КОНЈУНГИРАЊЕ ИЛИ СПРЕЗАЊЕ ГЛАГОЛА
Када говоримо о себи, што ће рећи, у првом лицу, кажемо
желим, волим, плетем, метем, имам, дам, но не можем и хоћем, но могу и хоћу, а понегде се чује и виђу уместо видим. У средњевековном србском језику, као и у старословенском постојала су оба наставка и -(е)м и -у, но други се употребљавао далеко чешће но данас у србском, тако се казивало
Ја иду, могу, вођу, виђу, жељу, говорју, мету, плету итд. Наставак -м додавао се само малој скупини глагола који се могу набројати на прсте -
ја дам, имам, јесам, јем (једем), вјем (знам).
Та како су онда разликовали међу ја иду и они иду?
Некада давно није се говорило нпр.
он иде и они иду, он има и они имају, он даје и они дају, но се је говорило
он идет и они идут, он имат и они имајут, он дајет и они дајут.
Једини остатак од старих времена је облик глагола бити, тако да се може рећи он је и он јест. Често се види накарадни облик "он јесте", но то јест и остаје накарадност.
Када се -т почело губити, тада су се облици ја иду и они иду изједначили.
Управо је то подтакло прелаз на алтернативни облик ја идем уместо ја иду.
нести родити
ја нес-у роди-у > родју > рођу
ти нес-еш роди-ш
он нес-ет роди-т
ми нес-емо роди-мо
ви нес-ете роди-те
они нес-ут роде-т
Некада давно у ми-облику није постојало -о-, односно говорило се
ми несем, ми родим, ми ходим, а не
ми несемо, ми родимо, ми ходимо. Неки други Словени кажу и
ми несеме, ми ходиме, ми родиме, а неки кажу
ми несеми, ми родими, ми ходими.
Ту је свако племе подесило како му најбоље одговара.
Када данас спрежемо глаголе на -ам, -аш, -а..., примера ради
знам, знаш, зна, знамо, знате, знају, некада је гласило
знају, знаеш, знает, знаем(о), знаете, знајут но србски језик не воли самогласнике један до другога и стеже их у један самогласник и то у онај на који је падао акцент.
он знáет > он зна
он узимáет > он узима, али
он споминаéт > он спомиње
он он двизает > он диже
БУДУЋЕ ВРЕМЕ
Србки, стандардни хрватски и бугарски изражавају будућу радњу помоћу глагола хтети.
ја ћу имати / имати ћу
ја ћу љубити / љубити ћу
У народном говору поготово ијекавском облици имати и љубити често се крате на имат' и љубит' пак се каже имат'ћу, љубит'ћу или ја ћу имат', ја ћу љубит.
То што се пише имаћу и љубићу ствар је претеране обседнутости писањем, како се "говори". Када би се заиста тако могло писати, језик би био измењен на писму до непрепознатљивости. Не свака леност изговарања мора бити пренесена и на писање. Оку је угодније видети коренско писање. Када око види рећ вежба не веже је ни са чим, но када види реч вештба, мозгу постаје јасно, да то потиче од речи вешт, као и вештина.
Но када се будућност изражава с условним, временским или местним прилозима, онда се не користи "ћу" будућност, него "будем" будућност.
Тако се не каже "Када ћу се вратити кући, писати ћу задаћу", но се каже "када се будем вратио кући, писати ћу задаћу" или "када се вратим, писати ћу задаћу".
Северни словенски језици, као и словеначки и кајкавски хрватски, немају "ћу" будуће време, но само "будем" будуће време.
Тако би се у севернословенском стилу рекло овако:
"Када се вратим кући, напишем задаћу".
Исто тако проста рећи "Писати ћу задаћу", каже се "Будем писао задаћу".
Како смо ми добили "ћу" скраћењем "хоћу", тако и кајкавци крате будем, будеш, буде, на бум, буш, бу...
У севернословенском још се мора разликовати трајност глагола, да би се знало како изградити будуће време.
Када је глагол краткорочни и изражава радњу која се дешава једном, нпр. изрећи, написати, стећи, онда се будућност изражава овако:
Сутра судија изрече казну.
Сутра напишем писмо.
Сутра стекне право гласања.
Али ако је радња трајна или вишерочна, изрицати, писати, стицати онда се користи помоћни глагол будем.
Сутра судија буде изрицао право.
Сутра будем писао писмо.
Сви пунољетни буду стицали право гласања.
У неким језицима се уместо
буде изрицао, буде писао, буде стицао може чути
буде изрицати, буде писати, буде стицати.
Примери на русском:
Когда прийдешь из школы, посмотри на кухне, пожалуйста, что я для тебя приготовила.
Када дођеш из школе, погледај на кухињи, молим те, што сам за тебе припремила.
Хорошо, я посмотрю.
Добро, погледати ћу.
Привет, Кать. Что будешь делать с этим?
Здраво, Катја. Што ћеш с тим радити?