Аутор Тема: Родослов као књижевна форма  (Прочитано 10802 пута)

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Родослов као књижевна форма
« послато: Март 01, 2017, 10:06:33 пре подне »
Ево, између мојих бројних пројеката, почео сам да се бавим и аутосомалним рродословом и на овакав начин. Искрено ме занима ваше мишљење

Мојој баби Перси
 
  9.12. 2015-9.12.2016.
 Био сам баш мали! Играх се зрном пасуља, оним бјелим великим. Гурнуо  бих га у нос, а онда извадио и тако све до једном, док зрно не оста у  носу. Не могох га извадити, па га гурнух још дубље у носницу. Панично  заплаках, или што би рекли у Херцеговини, раскривих се. Баба је дотрчала  и упитала: "Шта је синко, шта вечиш ко јарац?"
 "Упало ми зрно пасуља у нос" Кроз сузе и јецаје одговорих.
 "Упало кењца, сам си га гурно!" Рече баба и стисну ме за коријен носа.
 "Пухај!" Подврисну баба, па онда рече благо"Ко да изгониш слине"
  Зрно напокон излеће из носа и удари од кухињске плочице. Ја одахну,  страх ишчезну, а баба се грохотом насмија. Годинама је касније  препричавала тај догађај, све до смрти и наравно, грохотом се смијала.
 Таква је била моја баба Перса, спремна на страшном мјесту остати, али се и насмијати, и сваком наругати, па и самој себи.
  Моја баба Перса или крштено Петра, што је данас врло фенси име, родила  се на Банчићима 1927. године у породице Владе Будинчића Американца и  Јованке рођене Јањић, као друго од четворо дјеце. Прадјед бијаше  амерички држављанин и одликовани ратни ветеран за што је од америчке  владе добијао поприличне бенефиције. Али те бенефиције нису од њега као  од већине америчких повратника направиле чаршијског џабалебароша, него  су му помогле да купи велико имање о чему је и сањао одлазећи у далеку  Калифорнију са само 16 навршених година. Тјерао је своју дјецу да  напорно раде. Много година касније, Нико Мичета са Банчића ми је причао  да од моје бабе Персе није било врједније дјевојке на цијелој банчићкој  површи, а с њом у раду се мало и мушких могло носити
 " Пола мушких није могло подићи њено бреме дрва" рекао је Нико.
  Отац је није дао у школу, па му је баба до краја живота то жестока  замјерала. "Увијек када би му отишла упалит свијећу долазило ми је на  памет, да узмем чекић и стучем његову страну споменика, што ме је  оставио слијепу код очију."
 Ипак баба се описменила,пазећи једним  оком на овце и козе а другим на браћине букваре. Научила је течно читати  и ћирилицу и латиницу исписујући комадићем угља слова по херцеговачком  камењару.
 Други свјетски рат добро је памтила. Моји другари уживали  слушати како описује повлачење народа Банчића пред усташама ка планини  Илији. Били су то примјери херцеговачког ораторства које полако  ишчезава.
 Знала је наизуст мислили смо заборављене локалне пјесме: "  У сриједу уочи четвртка, убјен Антун а ранише Тртка" или" Кад пођошмо  не би ласно низа село Горње Храсно". Пјевала нам је пјесме својих  другарица Хрватица " Словенијо језером се звала ти си наше момке  позобала". Онда би рекла" Доста више о рату, ђаво га однио, него шта се  не жените? Један мој друг, постарији момак, какав сам и сам, испричао  јој је како је имао цуру на факултету која га је јако вољела и давала му  чак своје бонове за оброке. Баба му је на то одговорила" Иди је тражи  кукавче ако је још жива!"
 

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #1 послато: Март 01, 2017, 10:07:19 пре подне »
 Други дио

 Памтила је и поратно вријеме, мање по  добру него по злу. Имала је само 17 година када је са сестрама и  родицама донијела и сахранила, брата од стрица убијеног у одметништву.  Кад је о томе причала канула би јо суза из ока уз јецај ." Оста двоје  сирочића иза њега" додала би. Ту је 1945. годину памтила по велико злу"  Сви Будинчићи у шкрипу синко мој, ваља их нахранити, а ОЗНА све дозна.  Потјере вазда око кућа и по нашем брду. Добро ли сачуваше главу, сви  осим нашег Милана".
 Причала ми је и о Омладинским радним акцијама.
  "Била сам ти свукуд синко, дојадило било више. Бановићи, Какањ, Брчко,  Коњиц....Дођи с једне ајд на другу. Сестра ми Анђа се удала, браћа мала,  хај ти Персе на сваку. Једном за Божиндан, сјело било на Банчићима.  Уфатили се у коло, надпјевавамо се, а ја ти запјевај-Није мени омладина  крива, но предсједник не било га жива! Ето ти сутра милиције. Спроведоше  ме у Љубиње. Виђе ме командир,нећу га иментоват,па рече иди Персе кући.  Ја се окрену ка вратима а он рече-Нисам ја Персе убио рођака ти Милана.  Добро рекох. Збогом. И он рече збогом, није ме хтио гонит за пјесму,  ваљда га кривица мучила што је био у потјери кад је Милан убијен."
  Баба се удала за мога ђеда Раду Брстину на Јовањдан 1951. године. Дошла  је на Кљенак у породицу страшно пострадалу 1941. године. Њеном мужу  убијена су три брата и отац. У махали остале само удовице са ситном  дјецом И ту је баба напорно радила на великом имању и у кући сваког  дочекала, жедног напојила и гладног нахранила. Прије неколико година,  један комшија је из Чапљине је донио пуне кесе поклона покојној баби.  Име те жене дародавца испрва баби и ђеду ништа није говорило. Неколико  сати касније баба се сјетила:
 " Знате ко је та жена. Ви је не можете  знати. Сама сам ја била кући. Повео човјек жену у Метковиће да се  породи. Нису даље могли од наше куће. Ја жену увела у кућу, угријала  воду, оног чојека ишћерала а њу породила" Догађаји који би наше мајке  жене или сестре вјероватно истраумирали нашим бабама су били тако обични  да су их се оне једва сјећале. С ђедом је изродила три кћери,  најстарију моју мајку Воју, па Танкосаву и на крају Љубицу. Са ђедом и  кћерима направила је нову кућу у Клепцима. Ту су ђед и баба живили све  до рата а онда су се потуцали од Љубиња до Инђије, Гајдобре, Београде.  Баба је задње године живота провела код мене у Љубињу. Гледала би  Телевизију, нарочито шпанске серије, хрватске сапунице није волила,  називала их је усташким, турске су јој још мање биле драге. Уживала је  кад намагарчи ђеда који би се љутио и мајку која би само одмахнула  руком. Једном сам је затекао како гледа филм Ђузепеа Торнтореа, Малена,  са Моником Белучи. Баба се држала за стомак и непрестано кихотала.Кроз  смијех ми рекла: Ја боље серије гледала нисам, види кад је ово сутра  вече!"
 Баба је вјеровала у Бога и увијек ишла у цркву. Двапут  годишње се и причешћивала. На Васкрс и Божић. Последњи пут ју је на  Васкрс причестио поп Саша Којовић у кући и она му је због тога била јако  захвална.
 Умрла је помирена са смрћу. Љета 2015 почела је лагано  слабити. Ноге су је издавале, кућу више није напуштала. Није хтјела бити  ником на терету и своје здравствене проблеме покушавала је сакрити од  нас увијек говорећи да јој није ништа.. Ускоро је готово престала јести.  Али баба од свога стања није хтјела правити драму. Све је то некако  изгледало достојанствено. Рођаку сам рекао да баба а умире са стилом.  Лежала је на тросједу, окружена дјецом, покривена са три деке. Дјед је  био успаничен и нервозан. Видјевши га таквог, баба му је рекла: " Шта си  се болан усро, ево ме ништа не боли, све ми здраво и весело, све три  шћери око мене. Срећна умирем а многи људи сами умру" Ђед се на то  тргнуо и љутито рекао: " То ти ниси гледала, а ја јесам!".
 Баба је  лагано извукла руку испод покривача и учинила покрет који је казивао да  је ђед полудио, а онда се почела смијати. Опет га је намагрчила. Прошло  је још неколико дана, баба је сваким даном полако нестајала. Неколико  сати прије смрти, посјетила је докторица Бранка и дала јој инекцију.
  " Уф" једва је прозборила а затим кроз једва примјетни осмијех тихим  гласом рекла" Јебем ти Трусину" алудирајући на поријекло докторице  Бранке..
 Затим се окренула нама и лагано махнула руком. Онда је заспала и кроз неколико сати мирно издахнула.
  Био је то крај једног честитог живота проведеног у подножју крста. Баба  је јуначки одговорила на свако животно искушење. На тај начи суочила се  и са крајем овоземаљског живота. Нека је покој души мојој баби Перси и  нека јој Бог подари рајско насеље.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #2 послато: Март 01, 2017, 10:08:32 пре подне »
Маркић и Али-паша
Rade Likic·Thursday, February 16, 2017
Нема ништа љепше него се хвалити јунаштвом, мудрошћу и довитљивошћу својих предака и мислити  потпуно неосновано и да си ти сам исти као и они. Ти врли јунаци из прошлости посјекоше силне зулумћаре, бијаху силно богати а успут много пута зајебаше снагом ума свога, силне мудраце. О таквим  се причају обично  полу-фантастичне анегдоте и скаске  у којима ће те међу обиљем измишљотина наћи неко зрнце истине, по обичају истргнуто из контекста и које неће имати ама баш никакве везе са догађајем у коме се спомиње. О раним данима  Марка Будинчића или Будимчића , или пак  “Маркића из фусноте” како га је назвао доајен новинарства Жарко Јањић, ништа се поуздано не зна. Моја покојна баба Перса, што јој тај Маркић бијаше чукундјед, приповједала ми је да се Маркић родио у поповопољском селу Дврсници некада давно. Ја мислим негдје у другој половини 18. вијека. Баба је казивала да је био Милетић и да је рано остао без оца, па га по мајци коју зваху Будимка, јер је била родом из Будим-Дола у Попову, прозаваше Будинчић. Пошто моју бабу нису занимала јуначка дјела већ само зајебанција и спрдачина она ми је казивала да су Маркића рано оженили. Он наводно није знао шта се треба са женом радити, па су се једно вријеме заједно играли дјечијих игара док после неколико година нису оварисали наопосо. Маркић се после из Попова одселио у љубињски крај, нејасно гдје. Неки зборе у Ивицу, неки на Банчиће а неки опет причају да је живио у самом Љубињу
Ипак Маркићев животопис није остао у домену предања. Има о њему нешто сиромашних  историјских података, које оставише најранији херцеговачки љетописци Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина. Док су га оба помињали у својим забиљешкама, значи да је био интересантан лик и да је у том моменту имао једну важну историјску ролу.
У она смутна времена кад су се босански бегови и капетани дигли против ђаурског султана на Босфору, херцеговачки Срби са већином херцеговачких силника стадоше на падишахову страну. На крају Херцеговци предвођени Али-Пашом Ризванбеговићем, Смаил-агом Ченгићем и Хасан-бегом Ресулбеговићем дојачаше Змају од Босне и Босанцима. За допринос том  чувању његовог светог царства и држању његове праведне стране у сукобу са отпадницима (којима је потомство потпуно неоправдано дало улогу националних еманципатора модерног бошњаштва), Султан награди Али-пашу, некдашњим Дукатом Светога Саве, Херцеговом земљом.
Године 1832. по писанију Јоаникија Памућине требињски капетан Хасан -бег посла циркуларно писмо виђенијим хришћанима и кршћанима свог забрана које је гласило овако
“Од мене, Хасан-бега Ресулбеговића, кајмекама херцеговачког, у округ поповски љубезни поздрав игуману завалском Исаији Шојићу и Јоаникију Памучини, кнезу Миху Љепави, кнезу Гргуру Буквићу и у Љубиње драгоме моме куму Марку Будимчићу. Иза овога вам објављујем, ево долази нам Али-паша, нек Бог да да његов долазак буде у добри час! Према томе, сви се одмах опремите и дођите у Мостар о Спасову дану (о Вознесенију), да бисмо га срели код Подпорима. Нек вам Бог чува здравље!”
Под каквим су се околностима скумили Хасан-бег и Маркић није јасно. Кумство Ресулбеговића и Маркићевих потомака трајало је још сигурно пола вијека, јер су неки историјски извори оптуживали Маркићевог унука Николу ( иначе дједа моје бабе) да није хтио у устанак 1875. због кумства са Ресулбеговићима. О томе шта је Маркић зборио на дочеку Али-паше у Мостару писао је Прокопије Чокорило овако.
“ Другог дана Али-паша позове владику Јосифа и све прваке православне који су били у Мостару себи на диван. Отишли смо сви заједно са митрополитом везиру, у кућу Челебића, гдје га затекосмо у одаји, како сједи на столици: ми се постројимо по реду, како коме доликује. Он је разгледао сваког и, ако кога није познавао питао је о њему митрополита Јосифа или зета митрополитовог Јована Анђелопља. Кад су му их све преставили по имену и звању паша поче овако говорити
Владико, и ви калуђери и попови, кнезови и рајо! Ја сам сад везир. Султан господар, одликовао ме је. Дао ми је Херцеговину, одјелио је за мене од Босне, да ми не би сметали босански шљивари....Ко хоће да се тужи у Травнику, ево му Травника, ко хоће да се жали у Стамбол, ево му Стамбола!...Ја хоћу да свак ради свој посао и да у свакога буде безбједна част, и имање и породица.....
Таква је била Али-пашина заклетва да ће праведно судити раји. Затим нам је казао-Хајдете сви кућама да се одморим. На тај његов говор одговорио му је Марко Будимчић
Господару! Слава Богу и нашем султану, а и теби царском намјеснику и нашем господину! Ми, раја, од данас знамо да ће нас сунце огријати. Ти, си господару, за рају и отац и мати. Султан нас је дао под твоје покровитељство и какав ти будеш раји, такав ће и теби бити Бог и милостиви султан!
Те ријечи као да нису биле по вољи паши и он одговори:
Аферим Будимчићу, пасији сине. Ја знам да си мајстор у говору. Ти све сједиш у Љубињу код кадије и научио си се готово ко љубињски кадија!
Амин, господару на твоје благословене ријечи-одговори Будимчић-но, тебе господару, умољава сва раја да нам не задржаваш зидање цркве.
У то вријеме се градила мостарска црква, те је било потребно купити и новог везира и нову бурунтију.
Валахи Будимчићу-рече паша-ја ћу вам дати нову бурунтију или потврдити стару. Ама болан, у мене су три сина, па вала, требало би да им мостарска раја учини какав пешкеш. А ја, Боже сачувај, ја нећу ништа од вас.”
Тако је Маркић својим надмудривањем и уз мало мита и помоћи Хасан-бега Ресулбеговића испословао бурунтију за изградњу старе мостарске православне цркве.
Марко Будимчић је умро непознате године на непознатом мјесту. Ни за његов гроб се не зна. Његово потомство данас живи широм бивше Југославије а има их и у далекој Америци гдје су његови потомци такође дизали цркве и српске задужбине. Приређивачи херцеговачких љетопису у фусноти су забиљежили да о Марку Будимчићу ништа нису могли открити, па ево, нека ово писаније буде дио освјетљења његовога животног пута.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #3 послато: Март 01, 2017, 10:10:25 пре подне »
Oj Brstinov Zelo žalilo te Hrasno cijelo
 
Samo sam ovaj stih zapamtio od čitave pjesme. koju mi je jednom u Prebilovcima ispjevao vremešni Rade Šušić. Ni Radina verzija nije bila baš ona prava. Falilo je tu dosta rima, a bila je  puna nekih nelogičnosti. A i moralo je tako biti. Pjesma govori o događaju koji se zbio, a možda i nije, ima skoro dvjesta godina. Narodno sjećanje, doduše dosta izvrnuto  traje otprilike dva vijeka. Što je predanje  starije, sve više ulazi u predio koji bi mogli nazvati mitologijom. Zapazio sam da kako vrijeme više prolazi i što se više generacja smjenjuje, oni stariji preci  uvijek nekako budu veći junaci od mlađih naraštaja. Ćaća mi nije bio hrabar, ja još manje. Đed je bio već junak, o prađedu da ne govorim, dok je čukunđed  bio najveći glavosječa na Vučijem dolu. Valjda strahovi predaka vremenom izblijede a mi u svojoj fantaziji njegujemo samo junačka djela naših predaka, često, ako ne imaginarna , ono baš preuveličana.
Sad, koliki je junak bio moj navrhdjed po majčinoj, Brstinovoj strani Miho Brstina, nije mi poznato, ali ga literatura iz burnog 19 vijeka često spominje kao jednog od vodećih ličnosti raznih ustanaka i buna po Hercegovini. O njemu se još pričaju priče i među Hrvatima doline Neretve koje je vodio u ustanku 1875.godine.  Martin Đurđević ga spominje kao hrišćanskog komandira koji je bio dobar prema kršćanima. Neki crnogorski akteri sumanutih vremena borbe za oslobođenje, kazuju u memoarima  da ga je za Đurđevdan knjaz Nikola neobično lijepo dočekivao. Ali ipak prvu narodnu anegdotu, nepovezanu sa istorijskim izvorima, o njemu čuh od Laze Radića iz Strujića u Popovu. Nekad u ratna vremena, dodirnuh se u priči sa Lazom i majčine porodice. Kad Lazo ču da mi je majka Brstinuša upita me:
-Dođe li joj išta čuveni Miho Brstina?
-Kako ne dođe. To mi je, velim ja njemu, direktni predak. Moram sračunati koji. On ti dođe mom đedu prađed, znači meni čukunđed. Ne čukunđed, već navrđed. ispravih se.
Kad je on bio mlad, čuo ti je Hadžibeg hutovski, da se ima neki mali Brstina u Donjem Hrasnu koji se ničega ne boji, niti od čega preza. Pa tako se izvrne handžarom na svoga agu kad ovaj traži hak, a da mu nije mrsko zasresti ni pobirače carskog poreza, te ih opljačkati i jataganom posjeći. Na njega se žale i tužakaju Latini kako njegovom hajvanu  nema međa a basta mu ubrati drvenu građu iz begovskih branjevina i prodati je u Metkovićima. Odluči tako Hadžibeg pozvati Mihu Brstinu, vlaškog drčnog junošu pred njegov strogi sud. Pošalje ti svoje pandure i kaži im da se bez Brstine ne vraćaju. Lutajući tako panduri po Hrasnu, idući i raspitujući se o Mihi, nalete slučajno na njega i upitaju ga može li im išta kasti,  kuda da traže toga nesrećnika vlaškog, po kojeg ih je  Hadžibeg poslao. “Kako ne mogu dobri ljudi. Znam ja đe se kučak krije.”odgovorio im je. Pričali su stari da je Miho sa pandurima tri dana tražio sam sebe, sve dok mu nije dosadilo. U tom traženju priključio im se u neka doba i Mihin ahbab i pobratim Lovro Maslać te su panduri, Miho i Lovro zajedno tražili Mihu. Na konak su jedne noći svratili kod Lovrinog oca, kome je sin zabranio da odaje njegovog drugara. Dok je te večeri Lovro pjevajući uz gusle zabavljao ukućane i pandure, Miho se vješto krio na čerjanu i skidao ovnujska stegna i pleća. U neka doba Lovro ga je primjetio i u svoje guslarsko izvođenje neke junačke pjesme ubacio stih  “Mak se pobro, vide ti se leđa”. Valjda je Mihi u neka doba dosadila ta njegova igrarija pa se odao pandurima, te utekao. Miho se nije sakrio, već pohitao pravo ka Hutova da vidi zašto ga silni Hadžibeg traži. Kad je došao do Hutova, preskočio je zid i stao pravo  pred Hadžibega. “Vele mi tvoji panduri beže, da si me nešto tražio. Pa evo da ti se javim. Ja sam Miho sin Trifka Brstine!”. Hadžibeg ga je pomno posmatrao gledajući mu nišane. U jednom momentu ispružio je nogu na kojoj se sjajila kožna čizma i oštro uzviknuo
“Izuj”!!!
Mladi čiftelija je u tom momentu trgao skriveni nož iz njedara, ali nije ga zabio Hadžibegu u drob, nego rasjekao čizmu i skinuo je zlikovcu sa noge. Učtivo se naklonio držeći ruku na srcu.
“Treba li još išta gospodaru” upitao je Miho.
Hadžibeg mu je ćutke pružio i drugu nogu. Miho je o trgao nož te  rasjekao i drugu čizmu opet se poklonivši.”
Idi s milim Bogom”. rekao je Hadžibeg.
Kada su ga kasnije pitali njegovi kavazi zašto pusi huncuta, Hadži im je kazivao:
“Bjesno vlašče. Vidio sam mu nišane. Huncut  i stuha, te baksuz, jok po se. no po druge. Ne valja ruke peksinit sa ovakvim stuhaćima. Šta mu god uradiš šteta ide na tvoju stranu.”
 

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #4 послато: Март 01, 2017, 10:11:09 пре подне »
 Други дио


Teško mi je povjerovat da se ovo zaista desilo baš ovako kako anegdota kazuje, ali ja je prenosim kako sam je čuo. Nije ovo jedini događaj koji se skoro dva vijeka prepričava a koji se odnosi na Mihu i Hadžibega. Ovaj sam ispisao da bi približio karaktere likova kako ih je narod vidio. Mihu Brstinu, kao vatrenog i temperamentnog mladića a Hadžibega, strogog zlikovca, ali sklonog mistici kome su uglavnom nepismeni kmetovi pripisivali nadnaravne moći. Anegdota zbog  koje je nastala pjesma čiji je stih u naslovu, otprilike se ovako prepričava. Elem Miho se oko nekih međa zavadio sa katolicima iz Donjeg Hrasna. Šta je tu bilo, šta se dešavalo, narodna predanja ne kazuju. U tim svađama neko je ubio Mihinog psa Zelova. Miho je naravno za to optužio katolike iz Hrasna. Uzeo je kučkovu lešinu i zakopao je u katoličko groblje. Bio je to i u tim vremenima vrlo ozbiljan incident. Seljaci su ovaj zaista vrlo neukusan postupak, zbog koga je i mene pomalo sramota, prijavili Hadžibegu u Hutovu.
Na dan suđenja prepričava se da se u Hutovo sleglo mnogo naroda iz okoline. I pravoslavnih i katolika. Očekivala se teška i smrtna presuda, kakvu je Hadžibeg donosio i za kudikamo manje  prijestupe. Miho je mirno stajao pred hutovskim kapetano koji ga je mrko pogledivo. Okupljena masa naroda iščekivala je u tajcu da se Hadžibeg oglasi.
“Kazuj vlaše zašto zakopa kučka u latinsko groblje?” povika u jednom momentu Hadžibeg.
“Zakleo me čestiti beže, da ga sahranim s braćom i eto, ja mu želju ispunih”odgovorio je Miho.
“ A biva kučak je s tobom eglenisao dok je krepavo?”
“Jeste čestiti gospodaru.”
“Pa je li ti još išta kazivo , stuho vlaška?”
“Kako nije čestiti Hadžija, kazo mi je da za pokoj njegove duše, ja odvedem jalovu kravu tebi na Hutovo”
Hadžibeg se iskreno i glasno nasmijao.
“Huncute jedan, kazuj šta je još kazivo kučak na samrti?”
“Još je kazo isto za pokoj duše, da sto Šokaca, donese sto ovaca tebi na dar.”
Hadžibeg se držao za stomak od smijeha i neprestano hihotao, jedva dolazeći do daha, a Miho je nastavio:
“ Još je samo kazo da tebi donesu me...me...i tad ispustio dušu.
Hadžibeg je kroz smijeh uspio progovoriti
“Da nije meda?”
“Može biti gospodaru” odgovori Miho.
Kad je došao sebi od navale urnebesnog smijeha, Hadžibeg je donio presudu koja je glasila ovako.
“Rajo, odlučih da kučkovu volju treba ispoštovati. Ti ćeš Brstina dovest jalovu kravu meni na Hutovo, a svaki Latinin donijeće mi po dobro ovcu- dvizicu i po oku meda.”
Tada je nastala pjesma koja je danas zaboravljena i od koje sam ja samo upamtio stih iz naslova koja je kazivala kako je  Brstinova Zelova ožalilo čitavo Hrasno. Ovo se sve dešavalo prije 1832. godine. jer je Hadžibeh tada pogino u Stocu u sukobima sa svojim polubratom Ali - pašom Rizvanbegovićem. U vrijeme ovih događaja, Miho je mogao imati nešto više od dvadeset godina. Miho je proživio više od jednoga vijeka. Umro je pred Balkanske ratove u 107-oj godini života. Njegov temperament vremenom se smirio. Incident koji je napravio sa katolicima davno mi je oprošten. Mnogi katolici su mu bili dobri drugari a i jedna kćer mu se udala u katoličku kuću. Kasnije se Miho istakao kao vođa i pravoslavih i katolika u ustancima. Već  vremešan, sa blizu 70 godina četovao je u Nevesinjskoj pušci zajedno sa sinovima Trifkom, barjaktarom rašnjanskog bataljona i Ristom, stotinašem, koji se što no kažu, sav bacio na ćaću pa su i o njemu pričane anegdote u narodu. Najmlađi sin Lazar, bio je uspješan  građevinski preduzimač a kasnije i cjenjen mostarski trgovac. Lazara je neobično poštovao pjesnik Aleksa Šantić, te ga često spominjao u svojim pismima. Miho se  susretao se sa krunisanim glavama, više puta sa knjazom Nikolom koji ga je 1858 proglasio kapetanom Zelene Gabele, a sreo se i sa Franjom Josipom koji mu je poklonio srebreni pehar za vino. Istorijski izvori navode da je prilikom jedne posjete knjazu Nikoli koji se nećkao da oružjem pomogne ustanke, Miho oštro rekao “ Pa onda nam kaži gospodaru, oćemo li bježat sa narodom u Dalmaciju ili kod tebe na Cetinje?” O negovoj smrti pisali su tadašnji gotovo svi srpski listovi a ušao je i u mnoge deseteračke junačke pjesme.

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1849
  • Y-DNA: I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #5 послато: Март 01, 2017, 11:21:31 пре подне »
Све похвале за овај начин писања родослова. Посебно ми се свидела прича о баби Перси, јер ме је подсетила на моју покојну бабу Јелену (са мајчине стране). Била је вредна и енергична Личанка, сличног карактера као и Перса.  :)

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #6 послато: Март 01, 2017, 02:18:21 поподне »
Све похвале за овај начин писања родослова. Посебно ми се свидела прича о баби Перси, јер ме је подсетила на моју покојну бабу Јелену (са мајчине стране). Била је вредна и енергична Личанка, сличног карактера као и Перса.  :)
Читајући и ја се сетих мајке моје мајке, моје бабе Милеве, и пасуља у носу и то два пута, и многих догађаја и прича из 2. св. рата у Метохији, у Плаву, на Чакору, које сам као дете упијао и до данас сачувао у свом памћењу.

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2350
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #7 послато: Март 02, 2017, 06:31:10 поподне »
Волфе, браво и хвала за ово штиво. Приредио си нам ону врсту прича које бих могао "до сутра" да читам.

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #8 послато: Март 09, 2017, 02:47:56 поподне »
Честитам. Прави начин је овај а не само цртање родослова. Кроз овај начин остаје и забележено од кога су се женили, где су удаване одиве, ко је какав био и ко се памти по добру а и ко се обрукао. Честитам још једном

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #9 послато: Јун 01, 2017, 07:55:43 поподне »
Живот и златне руке ђеда Ђоке

Капа заврата на глави. Испод ње, по челу неколико слјепљених праменова сједе косе. Оштро мршаво лице, избраздано херцеговачким сунцем и вјетровима а највише животним недаћама. Ко снијег бијели дугачки бркови, без дуванског жутила(пушио никада није). Бијела кошуља перлонка, заврнутих рукава на чијем је  џепићу извезен картарошки знак треф. На њему чивит модре шалваре до кољена. А од кољена до чланака жућкасто бијели тозлуци. Обувен у старе, више пута крпљене опанке. У огромним чворнатим рукама чекићак и длијето којима крају приводи изрезбарене профиле Милоша Обилића и Гаврила Принципа на гуслама које му је поручио неко из Србије. Онда остави гусле и алат, стави руке на кољена а прсти се пружише скоро до чланака. Насмија се благо и рече ми:
“Ајмо синко! Вакат је да доведемо Зимуљу”
Полазимо ка Чаирима или Широкој њиви зависно гдје је крава припета. Ђед благо погнут, хода лагано, на прстима, земљу готово не додирује. Ја га имитирам. Руке му на леђима а у њима, ко сабља оштри косијер, његов вјерни сапутник. Њим се бранио од вукова, њиме је тукао главе поскоцима, али с њим је и стајао пред задружним тракторима који дођоше да му колективизују земљу.
Кад помислим на мога покојног ђеда Ђоку или крштено Ђорђу, увијек ми је ова слика пред очима. Високи старац, страшног изгледа, али благе ријечи и осмјеха, коме су сва дјеца радо прилазила, у секунди је знао да се преобрази у вулкан и погине за оно што мисли да је право. Више пута је и био близу погибије а не знам никога из мог окружења чији је живот тако личио на роман као што је његов. То је један  национални еп исписан стотинама страница свакаквих искушења које је прошао и он и његов херцеговачки народ.
Ђед се родио 1912. године од оца Трифка Вукана Ликића и мајке Петре рођене Пупић у селу Вођенима код Љубиња. Његов отац бијаше домаћин највеће породичне задруге у југоисточној Херцеговини и први редовно школовани Ликић, те га отац и стричеви рано задомаћинише. Данас не знам које је родитељима, дјете ђед био по реду. Имао је старију рођену  сестру Цвијету а протоколи парохије љубињске препуни су рано умрлих  браће му  и сестара. Петар, Петра, Војо, Војиславка, Даница, Анђелко...нека су од имена прађедове дјеце која једва дочекаше крштење и своје кости оставише у гробљу покрај Цркве Рођења пресвете Богородице, најчешће без гроба и било каква знака.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #10 послато: Јун 01, 2017, 07:56:20 поподне »
Рођен у вријеме балканских и у освит Великог рата, није упамтио очев одлазак у ћесареву солдатеску. Није упамтио ни мајку која је нетом после мужевог одласка у рат, умрла приликом порода заједно са тек рођеним и некрштеним близанцима. Касније нам је причао да се не сјећа мајчиног лика, него је замишља некако идеализовано, као Богородицу са икона. Некада рано у дјетињству, није се сјећао тачно кад, можда још за вријеме рата, а можда и после када му се отац, ратничком славом овјенчан вратио са Војвода Степом, као један од ријетких добровољаца из италијанског заробљеништва, открио је дрво. У његовим рукама дрво је добивало нови смисао. Од комада дрвета ускоро су почеле настајати дуванске кутије, преслице и кудјеље, али и двојнице и гусле. Рођаци и комшије су са чуђењем гледали рукотворине тог дјечака одмахујући главом и говорећи “Чудо, што  мали Ђоко оком види то у дрвету ствара”.  То вријеме између два рата, вјероватно је ђеду био најмирнији дио живота. Отац, домаћин најбогатије и највеће сеоске куће у љубињском крају, добро је водио задругу. Блага су се умножавала, дјеца се раћала. Прађед се опет оженио добром и побожном Цвијетом Буквић из Убоска која му је родила синове Марка, Миленка и кћери Вукосаву и Милену. У школи није блистао, имао је лоше оцјене, осим из ручног рада и лијепог писања гдје је блистао.
Бројна и богата заједница Ликића била је сигурно уточиште свим члановима. Проблеми су у тој маси изгледали некако мали и неважни. Све муке заједно су се подносиле лакше. Био је то друштвени образац у коме се најлакше живило на селу. Ђед је израстао у снажног и вриједног младића. Очврснуо од тешка рада, био је спреман да се са животом ухвати у коштац. Краљевску војску је служио у Марибору. После смрти оца 1938. године, оженио се, противно тадашњим обичајима, сам испросивши дјевојку с којм се чак и забављао, односно попричао је са њом на неколико црквених народних сабора. Моја баба Спасенија, рођена Јањић је прва млада која је у Вођене дошла луксузним путничким аутомобилом. Ђедов рођак, покојни ђед Перо Ликић причао ми је да је покојна баба из аутомобила, несвикла на вожњу, изашла бијела као сир, те одмах повратила.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #11 послато: Јун 01, 2017, 07:57:52 поподне »
Kао млади супружници у задруги Ликића ђед и баба су добили задатак да буду плаништари, односно да воде дио породице која се љети издизала на зеленгорски катун Котланицу. Тамо на катуну, ђед је био домаћин и надгледао послове, правећи дрвене рукотворине које је продавао по околним катунима и селима горње Херцеговине, а баба је надгледала рад око стоке, водећи катун и припремајући сир и мрс, док су млађи чланови породице чували овце и говеда. То су радили двије године, а онда је дошао Други свјетски рат и калварија невиђених тако рећи библиских размјера. Херцеговина је те 1941. личила на Страшни суд из Јовановог откровљења. Ликића стада 19441. нису изашла на планину. Баба се у фебруару 1941. породила и на свијет донијела своје прво дијете -кћер Радојку. Ђед је рат дочекао као пјешадинац Зетске дивизије под командом Баје Станишића негдје на албанској граници. У краткотрајном априлском рату за разлику од осталих јединица краљевске војске Зетска дивизија није завршила у расулу. Напад Италијана је одбијен а онда се кренуло у контра-офанзиву. Ђед нам је касније говорио да никоме није било јасно зашто је издата команда за повлачење, кад су Талијани безглаво бјежали пред њима. Непријатељу се није предао а ни оружје одложио. Са фронта је кући донио двије пушке које ће се ускоро у борби за голи живот, показати неопходне. Преузимање власти од стране НДХ у Љубињу није лако ишло. Неки Шериф Бучук из Кладња, специјални повјереник Поглавников, извјештавао је у мају 1941. да у Љубињу општински службеници одбијају да положе заклетву новој хрватској држави васкрслој после “тисућу година”. На проглас да се све оружје преда, ђед се није јавио. Отишао је до жандармеријске станице да види новости а тамо му је командир жандармерије, Никола Шакић, Хрват по националности и добар познаник дао још једну пушку рекавши му “Требаће вам брзо”! Први отпор усташама, условно речено отпор јер није био оружани, десио се у мом старо чардаку у Вођенима. Дојахавши на коњу и у пратњи усташе Омера Тасламана(њега ће касније убити усташе да нађу повод за убијање 120 Срба на јами Капавици), усташки ројник из Равнога Виде Жутац сазвао је скуп домаћина у нашем чардаку. Бахатио се витлајући пиштољем, псујући врјеђајући Србе. Домаћинима то није било право, па су почели шкргутати зубима. Уплашен за безбједност Жутац је уперио пиштољ у Луку Ликића спремајући се да пуца. Међутим Ликићи и њихове комшије Турањани су га савладали. Пиштољ је опалио у вис, те и данас рупа у плафону у мом старом чардаку подсјећа на та времена. Препанутог Жутца су пустили али ново изненађење га је чекало. Коњ на којем је дојахао, одведен је у непознатом правцу. То су засигурно учинили Срби из Крајпоља и Бјелошева Дола, али њихови потомци не могу да се усагласе које био идејни инспиратор крађе коња Шарца. Преплашен и бјесан пјешке се упутио ка Љубињу. У Доњим Вођенима је из чисте објести убио мирног домаћина Раду Круља. То бијаше прва жртва усташког геноцида у љубињском крају. Биће их још много. Ускоро ће на Капавици усташе убити 120 Срба, на Пандурици 36, на Ржаном долу готово 200. На стравичан начин у селу Чавшу побиће скоро све његове становнике од беба у колијевци до непокретних стараца У логоре смрти интернираће 140 становника љубињске чаршије. Ликића и Турањанина чељад схватила су тада да од останка кућима нема ништа па су се са стоком и основним потрепштинама упутили у врлети планине Илије и тако први формирали легендарни и неосвојиви збјег у Илији. После јунских усташких злочина у збјегу се нашло више хиљада српских избјеглица из љубињског и поповопољског краја. Живот је био тежак, вода у збјегу бјеше највећи проблем. Страхови, жеђ глад, исцрпљеност притискали су избјеглице. Онда су почела умирати дјеца. А међу њима и ђедова прворођена кћер Радојка. 12 беба је умро у збјегу Илија током љета 1941. године. Сахрањивана су на гробљу у Бјелошеву Долу, у самом крају, под малим хумкама, над којима су биле изврнуте њихове дрвене колијевке. Причали су људи да су свашта видјели али од тих изврнутих колијевки не виђоше ништа дирљивије и души мучније.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #12 послато: Јун 01, 2017, 07:58:41 поподне »
Збјег у Илији је био константно под усташким нападима. Највећи је био о Илиндану 1941. Са три стране притиснути изложени артиљеријској ватри, пјешадијским нападима, авионским бомбама и митраљеским зрнима, избјегли Срби су успјели да одоле искушењима и одбране збјег наносећи усташама велике губитке. Било је то тешко вријеме. Горјеле су српске куће, а горјеле су и муслиманске. Срби из Илије силазили су из збјега, нападали усташке патроле, вршили диверзије, пљачкали напуштене муслиманске куће. Ђед је увијек био у првим редовима тих ратних похода. Причао ми је како су му се у првој борби осушила уста, како му је било тешко бацити бомбу на усташки положај јер је мука човјека убити. “Касније је било друкчије” додао би и одмахнуо руком престајући да прича. Крајем августа устаници су напали и усташки гарнизон у Љубињу. Ђед је са скупином бораца продро до самих прилаза Љубињу. Напад је прекинула талијанска реокупација Херцеговине. Усташе су побјегле из Љубиња да се више никада не врате, а са њима и муслиманско становништво. Срби из Илије су се вратили кућама. Стигла је нека привидна слобода. Устаничке јединице су прерастале у партизанске. Кренула су и офанзивна дејства. У јесен 1941, дјед је учествовао у акцији ослобођења Пребиловаца када је за девет сати Јужнохерцеговачки партизански одред из Љубиња стигао до Неретве. Био је и међу првима који су се пробили у усташко упориште Борач на сјеверу Херцеговине. Био је и када је на Бадрљачама између Стоца и Љубиња уништен њемачки конвој са оружанаом пратњом.  Носио је петокраку на челу, тада не слутећи да ће ускоро ознаку на капи промјенити.
Све је почело у зиму 1942. Одједном су људи почели нестајати. Кренула је друга фаза револуције. Ђед као добар борац, али лошег социјалног поријекла или кулак ускоро се нашао на мети завјера и мрких комесарских погледа. Захваљујући неким комунистима са којима је био у добрим односима, главу није изгубио. Многи јесу. Али како сваком терору дође крај, тако је дошао крај и комунистичким, еуфемистички, названим “Лијевим скретањима”. У мају 1942, једна од најбољих и најискуснијих партизанских јединаца се просто распала у селу Горњем Храсну. Борци су отказали послушност команди и лијепо замолили Петра Драпшина и Владу Томановића да са својом свитом нестану или ће бити приморани да предузму нека радикална рјешења. Када су борци са Храсна дошли у Љубиње пред црквом их је дочекао Доброслав Јевђевић и од дотадашњих партизана формирао Љубињску четничку бригаду требињског корпуса. Захваљујем се и ђеду и Богу што га искушење није навело да учествује у ликвидацији неколико десетина преосталих муслиманских цивила у Љубињу.  И у четничкој војсци ђед је био у првим борбеним редовима. Поход на Дубраве и Прозор, уништење партизана у Дубочици, експедициони корпус у Далмацији, крваве борбе са партизанима на Неретви. Те 1942. ђед је добио и друго дијете, моју тетку Рајку.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #13 послато: Јун 01, 2017, 08:00:08 поподне »
Као четника су га маја 1943. заробили Нијемци и заједно са братом и стрицем те са преко хиљаду херцеговачких и црногорских четника депортовали у логор Павлос Мелас покрај Солуна. Први мјесеци заточеништва су били паклени.
“Штруца се дјелила на дванесторицу синко, у чорби само вода и по два три зрна пасуља. 12о људи је умрло  од глади” причао ми је ђед. Нико се сам од рђе није могао устати.
“Онда су дошли неко двоје из Швајцарске, звали смо их Тетак и Тетка. Пописаше нас и сваком дадоше по пакет. И тако сваки наредни мјесец добијашмо по такав пакет А у пакету свашта, конзерви, цигара, сапуна, чоколаде. Ја не пушио, па цигаре мјењо за храну. Било их је, задњи залогај би дали за цигар духана. Био пао на 56 кила, синко, за четири мјесеца попео се на 106. Никада више не стадох на кантар или вагу.
После скоро двогодишњих борби ђед је у ропству коначно могао да се врати дрвету. Чувари логора примјетише његов дар, и почеше му наручивати радове. Због резбарије није ишао на тешке послове.
“Шта сам синко урезао кукастих крстова на кутије. А и Швабе људи ко људи. Неки лоши неки добри! Упознао сам ти тамо великог писца, не знам јеси ли чуо за њега. Црногорац. Михајло Лалић. Он би погинулим Швабама исписивао она швапска слова на крстовима, а ја их урезиво. Причо је вазда о комунизму, а ја бих одмахиво руком. Било је шпијуна, питају ко је комуниста. Шути Ђоко мислим у себи. Јеси за Краља али си био и партизан. А онда се у јесен 44-те покупише Нијемци. Осташмо сами неколико дана. Шетали по Солуну, сликавали се по фото радњама. Онда дођоше Енглези, дадоше нам нове униформе и покупише на брод па са нама у Италију, код Барија. Тамо Американци, добри људи, добро нас хранили. Питали нас хоћемо ли у Америку или отаџбину. Мени породица тамо у старом крају, да не бих ожењен отишо би у Америку. Ту у Барију формирашмо Солунски партизански одред, за комаданта поставишмо Луку Вучинића. Мислили ми да ће нам да одемо кући, да видимо чељад, да се заједно боримо а у Дубровнику мал нас не пострјељаше. Галаме види четника, товили се  док смо ми ратовали. Свукуд нас разбацаше по јединицама.
 

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #14 послато: Јун 01, 2017, 08:00:47 поподне »
 
Ђеда су распоредили у Х херцеговачку али није му било суђено да ратује.
“Обузе ме синко некаква немоћ, несвјестица те падох. Пребацише ме у болницу, неки доктор рече маларија. Отоле са мном у Столац у болницу. У Вођене стигао глас да сам умро, па један дан дођоше у болницу баба ти Спасенија и покојни аџе Лука са скованим мртвачким сандуком. А не би ми суђено. Добро се опоравих и одох кући. Борбе више не виђох”
Али рат за мог ђеда није био завршен. Брда око Љубиња пуна одметника који се не јавише партизанским јединицама после пада Билеће. ( Званично је Билећа ослобођена, али се у Љубињу увијек говорило да је пала, јер се комплетна љубињска бригада крваво тукла у опкољеној Билећи са јединицама НОВЈ септембра и октобра 1944). По брдима и ђедови рођаци, ваља им храну дотурити, а куће вазда под присмотром. Припадници Озне су обиљежили ђеда као главног четничког јатака  те га подвргли батинама и мучењу.
“Једном ме мал не убише, не даде им Хусо Будалица. Пљуште кундаци и дршке пиштоља по мени и вичу казуј ђе је Драпић или ћемо те убит. Драпић био код нас неколико пута и једном отишли код одборника Вукана и кињили га што је присто уз комунисте. Пустише ме и наредише да пишем извјештаје куд се крећу одметници. Ја не напишем ништа и ето их опет. Те удри наново по мени. Јак сам био па издржао али зато сад сваки ударац осјећам. Однесе ђаво неђе те најгоре ознаше из Љубиња. Одметници се предаше или изгинуше. За Драпића Николу нико ништа није никад чуо. Прође и то”
Ђед је наставио да живи, са својом породицом живот достојан човјека. После рата његове златне руке обезбјеђивале су храну његовој породици. Одан краљу, ни нови систем није мрзио, само га је игнорисао. Живио је у неком паралелном свијету, независном од државе. Новац је сам зарађивао. Дрветом се исто бавио. Чак је и направио општинске штафете, наравно за новац. Једна његова кутија завршила је и код Јосипа Броза. Наравно ђед је наплатио. Једном комшији Броз је био кум деветом дјетету. Овај је купио кутију од ђеда да је да Титу на уздарје. Генерације љубињских екскурзија походиле су ту кутију у музеју 25 мај у Београду. И сада је тамо у сталној поставци како чујем, ја је нисам никада видио.
Кад смо дошли ми унуци свима нам је начинио дарове . Мени и рођаку по Гусле и перницу а родицама по кудељу и перницу такође. Према својој дјеци је био строг, а према унуцима, осим према  мени, благ. Сметало му је моје дивљаштво и хулиганизам а мало и име које сам добио по мајчином оцу, што је била заслуга мог покојнога оца који је и изгледом и карактером био исти као свој отац, па је то често било извор сукоба између њих двојице. Причају да ме је као малог држао у крилу и цупкао пјевајући Змајеву пјесму “Сјео деда унука на крило па му прича шта је некад било”. Казују да сам га ја повукао за брк и скинуо му заврату са главе те је бацио. Ђед се нмрштио и рекао:
“Е мали знади није ме ни ОЗНА чупала за бркове па нећеш више ни ти”. Није ме више држао на крилу. Касније ме заволио кад је видио да сам се уметно на Ликиће, па сам спас од родитељских батина тражио иза његових леђа. Одгуривао је штапом моје родитеље и говорио
“Нека, нека, немој да ја штапом судим!”
Ђед је умро 1988. године. Имао је 77 година а од животних недаћа изгледао је дупло старији. Није много боловао. Последњи пут из куће је изашао 26 августа 1988 да се опрости над ковчегом 15 година млађег брата Марка. Ја сам стајао покрај ковчега покојног ђеда Марка држећи крст. Сузе су ми текле гледајући немоћног ђеда. Неко је рекао:
“ Мали ће Владин брзо опет носит крст”
Тако је и било. Ђед је умро 18 септембра те године и ја сам опет носио крст.
Премећем у рукама његову дуванску кутију, што је направио у Солуну себи, иако није никада пушио. На поклопцу капела на Зејтинлику и редови крстова. Испод ријечи-Овдје почива једно поколење српских јунака Солун 1918-1943.
На унутрашњој страни поклопца урезана слова -Проћи ће и овај живот и ово доба остаће успомена мученика роба
Мој ђед је био мученик али кад је био роб и тада је био слободан човјек
Нека му је покој души са надом у Васкрсење и живот вјечни. Ову причу му одавно дугујем.


Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #15 послато: Јун 01, 2017, 08:16:19 поподне »
Суза ми пође... Браво Раде!
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #16 послато: Јун 01, 2017, 08:39:32 поподне »
У даху прочитах, свака ти част Wolfe.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #17 послато: Децембар 17, 2017, 05:05:51 поподне »
PRIVATE INFANTRY BUDENCICH VLADO N 1.630.797
Било је то некад пред Херцеговачки устанак. Стари Михо Будинчић лежао је на каменом кревету покрај огњишта на којем су гаснули последњи остаци жара од синоћње ватре. Прошли су били “први пијевци”. Јутро се примицало, чељад ће ускоро устајати. Михи цијелу ноћ сан није долазио на очи. Умјесто сна пред очима му се одмотавао живот. Видио је оца Марка-Маркића како се надмудрује са Али-пашом Ризванбеговићем око зидања мостарске цркве, сјећао се и очевог великог пријатеља и кума Хасан-бега Ресулбеговића, кајмакама требињског. Пријатељство са Ресулбеговићима донијело је његовом оцу велике повластице, велико имање у “мулку”, што ће рећи приватном власништву, на Банчићима и у Попову Пољу, али и презир и љубомору једновјерне браће, који су тешком муком издржавали намете умирућег Османског царства.

Михо је био оно што се каже “ђаво”. Суров човјек у суровим временима. Спреман на све не би ли опстао на површини. Зађевице му нису биле стране, а знао се и машити јатагана и кубуре у одбрани свога права, али и у стицању личне користи. Са супругом Маром, што бјеше од рода Гордића са Капавице, изродио је четири сина. Четири здрава и способна момка. Најстарији Никола бјеше његова слика и прилика. Вјечито осмјехнут, на шалу спреман, али и опасан у часу и, попут оца, спреман потегнути оружје из њедара, не размишљајући о посљедицама. Јокан бјеше сличан ликом Николи, али другачије природе. Висок и танан, ћутљив и замишљен јуродив, рекли би, склон мистици, тумачењу староставних књига и пророчанстава. Млађи синови Ђуро и Видоје одрастали су у сјенци старије браће па тако старе приче казују да је Ђуро био благе нарави, добар, поштен и омиљен, те свакоме,а понајвише родитељима и браћи на услузи, док за Видоја веле да бијаше снажан и вриједан, али и љут што му се чинило да његове квалитете околина не вреднује колико они то заслужују. Волио је Михо синове, били су послушни иако понекад тешки и својеглави. Сва четворица оженили су здраве и младе одиве из добрих кућа. Слушале су Миху и невјесте, али како је старио, подозријевао је или у себи мислио како га више не поштују онако као прије и како га се околина све мање боји. Оно, послушају њега невјесте, али као да му се чини не са одушевљењем и страхом као што су га прије сви слушали, него некакако преко воље, често тихо говорећи себи у прса неку клетву или псовку.

И те ноћи, када му сан није долазио на очи, Михи је на ум пала једна, тада се чинило, шала, али вријеме ће показати да је то била опачина која ће имати прилично неугодне посљедице. Наиме, Михо је одлучио да испита како га поштују невјесте, па када је прва од њих тога јутра ушла и назвала добро јутро, он ју је према причама овако дочекао:

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #18 послато: Децембар 17, 2017, 05:07:50 поподне »
“А црно ми је јутро, невјеста! Ево ја ноћас учинио грдило! Е, куку, шта сам дочекао па ево учиних покрај себе у кревет.”

Невјеста, чувши да јој је свекар извршио велику нужду у постељу, стиснувши прстима нос истрчала је згађена из собе огњиштаре. Исто су учиниле и друге двије невјесте. Међутим, супруга најстаријег му сина Николе Анђа, родом од Милошевића са Хрђуса, на свекрове јадиковке реаговала је другачије:

“Ама, тата, шта има везе, ‘ајде се ти устани и пресвуци, а ја ћу то почистити.”

Тада је Михо хитро скочио из кревета и открио истину:

“Ама нисам се уср’о, али ћете ви пожњети оно што сте јутрос посијале, бели вам ја рекох!”

Михо се по причама умио, обукао свечано одијело, узјахао коња те отишао код кадије у Љубиње. Тамо је у дефтере једну половину имања преписао синовима Јокану, Ђури и Видоју, а другу половину сину Николи јер је његова супруга била спремна чистити му измет.

Овако сам започео приповијест о мом прадједу Влади Будинчићу, Михином унуку, јер ће Михина шала и околности проистекле из ње бити велика, можда и највећа, прекретница у његовом животу. Мој прадјед Владо Будинчић родио се 10. јуна 1895. године, на планини Трескавици гдје је његов отац Никола изгонио стоку на љетње пашњаке. Био је осмо и најмлађе дијете својих родитеља Николе и Анђе. Било му је једва нешто више од двадесет дана када су га однијели у варошицу Калиновик и тамо крстили на Петровдан исте године, што је забиљежено накнадно у парохијским протоколима у Љубињу. Поред Владе, Никола и Анђа имали су синове Васиља (1871.), Максима (1874.) и Михајла (1879.) те кћери Савицу, Мару, Милицу и Јању. Нема неких сјећања у причама старијих на дјетињство Владе Будинчића. Као најмлађи, вјероватно је био породични мезимац. Браће Максима и Михајла није се сјећао јер су, бјежећи од аустријске мобилизације или у потрази за срећом и бољим животом, отишли у Америку гдје су се скрасили у богатој Калифорнији. За Михајла постоје подаци да је емигрирао 1893. године као четрнаестогодишњи момчић, а Максим је отишао вјероватно још раније. Тамо ће у Калифорнију, бјежећи вјероватно од регрутације, отићи 1913. године и Владо. Браћа су му већ дуго била у Калифорнији. Људи стали на своје ноге, Михајло као вођа српске заједнице у Лос Анђелесу имао је и породицу. Са супругом Саветом, рођеном Дабовић, држао је ресторан и пансион са осам соба у кварту “Мала Италија” а брат му Максим био је ситни грађевински предузимач. У Калифорнију су још прије похрлили и остали Будинчићи, синови Владиних стричева које су Максим и Михајло великодушно дочекивали, гледајући да некако исправе неправду дједа Михе који је својим непромишљеним поступком ако не посвађао синове, оно ипак унио злу крв међу њих. Тако су у Лос Анђелесу пред Први свјетски рат тежак печалбарски хљеб, поред браће Максима, Михајла и Владе, зарађивали и њихови рођаци: Крсто, Лазар, Вукан, Марко, Данило и Манојло Будинчић. Владу у пословним и имиграционим документима проналазимо као дрводјељу. Да ли је радио за брата или неког другог, познато ми није. Покојна баба ми је причала да га је брат Михајло наговорио да се пријави у америчку војску, јер плата је добра и сигурна, а живот мирнији у строју неголи у надничарењу по разним градилиштима. Послушао је Владо старијег брата те се пријавио америчком министарству одбране у Керну, Калифорнија. Одатле је упућен у регрутни центар у Кочизу, Аризона, одакле су га прекомандовали у тренинг камп Кастер у Мичигену. У Американском Србобрану, гласилу Српског савеза Слога, налазим податак да се прадјед због пријема у војску уредно одјавио из Слогиног Друштва бр. 11 у Лос Анђелесу и учланио у Друштво бр. 82 у Мичигену. Баба је говорила да се Михајло кајао и косе чупао када је Америка ушла у Велики рат на страни Антанте, али било је касно за повратак. Владо је постао припадник 85-те америчке пјешадијске дивизије и то чете “А” 328-ог митраљеског батаљона. Ову дивизију Американци и данас називају Кастерова дивизија у част генерала Џорџа Армстронга Кастера и војничког кампа у Мичигену који је носио име те иконе Дивљег запада која је одвела Седми коњички пук у замку легендарног индијанског поглавице Бика Који Сједи и његових Лакота Сијукса, код Литл Биг Хорна. На европскo тло са својом јединицом ступио је на Видовдан 1918., тај симболички датум, тачно четири године после сарајевских хитаца који су означили почетак до тада највећег ратног сукоба у људској историји. Двадесет пет дана раније, према америчким имиграционим подацима, Владо је постао амерички држављанин. Ријетко ко је од имиграната после само пет година боравка у Америци добијао држављанство (Владином брату Михајлу требале су 24 године), али на то је вјероватно утицала чињеница да је Владо био амерички војник па му се тако америчка влада одужила за спремност да положи живот за Америку.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #19 послато: Децембар 17, 2017, 05:08:29 поподне »
Тешко је реконструисати комплетан прадједов ратни пут у једном од најкрвавијих и најбруталнијих ратова од постанка човјечанства. Рата у коме је нестало некадашњег витештва и оног јунаштва гдје се и противнику поштује образ и према њему се часно поступа. Технолошке иновације у наоружању довеле су до до тада незамисливих људских жртава. Аутоматско оружје, модерна артиљерија, бојни отрови, тенкови и авијација направили су од рата својеврсну индустрију смрти. Владина 85-та дивизија као дио Америчких експедиционих снага узела је учешћа у задњим фазама рата гдје је помогла француској војсци током офанзиве на Ени јуна 1918. године, а дали су и велики допринос током акција у бици код Сент Михијела и офанзиву на Муз и Аргон. Учешће његовог 328-ог митраљеског батаљона поменуто је у америчким ратним билтенима током борби у Аргонској шуми, између 26. септембра и 11. новембра 1918. Била је то најкрвавија битка америчке војске у Великом рату, која је постала дио америчког колективног сјећања и дио америчке културе кроз бројне филмове снимљене о њој, као што су “Наредник Јорк” или “Изгубљени батаљон”.

Након њемачког повлачења с Марне, генерал Фердинанд Фош и врховна команда савезничких снага крећу у серију усклађених и готово симултаних напада на видно ослабљену њемачку војску. Један од тих напада био је усмјерен на долину ријеке Мезе, према жељезничким центрима Мезиер и Седан. Америчке трупе кренуле су западно од ријеке Мез, док су француске ишле западно од Аргонске шуме. Американци су се убрзо нашли у проблему када су крочили у густу Аргонску шуму, која им је стварала проблеме. Први изненадни напад генерала Першинга продро је чак осам км уз ријеку Мезу, али само три км кроз Аргонску шуму. Американце је у густој шуми дочекала жестока и фанатична одбрана која је једва сломљена. У борби за буквално свако дрво, за сваку шумску стазу или пропланак трпјели су стравичне губитке. Изложени непрестаној паљби и нападима бојним отровима, гинули су и рањавани припадници 328-ог митраљеског батаљона. Један болнички извјештај говори о смрти прадједовог саборца из чете Јуџина Дерагона услијед посљедица тровања гасом у Аргонској шуми другог октобра 1918. Жестоке борбе трајале су данима, Американци су продирали полако и постепено уништавали њемачке одбрамбене позиције. Једанаестога дана борбе у Аргонској шуми Нијемци су схватили како су поражени те су се повукли како не би били заробљени. Десетог октобра Американци су заузели жељезничко чвориште Седан. Иако је била планирана још једна, последња офанзива на Њемачку, она се није десила. Примирје је потписано мјесец дана касније и тако је окончан Први свјетски рат. Крваву цијену платила је америчка војска у Аргонској шуми. Више од 120 000 америчких војника избачено је из строја.

Прадјед Владо и његова јединица напустили су Европу и испловили са бродом “Ротердам” ка Америци 9. априла 1919. после окупационих дужности у Њемачкој.

Прадјед се вратио у Калифорнију и наставио да се бави столарским и дрводељским пословима, што је радио и прије регрутације. Полако је напредовао у послу, стицао уштеђевину, слободно вријеме проводећи са братовом породицом, играјући се са нећацима, односно дјецом брата му Михајла. Годинама касније, Михајлова ћерка Анђа Полић причала је приликом посјете Херцеговини о свом стрицу Влади:

“Када би год дошао стрико Владо, повео би мене, брата и сестру у продавницу. Ми бисмо редом узимали слаткише колико бисмо год хтјели, а он се само смјешкао и климао главом, не мислећи колико ће новца потрошити.”

Влади није било суђено да дуго остане у Америци. Наиме, у старом крају зађевице између браће Николе, Јокана, Видоја и Ђуре због неправедно издијељеног имања доживљавале су врхунац. Остарјели, суочени са старошћу и старачким страховима непрестано су се свађали, гложили, чак и пријетили једни другима. Читајући писма о тим свађама која су повремено стизала у Америку из старог краја, браћа Максим, Михајло и Владо одлучили су да стричевима исплате одштету за имање и тиме ставе тачку на сукобе. Владо, као најмлађи, изабран је за ту мисију и одлучено је да он оде и обави све у вези тих ствари. Mислио je да ће се после обављеног посла, обиласка завичаја, остарјелог оца и мајчиног гроба, поново вратити у Америку. Али, путеве Божије промисли и путеве срца нико не може предвидјети…


Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #20 послато: Децембар 17, 2017, 05:08:59 поподне »
У посјету родбини Владо је стигао у љето 1921. Њему који је видио свијета, нагледао се свјетских метропола, родни Банчићи су се сигурно чинили мали и заостали, мада је годинама касније причао да је осјетио да је то сада заиста његова отаџбина и да се у њој некако слободније дише. Завршио је послове у вези дугогодишњих сукоба око међа и те зађевице остадоше у прошлости, међу рођацима више не би, што би рекли у Херцеговини, “ниједне грке”, а стари сукоби ријетко се помињаше и то само кроз шаљиве анегдоте на вечерњим сијелима уз огњиште.

Ишао је Владо на сијела, обилазио другаре из младости. Онако висок, у модерном штофаном американском одијелу привлачио је пажњу земљака. Шушкало се о његовом ратном путу, о богатствима далеке Калифорније, о његовој браћи која су се обогатила у Лос Анђелесу. Причао је Владо зачуђеним земљацима о њујоршким небодерима који дотичу облаке и о непрегледним житницама Средњег запада. Казивао им је и о херцеговачким предузимачима који су највећи градитељи Калифорније и који од Стјеновитих планина до пацифичке обале бетонирају незамисливо дуге низове цијеви које доводе текућу воду у сваку кућу. Чудили су се чежњиво увијек полужедни Херцеговци тим причама о металним славинама из којих тече вода онда кад ти хоћеш.

Ходио је Владо и по црквеним саборима у свом старом крају. Био је на дернеку у Завали за Петровдан, а онда одмах следећег дана ишао је цркви у Љубињу гдје се одржавао највећи сабор јужне Херцеговине, чувени Павловдански дернек у Љубињу, на који би се сјатила сила младости од Билеће, Требиња до Дабра, Невесиња и долине Неретве. Гледао је Владо на дернецима мноштво лијепих херцеговачких дјевојака. Обучене у најљепшу спрему, извађену за ту прилику из дрвених баула, мамиле су му погледе и уздахе јер овакве љепоте у Америци се није нагледао. Радећи по теренима по непрегледним и често дивљим пространствима Америке, дјевојке је ријетко сретао. По српским колонијама мало их је било, дјевојке других нација биле су табу, језик и културне разлике најчешће су били непремостива препрека, па је у Америци тек понеки Србин оженио дјевојку друге нације, и тада најчешће какву Далматинку или Истријанку. Невјесте из старог краја долазиле су по препоруци брата, рођака или комшије и полазиле обично за доста старије младожење који су већином били газде, своји људи са сопственим послом. И Владу су погледивале дјевојке. Висок, наочит, “фино ођевен”, Американац… био је добра прилика. Примјећивао је Владо те дјевојачке погледе, али он је најчешће погледивао једну која, чинило му се, не узвраћа. Распитао се о њој и сазнао да се зове Јованка Јањић и да му је такорећи из комшилука. Сјећао се Владо Јованке још прије одласка у Америку, али она је тада била неугледна дјевојчица, а данас стасита дјевојка, сјајна плава ока и блистава осмијеха. Потицала је из чувене и богате задруге Јањића из банчићког засеока Шехића. Отац јој је био угледни домаћин Перо Јањић, богат стоком и земљом, али и људством и разумом. Дјед јој бијаше чувени Никола Сукнов Јањић који је за турског вакта упалио млинове у Борчу јер му млинари не хтједоше самљети просо. Јованка му се силно допала, али на путу ка његовој срећи са њом стајала је велика препрека. Била је обећана другоме. Годинама касније у причама, Владо је увијек описиван као миран, благ и предусретљив човјек, а ваљда је тада у њему накратко прорадила она искра пријеке одважности која је красила оца му Николу и дједа Миху. Пришао је Јованки на неком народном скупу, започео разговор и удварање које је она зачудо прихватила, те ускоро пристала поћи за њега иако је другом била обећана. Мучне прилике настале због погаженог Јованкина обећања, Владо је ријешио сам. Ко ће знати шта је причао са Јованкиним несуђеним ђувегијом и свекром, али ствар је “легла”, а оштећена страна се прихватила кумства на предстојећој свадби. После овога је свима јасно било зашто је из Америке, иако најмлађи, послат да рјешава сукобе баш Владо. Он је тај који је био обдарен да мири завађене и да на лијеп начин од непријатеља чини пријатеље

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #21 послато: Децембар 17, 2017, 05:10:28 поподне »
Јованка и Владо су се вјенчали 1923. године. О скором одласку у Америку нису размишљали. Тада је већ америчка влада увела квоте за југословенске држављане па иако Владо бјеше амерички поданик, требало је доста година да Јованка проведе са њим у браку па да и она буде примљена у америчко држављанство. Од своје уштеђевине и са нешто помоћи браће купио је узорито имање са кућом, шталама, јањилима и оборима на Равницама повише Горњег Поплата, а на Некуку код Стоца засадио лијепи велики виноград. Живио је током љета на Банчићима у заједници са оцем Николом и породицом брата Васиља, да би зими сви силазили са стоком у хумније и топлије Равнице. Ускоро су дошла и дјеца. Прво кћер Анђа, а затим и Мишо који је умро у раном добу. Причало се годинама касније да је Владо болно туговао за прерано изгубљеним сином. Неки су говорили и да је његова туга била претјерана, али како се може претјерано туговати за изгубљеним дјететом? После се родила моја баба Перса, а затим синови Максим и Душан. Владо и Јованка о Америци више нису размишљали. Имали су лијеп живот и у завичају. Блага су се множила, животне навике напредовале па је тако Владо усвајао новитете у пољоривреди. Дрвено рало замијенио је металним плугом, набавио је такође машину за одвајање кајмака од млијека. Старинске дубовине замијенио новим кошницама. Доста новца зарађивао је и као вјешт дрводјеља, а правио је, тада пријеко потребне у сваком домаћинству, коњске самаре. Живот је мирно текао све до 1941. Некада, коју годину пред Други свјетски рат, Владо је застално прешао на своје имање у Равницама. Захваљујући лијепом гледању са комшијама Теркешима – Хрватима, у новој средини био је омиљен и цијењен. Кнез села Равница Илија Теркеш много је критикован од усташа јер је обавијестио Владу шта усташе намјеравају па је он прво са породицом избјегао на Банчиће, а затим почетком августа 1941., готово без ичега, нашли су се у врлетима планине Илије, гдје је спас потражило неколико хиљада Срба из љубињског и столачког краја. Ипак, нису пошли празних руку. Јованка је у рупцу, руковођена ко ће знати чиме, у Илију понијела металну плочицу на којој је било укуцано “BUDENCICH VLADO N 1.630.797”. Био је то идентификациони знак америчке војске који је Владо сачувао као успомену на учешће у Првом свјетском рату, као спомен на страхоте доживљене у Аргонској шуми. Тај Јованкин поступак много ће у будућности значити његовој породици.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #22 послато: Децембар 17, 2017, 05:10:59 поподне »
Када су представници херцеговачких Срба са Италијанима договорили реокупацију источне Херцеговине, Владина породица се вратила на Банчиће. Владо је у рату учествовао у почетним борбама. Већ у годинама, касније није био у првим борбеним редовима. Као и већина српског становништва љубињског краја, био је на четничкој страни. Током партизанске владавине до прољећа 1942. породица његове супруге Јованке тешко је пострадала. Јованкин брат Данило погинуо је као партизан у борби са усташама, не знајући да је истог дана у такозваним “лијевим скретањима” убијен и његов отац Перо као кулак. Крај рата Банчићи су дочекали у тешкој ситуацији. Готово сви војно способни младићи су после великих борби на Билећи са јединицама НОВЈ добјегли на тај терен и крили се по шкрипима и пећинама родног краја, стално изложени нападима партизанских потјерних група. У тим потјерама убијен је Владин нећак Милан, син његовога брата Васиља. Пошто се предао властима, други нећак Новица отишао је на робију. Током рата више пута искориштено је Владино добро познавање енглеског језика у споразумијевању са обореним америчким авијатичарима. Баба ми је причала да би Владо са рођацима “Американцима” често кад не би хтио да дјеца чују о чему се прича говорио енглеским језиком. Према дјеци је био благ, баба је казивала да ниједно никад није ударио. Када би направили неку неподобштину или, како би баба рекла, “зијан”, мало би се смркнуо, а затим насмијешио и рекао:

“Сања Бабић”

Тако је баба чула и запамтила псовку на енглеском “Son of the bitch”.

Послије ослобођења, стари живот се споро враћао. Уништену имовину, попаљене куће требало је обновити, стоку поново отхранити, стада умножити. Али, све је то ишло теже и спорије него што је требало, због разних врста социјалних експеримената које је у првим годинама после рата проводила нова власт у Југославији. Колективизација, сељачке задруге, одлазак радно способне омладине на радне акције утицао је да обнова сеоских домаћинстава буде бачена у запећак. Владиној породици било је лакше него осталим рођацима и комшијама јер су примали поприличну помоћ од рођака из Лос Анђелеса. Уз пакете који су стизали од брата Михајла и братичне Анђе, Влади је стигло и писмо у коме га је брат обавијестио да има право на поприлично велику пензију због борачког учешћа у Првом свјетском рату. Тада је прадјед Владо узео ону сачувану идентификациону плочицу америчке војске, коју је Јованка понијела у збјег, и отишао у Беорад у америчку амбасаду. Захтјев за пензију је брзо ријешен и он је ускоро почео размишљати о селидби са Банчића. Тим његовим размишљанима допринијели су и савјети и молбе његове братичне Анђе Полић која је приликом посјете завичају својих родитеља, ненавикла на услове живота на нашим селима, убјеђивала стрица да се одсели у неке питомије крајеве, обећавши му да ће му финансијски помоћи да купи неко добро имање. Средином педесетих, уз помоћ братичне Анђе, Владо је купио врло лијепу “Јанкелића вилу” на Илиџи, те се са супругом и синовима (кћери су се раније поудале) тамо одселио 1956. године. Није дуго поживио прадјед Владо на Илиџи. Оболио је на плућима, можда и због посљедица изложености бојним отровима у Аргонској шуми 1918. године, те умро 1958. године. Сахрањен је на православном гробљу у Блажују. Осамнаест година касније, недалеко од његовог последњег почивалишта, у прелијепом Храму Светог Саве крштен сам ја, његово прво праунуче.

Нека је вјечни покој мом прадједу Влади, нека му Бог подари рајско насеље, а свима, а посебно вама који сте прочитали ово његово житије, спомен на његов узбудљиви и часни живот, нека је на здравље.

симо

  • Гост
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #23 послато: Децембар 17, 2017, 06:29:24 поподне »
Вуче, хвала на причи, уживао сам читајући.

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #24 послато: Децембар 17, 2017, 07:26:32 поподне »
Милина је ово прочитати.
Хвала ти пријатељу.
Само настави.

Ван мреже Селаковић

  • Члан Друштва
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2350
  • I-Z17855>>>FT173833
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #25 послато: Децембар 17, 2017, 07:39:34 поподне »
Хвала Волфе, заиста занимљива и вредна породична историја.

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #26 послато: Децембар 17, 2017, 08:15:42 поподне »
Давно ја рекох - Ликић Раде писат знаде! Свака част!

Ван мреже vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #27 послато: Децембар 17, 2017, 08:18:49 поподне »
Врхунски приказ историје своје породице, свака част!

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #28 послато: Децембар 18, 2017, 11:26:06 пре подне »
Хвала вам на лијпим ријечима,пријатељи!

Овдје можте прочитати  неке моје шврљотине.


https://radelikicblog.wordpress.com
 

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #29 послато: Јул 07, 2018, 12:29:25 поподне »


Ускоро из штампарије!


Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #30 послато: Јул 07, 2018, 12:48:21 поподне »

Ускоро из штампарије!

Браво Раде! Одавно ово чекамо.
Kамене рабъ и госодинъ

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #31 послато: Јул 07, 2018, 02:22:37 поподне »

Ускоро из штампарије!



Драго ми је да се иде напред и да ће оно што смо до сада читали на форуму добити конкретнију форму.

Браво Раде! ;)



симо

  • Гост
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #32 послато: Јул 07, 2018, 02:35:56 поподне »
Раде, драго ми је да си књигу привео крају. Надам се да ће је бити у слободној продаји. Свака част!

На мрежи Platin

  • Одбор за архивистику
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 981
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #33 послато: Јул 07, 2018, 04:14:38 поподне »

Ускоро из штампарије!


Одличан 5!    :D

Ко зна, можда и ја будем једног дана нешто покушао да напишем... али сумњам да ће да буде тако добро.

Ван мреже Алексеј

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 63
  • Г2а Л497
    • Волим Сурдулицу
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #34 послато: Јул 12, 2018, 10:16:11 пре подне »
Ово је пример како човек брине о својим прецима, али и потомцима. Надам се да ће потомци знати да цене ово породично богатство. Ваш рад даје смернице свима нама који покушавамо да урадимо нешто слично.
https://волим-сурдулицу.срб

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #35 послато: Јул 12, 2018, 07:54:34 поподне »

Ускоро из штампарије!


Касним за догађајима, тек данас сам прочитала ову лепу породичну истину.
Желим Вам да имате пуно читалаца.

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #36 послато: Септембар 05, 2018, 05:32:45 поподне »
Да се коначно похвалим. Изашла књига из штампе.Могу рећи да мисе дизајн и опрема јако допадају а садржај, ће ваљда да оцјене читаоци.



На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #37 послато: Септембар 05, 2018, 05:39:14 поподне »
Честитке Раде на изласку књиге! :)



Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #38 послато: Септембар 05, 2018, 05:41:06 поподне »
Капа доље, Ликићу!
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи Platin

  • Одбор за архивистику
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 981
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #39 послато: Септембар 05, 2018, 09:09:27 поподне »
Делује да је уложен велики труд. Чврсто верујем да је одлична књига :)

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #40 послато: Септембар 05, 2018, 11:05:27 поподне »
Прочитала сам одломак који сте објавили прошли пут и веома
ми се допао.Нека Вам књига буде читана и тражена.
Ево ја је тражим и хоћу да је купим.
 

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #41 послато: Новембар 05, 2018, 07:08:31 поподне »
Да се коначно похвалим. Изашла књига из штампе.Могу рећи да мисе дизајн и опрема јако допадају а садржај, ће ваљда да оцјене читаоци.
...

Кад неће аутор да се хвали, онда да га ја мало рекламирам ;):

https://youtu.be/3QKNfuomZM8?t=1817
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Wolf Sagash

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1363
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #42 послато: Јануар 02, 2019, 05:15:20 поподне »

Ван мреже goca 11

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 829
Одг: Родослов као књижевна форма
« Одговор #43 послато: Јануар 02, 2019, 06:05:53 поподне »
https://mojahercegovina.com/veselin-gatalo-klesanje-rade-likica/
Поштовани Wolf Sagash или ти Раде Ликић,
Прочитала сам одломак из Ваше књиге, који ми се допао и заинтригирао ме  да нешто више сазнам о  времену и ликовима Ваших предака, послала сам  Вам поруку на сајту Порекла  да бих желела да купим Вашу књигу али нисам добила одговор, где наћи ову књигу  у Београду. Нисам на фејсбуку. Можда ћете  донети или послати  у Београд пар примерака за чланове Порекла који би желели да купе Вашу  књигу.