Витовница
Овај назив, који се односи на речицу, насеље и манастир, у средњем веку јавља се и под називима Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница. Речица би могла овај назив понети по речи витло, воденичком точку, с обзиром да је на овој брзој планинској реци било воденица и у великој давнини. „Међутим, име се може извести и из глагола „витати“, обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу („виталница") или на сам манастир, који се у средњем веку назива „виталиште инока“ тј. обитавалиште монаха, а то је исто што и реч „обитељ“, како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима“.
По аналогији на Метовницу, назив Витовница би у изворном облику могао бити и – Видовница и имати везе са Светим мучеником Видом (Витом) или са словенским Световидом.
Заснивање манастира везује се за Светог краља Милутина. Током 1280-их, Браничевом су владали бугарски одметници Дрман и Куделин, који су угрожавали и Србију и Угарску. Око 1285. године, најпре угарски краљ Владислав, па затим и Свети краљ Драгутин, безуспешно су повели војне походе против ове двојице узурпатора. Коначно, 1289. године, Милутин је вештим војним маневром успео уништити њихову војску: „Једно од тих предања први је забележио Аћим Медовић, окружни лекар у Пожаревцу, половином Х1Х века. Он каже да су Дрман и Куделин били добро утврђени у Ждрелу тако да им ни јаче војске од њихове нису могле нашкодити. Лако су одбијали нападе из долине Млаве, док су са других страна били заштићени планинским венцима и гребенима. Краљ Милутин је то брзо увидео и одлучио да удари на њих заобилазним путем преко Пека и Звижда, па уз ток речице Комше код Нереснице настави ка Ждрелу, с леђа непријатељу. Кад је преко Комше и Прокопа стигао на ободе планина изнад Ждрела и распоредио своју војску, изненађење противника било је потпуно. У долини су и даље стајали делови српске војске, како би заварали, а онда дочекали противника кад почне у паници да бежи. Дрман и Куделин су се нашли у потпуном окружењу. Предање каже да је за време те битке Млава била црвена од крви, а од те 6угарско–татарске војске није ништа остало. У знак ове победе, према предању, краљ Милутин је саградио манастир Витовницу“.
На подручју речице Витовнице, на локалитету Велики и Мали Врањ, откривено је келтско рударско насеље из 2-1. века пре Христа.
У угарској повељи краља Жигмунда из 1390. године наводи се утврђење castrum Vytinche. Следећи помен Витовнице је у османском дефтеру из 1467. године, где је уписано запустело село (мезра) Витепница. У дефтеру из 1557. године наводи се само манастир. Тако и у документима из 1661, 1718. и 1733. године. Тек почетком 19. века помиње се насеље, и то под називом Прњавор, у којем живе Власи који „манастиру работају“.
Манастирска црква посвећена је Успењу пресвете Богородице. Архитектура цркве можда потврђује да потиче из времена краља Милутина. На камену узиданом у северни зид цркев постоји натпис на старословенском и јерменском језику који говори о цркви Светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218. године подигао (В)ладо, син Бабугов. Није познато да ли је та црква основа цркве данашњег манастира Витовница, или нека друга црква из које је камен уграђен у витовничку цркву.
„Браничевска епархија у првој половини XIX века“, Ђокић, Поповић,
„Насеља Браничева“, Младеновић, Јацановић,
„Српске земље у средњем веку“, Михаило Динић.