..." По повратку у Беч Ана и Вук наставили су да живе у кући Краусових, у ванбрачној заједници. На венчању, јануара 1818, Ана је била у осмом месецу трудноће. Овде, наравно, не желимо да држимо моралне придике, него само да укажемо како је, у конзервативном Бечу пре 180 година, породица Краус због овога морала бити на веома лошем гласу. С друге стране, очито је била погодна за Копитарева поигравања Вуком Караџићем. У Карловцима, на измаку зиме 1814. године, Вуку је понестајало Копитаревог новца, а Анина писма бивала су све ређа. Зато је размишљао да се мане бечких веза и "кудгод у свет нагне", као што је то саопштио Копитар 20. марта. Копитар је одагнао његове недоумице писмом од 11. априла. Одговарајући на то писмо, 20. априла, Вук је после дуже паузе истовремено послао писмо и Ани: "Данас је већ мјессц дана откако сте добили моје писмо од 9. марта, а ја нисам добио још никакав одговор! Томе се чудим и то ме наводи на свакојаке мисли. Када бих само знао да сте здрави? Или сте ме већ можда заборавили! Морам да Вам пишем јер стално мислим на Вас..." Анина писма су убрзо поново почела да стижу. Вуково расположење се променило, па је обновио своје предлоге о браку. Нема писаних доказа да је то Копитар иза кулиса вукао конце, и овим начином настојећи да Вука веже за Беч. Ипак, рекли бисмо да и ово мало посредних доказа, када се стави у оквир целе приче, упућује управо на такав закључак. Али Копитар није "женску линију" користио само да би приволео Вука Караџића на живот у Бечу. Када је Вук једном већ "загризао", он је настојао да то искористи до краја. Најпре је, као кум, постао члан породице, а онда и више од тога: члан породице без кога се не може. Приликом честих Вукових путовања увек се налазио на услузи и покривао издатке Вуковој нештедљивој жени. Ана, уствари, није могла да се брине ни о себи самој, ни о деци. Брзо би потрошила сав новац, онда узимала позајмице од Копитара, а понекад, када јој ни то не би било довољно, почињала је да залаже и продаје вредне ствари из куће. После је и Копитару постала велики терет, па у једном писму из 1835. он моли Вука да јој пише чешће, на сваких осам дана. "Иначе плаче, и ја имам ђаволску муку да јој све њене снове растумачим", жалио се Копитар. И сам Вук је био свестан мана своје жене. Из његовог писма Копитару од 17. фебруара 1828. године видимо да она није знала ни писмо да пошаље: "Писао сам жени да ми пошаље мало новаца, но будући да она нити зна то атресирати, ни на делижанц предати, зато сам јој казао, да преда Вама, а Вас молим покорно, да преко Вашега слуге или преко Шалбахера предате на делижанц". Изгледа, зато, да Вукови потоњи биографи нису у праву када речи Љубомира Стојановића о Ани Краус сматрају преоштрим: "Вукова жена, иако је он онолико хвали Мушицком, била је једна проста, необразована и једва писмена Бечлика. Њена писма су пуна ортографских погрешака, и у њима преовлађује бечки дијалект. Била је затуцана католкиња, врло биготна, и веома ограничене памети. Она је Вуку донела једино безграничну оданост и ропску трпељивост и послушност. Сем Вука, деце и бриге за живот ни о чему другом није била у стању мислити. Међу осталом децом Вуковом она је била једно дете више. Тако је Вук с њом и поступао целога живота". Копитарев успех, међутим, био је значајнији на духовном плану, јер је од Караџића успео да начини католичку породицу. Управо те врсте утицаја бојао се Лукијан Мушицки, тада још Вуков пријатељ. "Љубити можете Швабице, али у слатки вечни ланац брака, вежите се само Српкињом", писао је Вуку 16. новембра 1816. године. У исти мах га је пригодним стиховима наговарао да му "Љубосава Српкиња млада" мора бити испред "чужеродне Хлоје". Вук му је овако отписивао: "Ја би то и сам свакоме Србину казао, само би себе изузео. Шта би ви мени рекли, да дођем на годину с чужеродном Хлојом? Но ја сам јој прије ваше оде надјео име Милица. Ја бих волео Љубосаву много гору од ње, али камо је ?" Мушицки се није дао: "Чувајте се чужеродне Хлоје, горе, нежели како мени совјетујете, да се чувам славенских речи, т.ј. као живе ватре. Иначе би нам пред сонародницима сва ваша народност много пострадала, ако не би сасвим пропала. У Ресави сад цвета за вас Венера". Вук је поново окретао на практичну страну: "Ви кажете, да за мене у Ресави цвјета Венера. Како ћу ја оставити наш 'Вјесник' (лист који је Мушицки намеравао да покрене у аустријској престоници - наша прим.) у Бечу, пак да идем у Ресаву. Може бити да ћете ви рећи чекај! Хеј не липши магарче док трава нарасте. Знате ли ви да је ово мени већ тридесета година? Ова Хлоја није врло лијепа (мало је већа од Сосе Антонине), али је заиста добра и поштена да не може боља ни паметнија бити; никаква Љубосава на свјету не може мене онако љубити и почитовати, као она што би ме љубила (и што ме љуби) и почитовала. Она се већ зна и прекрстити као ја. И надјео сам јој име Милица. Ако народност моју могу одузети и омалити којекакве ћифте и непријатељи моји, то да знате да ја и не марим за њу; ја мислим да се ја и потурчим сутра, да би моји сви пријатељи и онда говорили, да сам ја прави Србљин свагда био, и да ћу непрестано бити. Зар не можете ви мени благословити једну Хлоју. Та то би мени и Младен допустио. Јел' да ћете и ви?" На ову молбу Мушицки је одговорио постављањем услова: "Оћете једнако да ме приволите, да вам брак са Хлојом благословим! Та човече, да је Лутеранка, да вам сва деца буду Српчади! Шта ћемо за то? Ал' у сваком случају, моја прија мора знати српски и српске обичаје; мора знати ткати и прести, у харфу или гитару ударати. Све је то нужно и лепо се слаже. А друга својства и совершенства подразумевам". Вук се разочарао: "Па за толике труде и фантазије једва ми благосиљате једну Хлоју. Да је Љубосава, и мени би милије било, али кад није? Она у арфу или китару не зна ни запети, него зна лепо вести и шити, такођер и ручак готовити. Српски мора научити и српске обичаје, а може научити и прести и ткати ако јој устреба". До венчања је ипак дошло, па је Мушицки забринуто писао Вуку: "Мени је самом, да право кажем, у онај ма, као певцу Гласа народољубца, текнуло у срце. Таки сам почувствовао са сожаленијем и страом, да вам како ваше венчање са иноверном не помрачи народољубље, и не одврати гдекое Србље - наипаче слабоумне - от пренумерације... Али ви бисте све антагонисте вашем поступку славно победили, у удивленије привели, и ваше народољубље још у већу сјајност обукли, кад би се ваша Хлоја у новосадској катедралној српској цркви пред очима наших националиста причестила. Да је Лутеранка, то бисте без боренија могли учинити. Ал' је трудно и тешко из монархије Римске цркве у Республику Српске цркве превести кога". Мудри Лукијан циљао је на право место: пошто је Вук учинио уступак венчањем у католичкој цркви, сада би млада требало да узврати причестом у православној цркви. Такав причест би, макар симболично, значио да у породици Караџића постоји каква-таква верска равноправност, односно да Вук, на личном плану, није под утицајем католика. Мушицки је ту нарочито мислио на Вукову децу, јер. било је питање да ли ће се васпитавати у католичком или православном духу. Вук није прошао овај тест Лукијана Мушицког. Породица Краус није ни помишљала на верске уступке. Уместо признања те, њему свакако јасне чињенице, уследило је Вуково хвалисање без покрића: "Не мислите да је тешко њу причестити у нашој цркви; ја сам питао (још пре него што смо се венчали) овдје људи, који су судије у таквим стварима па кажу, да то може бити без сваког претпјаствија само кад она оће, него се мора јавити прије шест недјеља (да јој међутим поп нешто предикује по обичају); а она оће, ако ја речем сутра, али ја то чинити нећу пре, док не оснујем мој начин живљења (а то ће бити сад док свршим Рјечник)..." Договор Вука и Ане био је да се женска деца крсте и васпитавају по католичким, а мушка по православним обичајима. То је било испоштовано утолико што су мушка деца заиста крштена у православној цркви, али су ипак одрастала као католици. Вуков син Димитрије, односно Деметер, умро је 21. новембра 1883. године у Петрограду, као мајор руске војске. Иако усред православне Русије, за његово опело позван је католички свештеник (не зна се поуздано да ли по његовој последњој жељи). Сахрањен је на петроградском католичком гробљу.

[Nebo]

Не знам да ли смо већ имали овај текст:

http://srbin.info/2015/06/10/dr-zoran-milosevic-uloga-jerneja-kopitara-u-unijacenju-srba/

[mladjo]

Колико истине:

[Александар Невски]

http://bulevar.b92.net/srpska-posla.php?yyyy=2016&mm=03&dd=18&nav_id=1109287

Eво у ком граду у Србийи говоре найправилнийим српским йезиком: Не, нийе Београд

Kад дођете у било койи град рећи ће вам да су они у праву, али ако койим случайем за правилан говор упитате баш у Ваљеву убедиће вас да сте на правом месту.

Свидело се то некоме или не, лингвисти кажу да йе ваљевски говор у Србийи найправилнийи. Йезик ваљевског края одликуйе йезичко богатство, логичност и ясност.

Иако увек имайу одговор на све, за њих кажу да приликом изговора често отежу, али они воле да кажу да “певайу“.

“Ви нећете чути неке озбиљнийе грешке у изразу и необразованих људи. Све падешке промене, глаголски облици, основне конструкцийе су правилне“, каже професор српског йезика и књижевности Славољуб Дукић.

Ипак, када Ваљевац дође у Bеоград, врло га лако можете препознати, а како - погледайте у прилогу из Eксплозива.

Налетѣх на краћи чланак у койем се говори у ком граду у Србийи се говори "найправилнийи срПски йезик".

Данас се под "правилним срПским йезиком", наравно не сматра говор светога Саве или других Немањићъ нити говор светога Кнеза Лазара, него говор села Тршића. А разлог йе свим познат: Аустрия йе била одабрала човѣка из овога села да прѣобликуйе србски йезик по њихових потрѣбах. Обзиром да се под "правилним срПским йезиком", као што рекох, сматра говор села Тршића, сасвим йе разумно очекивати да град у койем се говори "найправилнийи срПски" (односно тршићки) йезик неће бити Лесковац или Крушевац, стотинами километара удаљени од Тршића, него неки од градова у његовой близини. А пошто се Тршић налази између мањега града Лознице и нешто већих Ваљева и Шабца, избор Ваљева новинарем Б92 не чуди много.

Према томе, не видим шта йе то тако невѣроватно открила глуперда од новинара са Б92.

Питам се само, да йе койим случайем Вук Стефановић-Караџић био родом из околине Лесковца (или да йе Аустрия умѣсто Стефановић-Караџића запослила некога родом од Лесковца), шта би данас писао новинар Б92? Вѣроватно "У кой град у Србийу се говори найправилан срПски йезик". У Лесковац, наравно.

Йош се морам осврнути на глупости изречене наводним прѣдавачем срПскоГ йезика Славољубом Дукићем. Како су то "све падешке промѣне" у Ваљеву "правилне", када йе опште познато да говор ваљевскога края, па самим тим и говор града Ваљева немайу седми, односно мѣстни падеж? Йел то Дукић не зна брояти до седам? Или йе можда непознавање седмога падежа знак његове "правилности"?
СрПски йезик йе по нечем йединствен у свѣту, наводно има седам падежа, али йе коришћење седмога падежа забрањено, односно његово некоришћење йе знак "правилности"! Прѣведено на йезик математике, шест йе йеднако седам. Тако йе то када йезик прѣобликуйу неписмени.

[Селаковић]

Svašta ću pročitati ovde. Ja sam Valjevac. Profesor u Valjevskoj gimnaziji bio mi je Slavoljub Dukić. Moj neobrazovani deda iz sela blizu Valjeva koristio je svih sedam padeža, kao i obe neobrazovane babe. Svi neobrazovani seljaci iz svih sela oko Valjeva koriste svih sedam padeža, sve glagolske oblike... I kaže se srpski, ne srbski jezik.

[Александар Невски]

Svašta ću pročitati ovde. Ja sam Valjevac. Profesor u Valjevskoj gimnaziji bio mi je Slavoljub Dukić. Moj neobrazovani deda iz sela blizu Valjeva koristio je svih sedam padeža, kao i obe neobrazovane babe. Svi neobrazovani seljaci iz svih sela oko Valjeva koriste svih sedam padeža, sve glagolske oblike... I kaže se srpski, ne srbski jezik.

Прво, Ваљевче, могао би писати мало нашим писмом, а не туђим. Нѣйе ти ово Кумровец. Друго, ти и твой прѣдавач срПскоГ бисте трѣбали покушати прѣброяти падеже койи се користе у вашем крайу, па видѣти има ли их седам или шест.  Ваљда умѣте брояти до седам.

Уколико си увѣрен да су твойи необразовани дѣд и обѣ бабе користили стварно свих седам падежа, молио бих те да то и докажеш навођењем бар йеднога примѣра рѣчи из ваљевскога края, са свих седам њених падежа, па да не све увѣриш да их стварно имате седам. Да си био написао да су твойи дѣдови и бабе из Крушевца или из Срема, я бих ти био вѣровао. Овако ти не вѣруйем док свойу тврдњу не докажеш.

Треће, правилно йе говорити и писати йедино србски, а не срПски. Йер ми нѣсмо Српи.