Да се мало дотакнем и порекла турских народа, гледајући са становишта генетике, код свих турских народа доминира једна од ових пет хаплогрупа (а понекад и неколико њих): R1a, Q, C, N, R1b. Хаплогрупа C, прецизније C3, је изразито доминантна само код Казаха (сабирајући податке из три доступна истраживања: 119/203 или 58,62%) и два мала народа, Долгана (37,3%) и Каралпака (22,7%). Узевши у обзир да је C3 типична монголска хаплогрупа јасно је да та популација није могла донети турски језик, и да није грана којој су већински припадали Прото-Турци. Ta монголскa племена са територије Казахстана су после пропасти монголске империје и Златне Хорде временом примила језик од локалне туркофоне популације. Исто се може рећи и за хаплогрупу N, чији су носиоци вероватно оригинално говорили угро-финским језицима, па су касније туркизовани. Она је доминантна код неких сибирских туркофоних народа, као што су Јакути (88,4%), Тофалари (59,4%), Какаси (41,5%) и Долгани (34,1%). Хаплогрупа R1b је највише заступљена код Туркмена (37%), а солидно и код Шора (19,6%), Телеута (12,8%) и Тофалара (12,5%). Сва је прилика да највећи део ове R1b припада грани М73 (сестринска грана "индоевропској" грани М269), која је вероватно на те просторе дошла још у време Јамне културе, ако не и раније, и да је касније прво иранизована од стране Иранаца/Скита, а касније и туркизована од стране Туркмена-Огуза.
Иако је Р1а "најконстантнија" хаплогрупа (доминантна или солидно заступљена код највећег дела турских народа), а вероватно и доминантна у апсолутном смислу, моје је мишљење да ипак највећи део R1a представља туркизоване Иранце/Ските, а да је управо грана Q1a-M25>L712 оригинална прото-турска грана. Само формирање Прото-Турака би се можда могло везати за јужни Сибир (подручје Алтаја и Тјан Шана) и Карашук културу (1500-800 п.н.е.), као и за Тагар и Таштик културе које су је следиле. Могуће је да су управо ове културе изродиле првобитну турску популацију, коју Кинези у првом веку п.н.е. спомињу под именом Динглинг и касније Тиеле. Управо у Карашук култури је дошло до мешања R1a индоевропске популације и Q1a прото-турске популације (чији је језик на крају превладао), што је и потврђено анализом древне ДНК. Од три узорка врло доброг квалитета, RISE493 (1531 - 1427 п.н.е.) је био Q1a-M25>L712>L715, RISE494 (1416 - 1268 п.н.е.) је био R1a-Z2125-Z2123>Y934>Y520 а RISE495 (1414 - 1261 п.н.е.) је био R1a-Z2125>S23592. Два узорка са Алтаја из нешто каснијег периода, RISE600 и RISE601 (1000 - 600 п.н.е.) такође припадају грани Q1a-M25 (RISE600 - M25>L712>L715>L713). Ове три гране се и данас јављају код турских народа, Q1a-L715 је најзаступљенија код Туркмена, и врло вероватно је била доминантна грана средњовековних Турака-Огуза. R1a-Y934 и њене подгране су врло вероватно биле доминантне код друге групе Турака - Кипчака и Кимека (Алтајаца). Y934 је данас заступљена код народа који потичу од Кипчака, као што су Башкири, Татари, Карачаји и Балкари. Грана S23592>YP1456 је доминантна код Киргиза, код којих се хаплогрупа R1a по једном истраживању јавља у проценту од чак 63,5%.