Progon Djilasa pocinje 1954. godine kada je izbacen iz centralnog komiteta, onda uhapsen 1956. godine.
Djilas je rodonacelnik crnogorske nacije SRPSKOG porijekla, kako je on potencirao. Stedimlija je rodonacelnik nesrpske crnogorske nacije.
Зато што је формирањем НР Црне Горе требало формирати и нацију која би оправдала њено постојање, што је у складу са ониме што су уопштено комунисти сматрали.
А реалан ефекат тога је био смањивање српског корпуса и слабљење Србије као државе, што се испоставило да је био и циљ, јер су сви који су иоле били на тој страни
српског корпуса, макар и у неком периоду, Ранковић, а после Блажо и други који су се током 50тих година освестили, били, за дивно чудо, смењени.
У складу са овим горе, нађох сада на интернету да један део из књиге Борислава Лалића о Ђиласу, да је Ђилас изјавио следеће:
"Осећам се Србином из Црне Горе.... О томе сам као министар за Црну Гору разговарао и са Титом и рекао му "Црногорци јесу Срби".
А он ми је одговорио: "Добро, али нама сада треба Република."”
Ако је ово тачно, онда не знам шта још треба рећи.
Ипак, пошто сматрам да овакве ствари не могу да буду "докази" када се ради о овим темама, треба погледати ствари поново из шире перспективе.
Тај задатак постављања "теоријског основа" црногорске нације, на основу чега би НР ЦГ била оправдана и почела да спроводи одлуке,
пао је на Ђиласа. Зато је Ђилас радио на, како кажу, "формирању црногорске нације", али је био свестан да се радило о Србима.
А да је било формирање, а не нешто спонтано из народа, говори управо њихов однос са народом.
А није се ни он сетио те целе идеје, јер не може појединац тако нешто да спроводи, већ је та идеја била циљ и пре тога, а тражено је ко ће да је спроведе на терену.
Отуд толики, слободно могу рећи, логички проблеми које је имао везани за српство и Црногорце, и толика његова тежња да некако покаже је то заправо потекло из народа,
па је то понављао где год је стигао. А опет, са друге стране, готово најзначајнија питања која су имали на конгресима, попут оног у Колашину у време рата,
имали су управо око питања српства, јер народу није било толико јасно шта они тачно желе. Па је Иван Милутиновић рекао оно чувено:
"Другови, ко није добар Црногорац тај није ни добар Србин. Црногорци и Србијанци су народ једног племена."
А да не спомињем и његове расправе које је имао са масом људи из "обичног народа", од којих треба истаћи ону са његовим сопственим оцем
којег би због свега, слободно истакао као представника тих тада старијих генерација обичног народа, а да не ризикујем да направим логичку грешку
јер није анедокталан случај.
Када се погледа Ђиласова прича пред крај живота, добија се шаблон "животног лука" тих комуниста из Блажиног слоја који сам раније навео:
Почну тако што верују у то, пуштени да спроводе шта треба, а онда када добију "задатак превише" и схвате шта се заправо дешава,
буду смењени или хапшени.
И нов слој који је опет ту био од самога почетка, одмах спроведе све што ови нису. Нико га не бира из народа, нити већински народ те одлуке жели,
али на крају оне се увек спроведу.
